ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ
 

 
Да ли су у православним храмовима допуштене католичке иконе и распећа?
Ако је православна вера истинита, могу ли други да се спасу?
Да ли сценски наступ световних лица која глуме духовна лица представља богохуљење?
Да ли је допуштено фотографисати и снимати филмове у храму?
Да ли је дозвољено тонско снимање богослужења и молитава?
Шта да се ради са “ланчаним” писмима?
Где треба да стоји свештеник приликом причешћивања лаика Светим Тајнама?
Где треба да буде свештеник за време литије, и како одевен?
Када бочне двери олтара треба да буду затворене?
Да ли свештеници треба да помињу према помјаницима током Литургије?
Зашто за време “Вјерују” неки свештеници отварају Царске двери, а други само завесу?
Могу ли се скраћивати црквена богослужења?
Зашто се друга песма канона употребљава само на великопосној служби?
Када треба преклањати колена за време Божанствене литургије?
Може ли се унајмити хор сачињен од оних који нису у Цркви?
Зашто се дечаци приликом уцрквљења уносе у олтар, а девојчице не?
Када жени није дозвољено да посећује храм?
Шта да се чини у случају смрти, ако нема свештеника?
Могу ли дародавци да одређују шта да се чини са њиховим даровима?
Могу ли се дарови вратити дародавцима на њихов захтев
или по одлуци храмовне администрације?
 

---

 
41. Питање (Да ли су у православним храмовима допуштене католичке иконе и распећа?): Да ли је допуштено да се у православним храмовима налазе католичке иконе и распећа?
 
Одговор: Само по себи ово питање показује да очи црквеног човека примећују разлику између православне и неправославне иконе (поред тога што и код православних иконописаца постоје различите школе). Наравно, у православним храмовима треба да буду иконе православног стила.
Неопходно је да се старамо о очувању православног предања у представљању распећа и у иконопису, зато што визуелни утисци утичу на нашу мисао и на то како доживљавамо и чувамо дух наше вере.
 
* * *
 
42. Питање (Ако је православна вера истинита, могу ли други да се спасу?): Ако православна вера представља истинску веру, могу ли хришћани других вероисповедања да се спасу? Може ли да се спасе човек који услед свог порекла није крштен као хришћанин, али је на земљи водио потпуно праведан живот?
 
Одговор: Помиловање, вели апостол, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога Који милује (Рим. 9,16). У Цркви нам је показан пут спасења, у њој су нам дата средства помоћу којих се човек духовно очишћује и има директна обећања спасења. У том смислу свети Кипријан Картагински каже да изван Цркве “нема спасења”. Црква нам даје оно о чему хришћанима – и само хришћанима – пише апостол Петар: Пошто нам је од Његове Божанске силе даровано све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога Који нас позва славом и врлином, кроз коју су нама дарована драгоцена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници Божанске природе, избегнувши похотну трулеж у свету. И управо на ово уложите сву ревност па пројавите у вери вашој врлину, ау врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав, јер кад ово све имате и умножава се у вама, то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса 2.Пет. 1,3-8). Шта међутим да се каже о онима који су напољу, о онима који не припадају Цркви? Други апостол нам даје до знања: Јер што да судим и онима који су напољу?.. Онима који су напољу судиће Бог (1.Кор. 5,12-13). То значи да ми нисмо позвани да решавамо њихову судбину. Бог кога хоће помилује (Рим. 9,18).[1] Само једно треба приметити – да “водити потпуно праведан живот”, како каже читалац који поставља питање, значи живети по заповестима блаженстава, што човек који је “напољу”, без благодатне помоћи уризничене у Православној Цркви Христовој, није у стању.
 
* * *
 
43. Питање (Да ли сценски наступ световних лица која глуме духовна лица представља богохуљење?): Да ли сценски наступ световних лица која глуме духовна лица представља богохуљење?
 
Одговор: Сценско представљање библијских догађаја и свештених лица, чак и када је урађено са специјалним, добронамерним циљем, не одговара духу Православне Цркве, јер такве представе посветовњачују за нас свештене успомене. Побожно осећање не треба да дозволи човеку да се прихвати сценског представљања Спаситеља, Богомајке и светих. Не треба се благонаклоно односити чак ни према томе када се духовна лица и слике из црквеног живота на сцени представљају у позитивном светлу, јер светска уметност и тада остаје површна. А уз то, савремена литература и сцена склонији су карикатуралном представљању црквеног живота. Богохулним се ипак могу назвати само оне представе које намерно понижавају и вређају предмете наше вере, мада је та намера у неким случајевима замагљена и прикривена.
 
