ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
САВРЕМЕНОСТ И ДУХОВНИ ЖИВОТ[1] – АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ (ТАУШЕВ)
 
Увод у аскетику – Суштина и значај аскетизма
Невидљива борба и наше време
Јеванђелска љубав и савремени морал
 


 
I
Увод у аскетику
Суштина и значај аскетизма
 
Шта је то “аскетизам”? Ко је то “аскета”? Многи савремени хришћани, који живе у свету, чули су за речи “аскета” и “аскетизам”, али је сасвим мало оних који имају исправну представу о значењу ових речи и о томе шта оне изражавају. Код савремених људи, који себе сматрају за хришћане али не живе по духу Цркве, код људи којима су црквеност и духовни живот страни и који су се потпуно предали расејаном светском животу, ове две речи обично изазивају некакво сујеверно згражавање.
Под “аскетизмом” се у савременом светском друштву обично подразумева нешто прилично мрачно, готово злослутно, нешто бескрајно далеко од “нормалног” људског живота. Многи аскетизам доживљавају као некакав фанатизам, мучење самога себе – нешто попут ходања босим ногама по ужареном угљу или вешања за ребро, чиме се, изазивајући свеопште дивљење, баве, на пример, хиндуски јогини и факири.
Такво изопачено и једнострано схватање аскетизма у савременом свету само показује колико су се савремени хришћани удаљили од правилног схватања јеванђелског учења, колико су “посветовњачени” и колико је њиховој свести туђ постао истински духовни живот, на који наш Спаситељ, Господ Исус Христос, није призвао некакве изабране, изузетне личности, него све хришћане уопште.
У савременом друштву наилази се на још једно схватање израза “аскета” и “аскетизам” – схватање које је ближе истини, али је ипак сасвим плитко и површно, и далеко од тога да исцрпљује сву дубину ових појмова, а осим тога, у основи је такође неправилно, као одвећ субјективно и оно које се дотиче само једне, мање битне стране, док занемарује оно најважније – саму суштину ових појмова. Тако, на пример, за сувоњавог човека, бледог и испијеног лица кажу: “он је изгледа прави аскета”, а да уопште и не размишљају о томе зашто је он толико мршав и зашто му је лице бледо: да ли због изнуђеног или добровољног гладовања, због слабог варења хране, или због подвига уздржања кога се прихватио и умерености у исхрани. Није тешко видети колико је такав суд површан, јер он се дотиче само човекове спољашњости, његовог физичког изгледа, а пренебрегава унутрашњи садржај, расположење његовог духа. Уобичајено је да се под “аскетизмом” подразумева такво самоограничавање и свођење природних личних потреба на минимум, а да се при томе уопште не помишља на то ради чега и са каквим циљем се ово чини, или се пак погрешно мисли да је такво самоограничавање само по себи циљ некаквим чудацима који се из непознатог разлога добровољно одричу онога што за човекову телесну природу представља природно, па стога и законито задовољство и насладу. Како год било – у савременом друштву нећемо наићи на правилно схватање аскетизма. Узрок томе је једино чињеница да савремено друштво не живи духовним животом. Ономе ко не живи духовним животом, тешко је да разуме у чему се састоји суштина и значај аскетизма. Људи који живе по духу овога света никада неће схватити значење аскетизма, ма колико им то тумачили, и о аскетизму ће увек имати искривљену или непотпуну представу која пати од једностраности.
Шта је то аскетизам?
Аскетизам је нешто што је толико повезано са духовним животом, да је духовни живот без њега просто незамислив. Аскетизам је, да тако кажемо – главно оруђе духовног живота. Он никако није циљ за себе, него тек средство, али при томе ипак апсолутно неопходно средство за напредак у духовном животу. У чему се то средство састоји?
Духовни живот у човеку порађа се вером у Бога и Његово Откривење. Али сама вера без дела мртва је (Јак. 2,26); јер ми смо, како о томе сведочи апостол Павле, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо (Еф. 2,10). За напредовање у духовном животу добра дела су безусловно неопходна, јер она доказују да код нас постоји добра воља, без које нема кретања напред, а и сама, са своје стране, јачају, развијају и продубљују ту добру вољу. Добра воља привлачи благодат Божију, без које је потпун и одлучан успех у духовном животу недостижан, услед дубоке упрљаности и повређености људске природе грехом. Сходно томе, стремљење ка чињењу добрих дела представља најнеопходнији задатак за свакога ко жели да живи истинским духовним животом. Сам Господ Исус Христос је јасно посведочио: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21); а у Својој опроштајној беседи са ученицима на Тајној Вечери одлучно је условио: Ако Ме љубите, заповести Моје држите (Јн. 14,15).
Дакле, чување јеванђелских заповести, или чињење добрих дела, неопходан је основ духовног живота. Ко занемарује испуњавање заповести и не чини добра дела, далеко је од истинског духовног живота. Ипак, испуњавању заповести и чињењу добрих противе се зле навике које живе у нама и греховна расположења душе. Сваки пут када хоћемо да учинимо неко добро дело, ми треба да савладамо и угушимо у себи ову или ону злу навику противну добром делу које намеравамо да учинимо. На тај начин у души се појављује борба између добрих стремљења и злих навика.
Но, ево шта је опит још давно показао: што више и чешће чинимо добра дела, то нам је лакше да савладамо греховне навике. Услед чешћег чињења добрих дела зле навике слабе и више се не супротстављају тако јако нашој доброј вољи која од добрих дела, напротив, све више јача. Одатле произилази јасан закључак: ко жели успех у духовном животу, тај треба својски да се примора да што чешће и више чини добра дела – да се стално вежба у чињењу добрих дела, то јест дела љубави према Богу и дела љубави према ближњима, односно таквих дела која би показивала да ми заиста стремимо ка томе да љубимо Бога и ближње истинском јеванђелском љубављу.
Управо ово стално вежбање у чињењу добрих дела и носи назив “аскетизам”, а онај ко се вежба у чињењу добрих дела и приморава себе на њих назива се “аскетом”. Пошто је аскетизам основ духовног живота и његово главно оруђе, онда се и сама наука о духовном животу обично назива “аскетиком”.
Сада је јасно колико се истинска представа о аскетизму разликује од лажне представе коју о том предмету има савремени свет. У продужетку ћемо видети какво је порекло те лажне и искривљене светске представе о аскетизму. Ми смо већ рекли да се чињењу добрих дела противе зле навике које се корене у нашој души и нашем телу. Те зле навике треба гушити у себи и искорењивати их, што понекад бива веома мучно и праћено страдањем; ова борба може да буде врло напорна и када се, на овај или онај начин, пројави споља, човек који је не схвата и не разуме духовни живот заиста остаје у недоумици чему то, зашто “аскета” мучи сам себе и намерно сам себи причињава страдања. Отуда лажна, искривљена представа о аскетизму као некаквом фанатичном варварству или самомучењу.
