ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ДЕВЕТНАЕСТО
 
Недеља Свих Светих 1927. године
 
Ономад хтједох да вам конкретно представим, другови моји, “златни ланац” о којем говори преп. Симеон Нови Богослов, тј. да именујем живе духоносне карике тог ланца које су, спрежући се примопредајно једна са другом, носиле и донијеле до нашег времена стварни богочовјечански живот који је на земљу донио Син Божији и којег је у човјечанство засјеменио Дух Свети на дан Педесетнице. Хтио сам, али сам размислио и одлучио да овога пута са вама, драги моји, подијелим расуђивања вама итекако познатог епископа Игњатија о великом значају богоносних Отаца наших. Не знам да ли је ко други о светоотачком путу говорио са таквом убијеђеношћу, јасноћом и изражајношћу, свјежином мисли и силом – као еп. Игњатије, који је сам на дубоком опиту личног живота познао сву неизмјерно-вриједну истину и спаситељност овог пута (види крај мог 15. писма).
Размишљања епископа Игњатија о светим Оцима сам позајмио готово искључиво из његових писама, стављених у IV том његових сабраних дјела. Наводим само дио, додуше, значајнији и суштински, материјала који сам ја за себе преписивао у своју биљежницу. Молим вас да се не збуните одлучношћу неких ставова епископа-подвижника, памтећи да се, са једне стране, овај човјек веома строго односио према ријечима, а са друге – да је имао не само дубоко опште и богословско (иако се није учио на Духовној Академији) образовање, него и у највећем степену ријетки, за савремене епископе, духовни опит.
 
Дух Свети и духоносци
 
Дух Свети – то је истинити наставник хришћанима. Његови органи су били пророци, апостоли и други угодници Божији: Он је њима говорио. Он нека буде руководилац ваш и нека “вас настави на сваку истину“[1]. Ви ћете ступити под то блажено руководство када поуке за ваш живот будете црпели јединствено из Светог Писма и писања светих Отаца Источне Цркве, једине истините[2].
Учење светих Отаца Источне Цркве је тачно: оно представља учење Светог Духа. Преклињем вас: држите се тог учења! оно ће вас руководити ка блаженој вјечности.
Запаљен је бљештави свјетилник у Светој Христовој Цркви – учење Светог Духа: не устремљујте своје погледе према другим свјетилницима што свијетле по различитим путевима. Један је пут свете истине који води у спасење; други путеви сви воде у погибију. Многи се труде, многи страдају, многи се подвизавају, али овјенчани ће бити само они који се “подвизавају законито“[3]. Истинити, законски подвиг у Христу Исусу и Светом Духу јесте у огради Свете Источне Цркве[4].
 