* * *
 
44. Питање (Да ли је допуштено фотографисати и снимати филмове у храму?): Да ли је допуштено фотографисање појединих момената богослужења, филмско снимање богослужења, Светих Тајни, на пример крштења, затим освећења плодова, домова и других ствари?
 
Одговор: Фотографисање храма је дозвољено када се у њему не обавља богослужење. Дозвољено је такође фотографисање литија и мољења на отвореном. Потпуно је недопустиво фотографисање у храму за време Божанствене литургије, исто као и снимање обављања Светих Тајни. Сходно значењу самог појма “Свете Тајне”, нарочито када је реч о Литургији, њено савршавање могу да прате само они који молитвом учествују у датом богослужењу Према канонима Цркве, творење главног дела Литургије не могу да прате иноверни и оглашени, то јест они који се припремају за крштење. Ако се ово правило данас и нарушава, то нарушавање нам не даје за право да идемо и даље, па да Свету Тајну чинимо предметом филмске слике.
 
* * *
 
45. Питање (Да ли је дозвољено тонско снимање богослужења и молитава?): Да ли је дозвољено снимање богослужења и појединих молитава на грамофонску плочу или други носач звука?
 
Одговор: Снимања звучног записа током савршавања Божанствене литургије, као и других црквених Светих Тајни, не треба да буде, из истих разлога због којих не треба да буде ни филмског снимања: јер тако долази до профанације “црквене Тајне”. При томе, искривљава се смисао Литургије и Светих Тајни: за време њиховог творења, молитве и речи свештенодејства праћене су невидљивим, тајанственим деловањем благодати Божије; а приликом звучне репродукције са плоче, ове молитве и речи губе свој прави смисао, јер се при томе не твори Света Тајна ради које се изговарају.
Када је реч о звучном репродуковању осталих богослужења – вечерња, јутрења и других – ни оно се никако не може препоручити. Заједничка молитва се суштински разликује од домаће, појединачне, личне. Она се обично твори у храму. Када то околности налажу може да се твори и изван храма, но она је и тада још увек “заједничка”, будући да је по одређеном чину обављају лица која су на то позвана. Механичко пренети у било којим околностима звучно забележено заједничко богослужење – значи нарушити његову природу и, уопште, створити нешто вештачко, што нема никакве везе са црквеним чином. То више није ни појединачна молитва, ни заједничка молитва – то уопште више није “молитва”, као живо обраћање људске душе Богу, него њено безлично репродуковање. Црквени чин се може обавити и код куће, тамо где је то допуштено – и у томе не само да нема греха, него је, због одсуства могућности да се пође у храм Божији, реч о светом делу. Али слушати богослужење које је својевремено обављено у храму – то је противно духу црквености. А шта тек да се каже о оним случајевима када се црквена молитва буде репродуковала у околностима које су далеко од побожних – што никако неће моћи да се избегне ако такав тонски запис постане предмет широке употребе? Ето због чега се треба добро чувати саблазни тонског бележења било чега што се одвија под сводовима храма. На уму треба имати још и то, да сам процес снимања богослужења нарушава целомудреност молитве: како човек да се моли, ако зна да га “снимају”? Ако се ово ради у потаји, крадом – онда је већ и то, само по себи, сведочанство о незаконитости таквог “снимања”. А каква је тек саблазан за свештенослужитеља, да после слуша себе како се “моли”!
Што се пак тиче појединих песама које хор пева изван богослужења, ту поменути приговори у принципу не стоје.
 
* * *
 
46. Питање (Шта да се ради са “ланчаним” писмима?): Стижу писма која садрже текст молитве и захтев да се проследе даље у одређеном броју примерака – уз претњу да ће човек навући на себе несрећу ако читав текст писма не буде даље прослеђен. Шта да се ради са таквим писмима?
 
