NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA (I ODGOVORI) ČTECU PRED PROIZVODSTVO

PITANJA (I ODGOVORI) ČTECU PRED PROIZVODSTVO

<p claEPISKOP RAŠKO-PRIZRENSKI PAVLE

PITANJA (I ODGOVORI) ČTECU PRED PROIZVODSTVO

I. Opšte napomene

Iz pouke koju episkop upućuje novoproizvedenom čtecu: „Čado, pervij stepen svjaščenstva čteca jest…“, vidi se da čteci pripadaju crkvenom kliru, sveštenstvu. Isto kazuje i mnoštvo kanonskih propisa koji se odnose na čtece, i koji ih izdvajaju iz broja ostalih vernih i ubrajaju u klir.
Sveštenstvo je u Crkvi jedno, ali se razlikuje po stepenima. U najširem smislu, svi verni su „carsko sveštenstvo“ (1. Pet. 2,9). No u užem, postoje svešteni činovi niži, ili jerarhija hirotesije (rukoproizvođenja), i viši, jerarhija hirotonije (rukopoloženja); ili drukčije: crkvenoslužitelji i sveštenoslužitelji.[1] U sveštenstvo hirotesije sada spadaju: pojci, čteci i ipođakoni, a u starini još: akoluti, eksorcisti, depotati (svećenosci), vastagari (horugvonosci), vratari, kao i đakonise i prezvitide. U sveštenstvo hirotonije spadaju: đakoni, sveštenici i episkopi.
Čteci, dakle, spadaju u prvi, najniži čin crkvenoslužitelja, ali viši od pojaca.[2] Iako se, naime, iz starine vrši isti molitveni čin za proizvođenje i pojca i čteca, ali je pri tome, za razliku od čteca, kome je davana knjiga Apostol da iz nje čita, pojcu davan Psaltir, iz koga on peva prokimen. Sem toga, episkop je, dajući mu psaltir, upućivao drukčiju pouku nego čtecu: „Primi ovu knjigu psalama, pojanja i pesama duhovnih. Od sada pazi na sebe, jer imaš vlast da sa svakom pažnjom i strahom Božjim čitaš i pevaš ovo u crkvi. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.“[3] Bitna razlika je i u tome što pojac nije bio postrigavan, nego se to obavezno činilo pri proizvođenju za čteca.
Opšti kanonski propis, izražen 9. kanonom Prvog vaseljenskog sabora, zahteva da se pre primanja u klir obavezno ispita podobnost kandidata za crkvenu službu.[4] Taj propis važi i danas te se moraju iztražiti njihove fizičke, kao i njihove intelektualne sposobnosti – njihova vera, znanje Sv. Pisma i liturgičkih činova i propisa – a takođe u moralnom pogledu sloboda od teških grehova, da nisu pijanice, ubojice, opadači, kao što veli Sv. ap. Pavle (1. Tim. 3,3-11), pogotovo da nisu ubice, bludnici, kradljivci.[5] Fizičke se osobine vide te ih je lakše saznati. Moralne treba da ispita duhovnik na ispovesti, a intelektualne episkop, ili određeni klirik, pre proizvodstva.
Kad se sve to svrši, tek onda se može pristupiti rukoproizvodstvu. Dva-tri dana pred proizvodstvo za čteca, treba da se kandidat spremi postom i molitvom i da se, kao što rekosmo, ispovedi, opere dušu od greha, kako bi na dan proizvodstva, pristupio Sv. tajni pričešća.[6] U telesnom pogledu, da opere glavu i telo, jer glava treba da bude postrižena, a telo da se obuče u odeždu „neskvernu i neporočnu“.[7] O tome šta se tokom vremena podrazumevalo pod izrazom „neskverne i neporočne“ odežde, odnosno koja odežda pripada čtecu, opširno je raspravljao prof. A. Dmitrijevskij, pa ćemo prema njemu to pitanje ukratko izložiti.
Iz čina proizvodstva depotata, svećenosca,[8] vidi se, navodi Dmitrijevskij, da je njegova bogoslužbena odežda, kao i ostalih nižih klirika, čteca i pojaca, bio kamisij (kamision) i kratki felon.[9] Kamisij je bio duga, bela haljina, slična đakonskom stiharu, širokih rukava, načinjen od lana ili svile. Opisujući krunisanje cara Manuila II, 1381. god., u Sv. Sofiji u Carigradu, čemu je u pratnji ruskog mitropolita Pimena prisustvovao, đakon Ignjatije Smoljaninov piše: „A pojci stajahu ukrašeni divno, rize imahu kao stihare široke i duge, svi opojasani. A rukavi njihove odeće široki i dugi… Starešina im beše krasan, kao sneg beo“.[10]
Kratki pak felon postao je od gornje odeće starih naroda, koja je bila od grube, debele tkanine, ili kože, i trebala da štiti telo i odelo čoveka od kiše i snega. To je bila vrsta okruglog plašta nerazrezanog, koji se preko glave navlačio na ramena. Svakako da je felon ap. Pavla bio ta odeća (2. Tim. 4,13). Pravila Vladimirskog sabora u Rusiji (1274. g.), pominju kao crkvenu odeću nižih klirika „beluju rizicu“ i „maluju rizicu“, tj. kamisij. No u XIV v. bela rizica izlazi iz upotrebe i odeća pojca i čteca ostaje samo „felonec mal, do pojasa, bagrjan“.[11] U XVI pak veku, u vreme ustanove patrijaršije u Rusiji, riza čteca i pojca postaje stihar, svakako uticajem iz Grčke, gde se već u rukopisnom Tipiku Velike crkve iz XI v. govori o starešini čteca: „Treba da se zna da u prvu nedelju, i srednju i veliku, domestik čteca stoji na soleji u stiharu i felonu sa čtecima“.[12] Od XV v. stihar, kamisij i kratki felon izjednačavaju se, te Sv. Simson Solunski veli: „Čtec ima osobitu odeću, odgovarajuću njegovom činu, koja se naziva kamisij i ima izgled malog felona, ili stihara od lana“.[13]
Po Dečanskom rukopisnom Služabniku, iz 1453. g., čtec oblači „ljnjenu odeždu“, „ljnjenicu“, koja se u činu postavljanja ipođakona izjednačuje sa kratkim felonom: „I privodit se hotej postavljen biti (za ipođakona), nose ljnjenicu. I poveljevajet prvosveštenik savlešti jego sa felonija, ježe ljnjena (tj. „i skinuti s njega felon, koji je ljnjenica“) i oblešti jego, va stihar i prepojasati“.[14] U drugom rukopisu iste biblioteke, pominje se odejanije čteca, ali se pobliže ne kazuje koje je, dok se za ipođakona određeno veli: „Odevajet jego svetitelj va stihar i prepojasujet jego orarem“.[15] Po rukopisnom Arhijerejskom Činovniku Nikanora Melentijevića, episkopa pečujskog, (+ 1734. g.) čtec se oblači u „kratki felon“.[16]
Biće da je umesto kamisija, „bele rizice“, naše „ljnjenice“, u XIV v. uveden kratki felon zbog toga što se on čtecu „oblači na vrat, u znak da dolazi kao pod jaram sveštenstva i biva pod zaštitom Božjom i posvećen na služenje Bogu“, kako veli Sv. Simeon Solunski.[17] Pa kako je dugi felon odežda sveštenstva (sveštenika i episkopa), to se verovatno smatralo da i početni stepen sveštenstva treba da ima kratku tu odeždu.[18]
Međutim, kao što napomenusmo, u Rusiji je od XVI v. ponovo postao kamisij-stihar, odežda čteca, što je ostalo do danas, a tako je i u našoj, Srpskoj crkvi. Ta odeća, svojom belinom, simvolički treba da stalno podseća i njega i verne na neporočnost i duhovnu čistotu, koju su obavezni svi da imaju, a osobito klirici, da bi bili dostojni imena hrišćanskog i služenja prečistom i preslavnom Gospodu. Bez sumnje da je taj simvolizam stihar-kamisij imao i za čtece kad je pre XIV v. bio određen da ga nose, te smatram da ga, u istom smislu, kao prvi stepen klira, čteci mogu nositi i sada. Ovo tim pre što se u naše vreme više ne striže kosa na temenu glave (gumence), u znak pripadanja kliru, kako se činilo iz starine do prošlog veka. Na taj način, nošenje stihara, kao opšte odežde, biva vidljiv znak posebnog poziva klira u Crkvi, od čteca do episkopa. Čtec oblači stihar; ipođakon stihar sa ukrštenim orarem; đakon stihar, orar i narukvice, sveštenik i episkop stihar uz ostale odežde svoga čina…
Na dan rukoproizvođenja, pred početak liturgije, kako po savremenom Arhijerejskom Činovniku, tako i po Činovniku ep. Nikanora Melentijevića, episkop obučen sedi na svom stolu u sredini crkve. Đakon dovodi kandidata za čteca pred carske dveri i on se, prema oltaru, klanja, tj. čini dva mala i treći veliki poklon.[19] Po tom se okreće arhijereju i, po malom poklonu, saginje glavu, pri čemu ga arhijerej blagosilja. Sada, kad se počnu pevati tropari Sv. Jovanu Zlatoustu, Sv. Vasiliju Velikom i Sv. Grigoriju Bogoslovu, smatram da je najprikladnije da uz blagoslov episkopa čtec obuče beli stihar, a onda da ga episkop unakrst postriže. Posle toga, u starini, čtec je odvođen u papertu gde su mu drugi klirici strigli kosu na temenu (gumence), ostavivši samo venac kose oko glave. Gumence je, kao znak pripadanja kliru, povremenim striženjem čtec stalno trebao da održava, a tako, od dana postriženja za čteca, i svi ostali klirici od čteca do episkopa. Zato, dakle, što se tim postriženjem već ušlo u red klirika, postriženje se pri proizvodstvu za ipođakona, i rukopoloženju u sveštene činove više ne vrši. O smislu ovog postriženja Sv. Simeon Solunski kazuje: „Vlasi, kao cvet svega tela… prinosi Bogu u vidu prvina“, u istom, dakle, smislu u kome biva postriženje na krštenju… Još dodaje: „Na glavi, na kojoj je učinjen početak postriženja… u znak da je vrh i glava sviju Hristos, da je On pečat i znak Njemu posvećenih, On na njima počiva i Glava im je“.[20]
Posle toga arhijerej blagosilja kratki felon, koji čtec celiva, i ruku arhijereja, i obuče, pa na đakonov uzglas: Premudrost! čita natpis onog začala koje se samo otvori kad arhijerej rasklopi knjigu Apostol nad njegovom glavom. Kad đakon uzglasi: Vonmem! Čita malo sa početka i kraja začala, pa primivši mir od arhijereja, skida se s njega kratki felon. Posle pouke: Sinko, prvi stepen sveštenstva stepen je čteca…, odlazi i staje među čtece, podnevši prethodno arhijereju lahan i „rukoumivalo“ da opere ruke.[21]
U pogledu čitanja Sv. Pisma Novog Zaveta, na molitvenim skupovima vernih, napomenućemo da je, po ugledu na starozavetnu Crkvu, u kojoj je bilo određeno da se sav Zakon i Proroci obavezno pročitaju u sinagogama u toku godine, i u novozavetnoj Crkvi određeno da se godišnje pročitaju sve knjige Novog Zaveta (Sem Otkrivenja Sv. Jovana Bogoslova koja nije u bogoslužbenoj upotrebi). Prema 52 subote, koliko ih ima u toku godine, podeljen je bio Zakon na 52 odeljka, a tako isto na 52 odeljka podeljene su sve ostale starozavetne knjige (Proroci). Slično tome, podeljena su rano kako Evanđelja tako i Apostol na duže ili kraće odeljke (perikope, začala), određene da se pročitaju u pojedine dane tokom godine. Svako Evanđelje ima svoj broj začala (Matejevo 116, Markovo 71, Lukino 114, Jovanovo 67) i svako počinje svojim prvim začalom. Dela apostolska, saborne i poslanice Sv. ap. Pavla, imaju zajedničku numeraciju začala (svega 335). Prvo začalo počinje prvim stihovima Dela apostolskih, a poslednje 335 završava krajem poslanice Jevrejima.
Treba uočiti i to da se za čitanje u crkvi, i knjiga Evanđelja i Apostola, u pogledu redosleda začala, javlja u dva vida. U prvom, začala se nižu po svom broju, pravilno jedno za drugim („in kontinuo“). Sa ovakvim poretkom začala, knjiga Evanđelja zove se „Četveroevanđelje“, a Apostola „Praksalostol“. Prema drugom načinu, začala se ređaju ne po svom rednom broju, od prvog do poslednjeg, nego po redu kako se čitaju na nedeljnom i prazničnom bogosluženju tokom godine. Poredak nedeljnih začala počinje Vaskrsom, pa ide dalje nedeljama po Vaskrsu do Vel. subote iduće godine. Začala određena za pojedine nepokretne praznike idu od 1. septembra, tj. od crkvene Nove godine, sve do kraja avgusta iduće godine. Evanđelje ovakvog sastava naziva se „Izborno evanđelje“, ili „Evanđelje aprakos“. Apostol sa takvim poretkom začala ima isti naziv: „Izborni apostol“, ili „Apostol aprakos“.
Tokom vremena i Evanđelje i Apostol aprakos, prama obimu, tj. prema tome koliko su od celokupnog broja začala sadržavali, javljali su se takođe u dva tipa, kraći, sadržavajući samo začala za subote i nedelje preko godine i za veće praznike, i potpuni, u kome su bila sva začala, ne samo za subote i nedelje, nego i za druge sedmične i praznične dane.
Reč „apraksos“ potiče od grčke složenice „a + praktos = ne + deljnik, dakle knjiga za bogoslužbeno čitanje u nedeljne i praznične dane“.[22] Prof. Dr Dimitrije Bogdanović veli, u pogledu pojave ovih vrsta Apostola (i Evanđelja): „Redosled nastanka pojedinih tipova bio bi sledeći: najpre kratki izborni apostol, potom apostol punog sastava i na kraju potpuni izborni apostol“.[23]
Prof. Dr Lazar Mirković, za izborno Evanđelje upotrebljavao je naziv „Evanđelistar“, a za izborni Apostol izraz „Lekcionar“.[24]
Toliko o ovim opštim primedbama.

