ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ
Да ли треба сагињати главу на возглас
“Оглашени, главе своје приклоните Господу”?
Зашто Божић не може да се слави по новом календару?
Зашто је грех приређивати забаве у навечерје недеље и празничних дана?
Како се пева “Преблагословена јеси, Богородице Дјево”?
Каква је разлика између православног богослужења и богослужења “јединовераца”?
Где у храму треба да се налази света Плаштаница када се не употребљава?
Да ли мирјани могу да пролазе преко солеје за време богослужења?
Да ли је правилно ценити код пастира пре свега његове организаторске способности?
Да ли је допуштено да дужности у храму обавља лице које живи у другом браку?
Када су и која звона одређена за различите службе?
Зашто се Црква не противи дочеку нове године по новом календару?
Могу ли се у храму са једним Престолом служити две Литургије?
Који дан се назива “храмовним празником”?
Колико частица треба извадити на проскомидији
у случају да више људи тражи помињање истог лица?
Како свештеник који служи Литургију сваки дан
треба да се припрема за примање Светих Христових Тајни?
А како се припрема мирјанин, који због тога пости сваке суботе?
Може ли се давати списак за помињање, без просфоре за помињање?
Да ли наша искрена тежња за миром понекад треба да има границе?
Да ли се могу дочекивати две нове године?
Да ли служење Литургије у позне вечерње сате представља нарушавање традиције?
Може ли ипођакон да одлази на “вечерњи плес” или “игранке” и плеше на њима?
Могу ли се у цркви читати сопствене молитве?
201. Питање (Да ли треба сагињати главу на возглас “Оглашени, главе своје приклоните Господу”?): Да ли треба да сагнемо главу на возглас “Оглашени, главе своје приклоните Господу”?
Одговор: Формално, наравно, не треба, јер ми више нисмо оглашени, него “верни”, то јест примили смо Свету Тајну Крштења. Но, будући свесни колико смо недостојни да понесемо ово узвишено звање “верних” – јер често и тешко нарушавамо завете светог Крштења, издајући Христа Спаситеља и угађајући ђаволу, мада смо свечано обећали да ћемо га се одрећи, са свим делима његовим – ми из осећања дубоког смирења можемо наравно да преклонимо главу и при том возгласу, као да себе у мислима сврставамо међу оглашене.
* * *
202. Питање (Зашто Божић не може да се слави по новом календару?): Тачан дан Рођења Христовог не може се утврдити услед недостатка чињеница. Зато сматрам да празник Рођења Христовог може и треба да се пренесе на нови календар. Ово стога што сви Американци за Божић иду у своје храмове, а наша омладина, која је ступила у мешовите бракове (већина је таквих), такође одлази тамо. Када би у нашим храмовима тог дана било божићног богослужења, они би пошли у наш храм. Присталице старог календара кажу да би се тако “нарушила дужина Божићног поста”, међутим већина њих дочекује Нову годину по новом календару, уз мрсну трпезу. Из личног искуства знам да ако Божић падне у току радне седмице, на послу се не може увек добити слободан дан. Осим тога, ако лица која примају америчко држављанство не прихватају америчке традиције, она изазивају подозрење Американаца и оправдано питање: “Зашто су онда примили држављанство?” Код нас се и тако дванаест празника, као и храмовне славе, по нахођењу настојатеља, преносе на друге дане, па и на Божић по новом календару, што није предвиђено Типиком, али је изазвано практичним потребама, како би верујући могли да се помоле у част својих празника.
Одговор: Заиста, услед недостатка чињеница, тачан дан Рождества Христовог не може се установити. Али то не значи да Рождество Христово можемо да празнујемо кад нам се прохте: Божић треба да празнујемо онда, када је то одредила наша света Православна Црква – 25. децембра по нашем, православном календару. Читав богослужбени поредак наше свете Православне Цркве представља строгу, складну целину, у којој све има своје одређено место, и не може бити самовоље, јер би она унела пометњу и неред, и нарушила ту строгу усклађеност. Божић је нарочито тесно повезан са четрдесетодневним постом који му претходи, са посебним празницима и успоменама у читавом низу дана који му претходе, са данима такозваног “претпразништва” Божића и томе слично. Све ово би се нарушило када би било уведено празновање Божића по новом календару: уместо складног поретка настао би недопустиви хаос.
Прави православни хришћани неће дочекивати Нову годину по новом календару, па још и “уз мрсну трпезу”, али то се не може забранити онима који су по духу отуђени од своје свете православне вере и не поштују њене традиције и установе.
Примање америчког држављанства нас не обавезује да се одрекнемо своје свете православне вере, њених обичаја и традиција. И муслимани, пагани, а посебно Јевреји овде уживају потпуну слободу и право да исповедају своју веру и славе њене празнике у складу са својим обичајима и традицијама, па их нико не прекорева због некакве “нелојалности” према Америци. Стога је више него чудно приморавати православне хришћане да прихвате обичаје и традиције иноверних Американаца. Нама је познато да разборити амерички послодавци чак врло радо пуштају своје запослене у цркву поводом већих празника, у складу са вером коју исповедају. Наравно, изузеци су увек могући.
То да се код нас велики празници и храмовне славе тобоже “преносе на друге дане по нахођењу настојатеља” – апсолутно не одговара стварности: и дванаест празника и храмовне славе празнују се у своје време, када је то црквеним Типиком одређено. А поред тога неки оци настојатељи у најближи недељни дан приређују још и нарочито свенародно празновање храмовне славе, како би већем броју верних пружили могућност да у томе учествују, будући да нису могли да дођу у храм на сам дан празника. Ово се неправилно назива преношењем празника, јер се он не може пренети, нити се преноси.