Одговор: Оваква питања постављају многи – и слично искушење постаје веома распоострањено. Да човек не би подлегао искушењу и постао карика у безбожном ланцу, пре свега треба да усвоји исправан поглед на молитву. Молитва је – обраћање Богу верујуће душе која се препушта вољи Божанског Промисла. То никако није заклињање, које се усмено понавља или писмено умножава, и које је у стању да донесе корист силом самих својих речи. У народу је поред истинске, благодатне молитве уобичајено и такозвано “бајање”, у коме је садржај молитве настрано испреплетен са демонизацијом. Нешто слично представљају и овакви молитвени “ланци”, који имају у виду добијање некакве магијске помоћи од њиховог ширења. Својство истинске молитве је – посвећеност Богу. Тамо пак где постоји жеља да се задобије власт, моћ, некакав дар или способност, које би човек могао да употреби по сопственом нахођењу, тамо је већ присутна – користољубивост. Овакву усмереност воље користи зла сила како би заробила човекову душу. У писмима која молитви приписују такав магијски карактер, посебно је жалосно застрашивање несрећама, услед чега човек и сам почиње, ширећи писмо даље, да застрашује друге, па тако на себе узима тежак грех. Сва оваква писма треба бацити или спалити, не обраћајући на њих никакву пажњу. И тада ово писмо, као “насртај” ђавољи који није био свесно прихваћен, неће својим, привидно побожним, а у суштини греховним садржајем дотаћи душу човека који га је добио.
 
* * *
 
47. Питање (Где треба да стоји свештеник приликом причешћивања лаика Светим Тајнама?): Где треба да стоји свештеник за време причешћивања лаика Св. Тајнама – код Царских двери или на амвону?
Одговор: У Типику не постоји упутство у вези са тим, нити је реч о питању од суштинске важности, па је зато пракса у том погледу различита. Осим тога, не постоје у свим храмовима солеја и амвон, а ако и постоје, нису свуда исте ширине. Свештеник који причешћује лаике треба да стоји на таквом месту и у таквом положају, да то буде удобно и њему самом, и лаицима који приступају светој Чаши, те да не нарушава поредак и побожност. У сваком случају, он мора да стане тако, да мирјани који приступају светој Чаши не би могли да се спотакну на степеницу солеје и гурну свету Чашу.
 
* * *
 
48. Питање (Где треба да буде свештеник за време литије, и како одевен?): У навечерје дванаест празника за време литије, неки свештеници стоје у припрати, други – на средини храма, а трећи нису у одежди него у подраснику. Шта је правилно?
 
Одговор: Према црквеном Типику, литија треба да се обавља у припрати, о чему се говори сасвим јасно: “Излазимо у припрату певајући стихиру храма или празника, и тако обављамо литију” (Типик, гл. 2 и Служебник, поредак вечерња). Овај излазак у припрату има дубоко символичко значење. У старини припрата је била намењена покајницима и оглашенима, који нису имали права да стоје у храму заједно са вернима. Излазак у припрату на литију током свеноћног бденија символизује то да је Господ Исус Христос сишао код грешника који се кају, да и они који стоје у припрати могу да очекују милост од Господа и остављање својих грехова. С друге стране, излазак верних у припрату, заједно са свештенослужитељима, означава дубоко смирење верних, који су спремни да стану заједно са грешницима који се кају и оглашенима, и да се моле заједно са њима. Зато је обављање литије на средини храма неправилно. Ако пак нема припрате, како је то сада на жалост често случај у новосаграђеним заграничним храмовима, уз изговор да се тиме штеди простор (при чему се заборавља да је припрата – неопходни саставни део православног храма), онда се литија мора обавити код самих улазних врата у храм, а не на средини храма.
Будући да литија није свечана служба, по Типику свештенослужитељи на њу треба да излазе не у одеждама, него само са епитрахиљем. Монаси су при томе обучени у мантије, а обични парохијски свештеници епитрахиљ стављају преко расе, и свакако не треба да буду само у подрасницима, јер они, уопште узев, представљају доњу свештеничку одећу, у којој се, без расе, богослужење не обавља.
 
* * *
 
49. Питање (Када бочне двери олтара треба да буду затворене?): Да ли бочне двери олтара увек треба да буду затворене, осим током Пасхалне седмице?
 
Одговор: Наравно. Ово се јасно види управо из прописа Типика, да током читаве Светле седмице “велике Царске двери олтара и бочне мале по свим црквама не затварамо”. Дакле, све остало време у години ова врата треба да буду затворена.
 
