Писма о мухамеданству

ПИСМО II.

Обећао сам ти, друже мој љубљени, да ћу наставити писма о истом предмету чим се вратим у сјеверну пријестоницу, и ево сад журим да одржим задату ријеч, иако не знам како и када ће ови редови доспјети до тебе. Ти си сад у највећем жару ратних дејстава, тамо гдје највише кипти сав фанатизам мухамеданства, уз покличе: “нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!”. Можда је баш сад вријеме да ти историјски објасним ко је био овај пророк и на који начин је положио такав огњени почетак своје проповиједи, тако да се и послије дванаест вијекова она још увијек силно разгара, и то увијек уз звекет оружја. То може бити корисно не само за тебе, него и за пристрасне сљедбенике ове проповиједи, зато што, не разобличивши пред њима лице њиховог пророка, уз дужно поштовање према њиховим осјећањима, неће се моћи приступити његовом учењу или Курану, како би се разоткрила истина.
Према томе, ко је био Мухамед? Одговараћу ријечима једног скромнијег арапског писца, Абулфеде, да не бих утонуо у високопарне говоре синова Истока који су глорификовали начелника њихове вјере. Мухамед потиче од Авраама, у тринаестом покољењу; ова покољења су исто тако помно проучена код Арапа, колико код нас родословље једног другог Сина Авраамовог, Који потиче од законите његове жене Саре, а не од робиње Агаре, која је уклоњена из Патријарховог дома, према ријечима Светог Писма, да род њезин не би имао наслијеђе са дјецом обећања, рођеном од слободне (1 Мој. 21:10). Ти ме разумијеш, љубљени друже, и знаш да ја говорим о Господу нашем Исусу Христу, у лицу Којег је Бог обећао благослов свим народима земаљским, и Који је такође био син Авраамов, али по Исаку (1 Мој. 22:18). Изузетно је пророчанство о Измаилу и његовом потомству, баш у истих оних Пет Књига Мојсијевих, за које сам Мухамед вели да им се неизоставно треба вјеровати, вишекратно их помињући у свом Курану, и не знајући да ријечи Мојсијеве на њега указују: “Тај ће бити човјек диваљ; руке његове на свих и руке свију на њега, и пред лицем све браће ће се уселити и у велики народ израсти” (1 Мој. 16:12, 21:18). Није ли се све ово збило са дивљим арапским племеном, које је војевало са читавом васељеном, у дане Калифата и проповиједи Курана?
Мухамед је поријеклом из славног племена Кореишита, којем је било дато искључиво право да у Меки чува главно њихово светилиште Кабу, или дом Авраамов; дјед његов Ел Моталеб, према тајном предосјећању будуће славе младенчеве, надјенуо му је име Мухамед, тј. славни, какво име до тада није носио нико у њиховој породици. Ово громко име је касније послужило да се код сљедбеника Курана оформи чудно и ни на чему засновано мнење, које им је и сам Мухамед наметнуо. Наиме, он у LXI глави свог Курана (ст. 6) говори како је наводно Исус, син Марије, рекао синовима Израиљевим: “ја сам Божји Посланик (послат вама) да утврдим Теврат (Петокњижје Мојсијево) који је објављен прије мене, и да вас обрадујем послаником који ће доћи послије мене, а чије ће име бити Ахмед, тј. славни”. На чему је ове ријечи заснивао Мухамед? – У Јеванђељу код Јована пише како је Господ, опраштајући се са ученицима, рекао: И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине (Јн. 14:16). Даље је говорио и о дејствима Његовим: А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене (Јн. 15:26). И какву је везу Мухамед могао успоставити између овог обећања нашега Спаситеља и свог посланства? – Ево какво: на грчком језику се ријеч “утјешитељ” изражава ријечју параклитос, а “славни” ријечју периклитос, и овом сличношћу ријечи по звучности се окористио ново-законодавац, како би на себе упутио пророчанство.
Да ли је поштено ово? – О томе остављам да суде његови сљедбеници, јер су и Јеванђеље и Куран пред њима, и главне стихове сам им указао; уосталом, истина се показала и из самих дејстава обећаног посланика. Господ је отворено указивао да ће Утјешитељ посвједочити о Њему исто оно што је и Сам о Себи свједочио, тј. да је Он истинити Син Божији, раван Оцу, и то је апостолима запечатио Дух Свети, обилно се изливши на њих; а онај који је неправилно на себе примјенио ријечи Христове, није Му указао одговарајућу славу и част, јер сам није био просвећен Духом истине, без Којег нико не може познати Сина Божијег и кроз Њега доћи небеском Оцу (Јн. 14:6).
Враћам се сада Мухамедовом животу. Неколико дана после рођења он бива лишен оца и васпитава га његова дојиља у пустињи. Тамо су једном, према арапским наводима, два човјека у бијелим хаљинама спустили младенца на земљу, раздрљили му одјећу на грудима и на њих ставили нешто небеско. Уплашена дојиља је пожурила да врати шестогодишњег дјечака мајци, која је ускоро после тога умрла и он је остао у рукама свога стогодишњег дједа све до његове смрти. Ујак Абу-телеб му је замијенио родитеље; али сво наслиједство Мухамедово, сина Абдалиног, састојало се од пет камила и једне етиопљанске робиње. Абу-телеб, који се бавио трговином, настојао је да своје знање и искуство преда младом сестрићу, те га је због тога узимао са собом на својим далеким караванским путовањима по Сирији. Мухамед је тада имао 13 година, али је његов разум далеко превазилазио узраст, и необичне способности, спојене са изузетном наочитошћу, наговјештавали су у њему неко необично предодређење. То је нехотице поразило и настојатеља једне хришћанске обитељи у близини Бостре, гдје су гостопримство затражили ови трговачки путници; Абу-телебу је један инок претсказао будућу славу његовог сестрића, упозоравајући га на јудејске сплетке и опомињући га да му чува живот.