Међутим, “аскетизмом” се, као што смо видели, назива пре свега вежбање у добрим делима, повезано са гушењем злих навика. Да је то тако, показује већ и само филолошко објашњење речи “аскетизам”. Ова реч потиче од грчке речи “аскисис”, којој је основно значење “вежбање”, затим “одређени начин живота”, “звање”, “занат”, “занимање” и, на крају, већ као сасвим удаљено значење – “подвижништво”, “духовни живот”, “монаштво”. Зато и реч “аскета”, која потиче од грчке речи “аскитис”, никако не означава некаквог фанатика-мрачњака који, незнано зашто, мучи сам себе, како мисле многи светски људи, него јој је основно значење – “борац”, што управо указује на тако карактеристичну аналогију, коју апостол Павле наводи у својој првој посланици Коринћанима (гл. 9, ст. 24-27) – на сличност између физичког и духовног вежбања, ради постизања жељеног циља: распадљивог венца за физичке борце, а нераспадљивог за духовне. Даље значење речи “аскитис” је – “подвижник”, “онај ко се бави богомислијем”, “затворник”, “монах”.
Сходно томе, “аскетизам” није ништа друго до “духовно вежбање”, или “духовни тренинг” – ако можемо да се тако изразимо по аналогији са физичким, телесним тренингом – који је подвижницима на духовном попришту једнако неопходан као телесни тренинг онима што се подвизавају на попришту физичких такмичења.
У чему се заправо састоји тај духовни тренинг?
У томе да себе стално приморавамо на чињење добрих дела и на гушење злих навика и злих тежњи душе, које се чињењу добра противе. То није лако – праћено је тешким напорима, често и мучном борбом, коју свети Оци-подвижници не називају узалуд самораспињањем, према речима светог апостола Павла из посланице Галатима (5,24): А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. О тешкоћама које са собом носи та борба, јасно и упечатљиво говори сам велики Апостол незнабожаца, позивајући се на лични духовни опит: Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку; али видим други закон у удима својим, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја умом служим закону Божијем, а телом закону греха (Рим. 7,18-25). Ова вечна подељеност у човеку потиче одатле, што је некад здрава људска природа повређена грехом, који је у њу унео растројство и несклад – то постојано противљење закона греха који се гнезди у телу и изазива неопходну потребу за аскетизмом. Суштина аскетизма се и састоји у томе да човек постојано приморава себе и да се тера да не чини оно што би хтео грех који у нама живи, него оно што захтева закон Божији, закон добра. Без тога, само по себи је јасно, не може бити никаквог успеха у духовном животу. Аскета, то и јесте човек који себе приморава да чини оно што погодује развитку духовног живота и да не чини ништа што је томе противно. Ми смо већ видели да расту и развитку духовног живота погодује чињење дела љубави у односу на Бога и ближње. Очигледно, сметња духовном животу је све оно што је противно љубави према Богу и ближњима, то јест чињење дела супротних добрима – злих дела. Сходно томе, аскета ће бити човек који себе постојано приморава на чињење добрих дела и уздржава се од злих.
Но, то још није све. Задатак аскетизма се тиме још никако не исцрпљује. Онај ко чини добра дела и уздржава се од злих, још увек није потпуни аскета. Мало је ограничити се само на дела као таква. Добра дела немају силу и значај сама по себи, него једино као доказ и спољашњи израз доброг расположења и добрих стремљења душе – као очигледна потврда присуства добре воље у нама. Јер и фарисеј чини добра дела, али она код њега не проистичу из доброг расположења душе, него из лицемерја, то јест из злог расположења, те према томе не сведоче о присуству добре воље код њега. Баш као што су и зла дела заправо зла, штетна и погубна у оној мери, у којој служе као израз и спољашња пројава злих стремљења, злих навика и зле воље душе. Ако нема зле воље – неће бити ни злих дела. Дакле, нису главна дела, него човеково унутрашње расположење, добра или зла воља његове душе, добро или порочно стање његовог срца, од кога се природно рађају и добра или зла дела. О томе јасно говори Сам Христос Спаситељ: Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле: и ово је што погани човека (Мт. 15,19-20).
Одатле је јасно да тежиште духовног живота није у делима као таквим, него у оним душевним склоностима, у оном унутрашњем расположењу човековом, из кога та дела проистичу. Стога за истинског аскету ни изблиза није довољно само да се уздржава од злих дела и да чини добра: истински аскета тежи ка томе да из своје душе искорени и сама зла расположења, зле навике, злу вољу, те да уместо њих у себи засади и чврсто укорени добра расположења, добре навике и добру вољу. У томе се заправо и састоји главни напор, то јест подвиг истинског аскете, тежак до крвавог зноја. Зле навике душе не уступају лако своје место добрима: оне се жестоко боре за своју превласт, за свој доминантни положај у човековој души. Навике, које су се укорениле кроз често задовољавање, задобијају снагу сличну природним особинама, својствима душе: оне као да су урођене. Не каже се узалуд да је “навика – друга природа”. Порочне навике су за човека попут окова: оне га лишавају природне слободе и као да га држе у ропству. А када неко своје порочне навике често задовољава, оне све више јачају у њему, претварајући таквога човека у свог јадног и безвољног слугу. “Бој се злих навика – каже један од највећих наставника аскетизма, преподобни Исак Сиријац – више него демона”. И обратно, када се неко бори против таквих навика, оне у њему све више слабе, док коначно сасвим не утихну. “Одлучна воља – вели епископ Игњатије (Брјанчанинов), наш домаћи учитељ аскетског живота – осењена и ојачана благодаћу Христовом, може да победи и најукорењеније навике” (т. 1, стр. 381). “Навика се најпре жестоко супротставља ономе ко пожели да збаци њен јарам и у почетку изгледа несавладива, али уз сталну борбу против ње, временом постаје све слабија, са сваким одбијањем човековим да јој се покори” (исто). “Ако ти се током борбе догоди да, из било ког неочекиваног разлога, будеш побеђен, немој се узнемиравати и не падај у безнађе, него изнова започињи борбу” (исто код епископа Игњатија).
На тај начин видимо да се у души аскете одвија непрестана борба добра и зла. Ова непрестана са злом у духовној или аскетској литератури носи назив “духовна” или “невидљива борба”. Управо у тој духовној, или невидљивој борби састоји се сама суштина аскетизма, или духовног живота.
Дакле, шта је коначни циљ аскетизма и какав је његов значај за напредовање у духовном животу?
Направићемо резиме свега онога што је претходно речено: човеков дух, будући божанског порекла, увек стреми ка Богу. Ништа земаљско њега не може у потпуности да задовољи. Тешко страдајући када је удаљен од Бога, он само у Богу може да пронађе спокојство. Ову спасоносну заједницу са Богом људски дух може да постигне једино кроз испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњима. Заповести о љубави према Богу и ближњима могу се испуњавати само кроз искорењивање “закона греха” који живи у нама – злих навика, злих расположења душе, и засађивања, уместо њих, добрих навика, добрих расположења душе. Ово се не даје без тешке борбе, или подвига. Управо у тој борби или подвигу је суштина аскетизма, који на тај начин обезбеђује човеку напредак у духовном животу, то јест приближавање Богу и ступање у општење са Богом које људски дух жели. Према тој борби, или подвигу, аскетизам носи још и назив “подвижништво”, а духовни живот се назива “подвижничким животом”, због чега се и аскета, који таквим животом живи, назива “подвижником”. “Подвижништво” – то је већ чисто руска реч, која по духу потпуно тачно преноси значење грчке речи “аскетизам”.