II

Sada ćemo izneti, u obliku pitanja i odgovora, ono osnovno znanje koje čteci za svoju službu treba da imaju. Sem ovoga potrebno je svakako da znaju i osnovne molitve: Care nebeski, Trisveto, Očenaš, Bogorodice Djevo, i Simvol vere, s tumačenjem dogmatskih istina iznetih u njemu i u Očenašu, molitvi Gospodnjoj.
Kako se za čtece proizvode i mlađi i stariji, i bogoslovi iz starijih razreda, i kandidati bez bogoslovskog obrazovanja, među izloženim pitanjima ima takvih koja se mogu izostaviti pri ispitu kandidata mlađeg uzrasta i manje bogoslovski upućenih. Koja su takva pitanja oceniće sami ispitivači, a mi ćemo ona koja nam takva izgledaju označiti zvezdicom.

1. Ko su čteci i pojci i kako su ti činovi nastali u Crkvi? –
Naziv „čtec“ označava ličnost koja na hrišćanskim molitvenim skupovima čita određene odeljke iz Sv. Pisma Starog Zaveta, a od novozavetnih: Dela apostolska i poslanice Sv. apostola. Prvobitno su čteci čitali na bogosluženju celo Sv. Pismo Starog i Novog zaveta. Docnije, čitanje Evanđelja, kao osobito sveštene knjige, postaje dužnost đakona, sveštenika i episkopa. Pojci su lica koja na crkvenim skupovima pevaju crkvene pesme, po melodiji i načinu kako je to Crkva propisala.
Šesti Vaseljenski sabor naređuje: „Ne može niko čitati božanstvene reči sa amvona, na način onih koji pripadaju kliru, ako nije udostojen sveštenog postriženja i nije dobio po pravilima blagoslov od svoga pastira (Episkopa).[25] U 14. kanonu VII vaseljenskog sabora naređuje se slično.[26] Za pojce takvu naredbu iznosi još 15. kanon Laodikijskog sabora (343. god).[27]

2. Koji su uslovi da neko može postati čtec?-
Za čteca, kao i za druge sveštene: činove, može se postaviti odraslije pravoslavno lice ovih svojstava: 1. telesnih, tj. da su mu ruke, noge, jezik sposobni za vršenje ove službe; 2. moralnih, tj. da je dobrog duhovnog života, bez teških grehova: ubistva, krađe, pijanstva, bluda; 3. intelektualnih, tj. da poseduje znanje za čitanje Sv. pisma u crkvi i liturgičke propise, da bi mogao pomagati đakonima, sveštenicima i episkopima u crkvi.[28]

3. Ko vrši, kada i gde rukoproizvođenje čteca, pojca i ipođakona?
Rukoproizvođenje vrši episkop, obično pred liturgiju, na sredini hrama. U manastiru, po dozvoli episkopa, proizvodstvo za pojca i čteca može izvršiti nastojatelj manastira.[29]

4*. Kakva je razlika između rukoproizvođenja (hirotesije) i rukopoloženja (hirotonije)? 3a koje se činove rukopolaže, ko rukopolaže i gde se ono vrši?
Čin rukoproizvođenja nije isto što i čin rukopoloženja. Dok se rukoproizvođenje vrši van oltara, može se vršiti van liturgije, može ga izuzetno vršiti i lice u činu jereja, rukopoloženje đakona, sveštenika i episkopa vrši se samo na punoj liturgiji, u oltaru hrama i to samo od episkopa.[30]

5*. Od koga potiču svešteni činovi u novozavetnoj Crkvi?
Sv. Simeon Solunski kazuje da su svi svešteni činovi postali po ugledu na Isusa Hrista, koji ih je sam vršio i svojim primerom osvetio. Službu čteca vršio je kad je u nazaretskoj sinagogi uzeo knjigu proroka Isaije i iz nje čitao (Lk. 4, 17). Ipođakonsku i đakonsku službu vršio je izganeći trgovce iz hrama i braneći da se kakav sud pronese kroz hram (Mr. 11,15-16), što je dužnost ipođakona; i predloživši trapezu i noge učenicima perući i nazivajući sebe slugom (Diakonon) (Jn. 13,5; Lk. 22,27). „A prezvitera i učitelja, odmah po krštenju primivši odozgo Duha i od Oca posvedočen za Sina vazljubljenog… i postove i molitve vršeći… i pošto izabra, primi učenike i propoveda pokajanje i njemu pozva, i učinivši mnoge znake, i upravljajući dušama, i grešnike povrativši dovede Sebi, što je delo sveštenstva“.[31] „Kao veliki i jedini Arhijerej… jerarhe prve i jerarhe druge postavi i pred Svojim licem posla da propovedaju… i savršenije još rukopoloži učenike. Uznevši se, ognjene jezike od Duha razdeli im i oni stadoše iznad svakog od njih“.[32]

6. Zašto se čtec postrigava? Šta je to „gumence“, ili „papalitra“ i čime se pokrivalo?
Sv. Simeon Solunski veli da su vlasi kao cvet svega tela. Postriženjem se one prinose Bogu kao prvi plod, u znak da je čin čteca početak posvećenja sebe na službu Bogu.[33] Činom čteca, dakle, ulazi se u klir, sveštenstvo.
Po unakrsnom postriženju, koje vrši episkop, u starini su mu drugi klirici strigli celo teme, ostavivši samo venac kose oko glave. Ostriženo teme zvalo se „gumence“, ili „papalitra“. Pokrivalo se kapicom koja se zvala „ćelepuš“. Oženjenim kliricima, tokom života, gumence su strigle njihove supruge.[34]

7*. Koja su sveštena lica imala na glavi gumence i zašto?
Kao znak pripadanja kliru, gumence su imali svi klirici od čteca do episkopa, te već više nije bilo potrebe, pri rukoproizvođenju za ipođakona i rukopoloženju za đakona i više činove, da ih episkop opet postrigava. I danas svešteno postriženje biva samo pri proizvođenju za čteca.