О читању Светих Отаца
 
Бесједа и друштво ближњих јако утиче на човјека. Бесједа и познанство са ученим људима човјеку дају мноштво нових сазнања, са пјесником – много узвишених мисли и осјећања, са путником – много познања о земљама, о наравима разних народа. Очигледно је и ово: бесједа и упознавање са светим саопштава светост. Са преподобним бићеш преподобан, и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс. 17:26-27).
Од сада, у вријеме кратког земаљског живота, коју Писмо није чак ни животом назвало, него странствовањем[5], упознај се са светим људима. Хоћеш да на небу припадаш њиховом друштву, хоћеш да будеш учесник њиховог блаженства? Онда од овог часа ступај у општење са њима. Када изађеш из колибе тијела, – они ће те примити к себи, као свог познаника, као свог друга (Лк. 16:9).
Нема ближег познанства, нема уже везе, као што је веза јединством мисли, јединством осјећања, јединством циља (1 Кор. 1:19).
Гдје је јединомислије, тамо ће неизоставно бити и јединодушје, тамо је неизоставно и једниствен циљ, једнак успјех у достизању циља.
Као своје усвој мисли и дух светих Отаца читањем њихових дјела. Свети Оци су достигли циљ – спасење; и ти ћеш достићи тај циљ по природном току ствари. Као јединомисаон и јединодушан светим Оцима, и ти ћеш се спасити.
Небо је примило у своје блажено њедро свете Оце. Тиме је посвједочило да су му благоугодне мисли, осјећања и дјела светих Отаца. Свети Оци су изложили своје мисли, своје срце, начин на који су поступали и дејствовали у својим писаним дјелима. То значи – какво поуздано и тачно руководство ка небу, за чију је истинитост посвједочило само небо, представљају писања Отаца!
Писања светих Отаца су сва сачињена по наговору или под утицајем Светог Духа. Чудесна је у њима сагласност, чудесно помазање! Онај који се њима руководи, без сваке сумње, за свог руководиоца има Духа Светог.
Све воде земље се улијевају у океан, као што, вјероватно, океан служи као почетак свих вода земаљских. Дјела Отаца се сва уједињују у Јеванђељу; сва клоне ка њему, да би нас научила тачном испуњавању заповиједања Господа нашега Исуса Христа; свима је источник и конац – свето Јеванђеље.
Свети Оци уче како приступати Јеванђељу, како га читати, како га правилно схватати, шта садејствује, а шта чини препреке за разумијевање његово. И због тога се на почетку више занимај читањем светих Отаца. А када те они науче да читаш Јеванђеље, тада претежно Јеванђеље читај.
Не сматрај да ти је довољно читање само Јеванђеља, без читања светих Отаца! Та је мисао горда, опасна. Боље је да те Јеванђељу приведу свети Оци, као своје љубљено дијете које је добило претходно васпитање и образовање посредством читања њихових дјела.
Многи – сви – који су безумно, хвалисаво одбацили свете Оце и непосредно, са слијепом дрскошћу, са нечистим умом и срцем приступили Јеванђељу, упали су у погибељну заблуду. Њих је Јеванђеље одбацило: зато што оно себи пушта само смирене.
Читање дјела отачких – то је родитељ и цар свих врлина. Из читања отачких дјела ми се учимо истинском разумијевању Светог Писма, учимо се вјери правој, живљењу по заповијестима јеванђеоским, дубоком уважавању које се мора имати према јеванђеоским заповијестима, једном ријечју – учимо се спасењу и хришћанском савршенству.
Читање отачких дјела, по умаљењу Духоносних наставника, постало је главни руководилац за оне који желе да се спасу и чак да достигну хришћанско савршенство (Преп. Нил Сорски. Правила[6]).
Књиге светих Отаца, према мисли једног од њих, су попут огледала[7]: загледајући се у њих помно и често, душа може да увиди све своје недостатке.
Опет – те су књиге попут богатог збира лијекова: у њему душа може потражити и наћи спаситељни лијек за сваку од својих недаћа.
Говораше свети Епифан Кипарски: “Само поглед на свештене књиге буди порив ка благочестивом животу”[8].
Читање светих Отаца мора бити пажљиво, помно и постојано: зато што невидљиви непријатељ наш, који мрзи и глас утврђења (Прич. 11:15), нарочито мрзи када тај глас исходи из светих Отаца. Тај глас обличава сплетке нашег непријатеља, његово лукавство, разобличава његове лукаве мреже, начин његовог дјеловања: због тога се непријатељ наоружава и окомљује против читања Отаца различитим гордим и хулним помислима, настоји да гурне подвижника у метежне бриге да би га одвукао од спаситељног читања, обара га унинијем, досадом, заборавношћу. Из те битке против читања светих Отаца ми морамо закључити какво је то за нас спаситељно оружје, које толико мрзи непријатељ када се тако усиљено стара да га истргне из наших руку.
Свако нека одабере себи читање Отаца које одговара његовом начину живота. Отшелник нека чита Оце који су писали о тиховању; инок који живи у општежитију нека чита Оце који су писали поуке за монашка општежитија; хришћанин који живи у свијету – свете Оце који су своје поуке изговарали уопштено за сво хришћанство. Сваки, у ма којем звању био, нека црпи изобилне поуке из дјела Отаца.
Неизоставно је потребно читање које одговара начину живота. Иначе ћеш себе пунити мислима које су саме по себи свете, али су у стварности неизвршиве, те ће код тебе побуђивати јалову дјелатност само у машти и жељама; дјела благочешћа која приличе твом начину живота ће исклизавати из руку твојих. И не само да ћеш постати јалова сањалица: мисли твоје, налазећи се стално у противрјечности са кругом твојих реалних дејстава, неизоставно ће рађати у твом срцу смућеност, а у понашању неодређеност и тегобе, штетне и по тебе и по твоје ближње. Уз неправилно читање Светог Писма и светих Отаца лако се може скренути са спаситељног пута у непролазне рукавце и дубоке провалије, што се са многима и десило (“О читању светих Отаца”)[9].
П.С. Неједнократно и упорно понављано требовање еп. Игњатија – да сваки хришћанин чита отачка дјела која одговарају његовом начину живота претпоставља услов да се онај који чита свецијело и неуклоњиво руководи тим дјелима. Али постоје предмети и мисли које су заједничке за све хришћане и, наравно, разумно упознавање са њима може да се препоручи свима, независно од тога какве врсте житије је претежно имао на уму Свети писац. Сам еп. Игњатије у петом тому својих дјела, хвалећи дјела светитеља Тихона Задонског, предлаже их на коришћење хришћанима било којег начина живота, почевши од мирјана и завршавајући отшелницима[10].
 