Да ли су сви људи, сви хришћани, дужни да буду аскете-подвижници?
Ово питање истоветно је следећем питању: да ли је све људе створио Бог, је ли свима наменио духовни живот, јесу ли сви призвани на духовно општење са својим Творцем?
Савремено људско друштво, које у већини не живи духовним животом, и не зна, па чак и не жели да зна, за духовни живот, него живи само душевно-телесним животом, клони се духовног подвига и не схвата га, те се стога боји чак и саме речи “аскетизам”, изврћући њен смисао, како смо говорили у почетку. Савремени људи, чак и међу онима који себе сматрају за хришћане, обично сматрају да је духовни подвиг, аскетизам, ствар неких посебних, изузетних личности и да је обавезан само за монахе, који су се посветили управо подвижничком, аскетском животу. “Ми нисмо монаси, за нас то није обавезно” – тако светски људи обично одговарају на позив који им је упућен да живе духовним животом и почну борбу са својим греховним, злим навикама.
Наравно, нико неће порицати како монаси пре свих других преузимају на себе обавезу да воде духовни живот, да буду аскете, подвижници. Но, могу ли људи који живе у свету, који нису дали монашке завете, да себе сматрају потпуно слободним од такве обавезе? Могу само из незнања, из непромишљености, из несхватања тога на шта су Богом призвани сви хришћани, били они монаси или световњаци.
Јер, по чему се у суштини разликују монаси од световњака?
Само по томе што су, како каже велики наставник монаштва, преподобни ава Доротеј, “они схватили да у свету не могу тако лако чинити добра дела, па су за себе измислили нарочити начин живота, другачији поредак провођења времена, посебан начин деловања” (Поука прва, страна 28).
Разлика се, дакле, састоји само у спољашњим облицима живота: монаси су за себе сачинили погодније спољашње форме, како би лакше и без препрека могли да постигну циљ људскога живота, који је свим људима заједнички – Богоопштење. Управо на тај начин, монаси су се ослободили свакојаких светских веза, брига и обавеза – као на пример породичног живота, или поседовања имовине – само зато да би били слободнији за духовну борбу и да би лакше у себи победили и искоренили зле навике које им сметају у задобијању јеванђелске љубави према Богу и ближњима; али, сам дух живота код монаха и код световњака, како то потпуно јасно проистиче из свега што смо горе рекли, свако треба да буде један и исти.
Зар је Бог одвојено створио монахе, а одвојено световњаке? Зар је Бог само монасима удахнуо у лице дах живота, док је световњаке оставио као бесловесне животиње? Зар само код монаха дух стреми ка Богу, тражећи општење са Њим, док световњаци нису призвани на живот у Богу? Зар су само монаси наследили од прародитеља грехом повређену природу, те стога треба да се боре против греховних навика? Зар је само ради монаха, а не ради свих људи, долазио на земљу Спаситељ наш, Господ Исус Христос? Зар је Он само за монахе установио Своју Цркву, у којој се дају благодатне силе за савладавање закона греха и злих навика? Зар је само за монахе написано Јеванђеље и зар само њих, а не све људе, Господ позива у Своје вечно блажено Царство које долази?
Ко би се усудио да тврди тако нешто? Јер говорити то, значило би показивати потпуну окамењеност душе, потпуно и најдубље незнање, безнадежно несхватање смисла људског живота! Зар ће неко стати да тврди како од власти греховних страсти, које порађају зле навике, страдају само монаси, а не сви људи без изузетка? Дакле: сви људи, без икаквог изузетка, једнако су призвани на борбу против греховних страсти и злих навика, како би се ослободили од силе зла која их угњетава и која влада у свету, тако жестоко тиранишући све људе, што нарочито јасно видимо у данашње време. Наравно, сви људи треба да стану на пут духовног живота, ако желе да се избаве од силе зла која их притиска, то јест сви треба да у извесној мери постану подвижници-аскете. Ко се тога клони, осуђен је на пропаст.
Аскетизам је потребан сваком човеку, а не само монасима, јер он никако не представља нешто противно природи, како се обично мисли, и никако није нешто што је човеку споља силом наметнуто, него напротив: то је природни захтев људског духа који тежи ка томе да се ослободи од угњетавања силе зла и да се вине ка своме Почетку – Богу, како би у Њему пронашао најпотпуније задовољење свих својих унутрашњих трагања и потреба, како би пронашао оно што сви људи силно прижељкују – срећу, мир, радост и вечно спокојство. Аскетизам, који човека сједињује са Источником и Даваоцем сваког добра – Богом, представља једини поуздан пут ка том примамљивом светионику среће ка коме сви људи на земљи тако незадрживо стреме, и у јурњави за којим тако често гину – како за овај земаљски живот, тако, што је нарочито страшно, и за онај будући, вечни. Јер срећа, како показује опит живота, није изван човека, где је он погрешно тражи, него унутар њега: срећа је у мирном устројству душе, у том непомућеном унутрашњем миру који представља резултат дубоког унутрашњег задовољства, као резултата победе над злом, након искорењивања злих навика које свирепо владају душом. Човек у чијој души господаре греховне страсти и зле, порочне навике, које увек производе пометњу и хаос, никада се не може осећати срећним. Једини начин за умирење душе је – гушење и искорењивање злих навика, то јест аскетизам, аскетски начин живота.
Ето због чега је аскетизам, у овој или оној мери, безусловно неопходан сваком човеку, без икаквог изузетка: он представља опште добро, опште наслеђе. Ко се клони аскетизма, тај је непријатељ сам себи: тај се сам одриче највишег добра – спокојне савести и блаженог општења са Богом.
Аскетизам није чисто људски изум, који није угодан Богу – како покушавају да тврде неки непријатељи аскетског живота. Напротив, то је једино право и поуздано средство за остварење изричите воље Божије о човеку. А каква је та воља Божија о човеку, то је јасно исказано убедљивим речима Самог оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа – речима из такозване беседе на гори, које не остављају простора ни за какво извртање смисла: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Ето како је – према замисли Самог Бога, Творца човековог – узвишен коначни циљ свих стремљења хришћанина, који се бори против својих греховних страсти и злих навика. Циљ је – уподобљење Богу. Ипак, у чему се састоји то савршенство на које нас призива Господ, и у чему треба треба да се трудимо, да бисмо се уподобили Богу? И на ово је директно и јасно указано у Речи Божијој: Будите свети, јер Сам Ја свет (1. Пет. 1,16) – вели Господ, док апостол Павле у својој посланици Солуњанима исто тако категорички тврди: Јер је ово воља Божија: светост ваша (1. Сол. 4,3).
Дакле, не може бити никакве сумње, све је јасно. Од свих људи које је створио (а не само од монаха) Господ очекује савршенство, које се састоји у светости, сличној (подобној) светости Божијој. Таква је, јасна и одређена, воља Божија, и сада већ само од нас зависи – хоћемо ли ту вољу испуњавати или ћемо јој се противити. Светости се супротставља грех, који се савладава једино аскетским животом. Сходно томе, аскетизам, који искорењује грех и на тај начин води човека ка светости, не представља бескорисну људску измишљотину, него моћно средство на које је указао Сам Бог, помоћу кога човек остварује вољу Божију о себи. Ко за себе истиче да је противник аскетског живота, тај је, само по себи је јасно, противник воље Божије и непријатељ Божији.