8. Koja je odežda čteca i ipođakona?
U starini odežda čteca bio je kamisij, duga, bela haljina, širokih rukava, slična stiharu. U XIV v. postaje to kratki felon. No u XVI v., u Rusiji, pod uticajem iz Grčke, postaje stihar odežda i čteca i to ostaje do danas, a tako je i u našoj, srpskoj Crkvi. Samo na dan proizvodstva, čtec oblači i kratki felon i više ga ne oblači. Stihar, prepojasan sa ukrštenim orarom, odežda je ipođakona.

9. Kakve boje treba da je stihar i šta ta boja simvolizuje?
Stihar je u starini redovno bio bele boje, simvolički označavajući duševnu čistotu koju klirici, posvećeni na službu prečistom Bogu, treba da imaju. Sa tim simvolizmom, stihar je odežda i ostalih klirika: ipođakona, đakona, sveštenika i episkopa. U sadašnje vreme, stihari se prave i od drugih boja.

10. Koje dužnosti imaju čteci sada u crkvi?
U pouci koju episkop upućuje novoproizvedenom čtecu, napominje mu ove dužnosti: čitanje Sv. Pisma, Apostola i parimija. Sv. Simeon Solunski nabraja još i ove dužnosti čteca: Kao služitelj oltara pali sveće, donosi svešteniku prosfore, vodu, teplotu, žar; noseći sveću ide ispred svetinja (na vhodu) i kanonarši. „Uopšte je služitelj i da služi Bogu i onima koji se približavaju Njemu, da sa svetima služi, ulazeći onamo (u oltar) gde bivaju anđeli“.[35]

11. Kako je podeljen Psaltir za čitanje u crkvi?
Svih 150 psalama Psaltira podeljeni su na 20 katizama, a svaka katizma na tri Slave. Na početku, pred čitanje katizme, govori se kao uvod: Gospodi pomiluj (Zput), Slava i ninje. Na kraju svake Slave govori se Slava i ninje, Aliluja (Zput), Gospodi pomiluj (Zput), Slava i ninje, pa iduća Slava. Na kraju treće Slave, ako će biti mala jektenija uzima se samo Slava i ninje i Aliluja (Zput). Ako ne biva mala jektenija (Na jutrenji kad je malo slavoslovlje, a nije ni subota, ni predprazništvo, ni poprazništvo), uzima se, posle Slava i ninje, Aliluja (Zput), Gospodi pomiluj (Zput), Slava i ninje, a zatim sjedalan. (I 50 psalam, na jutrenji kad nema evanđelja, uzima se sa uvodom: Gospodi pomiluj, (Zput), Slava i ninje).

12*. Šta je Praksapostol, a šta Aprakos?
Izrazom „Praksapostol“ naziva se sveštena knjiga koja sadrži ceo tekst, redom (in kontinuo): Dela apostolskih, sabornih i poslanica Sv. ap. Pavla, podeljenih, pored glava i stihova, i na duže ili kraće odeljke (začala) određene za čitanje na bogosluženju preko godine.
Naziv pak „Apostol Aprakos“, ili „Izborni apostol“, odnosi se na crkvenu knjigu koja takođe sadrži Dela apostolska i poslanice Sv. apostola, ali u njoj začala ne sleduju jedno za drugim po svom rednom broju, nego po poretku kako se koje od njih čita na nedeljnim i prazničnim bogosluženjima u toku godine. Držanje nedeljnih začala počinje od Vaskrsa, a prazničnih od 1. septembra, od crkvene Nove godine.

13. Šta su začala i kako se nalaze za sedmične, nedeljne i praznične dane u Praksapostolu?
Začala su odeljci evanđelja i apostola, određeni za čitanje u pojedine dane preko godine. Broj začala u apostolu počinje Delima apostolskim, nastavlja se u Sabornim poslanicama, prelazi na poslanice ap. Pavla, završavajući se njegovom poslanicom Jevrejima. Ima svega 335 začala apostola.
Na kraju Praksapostola nalazi se Skazanije u kome su navedena začala za nedeljne i sedmične dane od Vaskrsa za celu Pedesetnicu, onda za 33 sedmice preko godine, za četiri pripremne sedmice pred V. post i sedam sedmica posta, a zatim za praznike kalendarskim redom, počevši od meseca septembra. Iza toga navedena su začala zajednička za pojedine likove Svetih: anđele, proroke, apostole, mučenike itd. Najzad za pojedine tajne i molitvoslovlja.
Treba, dakle, naći u Skazaniju Praksapostola sedmicu po Vaskrsu, ili po Duhovima i sedmični dan koji se želi, i tu pročitati broj začala, koje se onda u tekstu nađe. Ispod teksta navedeno je crvenim slovima kako treba početi to začalo. Taj uvodni deo završava se crvenom zvezdicom i treba ga nastaviti u tekstu od iste takve crvene zvezdice tamo naznačene.[36] U Aprakosu broj začala nalazi se laš u Sadržaju na početku ili na kraju knjige.

14. Koliko najviše začala može da se čita, na liturgiji? Kako se nazivaju poslednja dva začala? Kako se uzima početak drugog, a kako trećeg začala?
Na liturgiji mogu se čitati najviše tri začala apostola i evanđelja. Drugo i treće začalo nazivaju se podzačala. Drugo začalo nadovezuje se na prvo bez naročitog zastoja. Treće se pak počinje tako da se drugo završi potpunim završetkom, a onda, uz Vonmem! đakona ili sveštenika, počinje treće začalo.[37]

15. Šta znači đakonov uzglas Vonmem! sveštenikov: Mir vsjem, pa đakonov: Premudrost! Vonmem! i šta na njih čtec odgovara? Šta odgovara, na kraju čitanja apostola, na sveštenikovo: Mir ti, i đakonovo. Vonmem?
Crkvenoslovenska reč „vonmem“ znači: Pazimo. Nju đakon upućuje vernim da sa pažnjom prime sveštenikov ili episkopov blagoslov: Mir vsjem! Koji za tim sledi. Čtec u ime sviju na taj blagoslov treba da odgovori: I duhovi tvojemu. Po tom đakon: Premudrost! čime obraća pažnju vernih na pouku koja se sadrži u prokimenu, koji čtec treba da kaže, a pojci otpoju, čtec onda kaže određeni stih, a pojci otpoju prokimen drugi put; najzad čtec govori prvu polovinu prokimena, a pojci otpoju njegovu drugu polovinu. Onda đakon: Premudrost! na što čtec pročita natpis apostola, pa đakon: Vonmem! čime poziva na pažljivo slušanje odeljka apostola koji čtec zatim čita.
Kad čtec završi određeno začalo, sveštenik ili episkop mu upućuju blagoslov rečima: Mir ti, na što čtec odgovara: I duhovi tvojemu! pa đakon: Vonmem! a čtec odgovara triput: Aliluja i stih alilujar. Aliluja otpevaju pojci triput i čtec odlazi na svoje mesto.
Aliluja je jevrejska reč i znači „Hvalite Boga“, a Alilujar psalamski stih uz Aliluja.

16*. Šta označavaju slova na marginama (rubovima) Praksapostola?
Crveno štampana slova-brojevi na spoljnjim rubovima crkvenoslovenskog Praksapostola označavaju začala. A crna takva slova-brojevi označavaju staru podelu te knjige za čitanje u hramu, koja potiče od đakona Evtalija iz V ili VI veka. O čemu se u kom od tih Evtalijevih odeljaka govori može se videti u tablici ispred Dela apostolskih i ispred svake Poslanice. Slova-brojevi na unutrašnjim rubovima teksta označavaju stihove Dela apostolskih i Poslanica.[38]

17. Kako se peva Trisveto na arhijerejskoj liturgiji?
Pred čitanje apostola na arhijerejskoj liturgiji, Trisveto pevaju i pojci za pevnicama i sveštenici u oltaru. Najpre otpevaju pojci dvaput, pa sveštenici jedanput (pri čemu episkop čini znak krsta dikirijom, s upaljenim svećama, nad Evanđeljem); onda opet pojci jedanput, pa sveštenici jedanput (pri tome episkop čini znak Andrejevog krsta trikirijom nad Evanđeljem). Po tome pevnice Slava i ninje, svjatij bezsmertnij… , pa sveštenici Svjatij Bože u tri dela (pri čemu arhijerej blagosilja verne dikirijom i trikirijom, uz psalamski stih: Prizri s nebese Bože i vižd… (Ps. 79,14 -15). Najzad otpevaju pojci celo Svjatij Bože.
Za ovo naizmenično pevanje Trisvete pesme od pojaca i sveštenika, Sv. Simeon Solunski kaže: „Stoga i iznutra od sveštenika i spolja od klira i naroda peva se jer Hristom postade jedna crkva anđela i ljudi“.[39]
Oltar označava nebo, sveštenstvo u njemu nebesku, toržestvujuću Crkvu (anđele i svete), a vernici u hramu označavaju zemaljsku, vojinstvujuću Crkvu.

