ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО СЕДАМНАЕСТО
 
Крштење Господње, 1926. године
 
Овај пут бесједу са вама започињем, драги моји, само неколико дана након завршетка претходне. Нека је благослови Господ Дух Свети!
Молим вас да се подсјетите онога што сам написао у прошлом писму, нарочито на крају његовом, како би вам био разумљив почетак ове бесједе.
“Ако Ме љубите, – рекао је Син Божији Својим ученицима, – заповијести Моје држите. И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља, да буде са вама довијека, Духа Истине… Дух Свети, Којег ће послати Отац у име Моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох” (Јн. 14:15-17, 26).
“И када дође дан Педесетница, – читамо у Дјелима (2:1 и даље), сви апостоли једнодушно бијаху на окупу. И уједанпут настаде шум с неба као хујање силног вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху. И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на сваког од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, како им Дух даваше да казују”.
Тако се испунило обећање Христово, тако се открило дејство Духа истине, Којег је послао Отац у име Сина, тако се зачела “Црква Бога живога, стуб и утврђење истине” (1 Тим. 3:15). И ми одмах ту слушамо (и слушаћемо у току свих надолазећих вијекова битисања Цркве) јасно и тврдо, наглас пред читавим свијетом, како блажени причесници просвјећујућег Духа небеског исповиједају Божанствена дјела. “Људи, Јудејци и сви који живите у Јерусалиму!”, подигао је свој глас ап. Петар пред огромном масом која је зачуђено гледала ученике Христове, испуњене Духом Божијим, и сумњала “да су вина налили”. “Људи, Јудејци и сви који живите у Јерусалиму! ово нека вам је на знање, и слушајте ријечи моје: они нису пијани, као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на сваку плот, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваше сањаће снове. Па и на слуге Моје и на слушкиње Моје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће (Јоил, 2:28-29; Дјела Ап. 2:14-18).
Иста ова књига Дјела приповиједа како је примивши – кроз полагање руку Апостола – Духа Светога архиђакон “Стефан, испуњен вјером и силом, вршио велика чудеса и знамења у народу”, и како су се неки представници синагоге “упустили у спор са Стефаном; али не могаху противстати мудрости и Духу Којим он говораше” (6:8-10). “А он, пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу” (7:55), да би, побијен камењем богоборних Јудеја чија је дејства одобравао Савле, “ускликнуо громким гласом: Господе! не урачунај им гријех овај!” (7:60).
Прође неко вријеме – и љути гонитељ хришћана и саучесник убиства Првомученика Стефана, Савле, постаје најревноснији сљедбеник Распетог, примивши Духа Светог кроз св. Крштење и полагање руку св. Ананије (9:17-18). Живот великог Апостола народа, сав задивљујући по многообразношћу и непребројивим духовним плодовима, својом чудесношћу и неодољивошћу непобитно свједочи о потресним дејствима Духа истине Који је сишао у свијет на дан Педесетнице. Што се тиче посланица св. Апостола – све оне у бити свједоче у Светом Духу и Његовој сили, о значењу, дјелотворности и неопходности да сви хришћани буду причесници Духа. Треба ли уопште наводити примјере као доказе овој неоспорној истини? Увјерен сам да су вам они познати. Али, ето, себи за утјеху, навешћу покоји.
“Павле, прошавши горње земље <Римске Азије>, дође у Ефес, и нашавши неке ученике, рече им: Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се онда крстисте? А они одговорише: у крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да вјерују у Онога Који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад они то чуше, крстише се у име Господа Исуса, и када Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху” (Дјела, 19:1-6).
Самим Апостолом и присним његовим сарадницима непрестано руководи Дух Свети, Који их “наставља на сваку истину” и увијек указује пут живота. “У Антиохији, у тамошњој цркви бијаху неки пророци и учитељи: Варнава и Симеон, звани Нигер, и Лукије Киринејац, и Манаил, одгајан заједно са Иродом четворовласником, и Савле. А док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте Ми Варнаву и Савла на дјело на које их позвах. Тада их они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише. А ови, послани од Духа Светога, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише на Кипар. И стигавши у Саламину објављиваху ријеч Божију у синагогама јудејским” (Дјела Ап. 13:1-5).