Бог нас је створио зато да бисмо били свети као и Он, да бисмо живели у блаженству и наслађивали се општењем у љубави са Њим. До одступања од тог назначења Божијег дошло је кроз пад наших прародитеља у грех. Грех нас је удаљио од Бога и учинио дубоко несрећнима. Подвижнички, аскетски живот исправља зло које је нанео грех: он нас враћа у блажено општење са Богом. Божанска љубав, која жели наше спасење, очекује да сви станемо на тај једини спасоносни пут аскетског живота и да кроз то задобијемо вечно блажено општење са Богом, будући да је само у Њему целовито и најсавршеније задовољење свих најузвишенијих захтева и потреба људског духа.
 
II
Невидљива борба и наше време
 
Ми смо већ говорили о томе да главни задатак за сваког истинског хришћанина представља борба против зла и да се зато сваки хришћанин назива “војником Христовим”. Однос сваког истинског хришћанина према било којој врсти зла, где год и ма како да се оно пројављивало, јесте однос потпуне и безусловне непомирљивости. Са злом као таквим, то јест са стихијом зла, хришћанин не може да има никаквих компромиса, јер зло, стихија зла – то је област сатане, непријатеља Божијег, а хришћанин је слуга Божији, чедо Божије по благодати кроз Исуса Христа. Хришћанин је служитељ светлости, а зло је област таме. Јер какву заједницу има светлост са тамом – пита Апостол – и какву сагласност Христос са Велијаром? Стога је сасвим јасно и природно да главни животни задатак хришћанина, или суштину духовног живота – представља непрекидна и бескрајна борба против зла, која ни за тренутак не губи на интензитету. Али, са каквим то злом хришћанин треба непрекидно да се бори? Да ли се његов призив састоји у томе да стално прати и пази на пројаве зла код људи који га окружују, да их осуђује због тога зла, разобличава и кажњава? Већина људи поступа управо тако, услед чега се бескрајно умножава осуђивање других и међусобно оптуживање, због стварних или само умишљених пројава зла. И баш то чини савремени живот најмрачнијим адом. Свак тражи зло у другим људима, не видећи и не примећујући зло у сопственој души. Због тог зла он их прекорева, напада и кињи, те се тако на нама очигледно испуњава страшно Апостолово упозорење: Ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите (Гал. 5,15).
Шта да се чини? И против каквог то зла хришћанин треба да се бори?
Хришћанин треба да се бори против сваке врсте зла, било где и било како да се оно пројављује, али пре свега, треба да се бори против зла у сопственој души. Борба против зла треба да крене од самога себе: тек тада ће она бити исправна, разумна и целисходна. Ко је почео да се бори и ко је искоренио зло у сопственој души, њему ће бити много лакше да поведе борбу са злом у душама других; ова ће борба имати више изгледа за успех, што мање зла остане у души борца против зла, војника Христовог. Ту велику истину сасвим заборављају савремени људи који су се одрекли хришћанства, а мисле да могу бити добротвори човечанства: док сами остају зли у души, они прогоне и угњетавају друге због зла које је често само привидно, умишљено.
Борба против зла у сопственој души – то је основна лозинка истинског хришћанина, то је једино исправно начело и једини поуздани темељ на коме се може градити благостање читавог човечанства. Не међусобни прогони и угњетавање због ових или оних политичких убеђења, не зверско истребљивање свих који мисле другачије, чиме се баве савремени предводници човечанства, него истребљивање зла у сопственој души – ето шта нам је данас неопходно, ето јединог начина да се избегне тај страшни погибељни понор у који је читаво човечанство спремно да се баци.
Овом непрекидном, непрестаном, неуморном “борбом” против зла у сопственој души бавили су се сви древни подвижници. Они су ту борбу називали “невидљивом борбом” и оставили су нам непроцењиво вредне књиге, своја дела, у којима је детаљно изложен целокупан њихов богати опит борбе против зла. Таква су аскетска дела преподобног авве Доротеја, преподобних Јована Лествичника, Исака Сиријца, Јефрема Сиријца, Макарија Египатског, Варсануфија Великог и Јована Пророка, Теодора Студита, Симеона Новог Богослова и многа друга.
Борба на коју хришћане позивају сви ови свети Оци-подвижници назива се “невидљивом борбом”, то јест “невидљивим ратом”; јер она је “невидљива” за спољашње људске очи, будући да је “унутрашња”, да се одвија “унутра”, у души човековој. У старини, основе те борбе биле су добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је – обавезна за све људе који се називају “хришћанима”, без изузетка, будући да су њена руководећа начела изложена у Јеванђељу, књизи која је намењена свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, са такозваном “епохом хуманизма”, долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу да себе сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу да су “светски људи” и да стога за њих није обавезно испуњавање свих црквених одредаба, захтева и предања, онако како је то обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. “Ми нисмо монаси нити свештеници – почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима – од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно”. Тако се појавио немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као нечега што страшно притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности. Уместо “невидљиве борбе” води се непрестана међусобна борба прикривена изговором “борбе за опстанак”, која у наше време тобоже представља основ људског постојања. Борба против зла коју воде савремени људи углавном је безуспешна, зато што се они не боре толико против зла, колико против других људи, гајећи једнако такво зло у сопственим душама. Код савременог човека, који је одступио од Бога, замагљена је и сама разлика између добра и зла: зло се често сматра за добро, и обрнуто. А уз такво мешање појмова добра и зла, истинска и целисходна борба против правог зла још је више отежана.
Главно је, понављам, то, што се заборавља основна истина: уопште узев, борбу против зла успешно може да води само онај ко је савладао зло у сопственој души, стога рат са злом и треба започињати од сопствене душе, од “невидљиве борбе”.
Шта је то “невидљива борба?” То је она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство. У Јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме стално можемо само да стремимо, без могућности да га овде, на земљи, икада у потпуности достигнемо. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално кретање напред, за непрестани рад на себи, за искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишени идеал изражен је речима Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћанина неопходно да љуби не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку закључује речима: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству, на многим местима и кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: Будите свети, јер Сам Ја свет (3. Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то јест у слободи душе од робовања греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од греха, призвани су, само по себи се разуме, сви људи без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер је и Христос Спаситељ – Који позива на светост – дошао на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како лажно и безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на светост, сви људи су призвани на непрестану борбу против греха – на “невидљиву борбу”.
Ова невидљива борба није лака! Много је тежа од било које обичне земаљске борбе, јер је неупоредиво лакше борити се против других људи, него против самога себе. Онај ко води ову невидљиву борбу, по речима отаца, за противника има самога себе, или тачније своје самољубље, свој, светски речено, “егоизам”, који почива на људској гордости. Другим речима: суштина невидљиве борбе састоји се у непрекидној упорној борби са духом самоутврђујуће људске гордости и са целокупним њеним породом – различитим страстима и пороцима. Пошто је та борба необично тешка, апсолутно је немогуће ослањати се у њој само на своје, људске снаге: ту је потребна натприродна Божанска помоћ, сила благодати Божије, која се, као што знамо, “у немоћи показује”. Зато свети Оци и говоре да је за онога ко жели победу у невидљивој борби, неопходно да усади у своје срце следећа четири расположења или делања: 1. да се никада ни у чему не у узда у себе; 2. да у срцу увек носи потпуну и смелу наду на Јединог Бога; 3. да се непрестано подвизава и 4. да свагда пребива у молитви.