18. Kako je nastala Trisveta pesma?
O nastanku Trisvete pesme Sv. Jovan Damaskin kazuje: „Pisci crkvene istorije kažu, dakle, kad je narod u Carigradu činio litiju, zbog Bogom dosuđene nedaće, u vreme Prokla arhiepiskopa (434-446,g.), jedno dete iz naroda bilo je uzdignuto i poučeno anđelskom naukom trisvetoj pesmi: Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni pomiluj nas! Kad je dete vraćeno, i ono čemu je naučeno objavilo, da sav narod peva (ovu) himnu, tako presta nevolja. I na svetom i velikom Četvrtom vaseljenskom saboru, u Halkidonu, kaže se, pevana je ovako ova trisveta pesma“.[40]

19. Šta se peva umesto Trisvetog na liturgiji? i u koje dane?
Umesto Trisvete pesme, pred čitanje apostola, na liturgiji, peva se: Krestu tvojemu… i Jelici vo Hrista krestistesja… Krestu tvojemu… peva se na Krstovdan (14. septembra) i u treću nedelju Vel. posta, Krstopoklonu. Jelici vo Hrista krestistesja… peva se: u dve subote (Lazarevu i Veliku), u dve nedelje (Vaskrs i cele Svetle sedmice – i Duhove, prvi dan), i na dva minejska praznika: Božić i Bogojavljenje.

20. Šta su prokimeni i gde se nalaze?
Grčkom rečju „prokimenon“ (= što stoji ispred) označava se stih, obično iz nekog psalma, koji se peva ispred čitanja odeljka apostola, ili evanđelja, ili parimija, imajući izvesnu vezu sa tim odeljkom ispred koga stoji, ili značajem dana, ili praznika u koji se uzima.[40a]
Prokimeni sa svojim stihovima i Alilujarima, za Vaskrs, Svetlu sedmicu i ostale nedeljne i praznične dane Pedesetnice sve do nedelje Svih svetih, nalaze se u Skazaniju na kraju Praksapostola. Iza njih nalaze se prokimeni za 32 nedeljna dana od nedelje Svih svetih do nedelje o Mitaru i fariseju, a u nastavku za tu i ostale tri pripremne nedelje pred Vel. post, za šest nedelja Vel. posta i dane Vel. nedelje. Iza toga nalazi se mesecoslov sa navodom začala i prokimenima za minejske praznike i dane velikih Svetih. Iza mesecoslova su prokimeni svih osam glasova, onda prokimeni, začala apostola i Alilujariji za dane Svetih prema liku, kao i za pokojne, i najzad za razne potrebe, Sv. tajne i molitvoslovlja.
* Apsolutna većina prokimena potiče iz Psaltira, a samo njih nekoliko iz drugih knjiga Sv. pisma: Blagosloven jesi Gospodi Bože otec naših… (1. Dan. 29,10); iz Evanđelja: Veličit duša moja Gospoda… (Luka 1,46.47); Javisja blagodat Božija spasiteljnaja vsjem čelovjekom… (Tit. 2,11). Posebnog je sastava prokimen: Blažen put vonjže ideši dnes duše… [40b]
Na mestu sadašnjeg prokimena, prvobitno je pevan ceo psalam. No, već od IV veka, iz psalama se izdvaja jedan izraziti stih, koji je narod pevao kao pripev, pri čitanju ili pevanju ostalih stihova toga psalma. Sveti Jovan Zlatousti veli: „Oci su ustanovili da narod pripeva iz psalma stih silni, koji u sebi sadrži uzvišeno učenje. [40v]

21. Kako se kazuje naslov Dela apostolskih i poslanica Sv. apostola, pri čitanju u crkvi, na crkvenoslovenskom i srpskom govornom jeziku?
Na crkvonoslovenskom kazuje se: Djejanij svjatih apostol čtenije. – Sobornago poslanija Jakovlja (Petrova, Joanova, Judina) čtenije. – K Rimljanom poslanija svjatago apostola Pavla čtenije. Na srpskom jeziku: Čitanje dela svetih apostola. – Čitanje saborne poslanice svetog apostola Jakova (Petra, Jovana, Jude). – Čitanje poslanice Efescima svetog apostola Pavla, itd.

22. Zašto se svešteni tekstovi ne čitaju na način svetovnih? Kako se čitaju psalmi i parimije, a kako apostol i evanđelje?
Zato što je Božja reč, tekst Sv. Pisma ne čita se u crkvi na način običnih svetovnih tekstova. Iz duboke starine on se čita recitativom. Blaženi Avgustin svedoči da od Sv. Atanasija Velikog potiče uputstvo čtecu „da peva psalme tako da on ne toliko peva koliko čita“.[41] Tako se, dakle, čitaju psalmi i parimije, a slično i psalmi izbrani na jutrenji i antifoni na liturgiji. Apostol i evanđelje čitaju se još na svečaniji način.
Pri čitanju apostola sveštenstvo i verni mogu sedeti, a evanđelje se obavezno sluša stojeći, malo pognuvši glave, (kao kad se nešto pažljivo sluša), kako je naredio Sv. Anastasije I. episkop rimski (398-402 g.).[42]

23*. Šta je antifonsko, a šta responzorno, ili ipofonsko pojanje?
Antifonsko pojanje bilo je poznato i Starozavetnoj crkvi, te se vrlo rano javlja i u Novozavetnoj. Stari crkveni istoričar, Sokrat Sholastik, kazuje da je Sv. Ignjatije Bogonosac imao viđenje anđela kako u dva hora, naizmenično pevajući, proslavljaju Sv. Trojicu, pa je onda naredio da se tako proslavlja Bog i u Crkvi na zemlji.[43] Antifonsko pojanje, dakle, označava naizmenično pojanje dvaju horova.
Responzorno, ili ipofonsko pojanje razlikuje se od antifonskog u tome što je jedan pojac pevao izvestan psalam, ili himnu, a narod otpevao kraj stiha ili ceo stih, kao refren.[44]

24. Šta se peva pri dolasku arhijereja u hram, a šta pri njegovom odlasku?
Pri dolasku arhijereja u hram peva se Dostojno, ili irmos IX pesme kanona velikih Gospodnjih i Bogorodičnih praznika. Pri odlasku peva se: Is polla eti…[45]

25.* Šta označava oblačenje arhijereja? Koga predstavljaju ipođakoni i čteci koji ga oblače?
Oblačenje arhijereja označava ovaploćenje Spasitelja. Zato se pri tom i peva dogmatik 8 glasa: Car nebesnij… koji izlaže tajnu dolaska na zemlju Gospoda Isusa iz čovekoljublja. Đakoni, ipođakoni i čteci, koji pomažu arhijereju pri oblačenju, označavaju anđele koji su tajnu ovaploćenja objavljivali svetu. Sv. Simeon Solunski o tome kazuje: „I tako obučen stoji arhijerej i blagosilja one koji su pomagali. A ovi su đakoni, i predstavljaju anđele koji su ovaploćenju služili… Sa njima, koji po dvojica idu napred – prema redu na nebu, koji se oponaša na zemlji – ćutke, prema zapadu ide arhijerej iza njih, pokazujući time kako je smireno i prosto Spasitelj se vladao u prvom svom dolasku. I pred svojim licem posla apostole, po dvojicu, a njima behu prisutni sadejstvujući im anđeli. Arhijerej, dakle, stoji prema zapadnim vratima sa đakonima, označavajući Hristov spasonosni silazak do zemlje i samog Ada, kojim je žive i umrle oslobodio“.[46]

26. Koliko ima odeždi đakon, koliko sveštenik, koliko episkop, i koje su?
Đakon ima tri odežde: stihar, orar i narukvice. – Sveštenik ima pet: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice i felon. – Episkop ima punoću sveštenstva, te i punoću broja odeždi, sedam: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice, felon – polistavriju, tj. felon sa mnogo izvezenih krstova (sada, umesto felona – polistavrije, sakos), nabedrenik i omofor. Mitra je iz novijeg doba. Sve ove odežde oblače se, uz određene molitve, u poretku kako su ovde navedene.
U sadašnje vreme, nabedrenikom se odlikuju protojereji, igumani i arhimandriti. U ruskoj crkvi, pojedini protojereji i arhimandriti odlikuju se i mitrom, no bez krsta.

27*. Koje tri službe G. Isusa Hrista predstavlja potpuno obučeni arhijerej?
U Starom Zavetu, po Božjem naređenju, proroci, prvosveštenici i carevi bili su pomazivani pri postavljanju na svoju službu i zato se zvali „Pomazanici Gospodnji“. Gospod Isus Hristos imao je u potpunosti sve tri ove službe te je On u punom smislu reči „Pomazanik Gospodnji“, što označava i Njegov naziv „Mesija“ (jevrejski) = Hristos, (grčki) = Pomazanik (srpski). Služba proroka sastojala se u objavljivanju narodu volje Božje. – Isus Hristos je u punoj meri objavio volju Božju u svojoj nauci. Sveštenici i prvosveštenici su prinosili žrtve Bogu da bi preko njih izgladili grehe naroda i izmirili ga sa Bogom. – Isus Hristos je u potpunosti izgladio grehe sviju ljudi prinevši Sebe na žrtvu. Tako je On ujedno i prvosveštenik i žrtva. Carevi su upravljali narodom i branili ga od neprijatelja. – Isus Hristos je dao savršeni moralni zakon po kome ljudi treba da se upravljaju, i pobedio tri glavna naša neprijatelja: đavola, greh i smrt i svagda nas brani od njih. A na kraju vremena On će doći kao car, sesti na presto slave svoje i svima kao car suditi. (Mt. 25, 34-40).