Садејствујући Апостолима у њиховој јеванђеоској проповиједи, раскрављујући срца слушаоца за примање сјемена Слова Божијег, Дух истине је поред тога и чудесним начином заграђивао уста противника, служитеља оца лажи. “А кад прођоше острво све до Пафа, нађоше некаквог врачара и лажног пророка, Јудејца, по имену Варисус, који бјеше с намјесником Сергијем Павлом, човјеком разборитим. Овај дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује ријеч Божију. А Елима врачар, јер то значи име његово, противљаше им се гледајући да одврати намјесника од вјере. А Савле, звани и Павле, испуњен Духом Светим, погледавши оштро на њега, рече: О, препуни сваког лукавства и сваке подмуклости, сине ђавољи, непријатељу сваке правде! Зар нећеш престати да квариш праве путеве Господње? И сад ево руке Господње на те, и бићеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме. И одмах паде на њега мрак и тама, и пипајући наоколо тражаше водича. Тада намјесник, кад видје шта би, повјерова, задивљен науком Господњом (Дјела Ап. 13:6-12).
Тако је дјелотворно било садејство Духа Светога проповиједи ријечи утврђеној “знамењима која услиједише” (Мк. 16:20).
Овдје нећу помињати најчудеснији и најпоучнији догађај – обраћање у вјеру капетана Корнелија, пошто се о њему кратко говорило у претходном писму, а и слуга Духа Светог тамо је био други првоврховни Апостол – Петар, а не Павле, о којем сада говоримо. Али ипак вам савјетујем, драги моји, да пажљиво прочитате сву приповијест о светом капетану, да би још једном запечатили у својој души чудесна дејства Духа истине.
Буквално за руку, као мајка дијете, по стропотним путевима[1] живота води Своје причеснике Дух Свети, указујући шта, гдје и када треба чинити, упозоравајући их од опасности које им пријете, тјешећи их у невољама, просвјећујући и учећи их у свим околностима многотешког житија њиховог, осијавајући вјерне душе чудесном Својом свјетлошћу и промислитељно им је, у неким тренуцима, одузимајући… Ова и многа друга благодатна животворна дејства Духа истине, Духа Утјешитеља, ви ћете лако сами увидјети, другови моји, читајући Дјела и Посланице Апостолске, тако да ћу због тога ја, као допуну горе наведених примјера, навести само још два-три, да бих себе, заједно са вама, утјешио понирањем у свијетлу област јављања Духа.
Како се не дивити чудесном водитељству Његовом, када читаш ове потресне редове св. Луке, који са епском простотом приповиједа о великим дјелима Утјешитеља. “А кад прођоше Фригију и Галијатску земљу, забрани им Дух Свети говорити ријеч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти. И кад прођоше Мизију, сиђоше у Троаду. И Павлу се показа виђење ноћу: бјеше неки човјек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам! А кад видје виђење, одмах гледасмо да изађемо у Македонију, јер разумјесмо да нас је Господ позвао да им проповиједамо јеванђеље (16:6:10).
Даља збивања (види исту главу Дјела) јасно су показала да је светим благовијесницима руководио Дух Свети, изобилним благословом благословивши њихова дјела у земљи македонској.
И ево, води велики Апостол дирљиву бесједу са ефеским “старјешинама црквеним”, заувијек се опраштајући са њима пред одлазак свој у Јерусалим, – и опет се чује богонадахнута ријеч о Духу Светом. “Пазите, дакле, на себе, – говори Апостол презвитерима који су га окружили, – и на сво стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју Он стече Крвљу Својом” (Дјела Ап. 20:28). “И сад, ево, – обавјештава их славни благовијесник, – ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити; осим да Дух Свети у свакоме граду <обратите пажњу, драги, на ово “у сваком граду“> свједочи, говорећи да ме окови и невоље чекају”.”Али се ја, – наставља вјерни слуга Духа, Духом окрепљиван и тјешен, – ни за што не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије. И ево сад ја знам да више нећете видјети мојега лица ви сви међу којима пролазих проповиједајући Царство Божије” (20:22-25).