Из овога је јасно зашто не може бити ни говора о “невидљивој борби” међу савременим људима, који су прожети духом гордости. Јер њима је њихова гордост драгоценија од свега другог: то је њихов идол, коме служе и клањају се уместо истинском Богу. Како би се они борили против ње? Самопоуздање, сигурност у сопствене снаге – то је њихова главна особина. Они не могу да се уздају у Бога зато што Га гордо одбацују и не желе да знају за Њега. Како онда да се подвизавају и да се моле Богу?
Међутим, главни и основни услов успеха у невидљивој борби, према учењу светих Отаца-подвижника, јесте “никада се ни у чему не уздати у себе”. Због чега је то тако неопходно? Размотримо ово детаљније. Од времена пада у грех наших прародитеља, ми – без обзира на очигледну раслабљеност својих духовно-моралних снага – о себи мислимо веома високо. Иако нас свакодневни опит стално убеђује у лажност таквог мишљења о себи, ми у несхватљивој самообмани не престајемо да верујемо да смо “нешто”, и то “нешто важно”. Ова наша духовна слабост, коју веома често не примећујемо и нисмо је свесни, више од било чега другог противна је Богу, као први пород људске гордости, или, како се прецизно изражавају свети Оци – “истицања свога ја”. Она је корен, праизвор и праузрок свих наших страсти и порока. Она затвара у нама она врата, кроз која благодат Божија једино и улази у нас. То високо мишљење о себи не даје благодати Божијој да уђе у нас и да обитава у нама. Зато благодат одступа од таквог човека. Јер како може благодат, која се даје ради просвећења и помоћи, ући у таквога човека, који за себе мисли да је нешто велико, да све зна и сам, и да му није потребна никаква помоћ са стране? За такве људе, прожете духом умишљености и самоистицања, Господ преко пророка говори: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Зато и Апостол саветује: Не сматрајте сами себе мудрима (Рим. 12,16).
Мрзећи ту злу умишљеност у нама, Бог жели да види нашу искрену свест о сопственој ништавности и потпуну убеђеност да свако добро у нама потиче управо од Њега, као од извора сваког добра. Желећи да посади у нама то спасоносно духовно расположење, Бог га подстиче или кроз благодатни утицај, или кроз унутрашње озарење, а понекад нас и путем спољашњих удараца и невоља доводи до свести о сопственој ништавности. Но и ми сами, сопственим силама, треба да се трудимо око задобијања свести о својој ништавности. Свети Оци указују на четири делања која томе погодују:
1. Добро познавати своју слабост, на основу свих случајева из живота, и стално имати на уму да сам, без помоћи Божије, ниси у стању да учиниш никакво добро. Ево како о томе говори свети Петар Дамаскин: “Нема ничег бољег него спознати своју немоћ и незнање, и нема ничег горег него не бити тога свестан”. Преподобни Максим Исповедник учи да је “основ сваке врлине – спознаја људске слабости”. Свети Златоуст потврђује: “На најбољи начин себе познаје само онај, ко за себе сматра да је ништа”.
2. Молитвено тражити од Бога да нам Он дарује свест о нашој немоћи и ништавности, и при томе се држати убеђења да у нама такве свести нема и да је можмо задобити једино као дар Божији.
3. Стално се чувати и пазити замки лукавога, против којих се не може борити без помоћи Божије.
4. Ако се догоди пад у било какво прегрешење, одмах се треба потрудити око задобијања свести о својој немоћи и потпуној беспомоћности. Себи треба сугерисати да је Бог зато и допустио пад, да би ти боље спознао своју слабост и ништавност без Бога, и да би се научио да презиреш себе.
Дакле, за успех у “невидљивој борби” најнеопходније је задобити свест о својој немоћи и потпуној ништавности без помоћи Божије. Ова свест је толико неопходна, да Бог горде и самоуверене људе Својим промислом доводи до ње путем падова, допуштајући им да падну у овакво или онакво прегрешење, а нарочито у оно за које су сматрали да су сами довољно јаки да га избегну. “Знај – вели преподобни Исак Сиријац – да је тамо где је дошло до пада, најпре завладала гордост”. Стога, када се некоме догоди да падне у било који грех, он треба да се, што је могуће пре, у мислима и осећањима, окрене свести о својој ништавности, да својски прекорева себе, да се смирава у мислима, и да моли Бога да заувек у њему укорени спознају сопствене ништавности.
 
III
Јеванђелска љубав и савремени морал
 
Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Јн. 4,16).
 
Дух самоутврђујуће људске гордости донео је са собом у људски свет поделу, злобу и мржњу. Ова злоба и мржња међу људима породила је још у доба древног Рима карактеристичну изреку: “homo homini lupus est” – “човек је човеку вук”. Живот се не може заснивати на злоби и мржњи, јер то је – разорно начело. Зато је оваплоћени Јединородни Син Божији, Господ наш Исус Христос, донео на земљу нову заповест, нови закон – закон љубави. Заповест нову дајем вам – говорио је Он Својим светим Апостолима на Тајној Вечери – да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,34-35). Ова међусобна љубав представља карактеристично обележје хришћанства, стога тамо где нема љубави, нема ни хришћанства. Зашто то? Зато што је љубав једино стваралачко начело живота, будући да је она источник, корен и први узрок постанка света и човека. Једини подстицај Богу Творцу за стварање света и човека била је Његова љубав, која никада не трпи да остане сама, него стално тражи предмет, објекат на који би могла да се излије, који би могла да усрећи и да му учини добро. Љубављу Божијом саздан је свет, Божија љубав је продужила да се неуморно стара и да промишља о човеку, који је након свога пада у грех непостојан у верности Богу, љубав Божија узвела је на крст Јединородног Сина Божијег како би човека избавила од заслужених адских мука. Иста та љубав, изазвавши одговарајући огањ у душама првих хришћана, помагала им је да претрпе страшне муке у име Христово; распламсавши се у срцима подвижника, она их је надахњивала на одрицање од греховног света и подстицала да умртвљују и покоравају своје тело, како би се лакше и са мање препрека сјединили са Христом. Љубав облагорођује читав људски живот; она чини и надахњује све што је истински велико, истински лепо у свету: на љубави почива породични живот, живот друштва и државе. Једном речју, љубав је стваралачко начело, начело које подиже и одухотворује свет. И то је потпуно јасно, јер љубав је од Бога и Сам Бог је љубав.
Стога се у учењу о љубави састоји сва суштина јеванђелског закона, који је на земљу донео оваплоћени Син Божији. Када је једном неки законик приступио Христу искушавајући га и говорећи: Учитељу, која је заповест највећа у Закону? Исус му је, каже Јеванђеље, одговорио: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт. 22,37-40).
Љубав је дакле основ целокупног јеванђелског закона. На првом месту – љубав према Богу, а потом – љубав према ближњем. У овим двема заповестима садржано је читаво Јеванђеље, те их не називају узалуд “скраћеним Јеванђељем”.
