Писма о мухамеданству

ПИСМО VII.

Не знам, љубљени друже, да ли ћеш бити задовољан оним што сам у кратким писмима настојао да да дам одговоре на твоја питања о мухамеданству. У крајњој линији, ту ћеш увидјети у чему се састоји разлика између истините вјере у Христа и вјеровања у пророка који је сам себе прозвао овим именом, али ничим није посвједочио своје небеско изасланство: јер властито увјеравање није довољно.
Када бих могао да предвидим сва питања која ће се појавити међу следбеницима Курана, ја бих се, наравно, потрудио да и на њих, према могућностима, дам задовољавајући одговор. Али мени се чини да ће се њихово негодовање сводити или на неке конкретне, неважне детаље, или на позивање на народна предања, великим дијелом искривљена, на која нема пријеке потребе ни одговарати, јер она не чине суштину њихове вјере, пошто се све што је неопходно налази у Курану; а ја сам се већ дотакао темељних догмата на којима стоји здање њихове вјере.
За оне који желе да познају истину, нарочито за образоване и добронамјерне, довољно је речено да би могли да сопственим очима увиде истину: каква неистинита свједочанства се наводе у Курану, и какво је огромно растојање у моралном учењу и догматима између ове двије вјероисповијести. Распростирати се више од овога би можда за њих било и заморно. За оне, пак, који не желе да се приближе свјетлости истине и који више воле да труну у мраку само зато што су се у њему родили и што су и њихови очеви тако вјеровали – никаква људска ријеч убјеђивања не може бити довољна. Не би било лоше, ипак, подсјетити их, пошто се они тако тврдо држе отачког предања и сматрају срамним његову издају, да су ипак њихови очеви сами једном већ нарушили ову вјерност, јер, осим оних који су на ислам прешли из паганства, велики број њих се превратио у ислам из хришћанства, пошто је религија Христова на шест стољећа претходила Мухамедовој, и све области у којима данас господари учење Курана нарочито су цвјетале хришћанством: остаци многобројних црква у горама Кавказа јасно свједоче о томе.
Према томе, ако нам морално осјећање говори да требамо да исправљамо своје грешке, и ако није добро, како неки мисле, издавати вјеру отаца: онда је повратак на стару њихову вјеру, ако је она била хришћанска, прије дјело части, а не срама, као исправљање давне грешке која је обремењавала читава поколења. Ја, пак, на ово питање гледам и са једне друге тачке гледишта. У свим нашим свјетовним пословима ми настојимо да напредујемо, и наше интелектуално образовање далеко је превазишло образовање наших отаца. Због чега онда ми желимо да останемо равнодушни према просвећењу духовном, ако се са њим сусрећемо на животном путу заједно са образовањем свјетовним? Уосталом, ово се питање не може односити директно на нас хришћане, пошто нас је свјетлост Божанствене истине озарила прије било које науке и, будући да потиче из небеског начела, руководила нама кроз сумрак варварских времена ка образовању какво имамо данас. Међутим, и код нас можемо да видимо разлике међу људима који су себе посветили изучавању узвишених истина хришћанства, и људи који се просто држе учења вјере, а не задубљују се у његове дубоке истине; наравно, и овдје, духовна просвјета, сједињена са чистом вјером, која се не плаши просвјећења, има ту предност, што може донијети много плодова, не само за себе, него и за друге.
Због чега онда мухамеданци, који тако радо од нас прихватају свјетовно образовање, не желе да иду даље, и заустављају се на том првом, нижем степену, не водећи рачуна о томе шта су од нас стекли? Када би хтјели да проникну у истинито начело тог њима привлачног просвјећења, увидјели би да је и њему као темељ послужила вјера Христова, која прво образује срце, а после тога и читавог човјека, без чега не може бити ни истинског просвјећења, не само духовног, него чак ни свјетовног. Ако се та благочестива жеђ приликом читања ових писама која разобличавају учење Курана појави у срцима неких од његових следбеника: – нека се обрате, ради даљег изучавања истина хришћанства, светој Цркви, која ће их наставити кроз своје изабране проповједнике; јер мој циљ је био да само пробудим у њима тај осјећај, који врло често дријема, под бременом равнодушности и расијаности, али који је ради нашега спасења Сам Бог утиснуо у сваког од нас. Ако би се макар неко од многобројног скупа мухамеданаца покренуо на овај братски зов и отворио своје очи за свјетлост Христову – у потпуности би био награђен мој труд, предузет због свих, са искреном љубављу према њима. Заиста би била велика радост, не само на земљи, међу хришћанима, због добијања новога брата, него и на небу, међу Ангелима Божијим (Лк. 15:10), због спасења још једне душе, ради које је такође пролио Своју драгоцјену крв заједнички Иксупитељ читавог свијета, Господ наш Исус Христос; само када би душа та у Њега повјеровала и ступила у спаситељно са Њим општење!

Москва,
Велика Субота
10. априла

 

Comments are closed.