Када се ап. Павле, приближавајући се Јерусалиму, зауставио на неколико дана у Кесарији, у дому Филипа благовјесника, опет се зачуо глас Духа у устима пророка Агава. “И дошавши к нама узе појас Павлов и веза своје руке и ноге и рече: Тако говори Дух Свети: човјека којега је ово појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јудејци, и предаће га у руке незнабожаца” (21:11).
Сувишно је говорити да су се ова прорицања обистинила у свој својој пуноћи.
Нећу вас замарати, другови моји, указивањем на друге догађаје из “Дјела апостолских” из којих се види руководство, учитељство и друге силе Духа Светога. Сматрам да је и ово више него довољно за циљ који смо себи одредили.
Од догађаја у животу духоносног Апостола и његових саподвижника, а који су повезани са пројавама Духа, прећи ћемо на учење Апостола о Духу Светом, као суштаствене стихије у животу Цркве и сваког појединачног уда њезиног, као основном Источнику освештања, просвјетљења, научења.
“Јер који живе по плоти о плотском мисле, а који су по Духу о духовном, – научава Римљане Апостол. Плотско мудровање је смрт, а духовно је мудровање живот и мир, јер је плотско мудровање непријатељство против Бога, пошто се не покорава закону Божијем, нити то може. Због тога они који су по плоти не могу угодити Богу. Али ви не по плоти живите, него по Духу, само ако Дух Божији живи у вама. А ко Духа Христова нема, тај и није Његов. А ако је Христос у вама, онда је плот мртва за гријех, а дух је жив за праведност. Ако ли живи у вама Дух Онога Који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај Који је васкрснуо Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тијела Духом Својим, Који у вама живи” (Рим. 8:5-11).
Хтједох да се ограничим само горе наведеним стиховима из осме главе Посланице Римљанима, али, погледавши у даљи садржај њезин, видјех да се не могу зауставити на њеном почетку: она је сва испуњена свједочанствима о Духу. И заиста, обратите пажњу на следеће ријечи Апостолове: “Сви које води Дух Божији јесу синови Божији. Јер ви не примисте духа ропства, да бисте опет живјели у страху, него примисте Духа усиновљења, Којим вичемо: “Ава, Оче!” Овај исти Дух свједочи духу нашем да смо ми – дјеца Божија. А кад смо дјеца, онда смо и насљедници, насљедници Божији, а санасљедници Христу, под условом да са Њим страдамо, да бисмо се са Њим и прославили” (8:14-17).
Видите, другови моји, каква су дејства и силе Духа. Јасно је да се у Њему, у стицању Њега – и састоји сав живот хришћанина. Није случајно преп. Серафим учио свог духовног друга Н.А. Мотовилова да се циљ живота хришћанина не састоји ни у чему другом, до управо у стицању Светога Духа Божијег.
Свети Дух нам не даје да се задовољимо тварним, у времену пролазним, мимоходним: “имајући зачетак Духа, и ми у себи уздишемо, чекајући усиновљење и избављење тијела нашега” (8:23). Овом Светом Духу није туђа ниједна твар уопште, јер у њој живи, према Апостолу, ишчекивање бољег, нетрулежног живота, и он се не мири са метежом овога свијета: “твар са надом ишечекује откровење синова Божијих, зато што се твар није покорила метежу добровољно, него по вољи оног који ју је покорио, у нади да ће и сама твар бити ослобођена од ропства труљењу у слободу славе дјеце Божије. Јер знамо, – тврди богонадахнути тајновидац, – да сва твар свеукупно стење и мучи се до дан-данас” (8:19-22).
“Дух нас поткрепљује у немоћима нашим” (8:26), а с обзиром да “ми сами не знамо за шта да се молимо како приличи”, “Сам Дух се заступа за нас уздисајима неизрецивим. Онај Који испитује срца зна пак каква је мисао Духа, јер се Он по вољи Божијој заступа за свете ” (8:26-27).