* * *
 
50. Питање (Да ли свештеници треба да помињу према помјаницима током Литургије?): Да ли свештеници треба да помињу према помјаницима за време Литургије, јер једни помињу, а други не?
 
Одговор: Помјаници за здравље и упокојење треба да се читају на проскомидији, јер то помињање најважнији и од суштинског значаја за оне који се помињу, будући да се частице које се ваде за здравље и упокојење на крају Божанствене литургије погружавају у Крв Христову са речима: “Омиј, Господе, Светом Крвљу Твојом, грехе овде поменутих слугу Твојих: молитвама Богородице и свих Светих Твојих”. На самој Литургији током јектеније не треба помињати сва ова имена, ако то нису посебно тражили они који су дали имена за помињање, јер се тиме пажња оних који се моле оптерећује и одвлачи од усредсрећеног молитвеног учешћа у главном, евхаристијском делу Божанствене литургије.
Потпуно је неосновано и противно самом духу нашег црквеног Типика да се у недељну и празничну Литургију убацује заупокојена јектенија и певање било каквих заупокојених песама, као што су “Со свјатими упокој” или “Вјечнаја памјат”. За то постоје специјалне заупокојене Литургије у дане такозваних “задушница”. “Заупокојена” може бити и Литургија у било који обичан дан, када нема никаквог празника, претпразништва или попразништва, и када се по Типику на крају свих прописаних тропара и кондака, после Малог входа на “Славу” пева “Со свјатими упокој”.
Истакнути и високо уважени каноничар Матија Властар, аутор познате “Синтагме”, одлично објашњава због чега је у празничне дане неумесно гласно помињање упокојених на богослужењу: “На Господње празнике није благочестиво помињати умрле, нити је лепо чинити спомен мученика. Јер када се прославља царска победа, није уобичајено да се оплакују пали у борби”.
Зато 169. правило Номоканона уз Велики Требник гласи: “у дванаестодневном периоду (тј. од Божића до Богојављења), у прву седмицу Четрдесетнице, у Велику (Страсну) седмицу, у Светлу седмицу, као ни недељом и о великим празницима помени се не врше: а осим тога православни хришћани се помињу током читаве године”.
Овим се сила и значај мољења за упокојене никако не умањују, јер се они свакодневно, током читаве године, помињу на проскомидији; а помињање на проскомидији је, као што смо већ рекли, најважније, и од суштинског значаја. Сјединити пак свечано, радосно васкрсно и празнично појање са заупокојеним појањем у истом богослужењу – то већ и само по себи звучи некако дисонантно, чак и да не постоји директна забране Цркве. Карактеристично је у том погледу, и за нас поучно, како је у сличној ситуацији поступио приснопамјатни Московски светитељ Митрополит Филарет. Добивши у суботу увече извештај о смрти своје вољене сестре, он у недељу пише писмо породици, у коме каже: “данас (тј. у недељу) смо покојницу поменули тајно, а сутра ће да буде јавно помињање” (Писма сродницима, бр. 247).
Пример нашег великог светитеља је лекција за све свештенослужитеље који нарушавају црквени Типик, убацујући у недељну Литургију заупокојену јектенију, па још и са помињањем огромног броја имена, чиме се расејава молитвена пажња верујућих.
 
* * *
 
51. Питање (Зашто за време “Вјерују” неки свештеници отварају Царске двери, а други само завесу?): Зашто за време “Вјерују” неки свештеници отварају Царске двери, а други само завесу?
 
Одговор: Црквени Типик прописује да се за време читања Символа вере само открива завеса, док Царске двери треба да остану затворене.
 