Претсказање је узбудило дух младог Кореишита, већ спремног на све велико. Начин његовог живота у кући Абу-телеба, чувара Кабе, отворене за све кнезове арапске, припремио га је за будуће народно поприште, и још као дијете он је стекао свеопште повјерење. То се показало приликом обнављања храма Кабе. Сва кољена арапска су учествовала у заједничком дјелу благочешћа, свако од њих је због тога хтјело да има ту изузетну част, да унутар светилишта, на старо мјесто, постави црни камен који је, према арапским предањима, првим градитељима Кабе, Аврааму и Измаилу, донио Архангел Гаврило. Заједнички су се сагласили да се спор ријеши тако да се та част укаже првом човјеку који уђе у храм, а десило се да то буде баш Мухамед; он је предложио да се свештени камен положи на тепих којег ће за његове крајеве држати по један човјек из сваког племена и тако га подићи, а сам он га је узео одатле и поставио на мјесто. На тај начин Мухамеду је још у младом добу било уступљено изузетно важно дјело међу његовим истоплеменицима, што је касније послужило као предзнамење будуће његове славе.
Био је напунио двадесет пет година када му је богата удовица, из истог знаменитог племена Кореишита, повјерила – прво своје караване, а потом и властиту судбину, изабравши га за свог супруга; без обзира на разлику у годинама, јер је Кадижа имала четрдесет година, овај је брак био овјенчан породичном срећом; до саме своје смрти она је била једина жена Мухамедова и код његових сљедбеника сматра се једном од четири жене које је Бог нарочито прославио и заволио. Питаћеш ме – које су остале три? – То је једина кћерка Мухамедова од Кадиже, по имену Фатима, коју је удао за Алија (остала његова дјеца су умрла као мала), и још преблагословена Марија, коју они признају за дјеву и при рођењу Господа Исуса Христа, према свједочењу Курана (Гл. III. XXI.) Чудно и самољубљиво зближавање! А ко је четврта? – Сам ћеш се зачудити: безимена жена фараона из времена у којем се родио Мојсије! И зашто се она удостојила такве почасти? Тешко је одговорити: то је једно од произвољних предања арапске маште. Могуће је да је по забораву предања ова почаст допала фараоновој жени умјесто њене кћери, која је спасила и васпитала Мојсија. Послије брака Мухамедовог, историја о њему савршено ћути наредних петнаест година, до његовог четрдесетогодишњег узраста, и сав овај период је покривен мраком неизвјесности, који просвјетљава само једна ријеч Абулфеде: “Бог му је усадио љубав ка осамљивању и свако љето је он проводио по мјесец дана у пећини на планини Хара”.
Овдје, у дубокој тишини, сазрело је оно што се давно тајило у његовом уму и пламеном срцу. Прије него што почне да увјерава друге, вјероватно је сам настојао да увјери себе у своје посланство, јер је првобитни његов циљ био добар: истријебити идолослужење у свом народу и привести га познању истинитог Бога, уништивши идоле који су окруживали свештено здање Кабе. Али ево гдје је погријешио нови законодавац: он је пожелио да сазда властити систем вјере, да ли из осјећања властите узвишености, које је одувијек заводило људе, чак и неке из редова хришћана, у сличне заблуде, или из незнања стварних источника учења хришћанског, тј. Свештеног Писма. Тешко је усагласити грубе погрешке и бајколика мјеста која се у Курану често сусрећу а тврде да је то сам текст Библије, са вишеструким увјеравањем, у истом том Курану, у божанственост књига Мојсијевих, и Јеванђеља. Не мислим да је Мухамед намјерно хтио да исквари текстове Светог Писма, нарочито оне који за њега нису имали догматске важности; ја сам већ показао како је неке текстове измјенио у своју корист. Много је вјероватније да он није имао прилике да темељно изучи божанствене књиге, него је само слушао доста тога из њих, јер се за вријеме својих путовања стално кретао међу хришћанима и јеврејима, који су чак и живјели међу арапским племенима. Затим, када се са таквом тајанственошћу осамио како би саздао нову вјеру, и ради већег утиска свима тврдио како уопште не зна да пише и чита, он је у свом Курану изложио само предања из Старог и Новог Завјета која су се сачувала у његовом сјећању, у оном виду, у којем их је чуо, или онако како су се њему урезала у сјећање након многих година. Због тога се и појављује, међу безбројним понављањима једних те истих прича о Авраму, Ноју, Мојсију и другим Патријарсима и Пророцима, таква чудна несагласност са Светим Писмом. Нарочито када се ради о Господу Исусу Христу види се савршено неразумијевање спаситељног догмата нашег искупљења; у исто, пак, вријеме натприродно рођење Његово од Дјеве Марије и благовијест Архангела, испричано је готово дословце ријечима Јеванђеља. Често се у Курану говори о чудесима Господњим, али због чега? Нејасно је због чега, када према ријечима Мухамедовим Христос није ништа више до човјек и када његово учење још мора бити запечаћено свједочанством другог пророка, тј. самог Мухамеда. До те мјере може да се заблуди ум људски, када тражи своје, а не Божије.
Прво јављање Мухамеда ради проповиједања његовог Курана веома је свечано приказано код арапских писаца. По обичају он се осамио у планинској пећини и тамо је пред њим, усред ноћног мрака, стао Архангел Гаврило и рекао: “Читај!” – “Не умијем да читам”, – одговорио је нови пророк. “Читај, – ускликнуо је Ангел, – именом свога Господа који је (све) створио; створио је човјека од згрушане крви (ембрија); читај, а твој је најплеменитији Господ који је научио (човјека) перу (и писању); научио је човјека ономе што није знао” (Куран XCVI). Мухамед, понављајући ове стихове, кренуо је према средини планине и ту је опет зачуо глас: “О Мухаммеде, ти си посланик Божији, а ја сам Џибрил (Гаврило)!” Са овим ријечима ишчезло је пред њим виђење. Шта ми хришћани да кажемо о овом новом посланству, о којем свједочи само посланик и које никада нико није претсказао свијету? Није такво било благодатно јављање Господа нашега на Јордану, предречено и ишчекивано од почетка свијета, о коме је свједочио низ пророка, током много стољећа, и посљедњи од њих Јован Претеча, у сам тренутак Његовог доласка; јер Јован отворено и директно читавом народу указује на Господа, говорећи: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (Јн. 1:29). А каква би чудна противрјечност била када би Архангел Гаврило, који се јавио Пречистој Дјеви Марији да јој благовијести оваплоћење Слова Божијег, Које је представљало испуњење закона и пророка, јавио опет да уздигне новог пророка, који ће противрјечити учењу Христовом!
Прије свих повјеровала је у изасланство свога мужа Кадижа, његова супруга, и прихватила ислам, тј. посвећење Богу. Одмах за њом слиједио је млади сестрић Мухамедов, Али, и усвојени Саид, којег је Мухамед узео као роба и ослободио га ради исламизма; тако је обраћење започето у њедрима његове породице. Абу-бекр, најбогатији грађанин Меке, први је прихватио учење Мухамеда од људи који нису припадали његовој породици, и сам је убиједио у истину његовог изасланства још девет уваженијих грађана. То је био велики тријумф за Мухамеда, и он је тај догађај празновао раскошном вечером на коју је позвана сва многобројна родбина његовог ујака Абу-телеба. Али када је почео да проповиједа сам о себи, по завршетку вечере, нико му није хтио повјеровати; на његово питање “ко хоће да буде мој брат, намјесник, калиф?” само је ватрени Али ускликнуо: “Ја, о пророче!” и овај га је прогласио калифом.
Племе Кореишита, раздражено новим учењем једног од његових припадника који их је громко корио због идолопоклонства, обратило се његовом ујаку, Абу-телебу, да присили на ћутњу свог сестрића; али Мухамед му је одговорио: “и да Кореишити наоружају против мене сунце и мјесец, једно са десне, а друго са лијеве стране, ја бих и тада остао непоколебљив”. Ипак, он је био принуђен да се склони у оближњи планински замак, зато што су сви његови приврженици били осуђени на изгнанство и многи од њих су побјегли у Абисинију. Утицај Абу-талеба је спасао самог проповједника, иако он није дијелио његов начин размишљања; ипак, и у замку Мухамед умало није постао жртва мржње свога племена. Омар, један од најсуровијих Кореишита, био је изабран као њихов џелат, и већ је ишао са ножем у руци да умртви одступника од вјере отаца. Путем је свратио у кућу своје сестре: тамо су му прочитали неколико стихова из Курана и он је, изненада се обративши, пожурио у замак да исповиједа своју вјеру у учење новог пророка. Арапски писци тврде да су у храму Кабе црви појели пергаментни лист на којем је писала осуда Мухамедових сљедбеника и да је то послужило као повод за његов повратак. Али ускоро га је смрт Абу-талеба и Кадиже лишила потпоре у Меки, и он је био принуђен да се удаљи из свог завичаја, гдје му је пријетила опасност.
У околини Меке он је срео становнике Медине који су долазили на поклоњење у Кабу, и силом говорништва убиједио их у своје посланство, с обзиром да су они, живећи у сусједству са два кољена јевреја, много од њих слушали о Месији освајачу; затим су они припремили своје суграђане за прихватање новог пророка. Међутим, сам Мухамед је у Меки поколебао повјерење многих, чудном причом о свом ноћном путовању до седмог неба, из храма Јерусалимског, на огњеној кобили Ел-борак. Неумјесно самоуздизање Мухамеда, који је наводно разговарао са Адамом, Авраамом, Мојсијем, Ароном и самим Господом Исусом, побудило је свеопште негодовање; Абу-бекер је клетвом морао да посвједочи истину виђења, како би умирио ускомешане умове. Становници Медине су искористили његов отежан положај у Меки како би га свечано позвали да дође код њих. Мухамед, увјерен у оданост својих нових присталица, упутио је код њих своју породицу, а сам се одлучио да се још једном врати у Меку, са само двојицом својих вјерника – Абу-бекром и Алијем. Још једном су покушали да га убију Кореишити; дознавши о завјери, Мухамед је у своју одјећу преобукао одважног Алија а сам је ноћу побјегао из Меке; убице, не нашавши жељену жртву, поштедиле су младића и дале се у потјеру за омраженим проповједником. Према арапским писцима, њега је спасило чудо; престрашени прогонитељи пали су са својих коња под његове ноге; он је успио да се сакрије у Медину. Ово бјекство је послужило као почетна тачка за мјерење времена код мухамеданаца, под именом Егира.
Прво што је изградио Мухамед у својој новој отаџбини била је џамија поред куће у којој се настанио, и ту су почели да се искупљају муслимани или, према значењу ове ријечи, вјерни. Он је настојао да утврди савез духовног братства међу својим многобројним присталицама у Медини и, како би наградио Абу-бекра за његову непоколебљиву оданост, оженио је његову деветогодишњу кћерку Ајшу, без обзира на њен дјечији узраст. Она је увијек била омиљена жена арапског пророка, којој је повјеравао све своје тајне, и њен утицај је касније даровао Абу-бекру калифат, упркос законитим правима Алија. Али љубав према Ајши за Мухамеда није представљала препреку да постепено ступа у супружнички савез са још четрнаест других жена, зато што је он, према ријечима његових историчара, био нарочито расположен према женском полу: својство једва достојно законодавца духовног?! – и како је чудан тај процват чула, у позним годинама, након петнаестогодишњег моногамног брака са Кадижом, у напону снаге! Да се њен живот продужио, ко зна, многоженство можда не би ни ушло у морално учење и законе исламизма. Али чулност Мухамеда се разгарала све више и више, до тог степена, да се од његових сладострасних жеља није сакрила ни жена усвојеног сина Саида, и усвојеник, по прорачуну људске мудрости, добровољно ју је уступио човјеку који га је посинио.
Али како је у Медини дошло до ускомешаног роптања поводом таквог родоскрнављења, Мухамед је тражио начин како да се оправда небеским разрјешењем, и изненада су му, наводно са висине, били послани сљедећи стихови, који се до дан-данас могу прочитати у XXXIII глави Курана: “(Сјети се) када си ти рекао ономе коме је Аллах учинио доброчинство (тј. Саиду, Зејду): “Задржи себи своју жену и бој се Аллаха!” а ти си крио у својој души оно што је Аллах показивао, и ти се бојиш људи, а Бог има највише право да се Њега бојиш. Пошто је извршио Зејд своју жељу (раставом од ње), Ми смо је теби вјенчали, да не буде вјерницима гријех у (растављеним) женама својих посинака, када они према њима изврше жељу (разводом од њих). А Божја је воља извршива. Нема Божјем Посланику гријеха у ономе што му је Аллах дозволио.” (ст. 37, 38) Шта рећи за овакву родоскрвну заповијест, измишљену ради личне своје похоте? Напослијетку, када му се прохтјело да још више умножи број својих жена, он је објавио да је опет зачуо небески глас: “О, вјеровјесниче, Ми смо ти учинили дозвољеним твоје жене којима си дао њихове дарове, и оне које имаш у власти (робиње) које ти је Аллах дао (као ратни плијен), и кћери твога стрица и кћери твојих тетака (по оцу) и кћери твога ујака и кћери твојих тетака (по мајци), које су се с тобом иселиле, и жену вјерницу, ако је себе даровала вјеровјеснику, ако вјеровјесник хоће да је вјенча; (ово посљедње је) искључиво теби, мимо остале вјернике. Ми свакако знамо што смо одредили њима о њиховим женама и о онима које се налазе под њиховом влашћу да не би било теби какве потешкоће. Аллах је опросник и милосник.” (Куран, глава XXXIII, ст. 49). Тако да је Мухамед разрјешавао себи, у својству пророка, оно што није другима: није ли чудно на овакав начин се поигравати са виђењима и надахнућем с висине, ради својих плотских наслађивања?
У исто вријеме Мухамед је тражио начина да силом оружја рашири своје учење изван Медине; његови војници су нападали караване који су ишли у Меку, и сам он је ишао у борбе против неких њима сусједних арапских племена, присиљавајући их да му се покоре. Његови успјеси су пробудили ревност Кореишита; они су ступили у рат против разарача њиховог отачког богослужења, да би заштитили своје караване. На обалама Црвеног мора, у близини оазе Бедр, први пут су се сударили пукови многобожаца са муслиманским, који су били малобројнији, али су их надмашали духом, јер их је надахњивао сам Мухамед. Он је пут масе невјерника бацио прегршт праха, обећао својим ратницима помоћ легиона Ангела, наредио Абу-бекру да побиједи и побиједио; ватрени стихови Курана су прославили Бедрско поље, као прво поприште побједе ислама над многобоштвом. Али, који је започео битку срећним двобојем, као супругу је добио Мухамедову кћер Фатиму; пети дио богатог ратног плијена био је одређен Богу, пророку, његовој родбини, сиротим и убогим; двоје заробљеника, окорјелих непријатеља Мухамеда, кажњени су смрћу. Абу-Софијан, старјешина арапских многобожаца, кренуо је са својим одредом јахача на Медину, да се освети за пораз на Бедру, и побјегао када се пред њима појавио муслимански вођа. Други поход Кореишита је био срећнији, и опсада Медине замало није скршила растућу величину Мухамедову. Он сам, окрвављеног лица, рањен, окружен свим ужасима смрти, само што није постао жртва непријатеља; само крајњи напори његових присталица су успјели да га спасу у жару битке. Међутим, Кореишити су отишли, не задавши непријатељу смртни ударац; ослободивши се од њихове страшне најезде, арапски законодавац је наставио да управља Медином као цар и пророк, у исто вријеме издавајући одредбе и грађанске и духовне садржине, смирујући оружјем сусједна јеврејска племена. Тада је увео строги пост мјесеца рамазана, у спомен тога да му је Куран послан са неба у пустињи, и забранио употребу вина, зато што је за вријеме својих ратних похода видио у какав страшни неред је упадала војска захваљујући овом омамљујућем напитку који је узбуркавао узаврелу арапску крв.
Након што су се удаљили од Медине, Кореишити су надмено изазивали Мухамеда да опет одмјере снаге на Бедрском пољу, и он се појавио, али није нашао непријатеље. Ускоро су становници Меке, ипак, удруживши се са другим арапским и јеврејским племенима, поново опколили Медину. Мухамед их је чекао и утврдио је град; сам је радио са својим народом, расијецао је камење да би ископали ров око зидина. Три пута је ударио чекићем по једној клисури коју други нису могли сасјећи, и три муње су сијевнуле под његовим рукама: према ријечима Абдул-феде, овако их је објаснио пророк: “прва значи да ће Бог моме оружју предати сву Арабију, друга значи покоравање Сирије и Запада, а трећа Истока.” Храброст Мухамедова је опет надвладала нападе његових непријатеља, упркос пометњи у самој Медини. Мало по мало, ратни табор око Медине се расипао; први примјер бјекства дали су јевреји, који су и иницирали ову битку: арапски вођа је брзо послао своју војску да их покори и опколио утврђење Караидита. После дугог отпора они су одлучили да своју судбину повјере милосрђу побједника. Мухамед је као посредника у разговорима о примирју и одлуци о њиховој судбини послао једног од арапских старјешина који је крајње мрзио јевреје, којег су они ранили за вријеме опсаде Медине, и он је, још патећи од ране, изговорио горку пресуду: “усмртити све мушкарце, поробити жене и дјецу и раздијелити њихову имовину!” – “То је пресуда Божија! – ускликнуо је пророк, она је достигла већ до седмог неба и са висине била откривена Сеиду!” и као посљедица овог, наводно небеског суда, седам стотина јевреја је пало под мачем побједника; најљепша од њихових жена је припала Мухамеду и постала супруга онога ко је био обливен крвљу њених ближњих: опет се чулност сјединила са крвопролићем!
Када упоредиш ове ратничке почетке проповиједи Мухамедове, који је оружјем распростирао своје учење по устрепталој Арабији, са кротким почецима проповиједи Јеванђеоске: зар се неће умилити свачије срце, ако само оно збиља хоће да спозна истину, гледајући разлику у почецима? – Са једне стране огањ и мач, који широко пробијају пут Курану, који у пламеним стиховима обећава, наводно са висине, да ће оправдати свако дејство, сваку страст страшног пророка Арабије; са друге Божанствени учитељ, Који мирно обилази пустиње Палестине, трску стучену не преломивши и жижак тињајући не угасивши (Мт. 12:20). Он Своје ученике изабира на обали језера, како би од рибара направио ловце на људе, и проповиједа покајање за гријехе, јер се приближило Царство Небеско. Овдје се опипљиво осјећа близина – не земаљског, вањског царства, које се шири и скупља по мјери успјеха или пада силе оружја, него унутрашњег, духовног и небеског, какво на земљи нису могли саздати људи, већ само и једино Творац њихов, дошавши на земљу у људском образу. Какав је био почетак, такве су биле и посљедице, и како је Спаситељ наш запечатио Својом крвљу учење које је проповиједао, тако се Његово небеско царство на земљи и наставило да гради, на костима мученика који су за Њега пострадали, на исти начин на који је и Сам пострадао за сав род људски. Насупрот томе, учење законодавца арапског, савршено противно Христовом, иако је он себе издавао за утјешитеља којег је Он претсказао, наставило је да се шири у духу свог оснивача, потоцима крви оних који нису хтјели да му се покоре.
Ко има уши да чује, нека чује! (Лк. 8:8), вратимо се опет дјелима Мухамедовим. Наставак ратовања је одвојио његове сљедбенике од поклоњења њиховој родној светињи Каби, али њихова срца су горјела жељом да испуне свој свештени, по њиховим урођеним представама, дуг. Мухамед им је обећао да ће убрзо испунити њихове пламене жеље и, већ осјећајући своју снагу, кренуо је према Меки, са хиљаду и четири стотине наоружаних ратника. Седамдесет камила, богато украшених, ишло је за њима, намијењено је било за жртву: старозавјетно проливање крви животиња сачувало се у новом учењу, јер он није разумио цијену божанствене крви Искупитеља, која је једном и за свагда проливена и надомјестила гријехе наше: јер шта је свака жртва, ако не образ примирења човјека са Богом? А Мухамед, без икаквог циља, задржао је знамење, одбацивши његово испуњење. Јер Закон имајући само сјенку будућих добара, а не сами лик ствари, не може никада једним те истим жртвама, које се приносе стално сваке године, усавршити оне који приступају.Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. А Он, принијевши једну жртву за гријехе, занавијек сједе с десне стране Бога. Јер је Он једним приносом учинио савршенима заувијек оне који се освећују. (Јевр. 10:1, 3, 12, 14). У своје вријеме о томе ћемо попричати опширније.
Кореишити су се смели када су чули за наоружани покрет пророка којег су одбацили; сами су му пожурили у сусрет и послали једног од својих старјешина да преговара. Са запањеношћу је он својима описао страхопоштовање које су новом законодавцу указивали његови сљедбеници: када би умивао руке, они би пажљиво сакупљали воду, кад би пљунуо, они би узимали пљувачку, сакупљали су сваку длаку која би случајно пала са његове главе, јер је он, према Абдул-феди, био као Бог међу себи сличним. И такве су почасти божанске указивали човјеку ревнитељи јединства Божијег! Са своје стране Мухамед је на преговоре са многобошцима послао Отмана, једног од својих најближих сарадника, и он је, због својих смјелих одговора, био окован ланцима. Раздражио се и уједно обрадовао вођа муслимана, јер му је то дало повод да оружјем доврши започето ходочасништво; већ су се сви припремали за битку, када су испрепадани Кореишити отпустили сужња и молили за мир; написани су услови. Мухамед је хтио да поред његовог имена пише титула ‘посланик Божији’, али представник Кореишита није хтио да се сагласи са тим, и пророк је био принуђен да попусти. Безгранично одани Али је упорно одбијао да напише његово име без титуле; тада је он сам, заборавивши у том одлучном тренутку да је некада прије Аргангелу Гаврилу исповиједао, а и касније, током читавог свог живота, да не зна да пише, узео перо у руке и својом руком написао, умјесто громког имена посланика Божијег, скромније: “Мухамед, син Абдалин”. Овај заборав је касније протумачен као чудо. Закључили су десетогодишњи мир између Кореишита и Муслимана, за чије вријеме је свим племенима било дозвољено да подржавају и једну и другу страну, а муслиманима је било дозвољено да, без оружја, посјећују њихова света мјеста, али не дуже од три дана.
Мирни договор је породио негодовање муслимана који су ишчекивали освајање; Мухамед их је тешко успио да умири, и властитим примјером је испунио свети дуг поклоњења Каби, а ради утјехе одмах након повратка је наредио да се опколе два јеврејска утврђења; она су се покорила; али освајање трећег замка стајало их је многих жртава. Храбри Абу-бекр и Омар узалудно су насртали на бедеме; Мухамед је своје знамење повјерио Алију, којег је, према ријечима Абдул-феде, истог часа исцијелио од очне болести, иако сам Мухамед о себи у Курану свједочи да је његово посланство без икаквих чуда (XXIX, 50); Али, поразивши на бедему вођу јевреја, пробио се у замак. Становници су умакли смрти, али не и ропству, и опет је једна од прекрасних робиња постала супруга пророка арапског, као да је он постановио као стално правило да својој плоти угађа након сваког крвавог освајања. Ипак, ово освајање га је скупо коштало: сестра убијеног јеврејског вође на брачном пиру му је дала отровано јагњеће месо. Чим је загризао, осјетио је отров и успио да га испљуне; међутим, оштрина отрова већ је била проникла у крв и умногоме скратиле дане његове, често изазивајући јаке болове. Ова издаја још је више раздражила његову мржњу према јеврејима. Пожурио је да покори сва њихова племена и са земљом сравнио њихове утврде.
Обогаћен ратним плијеном, испуњен славом, заповједник муслимана већ је почео да осјећа своју моћ и да мисли, као цар, о савезу са околним владарима; придружили су му се његови сународници који су раније побјегли у Абисинију; послао је молбу цару Абисиније да га удостоји браком са кћерком њему непријатељски настројеног вође Кореишита, Абу-софијана, која се још увијек налазила код абисинијског цара. Овај је са радошћу испунио његову молбу и са богатим поклонима отпустио нову пророкову невјесту. Затим, урезавши за себе печат са натписом: “Мухамед, посланик Божији”, нови законодавац је упутио одане људе цару Персије Хозроју и Императору Грчком Ираклију. Моћни владар Персије се разгнијевио због надмене титуле њему непознатог Арапина и, поцијепавши писмо, наредио намјеснику у Арабији да му свезаног доведу дрског самозванца. Он још увијек није знао за његову снагу, и ускоро га је убио властити син. Арапски писци тврде да је Мухамед видио Хозројеву смрт, у истом тренутку кад се тај догађај одиграо, и да се намјесник, престрашен том прозорљивошћу, преобратио у његову вјеру. Са великом пажњом, пак, лукави Ираклије је примио писмо арапског вође, у којем је позивао Императора да се са свим народом покори његовом учењу и да вјерује у јединог Бога, како не би било многобожаца. Тако је мало поимао Мухамед, да хришћани не мање, и много чистије од њега, признају јединство Божије! Ираклије је отпустио Мухамедовог повјереника са богатим даровима, јер није желио да ствара нове непријатељске сусједе Светом Граду, који тек што је био избављен од персијског јарма. Међутим, неки од најближих арапских владара су са презиром одбацили Мухамедову посланицу; други су се ипак покорили исламу.
Мухамед је искористио мир да би још једном извршио обред поклоњења Каби, и овог пута није наишао ни на какав отпор; град је опустио када се он појавио. Према посебној олакшици, коју је сам себи дозволио, против свих установљених правила, он је још једном ступио у брак у самој Меки, када још није стигао да са себе скине ходочасничке хаљине: толико су његове мисли биле обузете чулним предметима, чак и за вријеме благочестивог ходочашћа. Неке од старјешина Кореишита су му се покориле у Меки, између осталих и Отман, чувар Кабе, и два будућа освајача Сирије и Египта, Калед и Амру, који су се прославили својом храброшћу. У жељи да потчини владара Бостре, који је градом управљао у име Императора, Мухамед је послао изасланика са предлогом да овај прими ислам; али изасланик је још на путу био убијен, и три хиљаде Арапа се наоружало да се, по вољи њиховог пророка, освете Грцима због нарушавања права, иако је први право нарушио арапски намјесник.
То је био први окршај мухамеданства са хришћанством, и од тада до данас се није угасио пламен рата. Недалеко од Мртвог мора, надомак замка Карака, узаврела је прва крвава битка; она је коштала многих жртава Арапе и њихов војни заповједник Сеид је пао у њој; међутим, њихова очајничка храброст је надвладала многољудније Грке. Плач над мноштвом погиинулих умањио је радост побједе, и први тријумф Мухамеда над хришћанима протекао је у погребној атмосфери. Нови непријатељски насртаји Кореишита скренули су поново Мухамедову пажњу на Меку. Одбивши заступништво свога таста Абу-софијана за непокорне суграђане, он је на њих кренуо са силном војском. За вријеме преговора под зидинама града букнула је битка, и Кореишити су били поражени, овај пут дефинитивно. Мухамед је наредио да се прекине крвопролиће и као побједник ушао у Меку, и то у смиреној одјећи богомољца. Али је пред њим носио знамење ислама; свој поход су усмјерили право према Каби, и у једном моменту је под руком духовног вође Арапа пало 360 идола који су окруживали свештено здање Авраамово. Он је такође истријебио и женске ликове Ангела, унутар Кабе, са сликама Авраама и Измаила, који су у рукама држали стријеле судбине; затим је седам пута обишао храм, поклонио се црном камену Патријарха, изговорио молитву намаз поред бунара Агаре који се зове Земзен, и довршио обред поклоњења обичним умивањем.
Истог дана је ступио у храм Кабе у достојанственом својству врховног имама, и изговорио са катедре установљене молитве; али у бризи да утврди своју власт није се одлучио да вријеђа суграђане, и сваком племену је оставио његово мјесто при светилишту. Милостиво се понио и према народу, који је очекивао невоље. “Како желите да поступим са вама?”, питао је побједник сметени сабор Кореишита. “Као великодушни брат”, одговорили су они. “Слободни сте!” Тако је поступио и са најокорјелијим дотадашњим непријатељима, чак и са онима који су унапријед били осуђени на смрт, само ако се јаве да моле за поштеду, или ако се други за њих заступе; веома мало их је пострадало том приликом. Некада је и против своје воље морао да прашта, и приговарао је својим друговима – зашто прије нису извршили пресуду? Двије недеље је провео побједник у Меки, али није хтио тамо да остане, јер је у својим поступцима био свезан светошћу мјеста, древним обичајима и слободним духом Кореишита, док је насупрот томе у Медини царовао и, немајући пред собом Кабе, усредсређивао благоговеније својих сљедбеника на себе самог. Прогласивши своје учење о једном Богу, и Меку за главно светилиште своје вјере, он је послао своје ближње у наоружану проповијед, по свим предјелима Арабије, да свуда руше идоле и привлаче покорности Курану.
Међутим, на највишем степену своје моћи, арапски законодавац замало да буде уништен, устанком двају најјачих паганских племена. Он је из Меке изашао са дванаест хиљада војника, ноћу, и у планинским клисурама се нашао опкољен непријатељима. Његова војска се расула у страху, остао је само са шачицом најоданијих, спремних да за њега пролију посљедњу кап своје крви. Абу-бекр, Омар, Калед и Али служили су му као несавладиви штит. Узалуд је он довикивао разбјежалим муслиманима: “Ја сам Мухамед! Ја сам посланик Божији!” Покличи његови само су привлачили непријатеље, а не заштитнике. Већ је хтио да се очајнички баци у масу непријатеља како би тамо нашао славну смрт; али један од његових најоданијих приврженика, Ал-Абас, погодио је његову тајну замисао и узео узде његовог коња. “Ако ме задржаваш, сазови онда моје војнике”, рекао му је Мухамед, и громки глас Ел-Абаса је искупио око њега неколико бјегунаца. Они су се постидјели своје малодушности, и битка се наново распламсала: пагани су хтјели да задрже побједу, а муслимани да изгладе своју срамоту. Мухамед, видјевши одушевљење, опет је бацио, као на Бедрском пољу, прегршт пијеска према непријатељу, обећавши побједу, и непријатељи су се разбјежали. Никада до тада није био изложен таквој опасности.
Неуспјешан поход на замак у који се закључао вођа пагана, Малек, није ипак спасао од јарма Мухамедовог оне који су се скривали у њему, зато што је мноштво заробљника и ратног плијена којег су се дочепали током посљедње битке принудило Малека да прихвати ново учење. За његовим примјером пошли су готово сви кнезови различитих арапских племена, поражени необичним успјесима проповједника Курана. Они су послали код њега своје изасланике са даровима и били примљени у његов духовни савез. Само један од њих, кнез Иемамски, размаштао се да ће бити раван са њим и дрзнуо да му овако напише: “Мосејлам, посланик Божији, Мухамеду, посланику Божијем, мир! Пола земље да буде твоје, а пола земље мени”. Али он му је одговорио. “Мухамед, посланик Божији, Мојселаму лажову: земља припада Богу и он је даје у наслијеђе коме хоће”. Оружје Каледа сломило је гордог кнеза. Већ је потпуно била покорена Арабија; Мухамед је свој поглед усмјерио према богатој Сирији и прогласио свети рат против Грка. Он сам и сви његови ближњи дали су велике новчане прилоге како би сакупили 30,000 војника, са којима је Мухамед прешао ужарену пустињу, али нигдје није срео грчку војску и његова ратна дејства су се ограничила тиме што је покорио неколико малих хришћанских владара у околини Црвеног мора. Друго изасланство код Императора Ираклија са приједлогом прихватања ислама завршило се само на ријечима.
По мјери увећања моћи законодавца, његова правила против идолопоклоника су бивала строжија. Више нико од њих, под пријетњом смртне казне, није смио да се приближи светилишту Кабе. Најзаосталија и најудаљенија арапска племена гомилама су хрлила да се покоре учењу Курана. Кнезови и цареви њихови падали су пред ноге пророка који је управљао читавом Арабијом, малтене непрестано се налазећи под дејством и утицајем сила са висине. Последња покрајина Арабије је прихватила проповијед из уста Алија; само је једно племе хришћанских Арапа, Назрањ, сачувало вјеру отаца и умјесто издаје Јеванђеља одабрало плаћање данка. Још једном, посљедњи пут, Мухамед се запутио на поклоњење Каби и извршио га са великом свечаношћу и тријумфом, као да је предосјећао свој скори крај: зато се оно до дан-данас код муслимана назива опроштајним путовањем. Са врха једне од околне планине још једном је Мухамед проповиједао једног Бога, да сав народ чује, и објаснио тајанствени смисао вањских обреда које је сам извршио покрај дома Авраамова: скратио је себи косу, ослободио 63 роба, власторучно заклао исто толико оваца, према годинама своје старости, и раздијелио их за јело својим вјерним. Тада је, према ријечима арапских писаца, зачуо следеће ријечи са неба, записане у Курану, од чијег је звука под њим пала камила: “Данас положих печат ја твоје вјере и испуни се милост моја над тобом, јер ми угодно бијаше да теби дам ислам”.
Након повратка у Медину, када су све мисли законодавца биле обузете покоравањем грчке империје, достигла га је неумољива гошћа свих од смртнога рода. Први напад болести осјетио је док се налазио код једне од својих жена, које је посјећивао наизмјенично, и молио је да му се дозволи да сво вријеме своје недаће проведе у покоју код његове љубимице Ајше, кћерке Абу-бекра. “О, Ајша, говорио је он, откако загризох оно отровно парче Хаибарино, не престах да осјећам његово погубно дејство; а сада отров трза моју унутрашњост и раздире жиле мога срца”. Али без обзира на то, усред највећих мука, Мухамед и даље само машта о рату против Грка, како би се осветио за смрт усвојеног сина Сеида. Позвао је свог младог сина код одра и, без обзира на то што је овај био још дијете, повјерио му војску, у нади да нико неће боље осветити оца од његовог сина. Сам он му је, хладном руком, уручио знамење ислама и тврдим гласом рекао: “Наоружај се за дјело Божије, води храбро свети рат, оштрицом мача сатри незнабошце.”
Када гледаш зачетника наше вјере Господа Исуса, на висини крста, на који Га је прибила мржња непријатеља, како се моли Оцу да им опрости тај гријех, и када, као сушта супротност овоме, слушаш како законодавац арапски, који је оболио од тровања у загрљајима жена, завјештава дјечаку да пролије крв хиљада невиних људи да би осветио оца, и назива то дјело Божијим, како у срцу нехотично не никне питање: Да ли је Божије дјело читава његова проповијед? Не види ли се ту испуњавање пророчанстава Светог Писма о духу који ће се јавити у свијету, али не о Духу Утјешитељу, који је сишао на ученике одмах након вазнесења Господа Исуса Христа, него о духу Антихристовом, савршено противном Његовом небеском учењу? Међутим, они, ослијепљени земаљском славом свог пророка, не налазе ништа недолично у овим самртним његовим поступцима, док им се, напротив, високо смирење Божанственог Страдалника на крсту чини толико понижавајуће да, иако као и ми признавају његово чудесно рођење од Дјеве и славно вазнесење, сматрају за привиђење Његову смрт на крсту, којом су наводно преварени били јудеји; тако су се обистиниле ријечи апостолове: Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор. 1:18).
Достојним духовног законодавца било је то што је и у последњим данима живота, потпуно физички изнемогао, наредио да га воде у џамију и, успевши се на катедру, питао своје вјерне муслимане “да ли је увриједио кога од њих, и има ли неко против њега тужбу или незадовољство, јер је свакога од њих био спреман да задовољи новцем и то чак лично, трпљењем било какве увреде”. Али и ту су посљедње ријечи ове умилне проповиједи биле заповијест: “силом оружја протјерати све незнабошце из Арабије и проклетство на јевреје”. Мухамед већ више није могао да се покрене са свог одра, али није престајао да увјерава своје ближње како непрестано има виђења Ангела. Само једном су га издале моралне снаге и тада је ускликнуо, према ријечима Абул-феде: “Донесите хартије и мастила да вам напишем књигу која вам неће дозволити да се икада више вратите у заблуду”. Његови блиски су се збунили: “Шта говори пророк?, – питали су једни друге, – Зар немамо Куран? Какву још књигу хоће?” Почеле су жучне расправе поред одра болесника, и шум гласова дозвао га је из заборава: “Изађите, – рекао је он, – не доличи расправљати се пред пророком!” Од тада, осјећајући своју слабост, забранио је посјете ближњима и друговима. Само вјерна Ајша је имала право да остане крај њега, јер је био увјерен у њену оданост; од ње су муслимани слушали чудесне приче о посљедњим минутама њиховог пророка и о састрадавању са којим је наводно Архангел Гаврило долазио пред његова врата молећи га за дозволу да анђео смрти уђе, говорећи да “Бог жели његово пламено присуство на небу и да његове властите, анђеоске стопе, више никад неће дотаћи земљу након што пророк оде са ње”. Онда је ангел смрти приступио и тек након сагласности пророкове примио његову душу.
Свеопшта чамотиња је обузела муслимане када се раширила горка вијест о Мухамедовој смрти; нико у њу није хтио да вјерује; свирепи Омар је пријетио да ће убити свакога ко дрзне да каже да је пророк умро, јер је он, попут Мојсија, само на четрдесет дана отишао код Господа. Такво очајање је било разумљиво, када су очекивали нешто натприродно од човјека који је поштован као неко толико близак Богу. И ученици Исуса Христа су се расијали у ужасу када су разапели њиховог Господа, и они су жалосно говорили на путу са незнанцем који им се придружио: А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди (Лк. 25:21). Али шта им је одговорио њихов Божанствени сапутник? О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? (25, 26). И када су у Њему препознали васкрслога Господа, божанственом се радошћу испунило њихово срце, и са овом вијешћу су пожурили ка осталим апостолима, које је утјешио Васкрсли својим јављањем. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа? (1 Кор. 15:55) могли су заиста да ускликну апостоли наглас читавој васељени, не само видећи, него и додирујући такво јасно испуњавање свих њихових нада, за чије су свједочанство пролили касније своју властиту крв, а не крв ослијепљених незнабожаца. Тада им се и дубоко тајанство страдања њиховог Господа представило у истинитом његовом смислу, јер је оно просијало животом пред њиховим очима, ради искупљења читавог свијета, у зрацима славе Његовог васкрсења.
Али такву утјеху нису могли имати сљедбеници Мухамеда, јер, без обзира на сва наводна јављања Ангела и дозволу коју је он наводно дао Ангелу смрти, он је умро као човјек и мртав је лежао пред њима, не могавши васкрснути прије посљедњег општег суда, и то једнако као и други. Ту се видио жалац смрти и побједа пакла! Таст мртвог пророка, Абу-бекр, морао је да обузда јарост Омара и омекша очајање народа, подсјетивши их на сопствене ријечи њиховог пророка у његовом Курану: “Мухаммед је само посланик, а и прије њега је било посланика. Ако би он умро или убијен био, зар бисте се стопама својим вратили?” (III. 144). “Ти ћеш, зацијело, умријети, и они ће, такође, помријети” (гл. XXXIX. 30) Одишу ли ове горке ријечи оним животом којим је испуњено сво Јеванђеље, да ли је то налик на утјешни глас побједоносног васкршњег поздрава: “Христос Воскресе!”? А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1 Кор. 15:14), јер, заиста, само на тој нади је заснована сва вјера наша.
Ево, љубљени друже, насликао сам ти укратко, заснивајући се на арапским изворима, сав живот овог Арапина, чији се дух силним поривом узнио од идолопоклонства до признања једног Бога, али је то праскозорје истине затамнио властољубљем и чулношћу; он може да се назове великим само по успјеху, зато што је створио калифат који је обухватио Азију и Африку, и до дан-данас има преко двије стотине милиона сљедбеника. Али пролазно његово царство, које се шири и смањује по мјери успјеха или пропасти оружја муслимана, савршено је супротно небеском царству Христовом, које није од свијета овога и због тога неће имати краја, као што је то претсказао Архангел (Лк. 1:33). Да бих ти још јасније представио ову истину, ја ћу се постарати да ти у сљедећим писмима разоткријем учење Курана, поредећи га са Јеванђељем, и посебно указати на она својевољна одступања од стварних ријечи Старог и Новог Завјета, које је дозвољавао себи нови пророк, упркос томе наређујући да се вјерује књигама Мојсијевим и Јеванђељу.

 

Comments are closed.