Наставник у молитви, подршка у немоћима нашим, Утјешитељ је стражар и чувар савјести наше, што исповиједа исти Апостол: “Истину говорим у Христу, не лажем, свједок ми је савјест моја у Духу Светом” (9:1).
И треба ли се уопште чудити томе што, када св. Апостол, поручујући коринтским хришћанима да бјеже од блуда и живе у чистоти, овако одређује достојанство и унутрашњи садржај људи крштених: “Није ваљда да не знате да су тијела ваша храмови Духа Светога Који у вама живи, Којег имате ви од Бога?” (1 Кор. 6:19). Овим је речено све, и ја бих требао овдје да завршим са преписивањем текстова Апостола народа, али не могу да се суздржим а да вам не наведем, драги моји, још неколико богонадахнутих стихова из исте Посланице Коринћанима, тим прије што ти редови као наручени одговарају основној теми наше бесједе, указујући на најдубље могуће просветљење које Дух истине дарује Својим причесницима и од њих чини гледаоце тајни Божијих, скривених од људи који нису причасни Духу Светом, ма како покушавали да својим силама проникну у ове, човјечијем уму незнане тајне.
“Ријеч моја и проповијед моја није у убједљивим ријечима људске мудрости, – пише Апостол поклоницима такве мудрости, – него у јављању духа и силе, да би вјера ваша била утврђена – не на мудрости људској, него на сили Божијој. А мудрост ми проповиједамо међу савршеним, али мудрост која није од овога свијета и није од пролазних власти вијека овога, него проповиједамо премудрост Божију, тајну, скривену, коју је Бог предназначио прије свих вијекова за славу нашу, коју нико од власти вијека овога не познаде; јер, да су познали, не би разапели Господа славе. Него, како је писано: “не видје тога око, не чу уво, и не долазаше то на срце човјеку – шта је спремио Бог онима који Њега љубе” (Ис. 64:4). А нама, – наставља Апостол,- Бог ово откри Духом Својим; јер све прожима, и дубине Божије. Јер ко од људи зна шта је у човјеку, осим духа људског који у њему живи? Тако и Божије нико не зна, осим Духа Божијег. Али ми не примисмо духа свијета овога, него Духа од Бога, да бисмо знали шта нам је даровано од Бога, што и говоримо, не од људске мудрости наученим ријечима, него наученим од Духа Светога, усклађујући духовно са духовним. Душевни човјек не прима оно што је од Духа Божијег, зато што он то сматра безумљем; и не може разумјети, зато што о томе треба расуђивати духовно. Али духовни суди о свему, а о њему судити нико не може. Јер ко је познао ум Господњи, закључује Апостол ријеч о духовном и душевном знању (о чему пространо и дубоко пише преп. Исак Сирин[2]), – да би му могао судити? А ми имамо ум Христов” (1 Кор. 2:4-16).
Из мора свједочанстава о Духу Светом, као основном источнику истине, премудрости и сваког благостања, свједочанстава којих је препуно Свето Писмо (будући да је оно у цјелини дјело Духа) уопште, и текстови Апостола између осталог, ја сам извукао само једну капљицу. Али и та је капљица довољна да се увјеримо у свестрану дјелотворност Духа у животу Његових причесника, нарочито првих ученика Христових, који преизобилно примише Духа Истине Којег им посла њихов Учитељ.