* * *
 
52. Питање (Могу ли се скраћивати црквена богослужења?): Савремена епоха показује примере самовољног скраћивања црквених богослужења каквих у Русији није било никада раније. Постало је већ сасвим уобичајено, на пример:
1) да се не читају сви тропари између песама канона на јутрењу;
2) да Први час почиње 100. псалмом (“Милост и суд певаћу Ти, Господе”), док се потпуно изостављају прва два псалма: 5. (“Речи моје чуј, Господе”) и 89. (“Господе, уточиште си нам био из нараштаја у нараштај”);
3) на Божанственој литургији светог Јована Златоустог обичним недељним данима уопште се не пева 2. антифон – псалам 145: “Хвали душо моја Господа” него само антифону придодата песма “Јединородни Сине и Речи Божија”;
4) не придаје се потребан значај смењивању гласова…Набројано је само оно што понајвише пада у очи сваком православном хришћанину током богослужења. Да и не говоримо о томе како ова скраћења смањују и сужавају круг молитвених доживљаја својствених црквеној служби, како јој одузимају део њене лепоте и свечаног тона, и како углавном представљају последицу недоличне жеље да се што пре напусти храм. И, ако бисмо са великом тугом могли да говоримо о скраћивању вечерњих служби, изостављање другог антифона на Божанственој литургији обичним недељним данима мора код нас да изазове оправдано негодовање.
Помислите само: када су после неколико векова постојања Цркве Христове животне околности захтевале да се реши питање дужине богослужења, био је потребан васељенски ауторитет тако великог Оца и Учитеља Цркве какав је Златоуст, који је, ради слабости људи, донекле скратио Божанствену литургију; а у наше хаотично време сваки црквени чтец или диригент црквеног хора самовољно спроводи свакојака скраћивања, и то “без икакве дилеме”.
Имајући у виду горе изложено, молим да ми одговорите на питања која природно искрсавају:
1) Да ли су допустива било каква скраћења и измене Божанских служби Православне Цркве неканонским путем, а посебно – да ли је допустиво такво нарушавање чина Божанствене литургије светог Јована Златоуста, какво представља изостављање другог антифона, псалма 145: “Хвали душо моја Господа”?
2) Је ли настојатељ храма обавезан да у борби против негативних тенденција које се појављују у животу његове парохије сам без одлагања пресеца најопасније од њих?
 
Одговор: Самовољна скраћивања нашег богослужења заиста представљају рану нездравог времена у коме живимо. Против овог зла – које прети поткопавањем духовног живота парохије и уноси анархију у саму “светињу над светињама” коју за нас представља богослужење, као “дах душе читавог црквеног организма” – треба заједно да се боре отац настојатељ и његови парохијани.
Пре свега, наравно, недопустива су било каква скраћења Божанствене литургије, а посебно – недопустиво је изостављање 2. антифона: “Хвали, душо моја, Господа” (145. псалам).
 
* * *
 
53. Питање (Зашто се друга песма канона употребљава само на великопосној служби?): Када је изостављена друга песма канона и зашто се она сада употребљава само на великопосној служби?
 
Одговор: Свака од девет песама канона посвећена је овој или оној свештеној успомени узетој из књига Светог Писма: прва је – песма Мојсија и његове сестре Марије, отпевана у знак благодарности Богу због чудесног преласка Јевреја преко Црвеног мора: “Појим Господеви, славно бо прослависја” (Господу певајмо, јер се славно прослави); друга је – песма Мојсијева у којој он разобличава Јевреје због њиховог неразумног роптања против Бога за време лутања по пустињи: “Вонми небо и возглагољу” (Пази небо, и Говорићу); трећа – благодарна песма пророчице Ане, због рођења њеног сина, пророка Самуила: “Утвердисја сердце моје в Господје” (Утврди се срце моје у Господу); четврта – песма пророка Авакума који је видео Бога како иде из Горе густо осењене: “Господи, услишах слух Твој и убојахсја” (Господе, услишах Глас о Теби, и уплаших се); пета – песма пророка Исаије, који је објавио рођење Емануила од Дјеве: “От ношчи утрењујет дух мој к Тебје, Боже” (Од ноћи јутрењује дух мој к Теби, Боже); шеста – песма пророка Јоне, који је три дана био у утроби кита и потом избачен на суво: “Возопих в скорби мојеј ко Господу Богу” (Повикаху невољи мојој ка Господу Богу); седма – песма тројице младића бачених по заповести цара Навуходоносора у пећ огњену и силом Божијом чудесно сачуваних од пламена: “Благословен јеси Господи, Боже Отец наших” (Благословен си Господе, Боже Отаца наших); осма – наставак песме истих ових младића: “Благословите всја дјела Господња Господа, појте и превозносите Јего во вјеки” (Благословите сва дела Господња Господа; певајте и преузносите Га у векове); девета песма посвећена је прослављању Мајке Божије.
Сви канони, састављени за прослављање ових или оних празника, или светих угодника Божијих, обично се састоје само од осам песама: прве, треће, четврте, пете, шесте, седме, осме и девете – друга песма недостаје. Ово стога што она носи строго разобличујући карактер, услед чега се и употребљава само током покајног периода године.[2]
 
* * *
 
54. Питање (Када треба преклањати колена за време Божанствене литургије?): Услед несугласица које постоје, најлепше Вас молим да кажете када тачно треба преклањати колена за време Божанствене литургије?
 
Одговор: Типик и исконски обичаји наше Источне Православне Цркве уопште не знају за такво “преклањања колена” какво се данас у већини случајева практикује (тј. за клечање на коленима у цркви), него само за – поклоне, велике и мале, или другачије: земне и појасне. Земни поклон, то није клечање на коленима са подигнутом главом, него “падање ничице”, при чему глава дотиче земљу. Такве земне поклоне канонска правила наше свете Православне Цркве у потпуности укидају недељом, на Господње празнике, у периоду између Божића и Богојављења, и од Васкрса до Педесетнице; приликом уласка у храм и клањања светињама ови поклони се укидају такође и у све остале празничне дане када се служи свеноћно бденије, полијелеј, или макар само велико славословље на јутрењу, као и у дане претпразништва – у овим случајевима замењују их појасни поклони.
Земни поклони на Божанственој литургији, када су Типиком допуштени, одређени су: за крај “Тебе појем” (тренутак претварања Светих Дарова), за крај “Достојно јест”, за почетак певања “Оче наш”, за тренутак показивања Светих Дарова, при возгласу: “Са страхом Божијим и вером приступите”, и за тренутак поновног показивања Светих Дарова пре њиховог одношења на Жртвеник, при возгласу “Свагда, сада и увек, и у векове векова”.
Постоји још и обичај (који није опште прихваћен) да се земни поклони чине на почетку евхаристијског канона – одмах по возгласу: “Заблагодаримо Господу” и при возгласу: “Светиње светима”.
Сви други поклони – а тим пре клечање на коленима за време Божанствене литургије, које је потпуно несвојствено духу светог Православља – представљају самовољу која нема никакво упориште у предању, или у свештеним одредбама наше свете Цркве у којој, по заповести светих апостола, све треба да се обавља благообразно и уредно (1.Кор. 14,40).
Ове постоји природна ограда: онај ко се моли по књизи, наравно, не може да лежи ничице на земљи, него мора да подигне главу, како би могао да прочита оно што у књизи пише. Али ово је изузетак, изазван природном неопходношћу, који не укида опште и за све православне хришћане обавезно правило о поклонима.
 
* * *
 
55. Питање (Може ли се унајмити хор сачињен од оних који нису у Цркви?): У неким европским парохијама утврдила се следећа пракса: црквени хор се појачава певачима унајмљеним са стране, међу локалним иноверним становништвом које не припада Цркви, на пример, међу певачима градског оперског хора. Литургија се обавља уз учешће таквих певача. Како гледати на ову појаву?
 
Одговор: Ова појава представља данак духу времена, али никако не одговара духу наше свете православне вере. У храму могу и треба да певају само верни, а тим пре на Божанственој литургији, којој у њеном главном делу, приликом савршавања Свете Тајне Евхаристије, једино верни и могу да присуствују.
Црква није концертна дворана, нити позориште, него молитвено сабрање у коме верујући приносе молитву Богу “једним устима и једним срцем”, узимајући самим тим делатно учешће у обављању богослужења заједно са свештенослужитељем. Како такво учешће у богослужењу могу да имају лица која чак и не припадају Цркви?
 
* * *
 
56. Питање (Зашто се дечаци приликом уцрквљења уносе у олтар, а девојчице не?): Зашто се дечаци на крштењу уносе у олтар, а девојчице не?
 
Одговор: Ви вероватно хоћете да кажете – приликом уцрквљења, а не на крштењу, када таквог обреда нема?
Дечаци се приликом уцрквљења уносе у олтар у знак тога да њима улазак у олтар није апсолутно забрањен, а посебно у знак тога да они могу да постану служитељи олтара. Девојчице се у олтар не уносе у знак тога да је женском полу по правилу улазак у олтар забрањен и служење у олтару недоступно (изузетак постоји само у погледу монахиња које прислужују у олтару у женским манастирима).
 