28*. Kako su predstavljene na freskama, u starim crkvama i manastirima, tri službe Isusa Hrista i na kome se mestu u hramu nalaze?
Na freskama, u starim crkvama i manastirima, tri službe Gospoda Isusa Hrista predstavljene su na tri najistaknutija mesta, da bi ih svi verni mogli uočiti i zapamtiti. Ulazeći iz paperte u hram odmah iznad krasnih vrata predstavljen je Isus Hristos obično kako drži evanđelje, u kome je objavio volju Božju tako da se potpunije i savršenije ne može očekivati. To predstavlja njegovu proročku službu. Čim uđemo u hram, uočićemo Ga odmah u oltarskoj apsidi, iznad ikonostasa (koji je u starini bio nizak) gde stoji iza Časne trpeze i apostole, koji mu prilaze, pričešćuje s jedne strane Sv. hlebom, a sa druge iz putira. To predstavlja njegovu prvosvešteničku službu. Kad uđemo usred hrama i dignemo pogled naviše, u kaloti kubeta videćemo njegov lik kako nas odozgo gleda, što treba da nam napomene da On vidi sve što činimo i da će kao car doći sa neba Da nam sudi, za sva dela, reči i misli.

29. Šta označava pranje ruku arhijereja i sveštenika po oblačenju i na heruvimskoj pesmi?
Pranje ruku arhijereja i sveštenika, na početku liturgije, označava čistotu tela, a osobito duše, koje treba svi hrišćani da imaju, pogotovo sveštenici, da bi mogli pristupiti služenju prečistom Bogu i najsvetijoj tajni naše vere, Sv. evharistiji.
To isto označava i pranje ruku arhijereja na heruvimskoj pesmi, pri čemu se on opranim rukama dotiče očiju, ušiju, nozdrva i usta, što označava potrebu čistote od greha sviju čula.
* Sv. Kirilo Jerusalimski o pranju ruku sveštenih lica kazuje ovo: „Gledaste đakona kako daje jereju da opere (ruke) i prezviterima koji okružuju žrtvenik. Svakako im nije davao zbog telesne nečistoće. Ne zbog toga! Jer imajući telesnu nečistoću ne bi nipošto ulazili u crkvu. Nego je pranje simvol da svi mi treba da smo čisti od greha i bezakonja. Pošto su ruke simvol delanja njih peremo, pokazujući naime da smo čistih i neporočnih dela. Zar nisi čuo blaženog Davida koji je to isto tajnodejstvovao i govorio: Umiću u nevinosti ruke moje i obići ću žrtvenik tvoj, Gospode (Ps. 25,6). Dakle, pranje ruku pokazuje da smo besprekorni od greha“.[47]

30*. Šta označavaju orleci na koje arhijerej staje, a šta paterica?
Orleci označavaju duhovno staranje o vernim, u gradu i eparhiji, arhijereja koji kao orao lebdi i gleda na opasnosti vernih da ih brani, kao i njihove potrebe i nedostatke da ih poučava i ispravlja. Zidovi i kule, izvezeni na orlecu, označavaju grad sedišta eparhije i celu eparhiju. Paterica označava pastirski štap arhijereja i njegovu dužnost čuvanja i poučavanja vernih mudrošću zmije i smirenošću krsta.[48]

31*. Šta označavaju dikirije i trikirije?
Dikirija je svećnjak sa dve sveće koje označavaju dve prirode, božansku i čovečansku, G. Isusa Hrista. Sveće su spojene (obično povezane trakom) označavajući tako jedno lice, jednu ipostas Gospoda Isusa Hrista. Trikirija je svećnjak sa tri sveće koje označavaju tri lica. Sv. Trojice. Sveće su sjedinjene i povezane trakom, označavajući jednu suštinu Božju. Bog je jedan po biću, po suštini, a trojičan po licima Oca, Sina i Sv. Duha. Reči dikirije i trikirije su grčke i znače: dvosvećnjak i trosvećnjak.

32*. Zašto arhijerej u početku liturgije, nije u oltaru, nego ćutke sedi u crkvi prema zapadu? Kojim činom on počinje učešće u liturgiji?
To što arhijerej ne počinje liturgiju, nego ćutke sedi prema zapadu u crkvi, označava da je Isus Hristos do svoje 30 godine živeo među narodom nepoznat, kao prosti drvodelja.
Kao što je napomenuto (Odgovor na 25 pitanje), „Silaženje prema zapadu arhijereja, obučenog u arhijerejske (odežde), (označava) dolazak ovaploćenog Gospoda na zemlju i silazak do najnižeg dela zemlje, Ada, sa Sv. anđelima, i vladara mraka obaranje i onde zarobljenih od veka duša oslobođenje“.[49]
Tek na malom vhodu arhijerej ulazi u oltar, što označava Hristov dolazak na Jordan i početak javnog rada. Evanđelje koje nosi đakon pri tom označava Spasitelja, a sveća koja se nosi pred evanđeljem označava Preteču Jovana.
Svoje učešće na liturgiji arhijerej počinje pozivom da se svi poklonimo Sinu Božjem, Rođenom od Djeve, Vaskrslom iz mrtvih; Divnom u svetima; uz molitveni priziv Spasitelju da spase sve one koji Ga proslavljaju kao Boga pevanjem pesme Aliluja.

33*. Šta znači to što arhijerej čini znak krsta dikirijom iznad evanđelja po prvom, a trikirijom po drugom Svjatij Bože oltara?
Činjenje krsta dikirijom, sa zapaljenim svećama, označava da nas evanđelska nauka prosvetljuje znanjem o dve prirode u Gospodu Isusu Hristu. Sveti Simeon Solunski veli: „Dikirijom prekršta jerarh evanđelje označavajući prosvetljenje koje je očovečenjem Isus učinio na nebu i na zemlji. Jer Njegovim ovaploćenjem nije samo ljude, nego i anđele prosvetio“. Dalje, Sv. Simeon objašnjava: „Arhijerej opet trikirijom prekršta evanđelje objavljujući u evanđelju propeved o Sv. Trojici“.[50]
Ovim činom episkop napominje, dakle, dve glavne evanđelske dogme: 1) Da je Bog jedan po suštini, a trojičan po licima, i 2) Da je Isus Hristos Bog i čovek, Bogočovek. Bez njih evanđelje ne bi bilo evanđelje, ni Hristova crkva – Crkva.

34. Kad arhijerej oblači veliki omofor i kad ga skida?
Kad služi Sv. liturgiju, arhijerej stavlja veliki omofor u početku, pošto obuče ostale odežde, a skida ga po davanju mira vernim pred čitanje apostola, i do kraja liturgije više ga ne oblači.[51]

35. Kad arhijerej meće i skida mali omofor? * Kakav smisao ima to skidanje i metanje malog omofora?
Mali omofor daje se episkopu za čitanje evanđelja (ako nema đakona i nije naložio svešteniku da ga čita), skida ga po pročitanju; zatim daje mu se na dverima kad opere ruke na heruvimskoj pesmi, a skida ga kad preda diskos đakonu i putir svešteniku za vel. vhod. Daje mu se pred: Primite jadite…, a skida ga po osvećenju darova. Ponovo ga meće pred podizanje agneca na: Vonmem, svjataja svjatim! i već ga do kraja liturgije ne skida.
* Episkop na liturgiji nosi omofor kad dejstvuje u ime Hrista, a bez njega je kad označava služitelja Hristovog. Sv. Simeon Solunski tako veli: „Onda opet oblači omofor pokazujući da je pre bio kao sluga prema svetinji, i stideo se i bojao (da obuče) onu sveštenu odeždu. No, pošto se završi delo i ide da uzdigne i razdeli hleb na delove i da se pričesti i podeli (vernim), potrebno je da obuče sveštene simvole dostojanstva. A kako je omofor osobita odeća jerarha, potrebno je da i njega uzme i s njime da se pričesti Svetinja“.[52]

36. Kad se dodaju, na liturgiji, arhijereju dikirije i trikirije?
Dikirije i trikirije daju đakoni episkopu na početku liturgije, pošto uzglase: Tako da prosvjetitsja svjet tvoj… Kad, blagoslovi verne, predaje ih čtecima i ovi ih odnose u oltar. Na malom vhodu nose ih čteci i dodaju episkopu koji ih, po blagosiljanju vernih, nosi u oltar i predaje đakonima. Episkopu se dodaje dikirija na prvo Svjatij Bože…, koje pevaju sveštenici, a na drugom trikirija. Pred tročlano Svjatij Bože dodaju mu se obe i po povratku u oltar predaje ih čtecima. Daju mu se da s njima blagoslovi verne posle čitanja evanđelja i posle vel. vhoda. Najzad mu se daju posle čitanja Simvola vere za blagosiljanje na: Blagodat Gospoda našego Isusa Hrista… Po blagosiljanju predaje ih čtecima i već ih više ne uzima do kraja liturgije. (No, ako bi bilo rukopoloženje za đakona onda blagosilja njima verne po rukopoloženju. Ako li bude rukopoloženje za sveštenika, episkop ne blagosilja njima po Heruvici, nego tek po rukopoloženju sveštenika). Po crkvenoslovenskom Arh. činovniku, po malom vhodu arhijerej kadi držeći u levoj ruci dikiriju.

37. Kad se dodaje arhijereju kadionica na liturgiji?
Na malom vhodu, kad arhijerej uđe u oltar, celiva evanđelje i trapezu, dodaje mu se kadionica i štaka. Po završetku kađenja čtec ih prima i ostavlja na svoje mesto. Na Heruvimskoj pesmi dodaje mu je đakon u proskomidiji, kad završi vađenje čestica – pošto ju prethodno podrži da arhijerej nakadi zvezdicu i darke. Po kađenju darova, predaje ju đakonu. Onda mu se dodaje na carskim dverima da okadi diskos, a zatim putir, i kad oboje pokrije vozduhom dodaje mu se da ih okadi. Dodaje mu se po osvećenju darova na: Izrjadno o Presvjatjej… i najzad da okadi darove na: Vidjehom svjet istinij…

38. Kad arhijerej stavlja mitru, a kad ju skida?
Mitru arhijerej stavlja kad obuče sve odežde, a skida ju pred pranje ruku na heruvimskoj pesmi. Meće ju po kađenju darova na kraju vel. vhoda i skida pred celivanje diskosa i putira na: Vozljubim drug druga…; po celivanju ju stavlja i skida pred: Primite jadite. Zatim ju stavlja pred: Izrjadno… i skida pred: Vonmem, svjataja svjatim. Stavivši ju pošto se sam pričesti, ne skida ju do kraja liturgije.