Чини се да се на овоме можемо зауставити: а и куда нам ићи даље? Ти, Душе Свети, имаш глаголе божанствене истине[3] и саопштаваш их свијету и њима просвјетљујеш оне који траже истину. И заиста, видимо, и код апостола Павла, и код апостола Петра и Јована и других, потпуну и непоколебљиву увјереност у безусловној истини откровења која су, у складу са обећањем Господовим, они требали да добију – која су и добили – од Утјешитеља Који је дошао код њих. Међутим, исти тај Апостол народа, који је обиловао великом множином духовних даровања, иде код очевидаца Слова – код Петра, Јакова и Јована, да провјери своју благовијест. “Иђах, – пише он Галатима, – у Јерусалим с Варнавом, узевши са собом и Тита. Иђах по откровењу, и изложих тамо, посебно најугледнијим (на цркв.слов. “наједине” – “насамо”), јеванђеље које проповиједам незнабошцима, да провјерим да се којим случајем не подвизавам узалуд” (Гал. 2:1-2). О резултатима овог изузетног сусрета апостола Свети апостол Павле овако саопштава у истој овој посланици Галатима ово: “увидјевши да је мени повјерено јеванђеље необрезаним, као што је Петру обрезаним (јер Онај Који је Петру садејствовао код обрезаних садејствовао је и мени код необрезаних) и, дознавши за благодат која ми је дата, Јаков и Кифа и Јован, сматрани за стубове, дадоше мени и Варнави руку заједништва, да ми идемо код незнабожаца, а они код обрезаних” (2:7-9).
Додуше, према већини ауторитетних тумача Светог Писма, и како се непосредно види из самог текста Писма (види 1. и 2. главу Посланице Галатима), св. ап. Павле није у Јерусалим ишао ради себе, да се сам увјери у истинитост свог јеванђеља, којем је он тако ревносно, самопожртвовано и са тако великим успјехом служио у току четрнаест година, “не савјетујући се с плоћу и крвљу” (Гал. 1:16), него руководећи се једним откровењем, – али та околност нимало не слаби ту мисао – да откровење за себе тражи саборну провјеру. Дух Свети нимало не одбацује овај начин утврђивања у истини, него и води ка њему, јер је апостол Павле ишао код очевидаца Слова “према откровењу”, о чему, као што сте могли да примјетите, он и говори Галатима (2:2). Нека он сам, у датом случају, лично није имао потребу да провјери себе старијим Апостолима, пошто није сумњао у истинитост своје проповиједи; међутим, њихова духовна помоћ му је ипак била потребна ради већег успјеха те проповиједи. Добити одобрење за своје јеванђеље од стране “сматраних за стубове” било је суштински важно Апостолу народа: њихово одобрење благовјесничких напора Апостола, ауторитативно у очима свих вјерника, требало је, с једне стране, да разоружа многобројне његове непријатеље, а са друге – да укријепи вјерне, али немоћне ученике, који су каткад могли да падну у сумњу и забуну под утицајем према Апостолу непријатељских усмјерених гласина.
Саборно дјеловање је било потребно и да се санкционише најзначајнији догађај у животу првохришћанске цркве – прихватање – у лицу Корнилија са његовим укућанима – незнабожаца у њедра Цркве Христове. “Чуше Апостоли и браћа која бијаху у Јудеји да су незнабошци примили ријеч Божију. И када Петар дође у Јерусалим, обрезани га корише говорећи: ишао си код људи необрезаних и јео си са њима” (Дјела Ап. 11:1-3). Апостол Петар, попут апостола Павла, излаже детаљан преглед својих поступака којима је јавно управљао Дух Свети (Дјела Ап. гл. 10 и 11). Збуњени општењем Апостола са незнабошцима, вјерници-Јудејци, саслушавши објашњење које им је пружио Апостол, “успокојише се и прославише Бога, говорећи: види се да је и незнабошцима дао Бог покајање у живот” (11:18).
Исти овај Дух истине побуђује Своје причеснике на саборна дејства другачијег карактера, када се не ради о мирном приповиједању о дјелима благовијести и о разматрању – можда и ватреном – са тим везаних питања, него када се чује оштро обличавање неправде, макар она потицала и од оних које “сматрају стубовима”. “А када Петар дође у Антиохију, – пише у Посланици Галатима ап. Павле, – ја му се лично супротставих, јер је био за осуду. Јер прије него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше, снебиваше се и одвајаше, бојећи се обрезаних. Исто тако лицемјерни бијаху са њим и остали Јудејци, тако да и Варнава би увучен у њихово лицемјерје. Али кад видјех да не поступају право по истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: ако ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто незнабошце нагониш да живе јудејски?” (Гал. 2:11-14). Састају се два највећа духоносца, два “првоврховна” апостола, и један коригује другог у његовој апостолској дјелатности и, можда, у разумијевању Јеванђеоске истине, која се свецијело садржи само у Саборности Тијела Цркве.
Поучно је завирити у односе “стубова” вјере Христове према онима које можемо назвати “обичним хришћанима”, мада овдје, наравно, не мислим на то што ми данас подразумијевамо под “обичним хришћанином”, него ондашњим, који су, имајући обилато помазање Духа Светог, “подгријевали” то помазање “добрим подвигом” свог живота. Прву посланицу своју “дошљацима, расијаним по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији”[4], св. Петар завршава овим ријечима: “Ово вам кратко написах… да вас увјерим, утјешим и посвједочим – да је то истинска благодат Божија, у којој ви стојите” ( 1 Пет. 5:12). Као велики духоносац, он, с једне стране, увјерава да они којима пише стоје у истинитој благодати; са друге, укрепљује у њима увјереност да су они – у истини.
Св. апостол Јован Богослов у првој својој Посланици пише: “Онај који вјерује у Сина Божијег има свједочанство у себи самом” (5:10), и: “Ви имате помазање од Светога и знате све” (2:20). Рекло би се – зашто писати онима који имају помазање од Духа истине и знају све? Међутим, новозавјетни тајновидац сматра да је нужно написати – и објашњава због чега то чини: “Нисам вам писао зато што не знате истину, него зато што је знате” (2:21).
Попут ап. Петра, он својим духовним ауторитетом утврђује браћу у ономе што им је откривено помазањем истог тог Духа. Он хоће да очврсне у њима вјеру у то помазање и вјерност њему: “Помазање које сте добили од Њега <Сина Божијег> пребива у вама, и ви немате нужде да вас неко други учи; него како вас ово помазање учи свему, и како је оно истинито и нелажно, тако и ви да будете: чему вас оно научи – у томе и пребивајте” (2:27). Помазање које је пребивало у хришћанима савременим ап. Јовану, “учило их је свему”, али брижни наставник, који је лежао на прсима Господа[5] и који је више од свих знао тајне Господње, сматра неопходним да ауторитетно потврди да је то помазање “истинито и нелажно”. Ово свједочанство, које је потицало из уста најљубљенијег ученика Господњег, од најпоштованијег уда Тијела Христовог, изобилно примившег благодат Духа Светог, било је, наравно, и корисно, и утјешно за браћу.
Напокон, најцјеловитије саборно дејство можемо да уочимо када су се апостоли и презвитери сабрали ради разматрања начина и услова пријема незнабожаца у њедра Цркве Христове и када су, свестрано размотривши ово најважније и најсуштинскије питање тога времена, донијели сагласну одлуку, указавши и на непогрешиви источник ове богочовјечанске сагласности – у ријечима које су на сва времена постала непромјењива формула истинске саборности: “изволи се Духу Светоме и нама”[6] – изрекоше духоносци.
Дакле, први вијек има живе и најауторитативније могуће носиоце Духа – апостоле, који провјеравају један другог и утврђују своје вјерне ученике, иако и ови сами имају непосредно откровење Духа.
Свједочења Духа истине од првих времена хришћанства почела су да се биљеже у Писму, да живе у Предању, а сваки их је хришћанин усвајао тако што им се унутрашње приопштавао благодаћу Духа и личним подвигом, уз узајамну саборну провјеру.
Пренесимо се сада из вијека апостолског у вијекове светих Отаца и учитеља Цркве, и ослушнимо шта се тамо говори о предмету који нас занима; погледајмо да ли су се у то вријеме промијенили погледи и вишеописана пракса првобитне Цркве.
Да не бих умнажао ријечи и преко мјере растезао ово писмо, ја ћу из мноштва сагласних мисли слуга Христових ове касније епохе навести само веома мало тога, и то прије свега о основном источнику познања истине: да ли је овај код њих исти као код очевидаца Слова?
“Једна је ствар, – говори Климент Александријски, – оно што је стечено вјежбом и учењем, а друга је оно што је прихваћено кроз откровење вјером. Само посљедњи пут води познању Божанствене Истине, и она је веома близу нас, чак је у нама, како свједочи боговидац Мојсије”[7].
“Нас учи, – тврди блаж. Августин, – унутрашњи Учитељ, учи нас Христос, Божанствено надахнуће; ондје гдје нема тог надахнућа и унутрашњег просвјетљења, узалудно је дејство ријечи извана”[8].
“И ако Духа Божијег нема у срцу слушаоца, – исто то потврђује Григорије Богослов, – узалудна су расуђивања учитеља, јер ако се Онај Који учи не налази унутра, језик учитеља који се налази извана труди се забадава”[9].
“Због тога, – закључује блаж. Јероним, – што је закон духован, неопходно је откровење да би се он поимао”[10].
“Велика дјела, – свједочи св. Атанасије, – свакодневно твори наш Спаситељ: Он нас привлачи ка благочешћу, склања ка добродјетељи, побуђује стремљење ка небеском, учи нас бесмртности, открива познање Оца, дарује силу која смрт руши, и Сам Себе јавља свакоме”[11].
“Такав је закон новог живота о Христу Исусу, – као да разјашњава мисао св. Атанасија преп. Симеон Нови Богослов, – да нам Христос Господ благодаћу Светог Духа прилази и васкрсава умртвљене наше душе, и даје им живот, и дарује очи да видимо Њега Самог, бесмртног и нетрулежног, у нама живућег“[12].
“Као што је без очију, језика, ушију и ногу немогуће видјети или говорити, слушати или ходати, тако без Бога и дјелотворности коју Он даје није могуће постати причесник Божанствених тајни и познати Божију премудрост или се обогатити по духу, – говори нам богоносни Макарије Египатски. – Мудри од јелина, – наставља своју мисао св. Отац, – баве се словесним наукама и усрдно проводе вријеме у рјечитим расправама; а раби Божији, и кад су неупознати са словесним наукама, усавршавају се Божанственим знањем и Божијом благодаћу“[13].
“Онај ко чује само вањски и плотски глас, – поучава нас св. Лав Велики, – тај чује твар; Бог је, пак, Дух, и Он се може чути само кроз Духа, исто тако и Исуса нико не може назвати Господом, осим Духом Светим”[14].
Да ли је потребно још свједочанстава за потврду сагласности светих Отаца са очевицима Слова, Апостолима – у учењу о првоисточнику Божанствене Истине, којег и једни и други виде у унутрашњем откровењу Духа Светога? Наведена свједочења су толико ауторитативна и обухватају у времену тако велику епоху живота Цркве (од III до XI вијека), да је у њима нужно признати стварно учење светоотачко. Али, ето, да се некоме не би учинио превише дугачак период од 11. вијека до наших дана, дозволићу себи, ради потврде да потпуна једнодушност Отаца траје до дан-данас, да за свједока ове истине позовем Богоносног Оца скоро наших дана, преподобног Серафима, Саровског чудотворца. Ево о чему он свједочи у изузетној бесједи са својим духовним другом Н.А. Мотовиловим: “Истински циљ живота нашег хришћанског састоји се у стицању Духа Светога Божијег. А пост и бдење и молитва… и свако Христа ради учињено добро дјело јесу средства за стицање Светога Духа Божијега <…>. Ако правилно расуђујемо о заповиједима Христовим и апостолским, наше се хришћанско дјело не састоји у увеличавању броја добрих дјела, која у нашем хришћанском животу служе само као средства, него у извлачењу из њих што веће користи, тј. у што већем стицању што обилнијих дарова Духа Светога“.