У туђини и у неповољним условима ми треба да будемо исповедници своје вере и више него што је то био случај у Русији, уместо да се прилагођавамо средини која нас окружује, што је сасвим недостојно звања истинскогхришћанина. Иначе, штаће бити са нама, ако нам свима наметну нову, заједничку веру за све, коју сада тако интензивно пропагирају? Прихватање једне новотарије, неизбежно за собом повлачи прихватање и других новотарија, па тако постепено сви ослонци вере слабе. То и јесте пут одступништва, који увек почиње тобоже од “малог” и наизглед безначајног, а затим постепено напредује, прелази у све веће и веће, да би се на крају изгубила и сама суштина вере: њен дух се развејава и “со – по речима Спаситељевим – обљутави”.
Наше спасење је у томе да се чврсто држимо свога. И то неће изазвати подозрење код странаца. Напротив, они ће нас управо због тога уважавати.
* * *
203. Питање (Зашто је грех приређивати забаве у навечерје недеље и празничних дана?): Зашто је грех приређивати забаве у навечерје недеље и празничних дана?
Одговор: Зато што, према црквеним схватањима, дан почиње од вечери уочи празника, а читава ноћ пред наступање празника за хришћане представља свету ноћ. Током те ноћи умесно је бавити се само молитвеном припремом за празновање догађаја који прослављамо. Такође, они који ће се на Божанственој литургији причестити Светим Христовим Тајнама, време посвећују читању молитвеног правила пре Светог Причешћа и усредсређеној припреми за примање ове највеће хришћанске Свете Тајне.
Грех је приређивати весеља у навечерје недеље и празничних дана, већ и стога што се хришћани на тај начин одвлаче од посећивања богослужења – свеноћног бденија уочи празника и Божанствене литургије ујутро на сам дан празника. Ономе ко се спрема да у суботу увече или уочи празника иде на неку забаву, мисли су обузете том забавом и припремом за њу – како да се што лепше обуче и дотера. Такав тешко да ће поћи у цркву на вечерње богослужење. Онај пак ко је на таквој забави провео већи део ноћи, како то данас обично бива, ујутро неће бити у стању да се довољно рано пробуди како би пошао у цркву на Божанствену литургију.
Да ли би неко од савремених хришћана, ко још није сасвим изгубио веру и савест, приредио забаву ноћ уочи Васкрса? Наравно да не.
Међутим, сваки недељни дан по своме значењу није ништа друго до та Пасха Христова, која се празнује сваке недеље, док је ноћ уочи ње иста та васкршња ноћ. Ко за такву, претпразничну ноћ припрема забаве и дозвољава себи да узима учешће у њима, тај тешко греши јер скрнави светињу празничног дана. Како сведоче Реч Божија, историја хришћанске Цркве и писани споменици из најранијег периода хришћанства, први хришћани су читаву ноћ пред наступање недеље или празничног дана проводили у заједничкој молитви, одакле и воде порекло наша такозвана “свеноћна бденија”, која су сада, због људске немоћи и слабости, веома скраћена и редукована. О томе јасно говори тако важан писани споменик какав представљају “Апостолске установе”: “Од вечери па док не запевају петлови пребивајте у бденију, молитвама и прозбама Богу, читајући до првих петлова закон, пророке и псалме, а када прочитате Јеванђеље, обратите се народу беседом”.
Је ли онда умесно да савремени хришћани, који се сада више не излажу напору такве заиста “свеноћне” молитве у храму, свету ноћ уочи наступања празника проводе на потпуно другачији начин?
Само су богоборни бољшевици, као јавни непријатељи наше свете вере и Цркве, намерно приређивали разне забаве и весеља за васкршњу ноћ, и уопште у време празничних црквених богослужења, како би одвукли народ од посећивања храма Божијег.
Узалуд се неки позивају на то, да су овакве забаве раније биле допуштене и у царској Русији. Јер њих су одлучно забрањивали чак и наши грађански закони. Још је цар Алексије Михајлович 1648. године издао указ којим је наређено да се недељом у цркву долази на вечерње, јутрење и Литургију, при чему је било забрањено “свако пијанство, и свака глума, и лакрдијаштво, и све демонске игре”. А за онога ко би се оглушио о ову наредбу било је прописано да се “изудара палицом беспоштедно”, па чак и да се пошаље у прогонство. Значајан је и 26. члан чувеног Законика из 1648. године: прописи који чувају светост недеље односе се на време почев од суботе, три сата пре но што наступи вече. Чак је и Император Петар Први, који је код нас, по узору на Запад, увео такозване “асамблеје”, указом ипак прописао да се оне не могу организовати пре но што се заврши недељна Литургија. А 17. фебруара 1718. године он је издао указ којим се сви обавезују да недељом одлазе на вечерње, јутрење и Литургију. Царица Јелисавета Петровна је указом из 1743. године забранила да се крчме недељом отварају пре краја Литургије. Цар Павле Први је указом од 22. октобра 1796. забранио позоришне представе “у све суботе”. Коначно, 1833. године, у време цара Николаја Првог, трудом знаменитог Сперанског, састављен је “Кодекс (‘Свод’) закона Руске империје”, у чијем се XIV тому налазило посебан члан “О чувању светости недељног дана”. Овај члан одлучно забрањује све балове, концерте, позоришне представе и уопште јавне забаве и весеља пре окончања недељне Литургије.
Почетком XX века код нас у Русији све је било уздрмано, па су ови закони, као и многи други, престали да се примењују. И управо то је довело царску Русију до страшне катастрофе – крвавог бољшевизма.
Зато је крајње чудно, нелогично и неразумно помишљати на спасење Русије, а да се претходно не исправе грешке из прошлости – које се упорно понављају, као што чине неразумна и каприциозна деца, само зато што им се “тако хоће” – и да се у свему следе поуке наше Мајке Цркве.
Бог се не може ружити и преступници Закона Божијег неће проћи некажњено због такве профанације празничних дана.
* * *
204. Питање (Како се пева “Преблагословена јеси, Богородице Дјево”?): Да ли песму “Преблагословена јеси, Богородице Дјево” треба певати на други глас, или по гласу јеванђелске стихире?
Одговор: Иако је “Преблагословена јеси, Богородице Дјево” песма другог гласа, као што се види из неких места у богослужбеним књигама, ипак, у пракси је постојао и до данас постоји обичај да се ова песма на васкрсном свеноћном бденију пева на глас јеванђелске стихире.
* * *
205. Питање (Каква је разлика између православног богослужења и богослужења “јединовераца”): Која је основна разлика између православног богослужења и богослужења “јединовераца”?
Одговор: Ова разлика се састоји у томе, што је јединоверцима, то јест бившим расколницима-старообредцима који су се поново присајединили Православној Цркви, допуштено да богослужење обављају по својим старим штампаним књигама и да држе све своје црквене обреде и старинске обичаје и традиције.
* * *
206. Питање (Где у храму треба да се налази света Плаштаница када се не употребљава?): Где у храму треба да се налази света Плаштаница када се не употребљава?
Одговор: Нигде у Типику није указано на посебно место за чување свете Плаштанице, као што се уопште о њој мало говори, јер она у црквену употребу није ушла тако давно. Света Плаштаница се обично чува у нарочитој стакленој витрини на зиду унутар олтара, или на Христовом гробу, али покривена платном одозго.
* * *
207. Питање (Да ли мирјани могу да пролазе преко солеје за време богослужења): Могу ли мирјани да пролазе преко солеје за време богослужења, испред затворених Царских двери?
Одговор: За мирјане је сасвим неумесно да ходају по солеји, баш као што је неумесно и да улазе у олтар, пошто солеја представља спољашњи део олтара и намењена је да по њој ходају искључиво свештенослужитељи и црквенослужитељи, а мирјани не.
* * *
208. Питање (Да ли је правилно ценити код пастира пре свега његове организаторске способности?): Да ли је исправно код пастира ценити пре свега његове организаторске способности, и за идеалног сматрати само оног пастира, који се покаже као добар организатор?
Одговор: Потпуно је неправилно. Оно најважније у Цркви није њена спољашња организација, него унутрашњи, духовни напредак њених чланова. Задатак Цркве је да духовно васпитава своје чланове. Путем таквог духовног васпитавања она их води ка спасењу, припремајући их за наследнике будућег вечног Небеског Царства – Царства славе, које ће се открити на крају векова.
Из овога треба да буде јасно да се од пастира захтева пре свега одговарајуће духовно расположење – унутрашњи духовни плам којим би он могао да запали и душе своје пастве, руководећи их ка спасењу.
Идеалан пастир, према учењу речи Божије, јесте онај ко има веру и добру савест (1.Тим. 1,19), ко служи као образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1.Тим. 4,12) и не занемарује благодатни дар у себи, добијен кроз свештено рукоположење (1.Тим. 4,14), него стално пази на себе и на науку, јер ће, чинећи тако, спасити и себе и оне који га слушају (1.Тим. 4,16).
Идеални пастир је, према јасном учењу светог Апостола Павла, онај које без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава; не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив (1.Тим. 3,23). Тек на крају, после свега тога, речено је да он треба својим домом добро да управља, и да има послушну децу са сваком скромношћу (1.Тим. 3,4-5), на шта би могло да се гледа као на захтев да пастир поседује администраторске способности. Али саме по себи ове способности, ма колико биле сјајне, баш ништа неће донети пастиру и његовој пастви, уколико пастир нема оно најважније – горе набројана духовна својства и особине – ако у њему нема праве духовности, молитвеног расположења и истинске, искрене побожности, са којима би могао да представља надахњујући пример за своју аству.
Осим тога, претерана заокупираност спољашњим делањем може да буде чак и штетна и погубна, ако је праћена сујетом и многим бригама, ако одвлачи од главног – од молитве и бриге о духовном напретку.
Дакле, на првом месту не треба да стоје администраторске способности пастира, него његово узвишено духовно расположење. Администраторске способности вредне су само уколико представљају допуну његовом добром духовном расположењу, а никако саме по себи. Јер не води људе ка спасењу спољашња организација, него унутрашњи дух истински хришћанског живљења, а циљ црквеног живота је – спасење душа за вечни живот.
* * *
209. Питање (Да ли је допуштено да дужности у храму обавља лице које живи у другом браку?): Да ли је допуштено да лице које живи у другом браку обавља дужности у храму, и може ли такво лице да буде црквени староста?
Одговор: Поштујући чистоту девствености и честитост удовства више но брак, наша света Црква се према другом браку увек односила неблагонаклоно, мада је допуштала ступање у други брак, налажући на оне који у њега ступају црквену епитимију – одлучење од светог Причешћа на период од годину дана, или чак на две године (види 4. правило светог Василија Великог). Они који су ступили у други брак не могу да буду рукоположени ни у чин епископа, ни презвитера, ни ђакона, нити уопште могу бити “у свештеничком именику” (види 17. правило светих Апостола), то јест не могу бити посвећени ни у ипођаконе, или чтечеве, или појце и, сходно томе, немају права да носе свештене одежде или стихар.
Што се тиче другобрачности мирјана који обављају различите дужности у цркви, па међу њима и дужност црквеног старосте, црквена правила о томе ништа не говоре, но у сваком случају, пре но што преузму своје обавезе, требало би да издрже епитимију одређену за оне који ступају у други брак, ако је претходно нису издржали, и да се безусловно уздржавају од уласка у свети олтар, јер је то место намењено само за лица у свештеном чину, а они који су у другом браку не могу бити у свештеном чину.
* * *
210. Питање (Када су и која звона одређена за различите службе?): Немојте ми ускратити одговор на питање, када је и које звоно одређено за службе које се обично обављају у парохијској цркви, као што су вечерње, јутрење, часови, Литургија, водоосвећење, погреб, венчање, парастос и молебан?
Одговор: Звона у цркви имају тројако значење. Звони се зато:
1) да би верни били позвани на богослужење, то јест да би били обавештени о почетку црквене службе;
2) да би се изразило славље, радост и ликовање Цркве на њеном богослужењу и
3) да би они који не могу да дођу у храм били обавештени о посебно важним тренуцима богослужења и да 6и били подстакнути да се својим молитвама придруже онима у храму.
Цркве обично имају неколико звона, при чему она треба да се међусобно разликују величином и снагом звука. Најчешће се могу разликовати следећа звона: а) празнично, б) недељно, в) полијелејно, Г) свакодневно и д) мало звоно. Осим тога могу постојати још и сасвим мала звона различите величине.
Разликују се две врсте звоњаве: 1) благовест и 2) звоњава у ужем смислу речи. Благовест је када се удара само у једно звоно, или у неколико звона, али не заједно, него по реду. У овом последњем случају благовест се назива “презвоном” или “пребирањем”. Под звоњавом у ужем смислу подразумева се ударање у два или више звона одједном. Када се тако звони у три маха (са прекидима), то се зове “трезвон”.
Благовест се звони на почетку свакога од три главна заједничка богослужења: 1) пре почетка деветог часа и вечерња, 2) пре полуноћнице и јутрења, и 3) пре трећег и шестог часа који се служе пре Литургије.
Пре свечанијих служби, након благовести следи трезвон у неколико звона. Тако се звони на почетку празничног вечерња или свеноћног бденија, на почетку празничног јутрења (обично пре почетка певања полијелеја) и пред сам почетак Божанствене литургије, након што се прочитају трећи и шести час.
Благовест на једно звоно звони се на сваком јутрењу приликом певања “Честњејшују Херувим” и на свакој Божанственој литургији на почетку “Канона Евхаристије” – такозвано “звоно за Достојно”.
Трезвон се звони и на крају сваког празничног богослужења – свеноћног бденија или Божанствене литургије, у знак победе Цркве.
Током читаве Светле Седмице на почетку и на крају сваког богослужења звони се трезвон на сва звона.
Приликом молебана, у дане храмовних празника и у другим свечаним приликама, обично се пре молебана звони благовест, а после – трезвон. На литијама се звони благовест са пребирањем, које потом прелази у трезвон и траје током саме литије.
За време Литургије на први дан Васкрса приликом читања Јеванђеља звони се презвон (тј. пребирање), који се на крају читања завршава трезвоном.
На јутрењу на Крстовдан (14. септембра), у трећу недељу Великог поста (Крстопоклону) и 1. августа, после отпеваног Великог славословља, када се износи Часни Крст из олтара (уз појање “Свјатиј Боже”) бива презвон, при чему се удара у свако звоно по једном, а када се на тај начин преберу сва звона, удара се у сва одједном, да би се, када Крст буде изнесен на средину храма, звонио трезвон. Сличан такав презвон одређен је и за Велики Петак пре изношења Плаштанице и за јутрење Велике Суботе пре изношења Плаштанице ради обилажења са њом у крут око храма. У оба случаја презвон се такође завршава трезвоном.
Презвон бива и приликом изношења тела покојника из куће, и приликом одласка са њим на гроб ради погреба.
Нешто другачији презвон (ударају најпре у највеће звоно, а потом у сва мања редом) бива уочи малог освећења воде и у дане храмовних празника, а приликом погружавања крста у воду звони се трезвон.
Исти такав презвон као пред водоосвећењем, звони се и пре посвећења у чин епископа.
О томе колико се дуго звони благовест, Типик каже: “удара (за свеноћно бденије) у велики кампан (врста звона) полако дванаест пута, појући Непорочне, или говорећи тихо 50. псалам” (Типик, гл. 1). За трезвон је одређено време које је потребно да се једном прочита 50. псалам. На велике празнике благовест треба да траје дуже, како стоји у Типику: “удара доста”. За мање значајне свакодневне службе као што су полуноћница, повечерје и мало вечерње уобичајено је да се удара 12 пута.
На посебан начин звони се у дане Великог поста: отегнуто, не често, углавном у једно звоно. Пре трећег часа ударају у звоно три пута, пре шестог часа – шест пута, пре деветог – девет пута, пре изобразитељних и повечерја – 12 пута. Пре почетка свих часова увек се звони благовест. Али ако је празник, онда за часове не ударају у звоно одвојено за сваки час.
* * *
211. Питање (Зашто се Црква не противи дочеку нове године по новом календару?): Чим наступи децембар месец по новом календару, наше руске новине одмах почну да најављују предстојеће “дочеке Нове године”, које организују различите руске организације. Најаве тих дочека звуче врло примамљиво: детаљно се набраја шта ће све тамо бити, обећава се пријатна и весела атмосфера, а онда се свима упућује позив да дођу. При томе се обично заборавља да ови “дочеци” падају управо у време Божићног поста, када је, по правилима Цркве, сасвим недопустиво било какво весеље, плесови, музика, као и употреба месне и уопште мрсне хране. Зашто наши православни пастири не подигну свој глас против тих “дочека”, зашто наша Црква не протестује против њиховог организовања?
Одговор: Ваша размишљања о неумесности и недопустивости организовања таквих весеља за време Божићног поста потпуно су исправна. Драго нам је што то чујемо од Вас, и што можемо да се уверимо како још има верних хришћана који размишљају здраво, који све разумеју правилно и неће да учествују у том страшном безумљу савременог човечанства, које је у већини случајева жељно само “хлеба и игара”, и у животу заинтересовано једино за то да добије што више задовољстава за своје грешно тело, и да се на што разноврсније начине забави и разоноди. Ипак, нисте сасвим у праву када нашу Руску Цркву и њене пастире оптужујете за равнодушност: честити пастири, који савесно врше своју дужност, почев од великог пастира нашег времена приснопамјатног оца Јована Кронштатског, увек су подизали и настављају да подижу свој глас против ових недоличних “дочека” Нове године, као и уопште против прекомерног предавања свакојаким весељима; наш Архијерејски Синод и наша локална Епархијска власт овде у Источној Америци такође су не једном у својим посланицама истицали неумесност и недопустивост организовања весеља у дане поста и у навечерја недељних и празничних дана.
Али шта да се ради ако савремено човечанство, по речима оца Јована Кронштатског, “сном греховним спава”, па стога остаје безосећајно и глуво за све те позиве Цркве?
Јер управо због тога је нашу Отаџбину и задесила тако страшна несрећа, а ми смо се обрели у расејању. Но, и сада, у иностранству, наставља се са истим таквим начином живота, са претеривањем у трагању за задовољствима, забавама и весељима, па још и уз разна лукава самооправдања, као што је: “у добротворне сврхе” и “ради ширења руске културе”. Тиме на себе навлачимо само још већи и страшнији гнев Божији, који ће се свакако излити на наше главе, ако се на време не уразумимо и не покајемо, и ако не почнемо да живимо онако како православним хришћанима доликује. Ево како снажно о томе говори и упозорава нас наш велики пастир отац Јован Кронштатски:
“Свет се налази у стању дремежа, греховног сна, спава. А Бог га буди ратовима, поморима, пожарима, разорним бурама, земљотресима, поплавама, неродним годинама” (“Мол Жизнб во Христе” т. I, стр. 227).
Сада је ваљда већ свакоме јасно – у вези са комунистичком агресијом која прети целом свету и са страшним проналасцима изузетне разорне моћи – да се читав свет налази буквално на ивици пропасти и да само Господ Једини и наша преданост светој вери и Цркви могу да нас спасу. А наши Руси, чак и они који себе још сматрају за православне, на све то заборављају и стално се предају необузданим и неумереним весељима, чак и у оне дане и сате када је то правилима наше свете Цркве апсолутно забрањено.
Зар то није, у правом смислу те речи – “Пир у време куге”?
Поготово је за нас, Русе – завијене у црно због наше несрећне Отаџбине која је обливена сузама и крвљу, и распета на крст од стране љутих безбожника – свако такво претерано предавање бурним и нескромним весељима и забавама сасвим неумесно и једноставно нам не приличи. Данас може мирне душе да се весели само онај коме наша Отаџбина Русија ништа не значи – онај ко је тврда срца и безосећајан за њена тешка четрдесетогодишња страдања.
* * *
212. Питање (Могу ли се у храму са једним Престолом служити две Литургије?): Могу ли се у храму са једним Престолом служити две Литургије – једна на Престолу, а друга на столу постављеном пред Царским дверима, али наравно са другим антиминсом?
Одговор: Према црквеним правилима, Божанствена литургија уопште не треба да се служи нигде осим у храму који је на прописан начин освећен. При томе, може да се служи само једном дневно, како стоји у поуци на крају Служебника: “Света Тајна Свештенства и Евхаристија, то јест приношење Бескрвне Жртве Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа, осим у освећеном храму нигде се не обављају, и то не треба чинити јер је велик грех”; “Осим тога, нека зна (јереј) још и ово, да треба да одслужи само једну Литургију на дан, на једном Престолу: ова једна света Жртва означава једну смрт Христову, коју је ради нас поднео, и једно страдање Његово, које је ради нас претрпео”. Педесет осмо правило помесног Лаодикијског сабора гласи: “Ни епископи ни презвитери не могу Жртву приносити у кућама”.
Али у случајевима крајње нужде, као, на пример, у нашим избегличким условима, у одсуству освећеног храма, дозвољава се служење Божанствене литургије на сваком наравно пристојном месту, али уз услов да се служи на антиминсу који је правилно освештао канонски архијереј. У таквом случају антиминс замењује освештани Престо (сама реч “антиминс”, преведена са грчког, значи “уместопрестоље”).
Али служење друgе Литургије у једном истом дану, и у једном истом храму, уз један Престо, чак и уз употребу другог антиминса и стављање стола пред Царске двери или поред Престола, како неки чине, иако са чисто формалне тачке гледишта не изгледа као кршење црквених правила – не треба да се допушта без заиста крајње нужде, јер то је ипак недолично и у извесној мери понижава узвишеност и достојанство Најсветије Бескрвне Жртве која се на Литургији приноси.
* * *
213. Питање (Који дан се назива “храмовним празником”?): Који дан се назива “храмовним празником”? Дан полагања камена темељца, или дан освећења подигнутог храма, или дан иконе светога чије име храм носи?
Одговор: “Храмовним празником” се назива празник у част Господа Исуса Христа, или у част Пресвете Богородице, или у част било ког Светог, или у част било ког свештеног догађаја коме је посвећен дати храм. Ни дан полагања камена темељца, ни дан освећења ту немају никаквог значаја, јер и једно и друго може да се обави у било који прикладан дан, када то дозвољава црквени Типик и локални услови живота.
* * *
214. Питање (Колико частица треба извадити на проскомидији у случају да више qуди тражи помињање истог лица?): Према учењу Цркве најузвишеније мољење за живе и умрле је – њихово помињање на проскомидији. Шта да се ради у случају када на имендан цара, или епископа, или било ког високог дужносника на проскомидији буде дато мноштво папира са именима једног те истог лица? Да ли се на проскомидији вади само једна частица, или онолико частица колико је забележених имена предато? Само по себи се подразумева, да на молебану поводом имендана цара или епископа, или на парастосу за њих, и поред мноштва предатих папирића у којима се наводи име једног те истог лица, то име се, у име свих који се моле, на молитви спомиње само једном?!
Одговор: Ви сте и сами дали одговор на постављено питање, у његовој другој половини. Довољно је извадити само једну частицу за једно исто лице. Делотворност помињања на проскомидији не повећава се тиме што ћемо за једно исто лице извадити много частица, према броју предатих хартијица са именима.
* * *
215. Питање (Како свештеник који служи Литургију сваки дан треба да се припрема за примање Светих Христових Тајни? А како се припрема мирјанин, који због тога пости сваке суботе?): Хришћанин који се припрема за примање Светих Христових Тајни треба, према одредбама Цркве, да држи строг пост без уља током 3 до 5 дана. Али ако се у манастирима, по одобрењу духовног оца, припрема за причешће одвија суботом и празничним или полијелејним данима, да ли треба да се пости тако строго, без уља? Да ли ради припреме за примање Божанских Тајни треба нарушавати правила Цркве о томе шта се једе у ове дане, или без устезања треба јести храну припремљену на уљу? Јасно, не ради се ту о уљу, него о одговарајућој духовној припреми за примање Божанских Христових Тајни. Шта чинити? Како треба да поступа свештенослужитељ који сваки дан служи Литургију? А како мирјанин који се припрема за причешће постећи у суботу или недељу?
Одговор: И на ово питање Ви сте такође већ одговорили сами. Наравно, није ствар у уљу, него управо у усредсређеној духовној припреми, у молитвено покајном расположењу, а пост, у смислу телесног уздржања, служи само као помоћно средство за ово. Од свештеника који свакодневно служе Литургију, према правилима Цркве, уопште се не тражи тако строг пост, баш као ни од мирјанина, у оним периодима године када поста нема, него је, напротив, дозвољено узимање мрсне хране. Уопште, сврха поста пре причешћа Светим Христовим Тајнама и степен његове строгости у потпуности зависе од духовника датог лица, кога и треба питати за савет и благослов у вези са тим.
* * *
216. Питање (Може ли се давати списак за помињање, без просфоре за помињање?): Неки парохијани нашег храма за време обављања проскомидије дају своје спискове за помињање, “за здравље” или “за упокојење”, али без просфоре. Да ли је такво “приношење” у складу са литургијском праксом наше Православне Цркве? И још нешто: у Молитви предложења свештеник се моли за “оне који принесоше, и оне за које принесоше”. Да ли ће се, у нашем примеру, међу “оне који принесоше” убројати и они који су дали своје спискове за помињање на проскомидији, али без просфоре?
Одговор: У вези са постављеним питањем данас у различитим помесним Црквама не изблиза не постоји једнака пракса. Обичај да свако даје своју просфору за помињање сродника и ближњих, према списковима за помињање, “за здравље” и “за упокојење”, који се уз просфору прилажу – то је обичај који је настао у нашој Руској Цркви. На Православном Истоку све до данас се донекле сачувао нешто другачији обичај древне Цркве: верни су доносили хлебове припремљене за савршавање Евхаристије и вино, при чему је настојатељ, од свега донетог, бирао најбоље за потребе Евхаристије, док је остало било намењено за издржавање клира и организовање заједничких братских трпеза, такозваних “вечера љубави” (агапе). У Грчкој и Бугарској се, на пример, и данас доносе нарочите велике просфоре, не само за лично помињање сродника и ближњих, него за служење Божанствене литургије, а такође и вино. При томе је само по себи јасно, да су и у старини, а и данас на Православном Истоку, на Литургији помињана не само она лица чији је принос искоришћен за служење Литургије, него и сви остали, и уопште сви који су тражили да буду молитвено споменути на тој Литургији. Обичај који је настао у нашој Руској Цркви, да се заједно са просфором дају спискови за лично помињање, треба наравно својски подржавати као веома добар, али не треба одбијати ни помињање оних који из било ког разлога дају само списак, без просфоре. Ово тим пре што у цркви понекад може бити више просфора него што је потребно. И не треба због тога ускратити помињање које се тражи.
* * *
217. Питање (Да ли наша искрена тежња за миром понекад треба да има границе?): Плод правде у миру сеје се… Старајте седа имате мир са свима… Ипак, да ли наша искрена тежња за миром понекад треба да има границе?
Узмимо као пример парохију Н. у којој се појавила потреба да се заштити парохијски устав, тојест чврст и строго канонски поредак који је нормирао унутрашњи живот парохије и међусобне односе њених чланова. У вези са тим међу члановима Парохијског савета или парохијанима појављују се “сукоби” и “спорови”, који у неким моментима прерастају у тежњу да се створи “опозиција” Уставу, да се постигне “компромисни мир” и слично. Тако сада предстоји избор између црквено-канонске правде и мира. Да ли у том случају предност без икаквог колебања треба дати црквено-канонској правди? Зар нас на то не обавезује наша верност Православној Христовој Цркви? И да ли би било праведно да се црквеној казни подвргне клирик или мирјанин ако би његов начин размишљања и деловања био управо такав?
Одговор: Ви сте потпуно у праву, али само у случају да тај клирик или лаик заиста штити чисту црквено-канонску правду, а не да се само вешто крије иза ње, како би извео лични обрачун или постигао неке своје ускоегоистичке или користољубиве циљеве, што се – авај! – понекад догађа, а не бива свима одмах јасно и очигледно.
Црквено-канонска правда је изнад свега, нарочито у наше, тако страшно и лукаво време.
Ево како о томе говори велики Отац Цркве, свети Григорије Богослов: “Ипак, немојте да неко помисли како ја тобоже тврдим да треба ценити сваки мир. Јер знам да постоји и дивно неслагање и најпогубније истомишљеништво; него треба љубити добар мир, имајући циљ који је добар и сједињује са Богом. Но, када је реч о очигледној безбожности, онда пре треба пристати на огањ и мач, без обзира на захтеве времена и властодржаца, и уопште на све, него се помешати са лукавим квасцем и бити у додиру са зараженим. Најстрашније је – бојати се било чега више него Бога, и због тог страха постати издајник учења вере и истине” (Дела, т. 1, стр. 192).
Ове драгоцене речи великог светитеља посебно треба да имамо на уму данас, када, чак и у црквеном животу, често у прави план, уместо ревности за истину, избијају само користољубље и тражење својих сопствених, чисто личних интереса, егоистичка схватања и потпуна беспринципијелност, која је, уопште узев, толико карактеристична за наше време. А најгоре од свега је када се под измишљеним изговором “хришћанске љубави” и “мира” грубо гази света истина, и црквено-канонска правда приноси на жртву лукавом човекоугoдништву, сједињеном са користољубивошћу.
* * *
218. Питање (Да ли се могу дочекивати две нове године?): Како саопштава наша руска загранична штампа, руска друштва и организације које су већ “дочекале” Нову годину по новом календару, сада се спремају да је по други пут “дочекају” по старом календару. Какав став треба заузети о томе са тачке гледишта типика и правила наше Цркве?
Одговор: Ова лица и организације које два пута праве “дочек” Нове године, самим тим разобличавају себе, срамоте се и излажу подсмесима као потпуно неозбиљни људи, јер у свему траже само изговор за организовање недоличних весеља и забава, које представљају прави бич и злоћудну рану нашег болног времена. “Дочек Нове године” уз весеље, наслађивање храном и пићем, музиком и плесовима – обичај је чисто незнабожачког порекла, и никако не доликује истинским хришћанима, које наступање нове године не треба да подстиче на такво лакомислено весеље, него напротив, на усредсређено молитвено расположење, услед свести о томе да је још једна година нашег живота отишла у вечност, и да смо још једну годину ближе крају који је неизбежан за свакога од нас – смрти. Осим тога, преједање и опијање, који обично увек прате ове “дочеке” за истинске хришћане су у датом случају потпуно неумесни још и због тога што је тај дан, 1. јануар по старом календару, велики празник Обрезања Господњег и Спомен светог Василија Великог, када сви треба да буду у храму на Божанственој литургији, а истински православни хришћани у цркву увек иду празног стомака, тако да од поноћи ништа не једу и не пију.
* * *
219. Питање (Да ли служење Литургије у позне вечерње сате представља нарушавање традиције?): У нашој Руској Православној Цркви у дане Великог поста – у среду и петак – вечерње са Литургијом Пређеосвећених Дарова служи се ујутру. Зар служење поменуте Литургије у позне вечерње сате не представља нарушавање традиција Православне Цркве? Ако вечерње са Литургијом Пређеосвећених Дарова може или треба да се служи касно увече – откуд онда код нас тако распрострањени обичај да се ова дивна великопосна служба Божија “премешта” од вечери на јутро? Шта је у складу са црквено-богослужбеним предањем Васељенске Православне Цркве које је за нас обавезујуће: служење вечерња са Литургијом Пређеосвећених Дарова ујутро, или у позне вечерње сате?
Одговор: Наш савремени црквени живот, а заједно са њим и савремена црквено-богослужбена пракса, услед опадања религиозног духа, понестајања духовне ревности, опште духовне раслабљености и незаинтересованости, толико су се удаљили од живота првих хришћана и нашег црквеног Типика, који су израдили Свети Оци и велики подвижници првих векова хришћанства, да одговор на питање које сте поставили није тако једноставан и захтева извесно претходно објашњење.
Према нашем Типику, у дане поста (осим суботом и недељом) хришћани могу да узимају храну само једанпут дневно и то тек после вечерња. А вечерње према Типику треба да се служи по свршетку деветог часа, што је по нашем рачунању у три сата поподне. Одатле је природно да у обичне дане Великог Поста и вршења Божанствене литургије на којој се обавља причешћивање Светим Христовим Тајнама, такође треба да се обавља после вечерња. Ето због чега се Литургија Пређеосвећених Дарова служи заједно са вечерњем и то управо после њега. Наравно, само по себи се разуме да ова Литургија, по Типику, треба да се служи у вечерњим сатима, никако ујутро, али ни касно увече, него одмах после трећег сата дана. Јасно је да сви верујући до тог времена треба потпуно да се уздржавају од сваког узимања хране и пића, што захтева како сам пост, тако и причешће Светим Христовим Тајнама које на тој Литургији предстоји.
По свему судећи, управо је ово веома дуго и за многе претешко уздржавање од хране и пића током целог дана, до вечери, и довело до тога да су Литургију пређеосвећених Дарова временом почели да служе све раније (други разлог се не може пронаћи), како би на крају почели да је служе ујутро, као и сваку обичну Литургију, што по Типику никако не би смело да се ради.
Но, исто тако, неправилно је служити Литургију Пређеосвећених Дарова и у касне вечерње сате, јер је у Типику за сваку црквену службу одређено њено време, и свака промена у том погледу представљаће нарушавање Типика, у једном или другом правцу, више или мање допустиво ако се чини у циљу такозване “икономије”, то јест “користи црквене”, ради спасења душа, а сасвим неоправдано ако се чини само у циљу повлађивања лењости и немару.
* * *
220. Питање (Може ли ипођакон да одлази на “вечерњи плес” или “игранке” и плеше на њима?): Да ли лица која је архијереј посветио у чин ипођакона могу узимати учешћа у организовању световних забава, такозваних “вечерњи плес” или “игранки”, и плесати на њима?
Одговор: Ово питање је готово истоветно питању: да ли могу свештеници и ђакони да одлазе на такве забаве? Јер чин ипођакона је већ свештени чин, који представља прелазни степен од црквенослужитеља ка свештенослужитељима. Онај ко је посвећен у чин ипођакона после свог посвећења више не може да ступа у брак (ако није у браку); онај ко је посвећен у чин ипођакона може да дотиче освећене предмете које рука непосвећеног лаика не сме да дотакне, он са Престола узима дикирију и трикирију и томе слично. Очигледно, то је и био разлог што су у Русији, у огромној већини случајева, у чин ипођакона посвећивали само она лица која су после на истој Литургији посвећивана у чин ђакона, док су на архијерејским службама дужности ипођакона често испуњавали млађи ђакони.
* * *
221. Питање (Могу ли се у цркви читати сопствене молитве?): У једном духовном часопису прочитала сам како у цркви није допуштено да се у себи читају сопствене молитве, као ни православне молитве по књижицама, одвојено од црквеног појања. Када се молим на Литургији, коју добро познајем, онда ми друге молитве нису потребне, али са свеноћним бденијем је друга ствар: на свеноћном бденију се све чита тако брзо и неразговетно, да се не може ухватити смисао молитава. Потребно ми је да читам у себи макар Исусову молитву, што ми је духовник раније и допуштао. Он ми је рекао како је један светитељ (заборавила сам име) говорио да “ако у цркви не разумете оно што се чита, треба да читате молитву Исусову”. И шта сад? Значи, не могу да идем на свеноћно бденије ако не разумем шта се чита? Раније сам читала друге молитве и моја пажња се није расејавала.
Негде сам прочитала да је отац Јован Кронштатски чак и за време Литургије додавао и читао сопствене молитве. Да ли то значи да се он одвајао од црквене заједнице? Објасните ми, молим Вас, шта да радим? Ако је грешно читати по књижици оно што не чујем и не разумем у читању, ако је грешно читати у себи молитву Исусову када не разумем и не схватам оно што се чита у певници, шта да радим? Зар да због тог греха уопште не идем у храм Божији? Молим Вас да ми одговорите у вашем часопису.
Одговор: У храму се обавља заједничко богослужење. То је – заједничка молитва свих верујућих, који се у тој заједничкој молитви духовно сједињују ради једног истог – својих заједничких духовних и телесних потреба. Зато неправилно поступа онај ко, долазећи у храм на богослужење, не жели да учествује у тој заједничкој молитви, која треба да се обавља “једним устима и једним срцем”, него се моли сам за себе, одвојено од општецрквене молитве. Само у том смислу је у православном храму забрањено засебно мољење, својим “сопственим молитвама” по молитвеним књижицама, како је то, на пример, прихваћено код римокатолика, који не учествују у заједничкој црквеној молитви, као ми, православни. Али пратити богослужење по такозваном “Великом Зборнику” или по другим богослужбеним или молитвеним књигама, које у себи садрже богослужење, то наравно нипошто није за осуду, него је, напротив, похвално, јер ми за време богослужења и треба пажљиво да пратимо оно што се чита и пева, и да се молимо истим оним речима којима се моли читава црква. Тим пре ово је природно онда када је читање или појање неразговетно. Јер сви ми, православни верни, треба свесно да учествујемо у богослужењу, на шта јасно указује и наш Типик када каже да у одговору на возглас свештеника “ми”, или “народ”, одговарамо: “Амин”, или “Господи, помилуј” и друго. Такође, према јасном смислу упутстава Типика, као и према самој идеји нашег богослужења, које представља “заједничко дело”, у цркви заправо не треба да пева хор, као нешто што је потпуно одвојено од оних који се моле, него сви који се моле.[1] То је све до скора практиковано у Карпатској Русији, као наслеђе Типика које се сачувало од старине, и то уз неизбежно коришћење одговарајућих молитвених књига као што је “Велики Зборник”, јер је немогуће очекивати и захтевати да сви који се моле знају црквене песме напамет.
Дакле, треба да буде јасно да је читање сопствених молитава по молитвеницима за време богослужења – једно, а праћење тока богослужења према богослужбеном тексту – нешто сасвим друго. И колико је прво за осуду, толико друго заслужује само похвале и охрабрења.
Сасвим је допустиво да се приликом неразговетног читања и певања у себи говори Исусова молитва, тим пре што по Типику овом молитвом чак могу да буду замењени сви облици дневног богослужења, како је објашњено у Поретку читања Псалтира. Само по себи би требало да буде јасно, да је боље говорити у себи Исусову молитву, него, не разумејући оно што се чита и пева у певници, дозволити своме уму да блуди ко зна где. Ум који ничим није заузет, природно се предаје расејаности, а то је већ несумњиво тежак грех.
НАПОМЕНЕ:
- Хор у ствари треба да предводи верни народ у певању и да омогући свима који се моле да у певању учествују, што је остварљиво само када су у питању једноставни традиционални напеви. Због тога су новије вишегласне композиције, за чије су извођење потребни увежбани певачи, једноставно неподесне за употребу у цркви.
Pitanje hitno:
Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?