39. Kad se prinosi arhijereju, ili svešteniku, anafora uz traženje blagoslova * i šta taj blagoslov znači?
Prosforu iz koje je izvađen agnec (i ostale, ako ih ima, iz kojih su izvađene druge čestice), treba prineti arhijereju, ili svešteniku, i zamoliti blagoslov, kad se peva Dostojno. Prep. Nikodim Agiorit kazuje, naime, da prosfora iz koje je izvađen agnec predstavlja Sv. Bogorodicu, „jer kao što se iz nje rodi sa telom Agnec Božji, tako iz prosfore iz koje biva antidor vadi se (deo) koji će tainstveno biti osvećen kao Agnec“.[53] U nekim se krajevima, po običaju, ova anafora prinosi za blagoslov kad se čita molitva Gospodnja, Očenaš.
* No, treba imati u vidu da se taj blagoslov ne traži za osvećenje anafore, jer je ona već osvećena prekrštanjem kopljem i proročkim rečima koje su pri tome izgovorene, nego blagoslov čtecu, ili crkvenjaku da ju mogu početi seći, kako bi se podelila vernim na kraju liturgije.[54]

40. Gde se stavlja nalonj za čitanje evanđelja na prazničnoj i nedeljnoj jutrenji i liturgiji?
Na prazničnoj jutrenji čita evanđelje sveštenik, ili episkop, na carskim dverima, te se nalonj tu postavlja. Na nedeljnoj jutrenji evanđelje čita sveštenik sa južne strane Č. trpeze, pa nalonj ne treba postavljati, jer se evanđelje, pri čitanju, stavlja na Č. trpezu.[55] (No u mestima gde se ovo evanđelje čita sa carskih dveri, nalonj tu treba postaviti).
Na liturgiji evanđelje čita đakon sa amvona te se nalonj postavlja na amvon. Ako nema đakona, evanđelje čita sveštenik, ili episkop, na carskim dverima, pa nalonj tu i treba postaviti.

41. Kad se dodaje teplota, pred pričešće na liturgiji?
Teplotu treba pripremiti pred uzglas: Svjataja svjatim! i čim đakon uđe u oltar, dodati mu je u sudu za to određenom. Ako ne služi đakon, u isto vreme dodati, teplotu svešteniku. Topla voda (teplota) sprema se i leti jer ima liturgičko-simvolički smisao, da je na krstu iz životvornog Spasiteljevog probodenog rebra potekla krv i voda. O tome Sv. Simeon Solunski veli: „Onda i toplu vodu izliva u putir. A to čini svedočeći da Gospodnje telo, postavši mrtvo, pošto se božanstvena Njegova duša odvojila, ostalo je na dalje životvorno, jer je božanstvo ostalo nerazlučivo od njega i sve sile Duha neodvojive“.[56]

42. Gde se pričešćuju čteci, ipođakoni i verni, a gde đakoni, sveštenici i episkopi?
Svi crkvenoslužitelji i verni pričešćuju se kašičicom van oltara, na carskim dverima, po redu: „… ipođakoni, i čteci, i pojci i monasi, a od žena đakonise i (crkvene) devojke i udovice, onda deca, a zatim sav narod po redu, sa strahom i pobožnošću, bez buke“.[57] „U oltaru – kako napominje Sv. Simeon Solunski – ne pričešćuje se niko sem episkopa, prezvitera i đakona, jer se samo oni rukopolažu u oltaru“.[58]

43. Koliko ima vrsta metanija (poklona) u Crkvi?
U Pravoslavnoj crkvi postoje tri vrste metanija: 1) Velika metanija. Ona se vrši po pravilu uz Veliki post, a monasi ih čine, u kelijama i u druge postove. Vrše se tako da se najpre prekrsti, onda rukama i kolenima padne na zemlju, pa čelom pokloni do zemlje. Sv. Vasilije Veliki kaže da pri tome padanju i dizanju „mi samim činom pokazujemo da smo zbog greha pali na zemlju“, a dizanjem da „čovekoljubljem Onoga koji nas je stvorio, pozvani smo opet na nebo“.[59] 2) Mala metanija. Njih činimo tako da se najpre prekrsti, pa onda sagiba dok se rukom ne dođe otprilike do zemlje, pri čemu se kolena unekoliko savijaju. 3) Treća vrsta poklona vrši se malim naklonom glave, što čini onaj koji kadi, kao i onaj koga kade.[60] Tako se klanjamo kad nas sveštena lica blagosiljaju uz reči: Mir vsjem! Mir ti! a takođe kad molimo oproštaj jedni od drugih, pred pristupanje Sv. pričešću i kad pozdravljamo jedni druge.

44. Zašto se antidor (anafora) uzima naštinu, pre drugog jela?
Grčka reč antidor (antidoron) znači „umesto darova“, tj. umesto Sv. pričešća, jer se delovi ovog hleba (osvećenog na proskomidiji prekrštanjem kopljem, uz izgovaranje proročkih reči o stradanju Spasiteljevom – Isa. 53, 7.8), daju za osvećenje vernim koji nisu spremni za Sv. pričešće. Pošto se Sv. pričešće uzima natašte tako pre drugog jela trba da uzmemo antidor (anaforu), kad ga dobijemo u nedeljne i praznične dane.
Pored toga, smisao je ovog uzimanja antidora pre druge hrane da hranjenje otpočnemo osvećenom hranom, a po tom da pristupimo običnoj.
* [Sv. Simeon Solunski pominje oba ova motiva. Pomenuvši da su se na Sv. liturgiji pričestili episkop i sveštenici, on dalje veli: „Potrebno je da i narod primi osvećenje… i to biva preko antidora. To je hleb osvećen u predloženju, iz koga je srednji deo izvađen i prinet na osvećenje (agnec). On budući kopljem prekršten i primivši božanstvene reči, docnije se deli umesto darova, tj. strašnih tajni (pričešća) onima koji (pričešće) nisu primili“.[61] Na drugom mestu veli: „Onda Budi imja Gospodnje blagosloveno, pošto idemo zbog potrebe tela, tj. hranjenja, ali ovo ne biva bez osvećenja, jer najpre uzimamo osvećenu hranu, kad se govori Blagoslovlju Gospoda… i biva razdavanje antidora“.[62]
U manastirima, u kojima se ne služi svakog dana sv. liturgija, ostatak anafore, posle liturgije u nedeljne i praznične dane, čuva se u toku cele sedmice da bi, posle jutarnjeg bogosluženja, uzeli od nje makar malo i tako pristupanje običnoj hrani otpočeli osvećenom.
Ako anafore ostane mnogo, da bi se potrošila, sveštenici i verni, uzevši je pre jela, iznimno bi je mogli uzeti i uz jelo, jer bi bilo i nerazumno i grešno da propadne. Ako bi ipak ostala pa se pokvarila i poplesnivila, treba ju spaliti i pepeo prosuti u reku].

45. Kako se pristupa celivanju Sv. evanđelja, krsta, mošti i ikona?
Pri celivanju Sv. evanđelja, krsta, mošti i ikona treba se najpre prekrstiti, uz mali poklon. To učiniti i drugi put, pa onda celivati, a po celivanju opet se prekrstiti i načiniti mali poklon treći put.
Kad stoje jedno pored drugog Sv. evanđelje i krst, ili evanđelje i ikona, najpre se celiva, uz navedene male poklone, Sv. evanđelje, onda krst pa ikona. Navodeći reči Sv. Jovana Zlatousta: „Ono što su rekli Sveti, slike su njihovih duša“, prep. Nikodim Agiorit zaključuje: „I reči Sv. evanđelja su slike (ikone) duše i srca Gospoda. Stoga i prethodi (klanjanje) evanđelju, onda krstu, onda ikoni Hristovoj, ikoni Bogorodičnoj, i slede ikone Svetih…“[63]
Na ikoni Hristovoj celivamo ruku, ili nogu; na ikoni Bogorodice i Svetih, ruku, ne lice. Na ikoni nerukotvorenog obraza Hristovog, ili odsečene glave Sv. Jovana Krstitelja, celivaju se vlasi.[64]

46. Kako treba tražiti blagoslov od sveštenih lica?
Pri traženju blagoslova od sveštenih lica treba učiniti mali poklon, ne krsteći se, onda staviti desni dlan preko levoga i celivati ruku, spuštenu na naše ruke, koja nas je blagoslovila. Blagoslov kojim sveštenik blagosilja blagoslov je Božji koji sveštenik, kao pomoćnik Božji, samo prenosi.[65] Na desni dlan tako složenih ruku, primamo i druga osvećenja od sveštenika: anaforu, osvećeno grožđe itd.

47. Šta treba činiti na poziv đakonov: Glavi vašja Gospodevi priklonite, i: Glavi našja Gospodevi priklonim?
Svagda na poziv đakona, ili sveštenika, da priklonimo glave, treba tako i postupiti i priklanjanjem glave pokazati svoje poštovanje veličanstvu Božjem.
U molitvi, koju sveštenik pri tome čita tajno, moli on Gospoda da pogleda na one koji su pred Njim sagnuli svoje glave, i daruje im zemaljska i nebeska dobra. (Molitva po Oče naš…, na liturgiji Sv. Jovana Zlatousta); Da blagoslovi, ukrepi, osveti, utvrdi, izbavi od svakog zla dela, a privede svakom delu dobrom (Ista molitva na liturgiji Sv. Vasilija Velikog). „Tebi priklonismo vratove srca i tela i molimo Ti se: pruži ruku tvoju nevidljivu od svetog staništa Tvoga i blagoslovi nas…“ (Molitva na kraju jutrenje).
Na liturgiji ne priklanjamo glave na poziv đakona: Oglašeni, glavi vašja Gospodevi priklonite! jer nismo nekršteni oglašeni, nego verni.