Али ево шта је интересантно. Када је дао заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ Исус Христос ју је одмах допунио учењем о Себи као Сину Бога Оца и о Својој Божанској природи. Када се сабраше фарисеји – говори даље иста јеванђелска повест – упита их Исус: Шта мислите за Христа? Чији је Син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим (Пс. 109,1). Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је син? И нико Му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да Га запита више (Мт. 22,41-46).
Шта ово значи? И каква је веза између учења о љубави и учења о Божанству Господа Исуса Христа? Нема ничег случајног, па тим пре не може бити случајног, нити, како ми кажемо, обичних фраза, у личним речима Господа Исуса Христа, које свагда одишу неземаљском премудрошћу и најдубљим логичким смислом и значењем. Своју заповест о љубави као темељу јеванђелског закона Господ је повезао са учењем о Себи као Сину Божијем, зато што без вере у Њега као Сина Божијег није могућа ни истинска љубав према Богу, ни истинска љубав према ближњем. Истинска, некористољубива и чиста љубав према Богу и људима није могућа другачије него само под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, вере у то да је Он оваплоћени Син Божији, Који је дошао на земљу да спасе човека.
Зашто? Зато што само таква вера – жива и пламена вера у Сина Божијег, Који је ради нас унизио Себе и пошао на срамну и мукотрпну смрт – у стању да запали у нама одговарајућу благодарну љубав према Богу и ватрену жељу да се у свему живи по Његовој светој вољи, како Га ничим не бисмо увредили, те да сходно томе љубимо и наше ближње, као исту такву децу Божију каква смо и ми, као нашу браћу у Христу, за коју је наш Спаситељ на крсту такође пролио Своју пречисту Крв.
Осим тога, наша природа је толико повређена грехом, да без ове вере, без вере у спасоносну благодат Божију која нам је дарована крсним страдањима Сина Божијег, без освећења и просвећења том благодаћу, ми нисмо способни ни за шта истински добро – нисмо способни за чисту и некористољубиву љубав, како према Богу, тако и према ближњима. Без освећења и просвећења свише, наша љубав, ако је уопште имамо, лишена је јеванђелске чистоте и светости: она је у нама затрована самољубљем и егоизмом, понекад тако финим и тешко ухватљивим, да га човек сам и не примећује. Он мисли да истински љуби Бога и ближње, док заправо љуби једино себе и самоме себи служи и угађа, а не Богу и ближњима, обмањујући на тај начин и себе и друге. Само свесилна благодат Божија, која лечи греховну болест, препорађа човека и умртвљује егоистичко начело самољубља у њему, у стању је да запали искру праве, чисте и некористољубиве љубави.
Дух савремености, или, што је исто, дух самоутврђујуће људске гордости, пошто није у стању да сасвим порекне љубав као стваралачко и темељно начело људског живота, ипак се постарао да изокрене здраво јеванђелско учење о љубави, замењујући га сопственим учењем, које не само да не угрожава људско самољубље, него га још више потхрањује и утврђује. Од епохе Ренесансе, или хуманизма, уместо јеванђелске љубави према Богу и ближњима, истакнути су појмови “алтруизма”, “филантропије” и такозваног “аутономног морала”, то јест морала који не зависи од религије, од вере у Бога, од закона Божијег. Проповедници ове безрелигиозне етике труде се да убеде све и свакога у то, да се “и без вере у Христа може бити истински хришћанин по животу”, то јест да неко може да буде неверујући, нерелигиозан човек и да уједно чини добро ближњима, да живи морално беспрекорним и хвале вредним животом. Такве људе они називају “алтруистима” и “филантропима”, и говоре како је вера сувишна, како је потребна само људима на нижем степену културног развитка, да би се обуздали њихови ниски, егоистички инстинкти. Постоје чак и такви проповедници “алтруизма” који се труде да докажу да је религиозни, па чак и хришћански морал, по својим мотивима нижи од аутономне етике, зато што религиозни човек, па и хришћанин, чини добро из користољубивих и егоистичких побуда, не би ли добио награду у будућем животу и избегао адске муке, док нерелигиозни филантроп-алтруиста чини добро тобоже у име самог добра, те је сходно томе нерелигиозна етика по својим побудама узвишенија. Кажу, на крају, да постоје и веома религиозни људи, који се често и дуго моле Богу, а ипак су велики егоисти, груби и немилосрдни, и не само да не чине добра другима, него напротив, покушавају да их искористе за постизање својих личних циљева, те да религиозност никако не избавља од егоизма, услед чега је погрешно тражити тако тесну везу између религије и морала, како то чине проповедници јеванђелског морала.
Да ли је све ово заиста тако? Да бисмо схватили неистинитост свих набројаних тврдњи, неопходно је да их пажљиво размотримо.
Као прво, не можемо да назовемо “хришћанином“, па још и “истинским”, оног човека који чини добро другим људима, али не верује у Христа. Хришћанство се не састоји само из добрих дела, оно се не своди само на морал. Хришћанин, то је човек који у целини прихвата учење Господа Исуса Христа и усваја га као свој целовити и суштински поглед на свет. А Исус Христос није учио само о чињењу добра ближњима, него и вери у Бога и у Себе као оваплоћеног Сина Божијег, при чему је ту веру истицао као неизмењиви услов спасења. Без вере у Исуса Христа као Сина Божијег, нема ни хришћанства. Добра дела хришћанина природно проистичу из те вере. Чинити само видљиво, спољашње добро људима, из непознатих побуда, то још није хришћанство. Какво је то хришћанство, када Сам Христос учи да је прва и највећа заповест љубав према Богу, па сходно томе, пре свега, и вера у Њега, јер како љубити Онога чије постојање не признајеш? Без љубави према Богу и сходно томе вери у Њега нису могућа никаква добра дела, нити је могућ истински морал. Од времена пада у грех првих људи, који су уобразили да ће постати богови, егоизам се тако чврсто укоренио у људској природи, да човек уопште није у стању да чини добро ради самог добра. Он то чињење добра мора да осмисли, да му прида узвишенији смисао, да постави виши циљ за чињење добра, који ће га надахњивати на добро и давати му снаге за чињење добра. Хришћанство све то и пружа. Виши смисао за чињење добра оно показује у синовској љубави према Богу, као нашем заједничком Оцу Који нас љуби и добротвору, и према људима као нашој браћи у Христу, на љубав према којима нас подстиче и очинска заповест Бога Оца Који нас све љуби, и осећај природног сродства са њима. Ко може да каже како то није најузвишенија побуда за чињење добра која се може замислити?! У поређењу са тим, шта је несрећно наклапање хуманиста о некаквом апстрактном чињењу добра ради самог добра, које ни уму ни срцу ништа не говори!
По томе смо познали љубав, вели свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, што Он за нас живот Свој положи: и ми треба да живот свој полажемо за браћу, јер Сам Христос учи да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (1. Јн. 3,16; Јн. 15,15). Ако Ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15) – ето како узвишен подстицај за хришћански морални живот пружа Сам Христос. А ово је заповест Његова – објашњава Апостол: да верујемо у Њега и да љубимо једни друге као што нам је дао заповест (1. Јн. 3,23).