* * *
 
57. Питање (Када жени није дозвољено да посећује храм?): Када жени није допуштено да посећује храм? На пример, после порођаја, за време месечног течења крви итд, и постоје ли каква ограничења за мушкарце?
 
Одговор: Према црквеним правилима жена која је родила дете не може да улази у храм током 40 дана, док над њом не буду прочитане нарочите молитве које се налазе у Требнику под насловом: “Молитва породиљи, после четрдесет дана”. Она у том периоду не може да дотиче светиње, нити да се причешћује Светим Христовим Тајнама, изузев у случају смртне опасности.
Жена која се налази у стању месечног очишћења, не може у то време да се причешћује Светим Христовим Тајнама, нити да се дотиче светиња.
За мушкарце нема сличних ограничења, уколико им није наложена каква епитимија.
 
* * *
 
58. Питање (Шта да се чини у случају смрти, ако нема свештеника?): Мене веома узнемирава питање: шта да се ради ако неко од нас умре, а овде нема ни свештеника ни цркве? Претпостављам да је могуће опело у одсуству, али шта је са молитвом која се даје покојнику и венчићем? И са земљом која се баца у гроб? Ето, то питање ме мучи. И још: може ли се на покојнику оставити златан крст?
 
Одговор: У случају да неко умре, а не постоји могућност да се позове свештеник који би обавио опело, допуштено је да се над покојником одслужи опело у одсуству. Нема потребе да се претерано узнемиравате због молитве која се даје покојнику у руку, нити због венчића. Стављање покојнику у руку папира са разрешном молитвом и полагање венчића на његовог чело – то су чисто локални обичаји, који су настали само у нашој Руској Православној Цркви, и нема их у црквеном Типику. У Требнику је само речено да се над покојником чита разрешна молитва, при чему се она по своме тексту донекле разликује и нешто је краћа од оне молитве која се код нас ставља у руке покојнику. Ни у Требнику се не спомиње стављање молитве у руку покојнику, нити венчића на главу.
Зашто се на покојнику не би могао оставити златни крст? Ово у потпуности зависи од воље сродника или пријатеља, и уопште оних који сахрањују покојника. О томе не постоје никаква црквена правила.
Треба имати на уму да је за покојника најважније – приношење Бескрвне Жртве за њега, то јест савршавање заупокојене Божанствене литургије, и уопште – што је могуће чешће помињање покојника на проскомидији. О томе треба водити рачуна, а свако друго молитвено помињање, у поређењу са овим најважнијим, има тек другостепени значај.
 
* * *
 
59. Питање (Могу ли дародавци да одређују шта да се чини са њиховим даровима?): Да ли се дарови донети у храм примају без икаквих услова, или их прати лична одлука дародавца о начину њихове употребе, која може да буде противна плану храмовне администрације?
 
Одговор: Свако ко доноси у храм било какав свој дар, треба да зна да тај дар приноси Богу, те се стога он сам одриче сваког права да тим даром даље располаже и одлучује о њему. Одлуку може да донесе само пред Богом одговорно лице у храму – “надзорник Божији”, то јест настојатељ храма законито постављен од стране више црквене власти.
 
* * *
 
60. Питање (Могу ли се дарови вратити дародавцима на њихов захтев или по одлуци храмовне администрације?): Могу ли се дарови вратити дародавцима на њихов захтев или по одлуци храмовне администрације?
 
Одговор: Оно што је приложено храму, приложено је на дар Богу, па стога на било какав захтев да буде враћено натраг, не може да се гледа другачије, него као на нешто што заслужује сваку осуду.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Сматрамо умесним да овде наведемо непролазну истину коју је изрекао Свети Златоуст, а која се данас често доводи под знак питања: “Спасење је у Христу. Но то спасење припада једино Цркви, и нико не може ван Цркве и вере бити заједничар Христу, нити се спасти. Свесни тога, ми знамо да безбожне јереси немају никакве наде на спасење, јер немају ни најмањег општења са Христом.” Реч на Пасху, ?; ?. gr. t. 59, col. 725. – Догматика Православне Цркве, Архимандрит Јустин Поповић. Ту истину неустрашиво је и до краја исповедао блаженопочивши владика Аверкије. – прим. приређивача
2. Друга песма се не пева никад, осим током свете Четрдесетнице, у уторак: после прве песме стихословимо је до краја, а на тропарима говоримо на сваком: Слава Теби, Боже наш, слава Теби!