48. Koji su najglavniji momenti na liturgiji, kad treba da smo osobito mirni i sabrani?
Na bogosluženju uopšte treba stajati mirno i sabrano, sa osećanjem da stojimo pred svesvetim Bogom, Koji je svuda, a osobito u hramu Njemu posvećenom, po reči Spasiteljevoj: Gde ste dva ili tri sabrani u ime moje tu sam Ja među vama (Mt. 18,20).
Ipak na liturgiji ima momenata kad svoju pažnju treba udvostručiti. Takvi su momenti: Mali vhod, kad se iznosi Sv. evanđelje, koje označava dolazak Gospoda Isusa na propoved; čitanje Apostola i Evanđelja kao Hristove propovedi i pouke narodu; Veliki vhod, prenos Sv. darova iz proskomidije na Č. trpezu, što označava vođenje Spasitelja na Golgotu, Njegovo stradanje i smrt; recitovanje Simvola vere i reči Gospodnjih: Primite jadite, Pijte ot njeja vsi, kao i ostali deo kanona evharistije, osobito pri pevanju: I molimtisja Bože naš; čitanje molitve Gospodnje, Očenaš, kao i pristupanje Sv. pričešću. U tim prilikama, ako ulazimo u crkvu, treba mirno stati gde se zateknemo, ne ići po crkvi, ne paliti sveće, itd.

49. Kako treba stajati u crkvi na molitvi?
Na molitvi u crkvi treba stajati mirno, ne okretati se, nego okrenuti oltaru pažljivo vezivati misao za ono što se čita i peva, tiho odgovarajući na jektenije. Ne treba se naslanjati na zidove, ili stubove. Za vreme čitanja katizama, parimija, kao i Apostola, može se sedeti. Pri čitanju Evanđelja treba obavezno stajati, ne izlaziti iz crkve, ne paliti sveće, uzdržati se od kašljanja itd.

50. Kakvu štetu čini onaj koji na molitvi razgovara sa drugima?
Prema kazivanju Svetih, onaj koji na molitvi razgovara čini tri štete. Prvu nanosi onome sa kojim razgovara, jer ga odvlači od molitve i duhovne sabranosti. Drugu štetu nanosi ostalim prisutnim, kojima svojim razgovorom takođe smeta. A treću, najveću štetu nanosi sebi samom, jer umesto nagrade od Boga za molitvu, sabranost i čuvanje reda u crkvi, primiće od Njega osudu.[66]

POREDAK SLUŽENJA ČTECA NA ARHIJEREJSKOJ LITURGIJI

PRED DOLAZAK ARHIJEREJA U HRAM,
jedan od već obučenih u stihar čteca sa žezlom i dvojica sa arhijerejskom mandijom, sa ostalim kliricima dođu do ulaza u crkvenu portu, ili do zapadnih vrata hrama. Kad arhijerej priđe, stavljaju mu mandiju i predaju žezal, pa dok arhijerej ulazi u hram, sve do oltara, pridržavaju mu skutove mandije.
Pri čitanju vhodnih molitava, čteci prinose arhijereju ikonu Hristovu, pa Bogorodičinu, da ih celiva, a kad on blagoslovi narod sa amvona i đakoni uzglase: Svjaščenici izidite! primaju žezal od arhijereja, skidaju mandiju i pomažu pri oblačenju odjejanja. Na kraju prinose lahan i ubrus, jedan drži lahan, drugi ibrik, iz koga, triput po malo, izliva vodu na ruke arhijereja; onda pruže ubrus da ih otare, pa celivavši mu ruku, ulaze u oltar i ostavljaju pribor za umivanje na određeno mesto.

POČETAK LITURGIJE,
kad đakoni uzglase: Tako da prosvjetitsja svjet tvoj… i arhijerej blagoslovi narod, čteci primaju dikirije i trikirije, odnose u oltar, uzimaju Arhijerejski činovnik, pa kad prinesu stolicu na amvon i arhijerej sedne, oni staju iza amvoma.
Na velikoj jekteniji, iza prozbe za arhijereja, prinose mu Arhijerejski činovnik za molitvu, a takođe na dve male jektenije. Kad arhijerej pročita treću molitvu, celivavši mu ruku, čteci staju iza đakona na soleji i po vozglasu okreću se, zajedno sa đakonima, arhijereju i poklone, pa iza đakona ulaze u oltar na severne i južne dveri. (Kad arhijerej ustane na Slava trećeg antifona, ili Blažena, čtec treba da unese stolicu sa amvona u oltar).

MALI VHOD.
Na malom vhodu, jedan čtec nosi sveću, drugi žezal, dva najstarija dikirije i trikirije, idući ispred đakona. Došavši do ikonostasa, čteci sa svećom i žezlom ulaze u oltar, a oni sa dikirijama i trikirijama, pred đakonov uzglas: Premudrost, prosti! predaju arhijereju dikirije i trikirije, pa i oni ulaze u oltar. Kad arhijerej uđe u oltar, celiva Sv. evanđelje i Č. trapezu, čteci mu dodaju žezal i kadionicu, pa kad završi kađenje primaju oboje.
Čtec sa žezlom izlazi pred ikonu Bogorodičinu i stoji do Heruvimske pesme, pa ulazi u oltar, ostavlja žezal, prima lahan i ubrus, izlazi pred Carske dveri, sa druga dva čteca, da bi arhijerej oprao ruke.

PRED ČITANJE APOSTOLA I EVANĐELJA.
Na svjatij Bože…, čteci dodaju arhijereju dikirije, a zatim trikirije, i kad on blagoslovi narod na: Gospodi, Gospodi prizri s nebese…, primaju ih od njega. Pred čitanje apostola, kad episkop blagoslovi: Mir vsjem! čteci skidaju s njega omofor i složivši ga ostavljaju. Onda dodaju đakonu kadionicu, pa jedan s tamjanicom, i đakon sa kadionicom, prilaze episkopu da on stavi tamjan u kadionicu i blagoslovi.
U vreme kad đakon izađe da čita evanđelje izlaze dvojica čteca sa dikirijama i trikirijama, na severne i južne dveri, staju na amvon desno i levo od đakona. Po završetku evanđelja, dolaze sa đakonom do carskih dveri, dodaju arhijereju dikirije i trikirije i kad on blagoslovi narod, primaju ih i odnose u oltar, na severne i južne dveri. Jedan čtec, čim đakon počne čitati evanđelje, prinosi arhijereju Činovnik da pročita molitvu evanđelja.

VELIKI VHOD.
Čteci sa žezlom, dikirijama i trikirijama idu kao na malom vhodu, a kad dođu pred ikonostas, čtec sa žezlom staje pred ikonu Hristovu, a čteci sa dikirijama i trikirijama s obe strane carskih dveri. Jedač čtec u oltaru dodaje episkopu kadionicu za kađenje diskosa, a zatim putira. Kad episkop postavi Sv. darove na časnu trapezu i okadi ih, pa dođe na dveri, čteci mu predaju dikirije i trikirije, i po blagosiljanju primivši ih, odnose u oltar.

PO SIMVOLU VERE,
čteci predaju dikirije i trikirije episkopu u oltaru, pa kad on blagoslovi narod, primaju ih, gase i ostavljaju na svoje mesto.

NA IZRJADNO O PRESVJATJEJ…,
dodaju arhijereju kadionicu i prinose anaforu za blagoslov.

PRED PRIČEŠĆE,
čtec dodaje đakonu teplotu, a po pričešću prinosi lahan i ubrus da arhijerej opere ruke u oltaru, pa onda ostavljaju pribor na svoje mesto.
Na: Spasi Bože ljudi Tvoja…, čtec prinosi arhijereju kadionicu i po kađenju darova prima ju i ostavlja.

PO ZAVRŠETKU LITURGIJE,
čteci pomažu arhijereju pri svlačenju odeždi, i sa drugim kliricima prate ga do izlaska iz hrama, ili ulaska u episkopiju.

ORLECE
čteci stavljaju pred carske dveri u početku, pred dolazak arhijereja, koji tu staje za vreme vhodnih molitava. Orlec se stavlja na amvon i tu stoji do ulaska arhijereja u oltar na malom vhodu, kad se odnosi i stavlja u oltar pred Č. Trapezu.
Pri pevanju Trisvetog, jedan se orlec stavlja na carske dveri i po blagosiljanju arhijereja na: Gospodi, Gospodi, prizri s nebese i vižd…, odnosi. Na carske dveri se stavlja i na Velikom vhodu, a pošto arhijerej primi putir i blagoslovi dikirijama i trikirijama, odnosi.
Pred Časnom trapezom stoji orlec za vreme cele liturgije, samo se na: Vozljubim drug druga…, stavlja sa desne strane Časne trapeze, gde će arhijerej stojati pri celivanju sa sveštenstvom.
Orlec se stavlja na amvon ako će episkop propovedati i iza amvona pri deljenju anafore.