Свето Писмо и свети Оци
 
Питате због чега је неопходно читање светих Отаца? Зар неће бити довољно руководити се само свештеним Писмом, – чистом ријечју Божијом, у којој нема примјесе ријечи људске?
Одговарам: неизоставно је неопходно приликом читања Писма читати свете Оце Источне Цркве. Ево шта говори свети апостол Петар о светом Писму: “Ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи” (2 Пет. 1:20-21). Како онда ви хоћете произвољно да поимате духовну ријеч која није изговорена произвољно, него по наговору Духа, и сама забрањује произвољно тумачење себе саме. Дух је изговорио свето Писмо, и само Дух га може и истумачити. Богом надахнути мужеви – пророци и апостоли су га написали; Богом надахнути мужеви – свети Оци су га протумачили. Због тога је сваком који жели да стекне истинито познање светог Писма неопходно читање светих Отаца. А ако се ограничите на читање само светог Писма, неизбјежно ћете га поимати и објашњавати произвољно. По истој тој неизбјежности неће вам бити могуће да избјегнете заблуде, зато што “тјелесни… човјек не прима што је од Духа Божијег… и не може да разумије, јер се то испитује духовно“. “Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега” (1 Кор. 2:14,11).
Посебно мрзе отачка дјела јеретици свих времена: писања Отаца откривају прави смисао свештеног Писма, који би непријатељи Истине хтјели да унаказе ради утврђивања својих лажеумовања… Васељенска је Црква, напротив, одувијек гајила изузетно уважење према Отачким текстовима: овим дјелима је сачувано јединство црквено, ради којег је неопходно од свих прихваћено, истинито, благодатно разјашњење Писма. Васељенски сабори су увијек почињали читањем отачких текстова у којима се са нарочитом подробношћу излагао догмат или предање чије је разматрање сачињавало предмет савјетовања сабора. И, опирући се управо на отачка дјела, сабор је обличавао јерес, објављивао православно учење и исповиједање. Тачно тако су се и у приватном животу свети подвижници испочетка васпитавали отачким дјелима, и тек онда су прелазили на читање претежно Светог Писма, када су већ достизали нарочите духовне успјехе. “Дубоко је море Писма, – рекао је св. Јован Лествичник, – и уму безмолвника није безбједно по њему се самом носити: опасно је пливати у одјећи, и додиривати се богословља док си пун страсти” (Слово 27. О безмолвју (тиховању))[11]. Та се опасност, та несрећа, очигледно, састоји у произвољном тумачењу, у лажном поимању Писма…
Узалуд јеретици истичу своје наводно уважавање Светог Писма, подло изокола приговарају Православној Цркви да га она мало уважава јер превише уважава свете Оце које они одбацују и посипају бестидним и несавјесним клеветама и погрдама. Уважење јеретика према светом Писму је лажно, лицемјерно: какво је то уважавање ријечи Божије, када је пружено сваком, ма како порочан био, да га схвата и тумачи по властитом нахођењу? Света Црква, прихватајући благодатно тумачење светог Писма од стране светих Отаца, самим тим доказује своје дубоко поштовање светог Писма: она га штује онако како се и мора штовати ријеч Божија. Она своја чеда учи да не буду дрска према ријечи Божијој, уздржава их од горде својевоље и бешчинства, наређује им да се васпитавају читањем светих Отаца и уз њихово руководство проничу у чудесну свјетлост ријечи Божије, која поражава сљепилом оне који се осмјељавају да гледају на њу без потребне припреме, умом нечистим и срцем грехољубивим…
Имајте благоговеније (умиљење) према светом Писму, благоговеније које је обавезно за истинског сина истинске Цркве; имајте неопходно повјерење и благоговеније према дјелима отачким. Исти Дух Божији, Који је дејствовао у пророцима и апостолима, – дејствовао је у светим учитељима и пастирима црквеним: свједок овог догмата је свети апостол: “И ове постави Бог у Цркви, – говори он, – прво апостоле, друго пророке, треће учитеље” (1 Кор. 12:28).
Према ријечима апостола, према ријечима светог Писма и према указу Цркве – прво мјесто у благочестивом читању вашем морају заузимати писани текстови апостола. Међу писаним дјелима апостола прво мјесто заузима Јеванђеље. Да бисте правилно разумјели Нови Завјет, читајте свете учитеље црквене, читајте и Псалтир и друге књиге Старог Завјета. Чистите себе јеванђеоским заповијестима и благочестивим подвизима. Саобразно чистоти душе њој се јавља Бог, открива јој се ријеч Божија, која је за плотске очи скривена непрозирном завјесом ријечи човјечије[12].
 
Оци Цркве и западни подвижници
 
Сада читам књигу коју имам на црквенословенском, руском и другим језицима, а у себи садржи “сабране изреке светих пустиножитеља Египта”[13]. Те изреке су “непроцјењиве перле”! Спушта се у дубоко море ронилац да би нашао скупи бисер: и свети Оци су се удаљавали у дубоке пустиње, тамо дубоко понирали у себе и налазили разне непроцјењиво вриједне, духовне бисере: христоподражавајуће смирење, дјетињу простоту и незлобност, ангелоподобно бестрашће, расуђивање и мудрост духовну, једном ријечју – налазили су Јеванђеље.
Данас сам прочитао ону изреку великог Сисоја, која ми се увијек посебно допадала и која ми је увијек нарочито лежала на срцу. Неки му је инок био рекао: “ја се налазим у непрестаном памћењу Бога”. А Преподобни му Сисоје одговара: “то – није велико; велико ће бити када ти себе будеш сматрао горим од сваке твари”[14].
Високо је занимање – непрестано памћење Бога! али та је висина веома опасна када лествица према њој није заснована на тврдом камену смирења.
Погледајте како је Писмо сагласно са Оцима! Писмо говори: “За жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је дух скрушен: срце скрушено Бог неће унизити“[15]. Било које жртве, па чак и саме жртве паљенице људске морају бити засноване на осјећању ништости духовне, на осјећању покајања. Без тога их Бог одбацује.
Такође ми се веома допада изрека Великог Пимена: “Ако увијек и у свему будемо себе окривљавали, свуда ћемо наћи покој”[16]. Други отац је рекао: “Ми смо оставили лако бреме које се састоји од окривљавања себе, и латили се тешког, које се састоји од окривљавања других”[17]. Овакве изреке вриједе цијеле књиге! Нико, чини се, толико није проникао у Јеванђеље, колико су проникли у њега свети пустиножитељи; они су се старали да остваре Јеванђеље самим животом, самим мислима и осјећањима својим. Карактеристична њихова особина била је најдубље могуће смирење; пад човјека био је постојани предмет њиховог размишљања; постојано њихово занимање био је плач о гријесима својим.
Другачији су правац добили подвижници Западне Цркве и писци њезини од времена разлучења ове Цркве од Источне и отпадања њезиног у погибељну таму јереси. Преподобни Венедикт, свети папа Григорије Двојеслов још су сагласни са аскетским наставницима Истока; али већ се Бернард од њих разликује оштром цртом; каснији су се још више удаљавали. Они одмах, истог трена, од самог почетка вуку себе и своје читаоце према висинама, недоступним за почетнике, заносе и себе и друге. Распаљена, често екстатична маштарења замјењују код њих све духовно, о којем они немају никаквог појма. Ова маштарења они сматрају за благодат. <…>
Свети Оци Источне Цркве приводе свог читаоца – не у загрљаје љубави, не на висине виђења, – него га приводе ка разматрању гријеха свог, свог пада, ка исповиједању Искупитеља, ка плачу о себи пред милосрђем Саздатеља. Они прво уче обуздавању нечистих стремљења нашег тијела, како да оно постане лагано, способно за духовне дјелатности; затим се обраћају уму, исправљају његов начин мишљења, његов разум, чистећи га од мисли које смо усвојили након пада нашег, и њих замјењују мислима обновљене природе човјечанске, живо осликане у Јеванђељу. Уз исправљање ума свети Оци се брину и о исправљању срца, о мијењању његових навика и осјећања. Очистити срце је теже него очистити ум: ум, убједивши се у исправност и истинитост нове мисли, лако одбацује стару, лако усваја нову; али замијенити једну навику другом, једну особину другом, једно осјећање другим, осјећањем супротним од првог – то је труд, то је напорни, дуготрајни рад, то је борба страшна. Љутину ове борбе Оци описују овако: “дај крв и прими дух”[18]. То значи да треба умртвити све грешне жеље плоти и крви, све покрете ума и срца који зависе од плоти и крви. Треба и тијело, и ум, и срце увести под управу духа. Крв и нерви се у покрет стављају многим страстима: и гнијевом, и среброљубљем, и сластољубљем, и таштином. Посљедње двије крајње распаљују крв у подвижницима који се подвизавају незаконито, од њих чине помамљење фанатике. Таштина стреми да прије времена достигне духовна стања за које човјек због нечистоте своје још није способан, те у недостатку истинитих – човјек себи ствара стања од маште. А сладострашће, присаједињујући своја дејства дејству таштине, производи у срцу прелесне, лажне утјехе, наслађивања и опијања. Такво стање је стање самообмане <…> Оно се развија у њима више или мање, у зависности од тога колико они усиљавају своје подвиге. Из таквог стања западни писци су написали мноштво књига. Управо на њих са похлепом и кидише, управо њих исповиједа као главне свете и духовне, као књиге достојне да стоје покрај Светог Писма, сљепујући и горди свијет који себе назива максимално просвијећеним, због чега нема потребу да се неодступно држи предања Источне Цркве.
Али се зато код светих Отаца Источне Цркве не види распаљено стање крви <…> Из њихових дјела дише истинско самоодбацивање, дише благоуханије Светог Духа које умртвљује страсти. Од тог благоуханија главом без обзира бјеже силни свијета овога, као што осе бјеже што даље од тамјана. “Свијет воли своје“, – рекао је Господ[19]. Дјела западних писаца, написана из стања самообмане, налазе многобројне читаоце, преводе се, и то не један пут, на руски језик, штампају се, копирају; њима се изговарају, пишу и штампају громке похвале; оно што је испуњено смртоносним отровом се одобрава и утврђује. А дјела светих Отаца су заборављена! То што је њих од давних времена прихватила света Црква, што су били признати за једино правилно руководство у подвижничком животу – николико се не узима у обзир и не уважава се уопште. Њихова дјела критикују, налазе у њима неке несугласице, противрјечности Светом Писму. Свему је овоме узрок то што је свете Оце настављао на истину Дух Свети, што су они одбацили премудрост свијета ради стицања премудрости Духа. Јалови су покушаји оних који, успркос учењу апостола, успркос учењу Цркве, покушавају да у премудрост Духа уђу премудрошћу свијета. И “спотичу се премудри у лукавству своме” (1 Кор. 3:19), спотакли су се, пали су страшним падом. Они су “духовно” пожељели да објасне тамним душевним разумом – и то “духовно” у дјелима светих Отаца им се учинило чудно, противрјечно светом Писму. “Духовно духовним доказујући, – рекао је св. апостол Павле. – А душеван човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно” (1 Кор. 2:13-14). Посљедње ријечи се у руском преводу Новог Завјета читају овако: “зато што о овоме <о духовном> треба судити духовно“[20].
 
Вјерност Цркви и учењу светих Отаца
 
Јер се срцем вјерује за праведност, – рекао је апостол, – а устима се исповиједа за спасење“[21]. Потребно је исповиједање правде и истине устима, а када је то могуће, и самим дјелима. Истина и праведност, када се исповиједају ријечима и дјелима, као да се остварују, постају саставни дио човјека. И због тога што је суштинска – она представља поуздани залог спасења.
Ви сте се убиједили да је јединствени непогрешиви пут ка спасењу – неодступно слијеђење учењу светих Отаца уз одлучно уклањање од сваког вањског учења, од својих разумијевања, док се разум не исцијели од својих недаћа и док од плотског и душевног не постане духовни. Признавши умом и срцем ту истину, исповиједајте је устима: дајте обећање Богу да ћете се руководити учењем светих Отаца, уклањајући се од сваког учења које није посвједочио Свети Дух, које није прихватила света Источна Црква. Исповједајући истину Божију устима, исповиједајте је и дјелима: давши обећање, испуњавајте га.
Не плашите се тога обећања! Њега је обавезан да да сваки православни син Цркве, њега мора да захтијева од сваког сина православне Цркве његов духовни отац приликом вршења тајанства исповијести. Међу питањима које треба постављати онима који се исповиједају, прва мјесто треба да заузимају сљедећа: 1) Реци ми, чедо: да ли вјерујеш у оно што Црква, саборна, апостолска, на истоку посађена и одгојена, и од истока по свој васељени расијана, и на истоку и до сада непокретно и неизоставно пребивајућа, предаде и научи? – 2) Да не сумњаш у неко од предања? – реци ми, чедо: да ниси био јеретик или одступник? – Да се ниси с њима држао, њихове зле скупине похађао, поуке слушао, или књиге њихове читао?”[22] Читање јеретичких књига и обраћање пажње на њихове поуке – то је тешки гријех против вјере, гријех ума који пати од гордости и стога одбацује јарам послушања Цркви и тражи безумну, грешну разулареност. А данас се тај гријех више и не сматра за гријех! данас себи дозвољавају безрасудно читати свемогуће јеретичке писце. Против њих је Црква загрмјела анатемом! али ослијепљени грешници не маре за гром црквени, или маре, али само за то – да би се исмијавали над гласом Цркве који упозорава на погибију, да би њен суд и одредбе несмислено називали сујевјерјем и варварством…
Истинити хришћани свих времена су се са свемогућом пажњом чували од смртоносног отрова јереси и других учења лажи. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. Не само да су православно вјеровали у Свету Тројицу, него су и живот свој, и подвиге своје, и нарав своју усмјеравали према предању Цркве. Карактеристична црта свих светих Отаца је било непоколебљиво руковођење моралним предањем Цркве, и они су заповиједали да се само онај духовни наставник сматра истинитим, који у свему следује учењу Отаца Источне Цркве и њиховим писаним дјелима свједочи и запечаћује своје учење. А ко пак мисли да ближњим руководи по начелима земаљске мудрости, по начелима палог разума, ма како блистав он био, сам се налази у самообмани и сљедбенике своје наводи на самообмањивање. Свети Оци су као неизоставно правило за оног који се жели спасити поставили следовање за моралним предањем Цркве. Ради тога ономе који жели да благочестиво и богоугодно живи они заповиједају да се стави у руководство настављењима истинског учитеља или писаним дјелима отачким, која одговарају начину живота свакога понаособ. По истеку осам вијекова од Рождества Христовог свети писци почињу да се жале на оскудијевање духовних наставника и појаву мноштва лажеучитеља. Они заповиједају, због недостатка наставника, да се обраћамо читању отачких писаних дјела, да се клонимо од читања књига које су написане изван њедара православне Цркве. Што су се даље времена удаљавала од јављања на земљу Божанствене Свјетлости, тим се више појачавао недостатак истинских светих наставника, појачавало се обиље лажеучитеља; од времена отварања штампарија они су наводнили земљу, као потоп, као горке апокалиптичке воде од којих је умрло мноштво људи душевном смрћу[23]…
Са оскудијевањем наставника осиромашио је и велики подвиг послушања, који је подвижнике брзо приводио ка светости: вјера, која сачињава суштину тог подвига, захтијева да њен предмет буде истинит и духован: тада она приводи Богу[О. 1]. Вјера у човјека доводи до екстатичног фанатизма. Руководство писаним дјелима светих Отаца води много спорије, слабије, и на том путу је много више препрека: књига, написана на папиру, не може замијенити живу књигу – човјека. Чудесна је то књига – ум и срце људско, када су исписани Духом Светим! и из ње буквално дише живот! тако се и саопштава тај живот онима који са вјером слушају. Али руководство писаним дјелима отачким већ је постало готово јединствено руководство ка спасењу, због крајње оскудности у наставницима. Ко се потчињава том руководству, тога можемо признати већ спасеним; а ко се пак властитим разумијевањем или учењем лажеучитеља руководи, тај се мора признати погинулим[25].
У једном од својих писама еп. Игњатије препоручује “хришћанину којему је удио да проводи и оконча живот у свијету” да чита углавном дјела св. Јована Златоустог, св. Димитрија Ростовског, светитеља Тихона Задонског, Георгија Затворника[26]. “Изобилна је то духовна паша, на којој се до ситости и гојења могу хранити словесне овце Христове!”[27] У другом писму он се посебно зауставља на св. Златоусту: “Примите мој најискренији савјет: латите се за дубоко читање свих књига светог Јована Златоустог… латите се на слободи васпитањем које ће оформити сам ваш дух. Предлажем вам овог црквеног писца, који необичном чистотом, јасношћу, силом хришћанског учења узноси читаоца изнад свега земаљског; на висини која се диже далеко изнад облака лети овај духовни орао и одатле показује земљу питомцу своме”[28].
 
Разногласја у хришћанском свијету. Неопходност јединства. Гдје је оно?
 
Данас су у много чему људи дрзнули да у одредбе Светог Духа уводе своје одредбе. Из тог разлога су небеске одредбе постале земаљске, духовне су постале плотске, свете су постале грешне, мудре су постале глупе. Виде неусклађеност, виде разрушење које тече из ње; али не виде начело из којег недаће потичу: зато што гледају на свјетлости властитог палог разума, а не на свјетлости Божијој. Почетак недаћа се крије у недозвољеном и гордом презирању налога Светог Духа, у замјени тих налога својим уставима. Ето у чему је узрок свеопштег растројства, узрок пада хришћанства, пада моралног, који увијек претходи растројству грађанском и најављује његово растројство. Постоје појединачни хришћани, али је изгубљено заједничко знање Истине, којим би се сви сједињавали у једно духовно тијело, са једним начином размишљања, у једном духу, под једном заједничком главом – Христом. Данас свако има више или мање свој начин размишљања, своју религију, свој пут, који се прихваћају по властитом нахођењу или случајно, а признавају се правилним или тек толико да се могу било како оправдати. Ово безбројно стадо које је изгубило везу и јединство у истини и духу пружа духовном посматрачу призор најстрашнијег могућег хаоса: свака овца тумара у свом правцу, не знајући куда иде; нико је не зауставља, нико се о њој не брине; људи више не чују – тако је отврднуо њихов слух – спаситељни глас истинског Пастира, који се ори из Његове свете Цркве, који још увијек громко разобличава њихову неправду и неистину, који им јавља, указује прави пут. Оглувио их је шум земаљских, љутих брига, шум чулних увесељавања, шум земаљских успјеха. Прилијепи се за земљу душа њихова[29], неспособна за пријем духовних утисака.
Али неки изабраници до дан-данас чују глас истинског Пастира, Господа нашег Исуса Христа. На тај глас они иду, пробијајући се са највећим напорима и трудом кроз густу гомилу која бесмислено шуми и одасвуда их окружује. И данас ови изабраници умјесто праведности на земљи изабирају небеску правду. Веома је мали број њихов! али их Господ одобрава: “Не бој се, – говори Он, – мало стадо: јер је Очева блага воља да вам да царство“[30].
Која је карактеристична особина тих оваца, по којој се оне истог трена могу препознати? Та је особина – тачно послушање светој Цркви, вјерност светој Истини и Светом Духу. Вођени истинским смирењем, они се одричу од разумијевања свог палог разума и од свих разумијевања човјечијих, ма како она по својој вањштини узвишена и привлачна изгледала. Да би сачували вјерност Богу, они се не стиде што их свијет назива безумним. Они не само да великодушно трпе гоњења од свијета, него и сами себе подвргавају различитим лишавањима и тиме чувају у себи “мртвост Исусову и живот Његов”[31]. То значи: “губити душу своју у вијеку овом, да би је стекао за вјечност кроз оживљење Духом”[32].
Будимо и останимо у вјерности Светом Духу. Он је Пресвет и Пречист – почива само у чистим и светим, воли смирене, који своје смирење не доказују нечим вањским, него повиновањем ума Јеванђељу и Цркви. Он се удаљава од оних који се својим разумом удаљавају од јединства Цркве ради неке – било које – мисли која ласка уму и срцу. Он се удаљава од њих – јер ка њима прилази тамни дух прелести. “Једна лажна мисао, – рекао је један свети отац, – може човјека одвести у ад”[33].
Много лакше мисле помрачени синови свијета овога о мислима о Богу; по њима, мислити о Богу овако или онако – није велика ствар. Несрећници! они не знају колико су важне мисли о Богу, како је у њима важна Истина и њој увијек саприсутни и садејствујући Дух. Од њиховог узајамног дејствовања потиче оживљавање човјека у спасење, које се састоји од причашћености људске природе природи Божанственој. И обратно – мислима лажним увијек саприсуствује и садејствује тамни и лукави дух обмане. Отац лажи је ђаво[34], тако говори Јеванђеље; лаж – то је ђавољска особина. Онај који је усвојио лажне мисли – усвојио је особине ђавола, ступио је у сродство са одбаченим ангелима, за себе је сједињење са Богом учинио несродним, неприродним. Онај који је туђ Богу – туђ је спасењу и животу духовном.
Чуваћемо себе од лажних мисли и од осјећања срца која од њих проистичу. Из таквих лажних мисли и осјећања састоји се такозвана “прелест”[35], или самообмана, која има најразноразније видове, по степену, по врсти мисли и осјећања које човјек прихвата као истините. Стекнимо истинито познање о Богу, отуђено од заблуда и својих умотворина; оно сија из Светог Писма и из дјела светих Отаца, као што свјетлост сија из сунца што јарко бљешти у подневни час са ведрог неба”[36].
У закључку ћу дозволити себи да поновим невелики одломак из дјела светитеља Игњатија, који сам једном већ наводио, у 15. писму. Ево како он гласи:
“Када јасне јесење ноћи гледам у чисто небо, засијано безбројним звијездама, толико различитих димензија, а толико јединствене свјетлости, тада кажем себи: такво је писање Отаца. Када у љетни дан гледам у широко море, прекривено мноштвом различитих бродова са отвореним једрима, попут бијелих лабуђих крила, бродова који плове под истим вјетром, ка једном циљу, ка једном пристаништу, тада кажем себи: такво је писање Отаца. Када слушам стројни хор, у којем различити гласови у раскошној хармонији пјевају јединствену пјесму Божанствену, тада кажем себи: такво је писање Отаца”[37].
“Амин”, рецимо ми светитељу, у јединомислију са њим клањајући се пред “торжествујућим сабором”[38] праведника који су достигли савршенство.
Њиховим молитвама нека нас умудри и нека нас укријепи Господ наш Исус Христос! Опростите! Не заборављајте помињати брата вашег, међу вама у одсуству присутног.


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн. 16:13.
  2. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 487 (письмо 32).
  3. “Ако се ко и бори, не добија вијенац ако се не бори по правилу” (2 Тим. 2:5).
  4. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 493 (письмо 43).
  5. 1 Пет. 1:17.
  6. Види коментар IX,48.
  7. Упореди: “Молитва је огледало душе за монаха” (Древний патерик, изложенный по главам. 3-е изд. М., 1899. С. 413 (гл. 21:13).
  8. Достопамятные сказания о подвижничестве святых и блаженных отцов. СПб., 1871. С. 103.
  9. Еп. Игнатий (Брянчанинов). О чтении святых Отцов // Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 1. 3-е изд. СПб., 1905. С. 112-114.
  10. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 5. 3-е изд. СПб., 1905. С. 118. У овом тому, који носи назив “Приношение современному монашеству” се говори о монашком читању дјела св. Тихона; међутим, исте књиге еп. Игњатије препоручује на читање и мирјанима (види ком. XIX, 26).
  11. Преподобного отца нашего Иоанна, игумена Синаской горы, Лествица. Сергиев Посад, 1908. С. 218.
  12. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 515-518 (письмо 55).
  13. Говори се о књигама “Патерик” – зборницима свједочанстава о животу отшелника (првенствено египатских) који су били чувени још у дубокој хришћанској древности, преведени на многе језике и постоје у три форме: азбучној (приче су поредане по именима светих Отаца), систематској (нпр. “Древний Патерик, изложенный по главам”, М., 1891) и мијешани. На основу ових књига св. Игњатије је саставио свој зборник азбучног типа: “Отечник. Избранные изречения святых иноков и повести из жизни их”. СПб., 1870.
  14. Отечник. С. 351.
  15. Пс. 50:18-19.
  16. Отечник. С. 335; Достопамятные сказания. С. 296.
  17. Отечник. С. 374.
  18. Види ком. X, 21.
  19. Јн. 15:19.
  20. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 497-500 (письмо 55).
  21. Рим. 10:10.
  22. Требник в двух частях. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1979. С. 78-79 (нумеарција питања припада светитељу Игњатију).
  23. Откр. 8:11.
  24. Тј. безумљем вјере: упореди: “Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом” (1 Кор. 3:18-19).
  25. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 509-512 (письмо 53).
  26. У овај списак св. Игњатије укључује и Никифора Астраханског.
  27. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 460 (письмо 22).
  28. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 444 (письмо 10).
  29. Пс. 118:25.
  30. Лк. 12:32.
  31. 2 Кор. 4:10.
  32. Јн. 12:25; Лк. 17:33.
  33. Упореди: “Раније се није сматрало неопасним рећи једну сувишну ријеч” (Творения иже во святых отца нашего Григория Богослова, Архиепископа Константинопольскаго. Ч. 2. М., 1844. С. 234 (Слово 23-е)).
  34. Јн. 8:44.
  35. “Прелест” (један од основних појмова хришћанске антропологије) је стање човјека, чија је природа повријеђена првородним гријехом, који усваја лаж умјесто истине; у мало ужем смислу то је стање маштарења, виђења, халуцинација, које се рађа услед усиљеног и неблагословеног молитвеног подвига, без неопходне самоконтроле, смирења, очишћења.
  36. Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 4. 3-е изд. СПб., 1905. С. 524-526 (письмо 58).
  37. Еп. Игнатий (Брянчанинов). Плач мой // Сочинения епископа Игнатия (Брянчанинова). Т. 1. 3-е изд. СПб., 1905. С. 640.
  38. Јевр. 12:23.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Послушање се заснива на признању да је човјечији разум пао и да се он лудошћу[24] вјере одбацује. Од вјере потиче послушање, од послушања смирење, од смирења духовни разум (прим. М. Новоселова).

Comments are closed.