Присталице аутономног морала говоре да постоје религиозни људи, који верују у Бога, а који ипак не живе у складу са моралним нормама, нити чине добра људима. Ово је очигледно истина, али ту кривица није на религији, него на поменутим људима. Ови људи су религиозно учење усвојили на одвећ површан, чисто спољашњи и формални начин. То није права, истинска религиозност, него фарисејство, које је у Својим речима тако одлучно и строго осуђивао Сам Христос Спаситељ, упозоравајући своје следбенике да се чувају квасца фарисејског (Мт. 16,6). Апостол Јаков веру коју не прате одговарајућа добра дела назива мртвом вером (Јак. 2,17), док за људе који не живе према моралним захтевима вере каже да је њихова побожност узалуд (Јак. 1,26). Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем – каже он – јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од света (Јак. 1,27). Тако дакле истинска побожност – а не лажна, спољашња религиозност – искључује свако фарисејство и пројављује се кроз одговарајућа дела љубави и милосрђа према ближњима.
Коначно, аутономисти нападају хришћански морал и због тога што је тобоже инспирисан мотивима веома ниске моралне вредности: страхом од будућих адских мука и жељом да се као награда добије вечни живот. У Јеванђељу се заиста говори и о наградама које очекују праведнике, и о казнама којима ће бити подвргнути непокајани грешници, али те награде и казне нигде нису категорично истакнуте као главни и искључиви мотиви хришћанског морала. То заправо чак и нису мотиви, него само нужна објашњења – куда човека води овај или онај пут живота. Христос објашњава да пут који Он проповеда, узак и тежак овде, као резултат даје вечну радост и вечно блаженство тамо, док широки и простран овде, противан јеванђелском учењу, повлачи за собом вечну патњу и вечно мучење тамо. Ово нису мотиви, ово није спољашњи педагошки мотив да се човек натера да поступи овако или онако, него је реч о природној последици избора овог или оног животног пута, о чему Јеванђеље унапред упозорава све људе, пружајући им те последице на увид. Одавно је време да се одрекнемо тог ружног, бесмисленог и чак богохулног начина размишљања, који нам је наметнуо католицизам, да нас Бог тобоже за добра дела награђује, а за рђава кажњава. Бог никоме не жели погибељ, него хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, а човек себе погубљује сам, јер зла дела која се често понављају, чине и њега самога злим по природи и неспособним за светлост и радост, што представља природни удео добрих људи.
Једини мотив хришћанског морала јесте љубав – љубав према Богу, као према нашем Оцу и доброчинитељу. У томе је љубав, говори свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,10-11). Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога Којега није видео (1. Јн. 4,20). И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (4,21). У чему се изражава наша љубав према Богу и чиме се доказује њена искреност? Јер ово је љубав Божија – објашњава Апостол – да заповести Његове држимо (5,3).
Шта може бити узвишеније од таквог мотива? Са друге стране, какав делатни мотив може да нам пружи аутономни морал? “Добро ради добра“? Али то је нешто врло магловито – нејасно је како такав неодређени мотив може да нам пружи снагу за савладавање егоизма који нам је урођен и да нас примора да чинимо оно што нам није интересантно или угодно. Друга ствар је – љубав. Љубав – то је велика сила која побеђује све инстинкте и доминира над њима, чак и над најјачим инстинктом самоодржања. Узмимо на пример љубав мајке која се жртвује ради своје деце – то је појава која је сасвим уобичајена и свима схватљива.
Ако Бога нема и ако сви ми нисмо браћа међу собом, чему онда морал, чему чињење добра другоме? Није ли онда боље да свако од нас живи само да задовољи себе, јурећи само за личним циљевима и интересима? Присталице аутономног морала ће рећи, и заиста говоре, да су морал и чињење добра неопходни за мир, благоустројство и благостање читавог људског друштва, да без морала и узајамног помагања и подршке људи, друштво не може да опстане, нити може бити загарантована добробит сваког појединог члана тога друштва. Тачно! Али, онда испада да управо аутономни морал представља, да тако кажемо, морал веома ниске врсте, само релативни морал. Ја чиним добро једино стога и толико, колико је то неопходно за моје лично благостање и корист: на пример, помажем ближњем, зато што ће и он мени помоћи када се појави потреба, не чинимо зла другоме само зато што се бојим да и мени не учине зло у одмазду. Опит показује да се морал већине људи своди управо на то. Да ли је вредност такве етике висока? – то није тешко просудити. А колико је она чврста, види се по како се лако руше све моралне бране савременог друштва и како на сцену опет ступа исти онај древни, егоистички принцип борбе за опстанак: “homo homini lupus est“. Други мотив безрелигиозног морала, мотив који сам човек никада не примећује, то је више или мање груба или фина сујета. Добра дела се чине ради тога да би се стекла слава и уважавање од стране других људи, да би се стекло “добро име” и репутација добротвора сиромашних. Ово сујетно осећање веома често руководи осниваче и утемељитеље добротворних друштава, богаташе који безначајни делић свога богатства удељују за добра дела, како би се прославили као добротвори, али веома често сујета представља главну покретачку снагу и код оних сентименталних људи који себе искрено сматрају за добре и чине добра дивећи се доброти сопственог срца. Човек неки пут озбиљно мисли да “чини добро ради добра”, хранећи тиме у ствари само сопствену сујету, а да тога није ни свестан. Услед одобравања савести он осећа сујетно самозадовољство, задовољство самим собом.
Мотив чињења добра “ради добра” одвећ је магловит и апстрактан да би било кога могао да покрене на самопожртвовано служење ближњима. Тим мотивом заправо се само прикривају или своја сујета, или некакав користољубиви рачун, или добитак од чињења добра.
Коначно, треба рећи да ако се човек који чини добро декларише као неверујући, то још не значи да је он и на делу потпуно неверујући и нерелигиозан човек, и да је његов морал аутономан, да не зависи ни од каквих религиозних осећања. Потпуно неверујући људи, којима је туђа свака религиозност и религиозни доживљај, или уопште не постоје, или се срећу, као изузеци, сасвим, сасвим ретко. Код већине људи, религиозни осећај, макар и пригушен, ипак живи, или макар тиња као сићушна искра негде у дубини њиховог бића, но чак и у том облику служи као подстицај за морално деловање, те човек понекад и несвесно, да и не помишља на то, чини добро покренут управо тим религиозним осећајем који живи у њему.
Уопштено говорећи, чиста је бесмислица тврдити да човек тобоже може да буде заиста испуњен врлинама у хришћанском смислу те речи, без вере у Бога и љубави према Њему! Ради чега, у име чега ће он ограничавати своје егоистичке тежње? Није ли онда боље да живи просто ради свога задовољства, не обраћајући пажњу на потребе и интересе других људи, не водећи рачуна о њима?