NAPOMENE:

  1. Upor. Dr Lazar Mirković, Liturgika…, Beograd, 1965, I, 60.
  2. Upor. P. Trempelas, Mikron evhologion, Atina 1930, I, 199 (nečitko).
  3. Arh. činovnik man. Dečana, rukopis br. 135 kraj XVI i poč. XVII v., l. 12a, 12b. Iste bibliot. br. 131. iz 1453. g., l. 148a. Upor. P. Trempelas n. d. 193.
  4. Upor. Glasnik SPC, 1979, str. 135.
  5. Po Arh. Činovniku Nikanora Melentijevića, episkopa pečujskog (+ 1734. g.), episkop pita kandidata: Ipovedal li jesi vsa jeleka ot junosti tvojeje pametstvuješi, ničtože utajivaje? Pita ga da li ima potvrdu od duhovnika da nema smetnje za proizvodstvo. Ako je duhovnik prisutan, pita njega: Dostojin li jest sej po pravilom včinjen biti va klirickij čin, va stepeni sveštenstva vazveden biti? (Rukopis Muzeja SPC, u Beogradu, br. 252, l. 83b, 84a.
  6. A. Dmitrijevskij, Stavljenik. Kijev 1904. str. 8, 9.
  7. Arhijerej. Činovnik, prva molitva čina proizvodstva čteca i pojča. Moskva, 1890, l. 111a.
  8. Depotat je išao pred patrijarhom i litijom osiguravajući prolaz, a u hramu pred vhodom noseći svećnjak. Kodin pominje da je na dan svoga miropomazanja, vizantijski car oblačio povrh sakosa kratki felon (mandian hrisun), te sa krstom u jednoj, a skiptrom u drugoj ruci, prethodio Sv. darovima na velikom vhodu, „imajući tada crkveni čin koji se zove depotat (Enehi gun tote taksin eklisiastikin in kalusi tu depotatu)“. (Minj. P. G. T. 157. k. 108).
  9. N. d. str. 20.
  10. Isto, 21.
  11. Isto, 33.
  12. Isto, 34.
  13. O Sv. rukopoloženju, Gl. 186, Minj. P. G. T. 155, k. 396.
  14. Br. 131. l. 148b.
  15. Br. 135, Arh. Činovn., s kraja XVI i poč. XVII v., l. 14a.
  16. Muzeja SPC br. 252, l. 84a.
  17. N. d., gl. 159, k. 365.
  18. Upor. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 313.
  19. Dmitrijevskij, n. d. 13.
  20. N. d. Gl. 158. i 159, k. 365.
  21. Tekst ove fusnote je propušten – /Zor. A. St./
  22. Dr Dimitrije Bogdanović, Pogovor u „Matičin apostol“, Beograd 1981, str. 9, prim. 5; Dr Petar Đorđić, Staroslovenski jezik, Beograd 1975, 33. Neki pisci, po analogiji sa nazivom četvoroevanđelja (tetraevanđelje), apostol punog sastava (praksapostol) nazivaju „tetra“ (Upor. Nikola Rodić – Gordana Jovanović, Miroslavljevo evanđelje, Beograd 1986, 10, 12). Prof. D. Bogdanović s pravom veli da se ovaj izraz upotrebljava bez dovoljno razloga. (N. d. 8).
  23. N. d. 7.
  24. Liturgika, Beograd 1965, I, 137, 128. Izrazom „Lekcionar“ (Lekcionarium) naziva se ova knjiga i u Zapadnoj crkvi. (Upor. A. Badurina, Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb, 1979, 376).
  25. Kan. 33, Pidalion, izd. „Astir“, Atina 1970, 250; Nikodim Milaš, Pravila prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 516).
  26. Pidalnon, n. d. 334; N. Milaš, n. d. I, 619.
  27. Pidalion, n. d. 426: N. Milaš, n. d. II, 80.
  28. Upor. Glasnik 1987, str. 23, 96, 97.
  29. Kan. 14 VII vaseljenskog gabora (Milaš, n. d. I, 619).
  30. Dr L. Mirković, n. d. Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 108.
  31. O sv. hirotonijama, gl. 238, Minj., P. G. T. 155, k. 453, 456.
  32. N. d., gl. 240, k. 457, 460.
  33. Isto, gl. 158, k. 365.
  34. St. Dimitrijević, Pravoslavlje Sv. Save, Svetosavlje 1932, sv. 5., 202, 204; Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 286.
  35. N. d. gl. 160, k. 365, 368.
  36. To je tako učinjeno da bi tekst bio jasniji, npr. u tekstu zač. 39. počinje: Prešedša že Amfipolj i Apoloniju… Ko je to prošao Amfipolj i Apoloniju? Pod tekstom to se objašnjava i kaže: Vo dni oni, Pavel i Sila prešedša*…
  37. Upor. K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju ustava pravosl. cerkvi, S. Peterburg 1900, 424; V. Nikolajević, Vel. Tipik, Beograd 1971, 243.
    U štampanom tekstu fusnota 40 ovde stoji greškom, a glasi: „Upor. Glasnik 1982, 188.“ /Zor. A. St./
  38. Glasnik 1975, 217.
  39. Izloženje o Sv. hramu 61, n. d. k. 721.
  40. Izloženje pravoslavne vere, izd. B. Kotter, Berlin-Njujork 1973, III, 10, str. 130; L. Mirković, n. d. I, 203.
    Fusnote 40a, 40b i 40v su označene u tekstu, ali ih među ostalim fusnotama nema. /Zor. A. St./
  41. M. Skaballanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 170.
  42. Isto, 188; L. Mirković, n. d. I, 290.
  43. Upor. M. Skaballanovič, n. d. I, 57; L. Mirković, n. d. 221.
  44. Upor. M. Skaballanovič, n. d. I, 170; P. Trempelas, E. tris liturgie, Atina 1935, 28.
  45. Upor. Arhijerejski činovnik, K. Nikoljskij, n. d. 385, prim. 1, 466, prim. 1; V. Nikolajević, Vel. Tipik, n. d. 264, 266.
  46. O Sv. liturgiji, n. d., gl. 82, k. 260.
  47. Sv. Kirilo Jerusalimski, Mistagoške katihize V, 2, Vivliothiki Ellinon Pateron …, Atina 1969, T. 39, 258.
  48. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterbug 1859, 352.
  49. Sv. Simeon Solunski, O Sv. liturgiji, gl. 98, n. d. k. 292.
  50. Izloženje o božanstvenom hramu, gl. 59, 61, n. d. k. 721.
  51. No prema crkvenoslovenskom štampanom Arhijerejskom Činovniku, Nikoljskom (N. d. 435) i S. Bulgakovu (Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 846), biće da se na Heruvimskoj pesmi, posle pranja ruku, arhijereju davao veliki omofor podvostručen, što bi objasnilo izraz Arh. Činovnika: „Kisti da budu s leve strane“. Kisti, tresni su rese, froncle na krajevima vel. omofora. Izgleda da za tako podvostručen omofor Nikoljski veli da se obično naziva „poluomoforom“, (Upor. Glasnik 1972, str. 228 – Ispravke). Kod nas i kod Grka, u ovoj prilici daje se mali omofor. (Upor. L. Mirković, Liturgika, I, 131).
  52. L. Mirković, n. d., I, 133.
    Fusnota 52a nije označena u tekstu, a glasi: „Pidalion, n. d. 408.“ /Zor. A. St./
  53. Izloženje o božanstvenom hramu, 90, n. d. k. 740.
  54. Upor. Glasnik 1973, 124.
  55. Upor. Glasnik 1974, 56.
  56. Izloženje o božanstvenom hramu gl. 94, n. d. k. 741.
  57. Apostolske ustanove, knj. VIII, 13, izd. Vivliothiki Ellinon Pateron… Atina 1955, T. P., 158.
  58. O Sv. liturgiji, gl. 99, n. d. k. 301.
  59. Pidalion, n. d. 644; N. Milaš, Pravila… II, 436.
  60. Upor. Glasnik 1980, 169.
  61. Izlaganje o božanstvenom hra.mu, gl. 101, n. d. k. 745.
  62. O Sv. molitvi, gl. 356, n. d. k. 661. 6
  63. Pidalion, n. d. 319.
  64. Upor. Glasnik 1977, 111.
  65. Upor. Glasnik 1979, 45.
  66. Stalno treba imati u vidu da je Sv. evharistija centralna tajna naše vere i da se na njoj zbiva cela Spasiteljeva ikonomija spasenja, od Njegovog rođenja, dolaska na Jordan i javnu propoved, žrtvovanja na krstu, vaskrsenja i vaznesenja, ali ne kao predstava nečega što je bilo nekada, nego onoga što se i sada događa, i sada biva. Žrtva Hristova nije, naime, kao žrtve starozavetne, koje je trebalo stalno, ponovo prinositi, nego je Hristos, kao savršena žrtva, i stradao i umro jedanput za sve ljude i za sva vremena.
    U Sv. liturgiji pak, On ne strada i ne umire ponovo, niti je ona neka druga žrtva, nego je ona ista koja je izvršena na krstu i koja se sada produžava i produžavaće se do kraja sveta. (1. Kor. 11,26). Razlika je samo u tome što je krsna žrtva Hristova: 1) Tada, bila krvna, a ova biva beskrvna, 2) što je ona izvršena jedanput na jednom mestu, a ova se vrši u svako vreme i na raznim mestima, 3) onde se Hristos žrtvovao „da nam steče bogatstvo darova, a ovde da nas pričesti izvorom Svojih darova“ (tj. Sobom, Svojim telom i krvlju). /Ova fusnota nije označena u tekstu, nego je dodata na kraju – Zor. A. St./

 


Episkop Raško-Prizrenski PAVLE
PITANJA (I ODGOVORI) ČTECU PRED PROIZVODSTVO

 ŠTAMPANO IZDANJE

Izdato: 1988.
Mesto: Beograd
Izdaje: Sveti Arhijerejski Sinod SPC
Tiraž: 500

 INTERNET IZDANJE

Objavljeno: 14. jun 2007.
Izdaje: © Svetosavlje.org
Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Zoran A. St.
 Korektura: Zoran A. St. i Ivan Tašić
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

Jedan komentar

  1. Aleksandar Sančanin

    Pomaže Bog !!!

    Moje pitanje glasi : Koji su uslovi da postanem Ipođakon ili Čtec ? da li smijem da se ženim ? i dali bi smeo da nosim kao Rukoproizveđeni Ipođakon ili Čtec Mantiju ?

    ako može da mi napišete na mome Emajl adresu : [email protected] Hvala Puno 🙂

    ! ! ! Svako Dobro od Gospoda želim ! ! !

Ostavite odgovor na Aleksandar Sančanin Otkaži

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *