ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ
Да ли сваки јеромонах може да буде духовни отац и може ли да исповеда?
Зашто сви верни у храму певају “Вјерују” и “Оче наш”?
Када у току Литургије треба произносити поуке са амвона?
На крштењу сам добио име Владимир, а зовем се Василије. Које име треба да користим?
Могу ли се у хору као певачи ангажовати неправославни?
Да ли је у црквеној пракси прихватљива само исповест, без причешћа?
Може ли се Света Тајна Јелеосвећења вршити изван Страсне седмице?
Када се налоњ ставља на средину храма?
Зашто се током Петровског, Божићног и Успенског поста строго пости понедељком?
Шта треба подразумевати под “употребом вина”?)
Да ли је допустиво држање сувишних предмета у олтару?
Да ли је дозвољена употреба јеврејског кошер вина за Евхаристију?
Да ли су у православним храмовима допустиве католичке иконе и распећа?
Да ли се за време певања Символа вере отварају завеса и Царске двери?
Да ли је правилно да се “Взбраној Војеводје” пева на свакој служби?
Како свештеник треба да благосиља народ на отпусту вечерња?
Може ли се празнична икона оставити на налоњу до оданија празника?
Може ли се просфора јести у дане строгог поста?
Како се пости на Бадњи дан?
Може ли се парастос скратити?
81. Питање (Да ли сваки јеромонах може да буде духовни отац и може ли да исповеда?): Да ли сваки јеромонах, већ самим тим што има јерејски чин, може да буде духовник – духовни отац других монаха и лаика, и може ли да их исповеда?
Одговор: Не, никако. Као што је познато, у прво време, убрзо након појаве монаштва, чак није било уобичајено да се монаси посвећују у свештенички чин. Када је у манастиру требало да се одслужи Божанствена литургија, позиван је свештеник из најближег села, који је причешћивао монахе и творио за њих све неопходне Свете Тајне. Но, касније је схваћено да је то непрактично, па су међу самим монасима најдостојније за обављање Евхаристије и других Светих Тајни почели да посвећују у презвитерски чин. Ипак, при томе нису сви свештеномонаси добијали пастирско-духовничка права, него само они који су стајали на челу монашке обитељи и који су за то добијали нарочите пуномоћи од свог локалног епископа. Остали јеромонаси, као што је до скора био случај и код нас у Русији, могли су само да служе Божанствене службе, али нису имали права да сами испуњавају пастирске обавезе, па ни најважнију од њих – духовничку. Духовник је, за манастирско братство и путујуће богомолитеље који су посећивали манастир, увек био нарочито за то постављени јеромонах, који је ову одговорну обавезу обављао као послушање, по овлашћењу локалног епископа. Наравно, за духовника је постављан најопитнији јеромонах, способан да духовно руководи другима. И нико осим њега није могао да исповеда односно самовољно на себе преузима духовно руковођење монасима или мирјанима.
Црквена правила су посебно строга према оним јеромонасима, који се без “писменог налога” локалног епископа прихватају исповедања мирјана. Без посебног овлашћења епископа за творење Свете Тајне покајања ни један јеромонах нема права да буде духовник, што је не тако давно истакнуто код нас у Русији у Ц. В. 1896, 30.
Предговор и упутство намењено духовницима, садржано у нашем Требнику, прети необично строгом казном свакоме ко се без нарочитог допуштења епископа усуди да на себе узме духовничке обавезе. Ево како тај текст буквално гласи:
“Ако се неко без писменог налога локалног епископа дрзне да прима помисли и исповести, такав треба да буде кажњен као прекршилац божанских канона; и не само да је себе погубио, него и они који су се код њега исповедили – нису исповеђени: и ако је свезао или разрешио, није исправљено, према шестом правилу Картагинског сабора и четрдесет трећем правилу истог Сабора”.
* * *
82. Питање (Зашто сви верни у храму певају “Вјерују” и “Оче наш”?): Зашто се у нашим храмовима уводи католички обичај да сав присутни народ пева “Вјерују” и “Молитву Господњу”? Ми то раније нигде нисмо видели.
Одговор: Свенародно певање у храмовима никако не представља “католички обичај”, већ строго православни, будући да је древног хришћанског порекла. Обнављање овог обичаја данас треба само поздравити, јер он има веома дубоке корене у самој идеји нашег богослужења, у коме сви верујући треба да узму делатно учешће – “једним устима и једним срцем”.
И сама спољашња конструкција нашег православног богослужења, које представља стално смењивање возгласа свештеника и ђакона са читањем “посвећеног чтеца” и певањем “збора”, већ указује на идеју најживљег и свесног учешћа свих присутних у богослужењу, а не само на пасивно стајање у храму, макар оно и било праћено личном молитвом.
На такво активно учешће мирјана у богослужењу указују многобројне примедбе Типика и богослужбених књига, где уместо речи “збор”, што значи “хор”, веома често стоји заменица “ми”, као на пример: “а ми певамо у одговарајућем гласу Тосподи возвах'”, или: “а ми певамо ‘Свјете Тихиј'” (Типик, гл. 2). Веома често уместо речи “збор” употребљава се израз “народ”: “и (потом) пева народ…” (нпр. поредак Велике Суботе, на вечерњу).
Из овога постаје сасвим јасан онај возглас свештенослужитеља на Божанственој литургији, којим позива све присутне да опевају и прослављају Бога не само “једним срцем”, него и “једним устима”.
Дакле, према идеји нашег богослужења, сваки верујући хришћанин треба да учествују у појању црквених песама, и то ако не свих, онда макар већине, уместо да стоји у цркви као пуки посматрач и слушалац. Црква није позориште, где долазе само зато да би гледали и слушали лепо певање, него место заједничке молитве – молитве у којој сви треба да учествују, и то потпуно свесно. Тим пре је умесно такво читање Символа вере, који представља наше заједничко исповедање вере, и певање Молитве Господње “Оче наш”, која се у име свих нас узноси Богу, као нашем заједничком Оцу.
Тек је продор у наше богослужење западног, концертног певања – које могу да изводе једино посебно вешти певачи, па и они само након пажљиве и дуготрајне припреме – потиснуо верни народ из живог учешћа у заједничком богослужбеном појању, и од оних који долазе у храм начинио само слушаоце, а не живе учеснике у заједничкој црквеној молитви. Сва пажња у овом театралном, западном певању усредсређена је не на речи, него на мелодију, која је више или мање уметничка – бравурозна или сентиментална – али никако не црквена. Под утицајем таквог певања, дубоко туђег православној појачкој аскетици, у коме се речи често не могу чак ни разабрати, многи су почели да долазе у цркву не више зато да би учествовали у богослужењу, као у заједничком делу свих верујућих, него да би “чули лепо певање” и доживели естетску насладу, коју данас многи, нажалост, сматрају за молитвено осећање. Ово је, заједно са нерелигиозним домаћим васпитањем и исто тако нерелигиозним, а понекад и просто безбожним школским образовањем, прожетим атеистичким и материјалистичким духом, довело до великог одступања од истинске црквености и до неразумевања богослужења од стране широких маса верујућих. Као резултат тога, веома је ослабио сам по себи огроман значај нашег богослужења, као религиозно-васпитне школе. Верујући често у цркву долазе само да би “упалили свећу”, како сами кажу, а оно што се у цркви догађа, њима је туђе и несхватљиво. Стога не чуди што данас има чак и оних који долазе са молбом да буду причешћени на свеноћном бденију, па се чуде и чак увреде када буду одбијени.
На тај начин, ишчезавање свенародног црквеног појања у нашим храмовима и његово замењивање театралним извођењем црквених песама од стране посебних “хорова”, несумњиво је погодовало дехристијанизацији нашег друштва. Стога је најсигурнији пут за повратак древној пракси, сагласној са нашим црквеним Типиком: обнављање свенародног појања у нашим храмовима.
* * *
83. Питање (Када у току Литургије треба произносити поуке са амвона?): Када би требало да се произносе поуке са амвона – пре или после причешћа верних? Колико дугачке треба да буду проповеди?
Одговор: Поуке (проповеди) су у старини следиле одмах након читања Јеванђеља, а састојале су се обично од објашњавања и тумачења прочитаног јеванђелског текста. Понекад се тако чини и данас. Али од времена светог Јована Златоуста поуке су почели да пребацују углавном на крај Божанствене литургије. Ово стога што су многи долазили у храм само зато да би уживали у беседама светог Јована Златоуста, а затим су одлазили, не остајући на главном делу Литургије – канону Евхаристије. У данашње време поуке се произносе најчешће након што се отпева “Буди Имја Господње благословено, от ниње и до вјека”, пред сам крај Литургије или после отпуста. Али нема никаквих препрека да се беседи и одмах након Јеванђеља, што такође има своје предности, а што неки свештенослужитељи и данас практикују. Приликом архијерејске службе архијереј говори поуку после Јеванђеља, или на “Буди Имја Господње”, или после Литургије, а ако беседу повери некоме од јереја, он је онда произноси после певања “причасног стиха”, за време причешћивања свештенослужитеља, а пре причешћа мирјана. Према указима наших црквених власти, то време и јесте одређено за изговарање или читање поука народу присутном у храму, а никако за такозване “концерте” (какви се то “концерти” могу одржавати у цркви?!).
Указом од 31. маја 1850. године категорички је забрањено да се певање причасног стиха на Литургији замењује такозваним “концертима”; уместо тога, препоручено је да се певају прикладне стихире, ирмоси или псалми, те да се читају или говоре поуке. А ако на Литургији проповед не говори сам архијереј или предстојатељ који служи, него неко од оних који саслужују, онда он поуку произноси управо у том тренутку.
Што се пак тиче дужине поуке, о томе не постоје никаква правила. Ипак, наши црквени ауторитети сматрају да је кратка проповед погоднија, јер верни лакше могу да усвоје њен садржај. Прекомерно дуга проповед може да замори слушаоце и ослаби њихову пажњу, нарочито у данашње, ужурбано време. Код беседе се треба руководити древним правилом: “Non multa, sed multum!” (“не много, но много шта”, то јест, да се у мало речи каже много тога значајног).
* * *
84. Питање (На крштењу сам добио име Владимир, а зовем се Василије. Које име треба да користим?): На крштењу су ми дали име Владимир (имендан се слави 15. јула). Зовем се Василије. Које име треба да користим?
Одговор: Ако сте на крштењу добили име “Владимир”, онда то име и треба да користите.
* * *
85. Питање (Могу ли се у хору као певачи ангажовати неправославни?): Услед немогућности да се састави добар хор од парохијана (зато што је парохија мала, или нема квалитетних гласова, или из других разлога), добри певачи траже се међу локалним неправославним становништвом и позивају се да певају у црквеном хору уз одређену новчану надокнаду. Будући да ти људи не знају црквенословенски језик, за њих пишу посебне ноте испод којих латиничним словима исписују речи песме, коју они певају за време богослужења, посебно на Литургији, а да при томе не разумеју значење речи.
Да ли је ова појава допустива са тачке гледишта црквеног Типика и канона?
Одговор: Канони о томе ништа не говоре, јер у време када су састављани, вероватно нико није могао ни да замисли тако чудну појаву – да у православном хришћанском храму певају лица која не припадају Православној Цркви.
Та појава је потпуно ненормална и сведочи само о томе да је у наше време потпуно изгубљено јасно разумевање тога шта заправо представља православно богослужење. Православно богослужење представља заједничку молитву свештенослужитеља и верујућих, у којој сви узимају најживље учешће, “једним срцем и једним устима”.
А какво учешће у нашој црквеној молитви могу да узму лица која не припадају нашој Православној Цркви? Према канонима они чак не могу ни да буду присутни у храму када се твори велика Света Тајна Евхаристије.
Недопустиво је да се на певање у храму гледа као на некакав театрално-концертни наступ, коме је циљ да пружи насладу слуху присутних. Јер то је молитва у којој сви треба свесно да учествују, јасно схватајући речи, смисао и значење онога што се пева и што се за то време догађа у храму. И како се онда може дозволити да у нашем православном храму певају лица која су потпуно страна и туђа светом Православљу, која чак и не знају шта певају? То је профанација светиње нашег богослужења, коју данас многи готово несвесно допуштају, не размишљајући о томе шта чине, јер су изгубили живи осећај црквености.
* * *
86. Питање (Да ли је у црквеној пракси прихватљива само исповест, без причешћа?): Да ли је у црквеној пракси прихватљива само исповест, без причешћа? Мени је дошла једна парохијанка и рекла да је често практиковала само исповест, без причешћа. Чак је тврдила да је тако поступала по благослову неког епископа.
Одговор: Исповест, или Света Тајна Покајања, представља потпуно самосталну Свету Тајну, која никако није повезана са Светом Тајном Причешћа. Овим се и објашњава зашто на читавом православном Истоку приступају Светој Тајни Причешћа без претходне исповести, а свештенослужитељи то допуштају. Исто тако код нас свештеници приступају савршавању Божанствене литургије, а самим тим и Светом Причешћу, без претходне исповести, исповедајући се само онда када за тим осете нарочиту потребу, уколико их узнемирава савест, или за време постова, када сви верни треба да се кају због својих грехова, како би у Светој Тајни Покајања добили разрешење од њих. Код нас у Русији ушао је у свеопшту употребу и чврсто се усталио веома похвалан обичај – обавезна исповест пре причешћа Светим Христовим Тајнама. Но, то је управо обичај, који је у нашој руској црквеној пракси добио силу некаквог закона, а не општеобавезно црквено правило.
Одатле је јасно како не постоје никакве препреке да се дозволи приступање Светој Тајни Покајања лицу које жели да исповеди своје грехе и добије разрешење за њих, независно од Свете Тајне Причешћа.
* * *
87. Питање (Може ли се Света Тајна Јелеосвећења вршити изван Страсне седмице?): Да ли се на упорну молбу неких парохијана над њима може обавити Света Тајна Јелеосвећења, или то треба везати за Страсну седмицу и претходно затражити благослов надлежног епископа?
Одговор. Света Тајна Јелеосвећења обавља се над болеснима, што се види већ и из саме њене дефиниције у нашем Катихизису: “Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се, уз помазивање тела јелејем, на болесника призива благодат Божија, која исцељује душевне и телесне немоћи”. Стога, ако болесник замоли да се над њим изврши Света Тајна Јелеосвећења, нема потребе да се то одлаже до Страсне седмице, него треба обавити одмах. Света Тајна Јелеосвећења коју по обичају током Страсне седмице савршава епископ, има сасвим посебно значење (види о томе одговарајући одељак у “Литургици”) и за њу нема никаквог основа да се произвољно савршава у друго време.
* * *
88. Питање (Када се налоњ ставља на средину храма?): У нашој цркви из неког разлога налоњ увек стоји на средини. Окружен је цвећем, а иза њега стоји велико паникандило. Уопште, када се за време Литургије приносе Свети Дарови и отварају Царске двери, због тог налоња са мноштвом цвећа око њега некако је затворен пут ка олтару, ка Престолу Свевишњег. У другим црквама икона се износи и ставља на средину цркве тек пред празник, или после Литургије ако се служи молебан. Постоји ли било какво правило установљено од стране цркве, или је то препуштено нахођењу настојатеља храма?
Одговор: Ви сте потпуно у праву. Налоњ треба да стоји на средини храма само онда када је велики празник, и када се на средини храма том празнику, или светоме који се слави, пева величаније, а такође и у оним случајевима када се на средини храма пева молебно пјеније. У осталим случајевима никакви налоњи не треба да стоје на средини храма и да заграђују пут од улаза у храм до Царских двери и саме Царске двери. Обичај који се понегде усталио да се налоњ са иконом стално држи на средини храма нема никаквог основа него је директно противан црквеном Типику. Чак ни крст Господњи, који се на свеноћном бденију уочи празника Воздвижења тако свечано уноси на средину храма, не треба да остаје на средини. Ево како Типик говори о томе: “И по завршетку целивања часног крста, налоњ са часним крстом се поставља десно од Царских двери и тамо стоји до оданија празника”.
За налоњ је уопште одређено да се у цркви поставља само са десне и леве стране од Царских двери, а никако да се заграде Царске двери и пут који води од улаза у храм до њих, а који треба да буде отворен, и Царске двери свима видљиве. А у постављању налоња на средини храма, па још и окруженог свећњацима и вазама са цвећем не може да се не види римокатолички утицај. Такав налоњ, који стално стоји на средини храма, са иконом на њему, представља некакву слику отвореног римокатоличког олтара, пред којим се клањају сви који улазе у храм. Украшен цвећем, са мноштвом свећа које горе око њега, он заклања истински Престо, одвлачи молитвену пажњу од олтара и прикива је за себе као за некакво духовно средиште храма, што је, наравно, потпуно неправилно. Центар пажње за оне који се моле треба да буде олтар и Престо који се у њему налази, па је зато потпуно неправилно заграђивати га.
Такав налоњ са иконом који стално стоји на средини храма, нарочито је непрактичан приликом архијерејске службе, када се обавља вход са великим бројем свештенослужитеља, на челу са архијерејем, и када такав налоњ нарушава свечани изглед богослужења буквално заграђујући пут, чега никако не би требало да буде.
* * *
89. Питање (Зашто се током Петровског, Божићног и Успенског поста строго пости понедељком?): У спомен на које догађаје је установљен строги пост понедељком током Петровског, Божићног и Успенског поста? У одговору на питање број 13. дато је објашњење зашто је установљен пост у среду и петак, а зашто није речено и за понедељак?
Одговор: Строжи пост понедељком није повезан ни са каквим посебни споменом, него је од давнина практикован просто по благочестивом обичају верних хришћана, ревносних у подвигу. У многим манастирима монаси, а понегде и верујући мирјани, чак и у обично време преко године (када нема вишедневног поста), упоредо са средом и петком, постили су и понедељком, уздржавајући се тога дана од мрсне хране. Тим пре је природно да се овај дан обележи строжим уздржањем у посним периодима године.
Правило 219. Номоканона уз Велики Требник чак прописује: “Монаси и понедељак да држе читаве године као и среду и петак, као што смо примили од Светих Отаца: јер какав је опроштај монаху када његов пост није потпунији, тим пре што и побожни мирјани ово држе”.
* * *
90. Питање (Шта треба подразумевати под “употребом вина”?): Шта треба подразумевати под “употребом вина”, и на чему је она заснована, будући да се по том питању јављају спорови који се претварају у антирелигиозне анегдоте?
Одговор: Ви вероватно мислите на такозвано разрешење “на вино и уље”, које се у Типику и другим богослужбеним књигама спомиње у вези са празничним данима. Треба знати да је на Истоку, где је наш Типик састављен, вино представљало најуобичајенији напитак који се налазио у широкој употреби, попут нашег руског кваса. Палестина је била посебно богата виноградима, који су прекривали падине, брежуљке и долине. Код Јевреја је свака кућа имала виноград, тако да је “седење под виновом лозом” представљало обележје мира и благостања у време Соломона (3. Цар. 4,25; Мих. 4,4; Зах. 3, 10). Обрада винограда била је врло развијена: виноградари и чувари винограда представљали су чак посебну врсту радника. Винова лоза је код Јевреја сматрана за символ свега што је било јако, лепо и корисно. Није узалуд у Светом Писму читав изабрани народ Божији представљен сликом винограда, а Господ – сликом виноградара који обрађује тај виноград, или домаћина који унајмљује виноградаре због обраде Свог винограда. У Новом Завету Господ Исус Христос је, желећи да сликовитије представи унутрашње духовно јединство верујућих са Собом, Себе назвао чокотом: Ја Сам истински Чокот и Отац Мој је виноградар (Јн. 15,16). Управо под видом хлеба и вина предао нам је најузвишенију Свету Тајну Тела и Крви Своје (Мт. 26,26-28 и др.), заповедивши свима да то свагда творимо Њему у спомен.
Имајући у виду горе речено, ми никако не треба да се чудимо томе што наш црквени Устав (Типик), који је утемељен управо у Палестини, говори о вину – о томе да се верујућима допушта употреба вина у дане празника, када није одређен строг пост. Наша хришћанска Црква уопште никада није забрањивала употребу вина као таквог, него је забрањивала само његову злоупотребу, то јест пијанство. О томе јасно говори Реч Божија: Вино весели срце човека – сведочи Псалмопојац (Пс. 103,15), али Апостол уједно саветује: Не опијајте се вином, у чемује разврат (Еф. 5,18). Са друге стране исти тај Апостол Павле пише свом ученику Тимотеју, кога је поставио за епископа у Ефесу: Више не пиј само воду, него пиј по мало вина, због свога желуца и честих болести својих (1.Тим. 5,23), то јест препоручује му употребу вина у малој количини као лек који му је неопходан.
* * *
91. Питање (Да ли је допустиво држање сувишних предмета у олтару?): Олтар је “Светиња над светињама”. Да ли је допустиво да се у олтару држе предмети који немају везе са Светим Тајнама које се у њему савршавају, нити представљају предмете за свакодневну употребу у цркви, на пример биља у дрвеним саксијама са земљом, или исто то у керамичким саксијама? Није ли то блато које прља, уместо да “украшава” Светињу над светињама?
Одговор: Ви сте сасвим у праву да је у олтару недопустиво држање било каквих сувишних предмета. У старини олтари су прављени тако да се у њима налазио само Престо, иза њега горње место и ништа више. Чак је и Жртвеник стајао изван олтара у засебној просторији, а да не говоримо о свештеним одеждама, свештеним сасудима, црквеним предметима и свему другом што је неопходно за обављање богослужења. Све се то налазило изван олтара, а у олтару само светиње и ни један сувишан предмет. Украшавање храма цвећем и зеленилом Типиком је прописано само за одређене случајеве, али држати у олтару саксије сасвим је недопустиво. Овде је несумњиво реч о западном римокатоличком утицају. На Западу се још одавно изгубио онај побожан однос према олтару какав би требало да буде. Нажалост, тај непобожни однос већ продире и на православни Исток.
* * *
92. Питање (Да ли је дозвољена употреба јеврејског кошер вина за Евхаристију?): Какво према правилима Цркве треба да буде вино које се употребљава приликом вршења Свете Тајне Евхаристије, и да ли је допустиво да се за тако велику и страшну Свету Тајну употребљава јеврејско кошер вино?
Одговор: Вино које се употребљава за Свету Тајну Евхаристије треба да буде чисто вино од грожђа, црвене боје (боје крви), без икаквог додатка. Не сме се употребљавати јеврејско кошер вино, јер се над њиме, како треба претпоставити, обавља нарочити јеврејски ритуал, због кога оно и јесте “кошер”, то јест дозвољено за употребу Јеврејима. Овде у САД постоје широке могућности да се из винских подрума набави потпуно чисто, природно вино од грожђа, сасвим погодно за вршење Свете Тајне Евхаристије. Такво вино наручује и наш Свет-оТројицки манастир. Адреса се може добити у нашој манастирској канцеларији.
* * *
93. Питање (Да ли су у православним храмовима допустиве католичке иконе и распећа?): Да ли је допустиво да се у православним храмовима држе католичке иконе и распећа, да се пред њима пале свеће и кандила, да се савршавају молебани и парастоси?
Одговор: Наравно да није. Све у православним храмовима треба да одговара духу и стилу нашег светог Православља. Нарочито је важно имати иконе само православног стила, јер оне имају духовно-васпитну улогу и ослобађају дух оних који се моле од свега земаљског, од свих земаљских представа и доживљаја. Истински православна икона је символична и аскетична. Она је бестрасна и не треба да подсећа онога ко се моли ни на шта земаљско, узводећи његов дух ка чисто духовним представама и доживљајима, слободним од сваког насртаја страсти.
* * *
94. Питање (Да ли се за време певања Символа вере отварају завеса и Царске двери?): Приликом возгласа: “Двери, двери, с премудрошћу пазимо!” у храмовима код нас у Отаџбина раније је отварана само завеса. Овде у туђини неки свештенослужитељи отварају и завесу и Царске двери, а други током читавог богослужења држе отворене и бочне двери. Да ли је све то правилно?
Одговор: Потпуно неправилно. Литургија се може служити уз отворене царске и бочне двери само на Васкрс, током читаве Светле седмице. Архијерејска Литургија се такође служи од почетка до причешћа свештенослужитеља уз отворене царске (али не и бочне) двери, и по томе се она разликује од обичне Литургије, коју служи свештеник.
Отварати не само завесу, него и Царске двери приликом возгласа: “Двери, двери, с премудрошћу пазимо!” на обичној, јерејској Литургији то значи незаконито присвајати искључива обележја архијерејске службе. Реч је о “модернизму” који се појавио као резултат револуционарним расположењем подстакнутог живоцрквеног и обновљенског покрета код нашег свештенства, који је у једном тренутку покушао чак да потпуно уклони не само Царске двери, него и иконостас, па чак и сам олтар, ради молитве “на демократски начин”, “заједно са народом” и “у народу”.
* * *
95. Питање (Да ли је правилно да се “Взбраној Војеводје” пева на свакој служби?): У једној парохији на отпусту по завршетку јутрења сваки дан се пева “Взбраној Војеводје”, укључујући све празнике, недељне дане, радне дане и друге црквене периоде времена. Да ли је то исправно и сагласно црквеном уставу?
Одговор: О певању “Взбраној Војеводје” по завршетку јутрења и првог часа који је с њим обично сједињен, у црквеном Типику се ништа не говори. Ова песма се увек пева на крају првог часа, после закључне молитве коју произнесе свештеник: “Христе, Светлости Истинита”, и то не по Типику, него “по обичају” то јест онако, како је од давнина уведено и опште прихваћено. Али у неким крајевима Русије постојао је обичај да се у пасхалном периоду године уместо “Взбраној Војеводје” пева кондак Васкрса “Ашче и во гроб”, на Божић “Дјева дњес”, а понегде – да се на свих дванаест празника пева кондак празника. Треба наравно имати на уму да је све то “обичај”, а не црквени Типик, и да он не прописује ништа слично.
* * *
96. Питање (Како свештеник треба да благосиља народ на отпусту вечерња?): На отпусту вечерња “Благословење Господње на вас”, после празничне литије, да ли свештеник благосиља народ кадионицом и хлебовима, вином и уљем, или само руком?
Одговор: Ми никада нисмо били у прилици да чујемо за такву праксу какву Ви помињете. Благослов се, наравно, даје руком.
* * *
97. Питање (Може ли се празнична икона оставити на налоњу до оданија празника?): Је ли исправно да икона празника остане на налоњу на средини храма до оданија празника?
Одговор: Није исправно. Налоњ са иконом се поставља на средину храма само на свеноћном бденију ради певања величанија пред њом за време молебана, а све остало време налоњи са светим иконама треба да стоје лево и десно од Царских двери, а не на средини храма. Ми смо већ указивали на то шта по Типику треба чинити са светим крстом који се износи на свеноћном бденију уочи празника Воздвижења: “И по завршетку целивања налоњ с часним Крстом оставља се с десне стране Царских двери (пред престоним иконама), где стоји до оданија празника” (види у Типику за Крстовдан, 14. септембар). Природно је да на сличан начин треба поступати и са иконом празника.
* * *
98. Питање (Може ли се просфора јести у дане строгог поста?): У дане строгог поста, када се не једе ништа, да ли нарушава пост онај ко једе просфору за помињање, ако се тога дана служи Литургија?
Одговор: У дане када се служи Литургија, свима верујућима дели се “антидор” (или “нафора”), као некаква замена за причешће онима који се нису причестили Светим Христовим Тајнама. Антидор је део просфоре из које је извађен свети Агнец, претворен на Литургији у истинско Тело Христово. Али у пракси заједно са том просфором ломе се и деле и остале са којима је савршавана Литургија, како би било довољно за све. Сам назив “антидор” значи “уместо дара”, то јест замена за Свете Дарове, намењена онима који на тој Литургији нису приступали причешћу Светим Тајнама. Дели се “присутном народу, на благослов и очишћење душе, јер је освештан, и могу га узети они који нису јели. Ако је неко и мало јео, или пио, нека не узима антидор”.
Из горе реченог је јасно да се једење просфоре за помињање не може сматрати за нарушавање поста, ако је пре тога одслужена Литургија.
* * *
99. Питање (Како се пости на Бадњи дан?): Како правилно поступити на Бадњи дан: да ли не јести до свеноћног бденија, а после узимати жито и другу посну храну, или јести жито са појавом прве звезде, па након тога ићи на свеноћно бденије, и тек после јести посну храну? А како постити у навечерје Богојављења?
Одговор: У датом питању морају се разликовати упутства црквеног Типика од народних обичаја, који се са Типиком не подударају буквално, увек и у свему. Према Типику, “постом” се назива само то када се храна једе једном дневно, после вечерња. Тако је одређено и за Бадњи дан и Крстовдан (навечерје Богојављења). Према народном обичају који је прихваћен код нас у Русији, на Бадњи дан не једе се до појаве прве звезде на небу, а на Крстовдан до освећења воде. Али ако се служба обавља у целини, без икаквог скраћивања, и у Типиком одређено време, онда се она на Бадње вече и завршава некако у време појављивања прве звезде, а исто тако и освећење воде на Крстовдан завршава се у сумрак, када се храна и узима. Јер према Типику, Божанствена литургија – која је спојена са вечерњем и после које следи “слављење празника” (певање тропара и кондака празника) – на Бадњи дан треба да почне “о седмом часу дана”, то јест по нашем рачунању око 1 поподне, а на Крстовдан “о петом часу дана”, то јест око 11 сати пре подне. У парохијској пракси ово се не остварује увек лако, па се и богослужење не обавља увек у целини, како је одређено, услед чега се и завршава знатно пре наступања вечери.
У сваком случају нема никаквог основа да се у ове дане узимање хране одлаже до краја Свеноћног бденија, јер по Типику Свеноћно бденије треба да се заврши тек ујутру, а после њега до краја Божанствене литургије не треба ништа јести, па би тако испало да на Бадњи дан и Крстовдан верни треба да остану без икакве хране све до првог дана празника, што није прописано Типиком. И пшеница и свака друга посна храна са уљем (али без рибе)[1] у те дане може се јести по окончању вечерња, кад падне вече, и пре свеноћног бденија.
Нарочит устав богослужења за ова два навечерја бива онда када падају у суботу и недељу. Тада се вечерње не спаја са Божанственом литургијом светог Василија Великог, као обично, него се служи одвојено и касније (у том случају Литургија светог Јована Златоустог служи се у своје уобичајено време, тј. око 9 сати ујутро). Типик разрешава да се после Литургије, до вечерња, узме по парче хлеба, по чаша вина и мало урми и смокава, “да се не зове постом” (јер суботом и недељом се не пости у смислу потпуног уздржавања од хране до краја вечерња), а после вечерња “једемо у потпуности”, то јест кувану посну храну са уљем.
* * *
100. Питање (Може ли се парастос скратити?): Наши парохијски диригенти, па и неки свештеници, скраћују парастос на основу тога што званична издања Дворске певачке капеле тобоже доносе нотни парастос у скраћеном облику. Да ли је то законита појава? (Главна скраћења: уместо “Глубиноју мудрости”, певају: “Творца и Зиждитеља и Бога нашего”, “Богородице безневјестнаја, верних спасеније”; уместо “Покој, Спасе наш”, певају: “И всја јаже в веденији и неведенији, Человјекољубче”, “сини свјета Тоју показавиј, помилуј нас”; уместо “Сам Једин јеси Бесмертниј”, певају: “Надгробноје риданије творјашче пјесњ: алилуја”; скраћују канон и тропаре на “Благословен јеси, Господи” и слично).
Одговор: Свако скраћење у богослужењу, ако се допушта услед какве нужде, треба да буде пре свега разумно и да не нарушава смисао богослужења. Скраћења на која сте Ви указали срећу се нажалост у пракси, али су апсолутно недопустива, јер умилне и дубоким смислом испуњене песме на парастосу чине бесмисленим, будући да представљају само крајеве тих песама. Издања такозване Дворске певачке капеле немају за нас црквени ауторитет, у њима се често наилази на различите погрешке и против црквеног Типика и против логичког смисла. Горе поменута скраћења савесни свештенослужитељи и црквени диригенти надокнађују тако што, ако већ не певају, онда макар наглас читају речи пропуштене у нотама. Тако се, на пример, после кондака “Со свјатими упокој” почетне речи икоса “Сам Једин јеси Бесмертниј” најпре читају, а потом се последње речи: “надгробноје риданије” опет певају, онако како је указано у нотама. Но, наравно, боље је да се пева све у целини, што ревносни свештеници и диригенти понекад и чине.
НАПОМЕНЕ:
Pitanje hitno:
Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?