Догађаји у нашој несрећној отаџбини показали су колико су чврсти принципи “аутономне” етике. Срушила су се вековна религиозна начела на којима је претходно почивала наша матушка Света Русија, са њима се срушио и морал, а човек се претворио у звер, за коју не постоји ништа свето. Заиста, то је очигледан и жив пример да “ако нема Бога, све је дозвољено“. Не само зато што у том случају не прети казна за грехе, него пре свега зато што нема моћног подстицаја за морални живот – љубави према Богу. Љубав према Богу ишчезава, ишчезава и љубав према ближњима, која је са њом тесно повезана и проистиче из ње, а човек постаје звероподобно биће без стида и савести. О каквом ту онда моралу може бити речи, о каквом алтруизму, о каквој филантропији?! Све су то само празне речи којима се прикрива исти окорели егоизам, који се само ради сујете облачи у раскошну одежду доброчинства. Јавно доброчинство, то је појава која је данас веома модерна. Треба ли посебно да се истиче, да срце ту не учествује, иако се понекад, додуше сасвим ретко, спомиње чак и име Христово. Читав понор лежи између наше старе руске милостиње “Христа ради” и те савремене, хладне друштвене добротворне делатности. Ми нећемо посебно да говоримо о томе да од ове добротворне делатности неко стално извлачи корист, како то показује свакодневно искуство, тако да она ни изблиза није увек некористољубива, чак ни у најелементарнијем смислу те речи. Људи који користе плодове те друштвене добротворне делатности не само да не осећају ничије топло саучешће, него је добијање помоћи за њих често повезано са излагањем свакојаким понижењима. Како је све то бесконачно далеко од јеванђелске љубави! Довољно је да се човек над тим мало дубље замисли, па да себи у потпуности разјасни какав бездан лежи између тог чињења добра “у име добра” и истинске јеванђелске љубави према ближњем.
Шта да се каже о савременој етици сваке посебне индивидуе, која занемарује јеванђелски закон? Ми то јасно видимо у савременом свакодневном животу свуда око нас. Има ли данас много беспрекорно часних људи, поштених, благородних, на које у потпуности можемо да се ослонимо, којима можемо да верујемо као самоме себи? А бестидни разврат, са којим се наша несрећна омладина упознаје већ у најранијој младости, кроз разне забавне скупове, посећивање саблажњивих представа, или недоличних места, где младе често воде одрасли, па чак и њихови родитељи! Све је то ужасни бич нашег времена. Али узрок тог моралног расула и пропадања лежи само у томе, што је одбачено Јеванђеље и што је гордо проглашена “аутономна” етика, којој тобоже нису потребни никакви религиозни основи. Плодове на сунце! Чије је то дело? Ко гура човека у ту моралну пропаст? Иста та самоутврђујућа људска гордост, која не жели да се смири пред јеванђелским законом, нити да сагне свој гвоздени врат и бакрено чело пред ауторитетом Христовог учења и да призна да је једини исправни и спасоносни пут за човека – пут јеванђелске љубави: љубави најпре према Богу, а затим и према ближњем.
Љубав према Богу, по речима Самог Христа Спаситеља, прва је и главна заповест Јеванђеља. Ово је јасно, јер само она представља моћан и снажан подстицај за истински моралан живот.
Кад неко неког воли, искрено се и од срца труди да му на сваки начин угоди, и да не чини оно што му не прија, што му смета, а тим оно што га вређа. Сходно томе, ако љубимо Бога, ми ћемо се на сваки начин трудити да испунимо Његову свету вољу, да своју вољу потчинимо захтевима Божанског закона, и то не као робови, невољно, нерадо, гунђајући, него са радошћу, као синови који Га љубе. Као што знамо, Богу је прија пре свега да нас види као праведне, а понајвише Га љуте наши греси. Дакле, ако заиста љубимо Бога, тежићемо ка томе да водимо праведан живот, трудићемо се да не грешимо.
Кад некога силно волимо, онда све што чинимо, чинимо тако, као да се стално налазимо пред очима вољеног, у његовом присуству. Ако заиста љубимо Бога, онда никада, ни за трен не заборављамо на Њега, него где год да пођемо и шта год да чинимо, све чинимо као пред очима Његовим. Тада природно тежимо ка томе да избегнемо све оно чиме бисмо могли да се искомпромитујемо у Његовим очима, и плашимо се да некаквим нечасним, неблагородним или срамним поступком не угрозимо Његово мишљење о нама.
На крају, ако некога волимо, ми се трудимо да унапред препознамо и најмању његову жељу, а све што од њега долази примамо са потпуном покорношћу и спокојством, макар на то и не било сасвим угодно: у име љубави и поверења спремни смо да претрпимо чак и непријатности. Тако и када љубимо Бога, ми у свему показујемо потпуну послушност Њему, и са кротошћу и смирењем примамо и без роптања подносимо сваку невољу и искушење које нам Он пошаље; не проклињемо судбину, не љутимо се, не бивамо тврда срца, него се трудимо да спокојно појаснимо смисао невоља које нам се шаљу и да исправимо своје моралне погрешке и недостатке.
Тако се под благотворним утицајем љубави према Богу формира наш морални карактер, који нас чини погодним за друштво људи и испуњавање друге заповести – љубави према ближњима. Љубав према ближњима и представља пробни камен истинске вере и љубави према Богу. Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов тако и каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је (1. Јн. 4,20). То је и разумљиво. Ако истински, а не лицемерно, љубимо Бога, као нашег Оца, онда и ближње треба да љубимо као нашу браћу. Ми смо дужни да их љубимо и зато што нам Он заповеда да их љубимо, и много пута нас кроз читаво Јеванђеље подстиче на ту љубав, постављајући је као услов за право да се називамо Његовим следбеницима и синовима: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,35). Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,11).
Ево јединог поузданог основа истинске моралности! Наравно, таква љубав, ако је истинска, не пројављује се само на речима, него пре свега на делима. Дечице моја – поучава апостол – не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3,18), јер ако неко има богатства овога света, и види брата свога у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? (3,17).
Управо такве љубави нема у савременом свету. Свет умире због оскудице љубави. Уместо љубави, њиме су завладале злоба и мржња, а у бољем случају – ледена хладноћа и немилосрдна равнодушност према патњи и потребама ближњег. Свет који пропада у злоби и немилосрдности, могла би да васкрсне једино љубав. Али одакле је узети, ако у природном срцу човековом, помраченом страстима, живи само бездушни егоизам. Ону љубав, која би била у стању да васкрсне умирући свет, може да пружи само Христово Јеванђеље. Стога се смири, гордости људска, која у злоби погибаш, и сагни свој гвоздени врат под благи јарам Христов, јер ти другачије нема спасења! Приђите, заплачимо пред Богом, Који нас је створио, исплачимо се пред Њим за све грехе безумне гордости наше. “Приђите поклонимо се и ничице паднимо пред Христа: спаси нас Сине Божији, Који си васкрсао из мртвих, (спаси нас) који ти певамо: Алилуја”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Савременост и духовни живот” наслов је предавања из моралног богословља и аскетике која је архиепископ Аверкије држао у другој половини четрдесетих година прошлог века, у време док је као архимандрит служио у Европи. Текстови ових предавања пронађени су 2004. године у његовој рукописној заоставштини у Светотројицком манастиру у Џорданвилу (Њујорк, САД), а штампани су у наставцима у часопису “Православнаја Рус” за 2004. и 2005. годину. На српском језику објављен је само један њихов део који смо превели и приредили за зборник “Бог и душа у XXI веку” (Београд 2006. Издање Православне Мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, Библиотека “Образ светачки”, стр. 334-357, превод: Младен Станковић).

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

One Comment

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?