“Тако бих ја волио, Ваше Богољубље, – сугерише свом сабесједнику Преподобни, – да и Ви сами стекнете тај никада не оскудијевајући источник благодати Божије и да увијек о себи расуђујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не… Ако… не, онда треба разјаснити себи од чега и из којег разлога је Господ Дух Свети изволио да нас остави, и изнова тражити и домагати Га се, и не одустајати од Њега, све док се траженог Господа Бога Духа Светога не домогнемо и поново не буде са нама Својом благодаћу”[15].
Са скорбљу велики Духоносац уочава да смо ми изгубили водитељство Духа Божијег, толико обичног у прошлим временима, толико неопходног и природног истинитим хришћанима. Указује Преподобни и узроке овог пре-жалосног губитка.
“Ми смо у данашње вријеме, – поучава у истој тој бесједи Угодник Божији, – због наше готово свеопште хладноће према светој вјери у Господа нашега Исуса Христа и због непажње наше према дејствима Његовог Божанског о нама Промисла и општења човјека са Богом, до тога дошли, да смо се – слободно се може рећи – готово сасвим удаљили од истински хришћанског живота. Нама данас изгледају чудне ријечи Светог Писма, када Дух Божији устима Мојсијевим говори: “И видје Адам Господа како хода по рају”[16], или када читамо код апостола Павла: “Идосмо у Азију, и Дух Божији не иђаше са нама, окренусмо у Македонију, и Дух Божији иђаше са нама”[17]. Не једанпут и на другим мјестима Светог Писма се говори о јављању Бога људима”[18].
Наводећи још неколико таквих мјеста, Преподобни наставља:
“Неки <…> говоре: “Ова мјеста су нејасна: нису ваљда људи заиста могли тако очигледно да виде Бога?” А нејасног ту нема ничег. Ово неразумијевање је потекло од тога што смо се ми удаљили од простора првобитног хришћанског знања и, због такозваног просветитељства, зашли у такву таму незнања, да нам се већ чини недостижно оно што су древни <…> јасно разумијевали”.
“А све је то због тога, – закључује преп. Серафим, – што не тражимо благодати Божије, не допуштамо јој због гордости ума нашег да се усели у душе наше и зато немамо истинско просвјетљење од Господа које се шаље у срца људи који од свег срца гладују и жуде за правдом и истином Божијом”[19].
Завршетак низа духоносних свједочења препуштам ауторитетном црквеном учитељу готово наших дана, епископу Теофану Затворнику.
“Сваки је хришћанин причесник Духа, – пише овај мудри васпитаник светих Отаца. – То је толико неопходно, да онај који Духа нема, тај и није Христов” (“Мисли на сваки дан године”)[20]. И на другом мјесту истих тих “Мисли” читамо: А када пак дође Он, Дух Истине, наставиће вас на сваку истину (Јн. 16:13). Зашто се у логикама не спомиње овај источник познања? Не чуди то што у паганским логикама нема ове тачке, али зашто је нема у хришћанским? Није ваљда да хришћанин, када почне да умује, мора да престане да буде хришћанин и заборави на сва обећања која су му дата, тачна и несумњива?”[21]
Дакле, “најбоље и најпоузданије познање Бога није оно које је разрађено напорима рација и мозгањем, него оно које се разгара од небеског огња у срцима нашим и уноси у душу Божанску свјетлост, јасније и убједљивије од свих рационалних доказа”[22]. “Тражити пак Богопознање само у књигама и текстовима – значи тражити живог међу мртвим[23]. У себи тражи Бога! Он се најбоље препознаје, да тако кажемо, духовним опипом. Ми морамо стремити да Га видимо својим очима, да Га чујемо својим ушима, и наше руке морају да опипају Слово живота. Јер душа наша, као и тијело, има своје чуло: “вкусите и видите, јако благ Господ!”[24]
Не учи нас случајно светитељ Тихон Задонски да се молимо Исусу, Сину Божијем: “Дај ми очи да Те видим! Дај ми укус да Те окусим! Дај ми чуло мириса да могу да Твоје благоуханије миришем!”[25]… А “највећи хришћански философ”[26], преп. Исак Сирин тврди да “жељети помоћу ислеђивања и испитивања разумјети тајне – то је неразумност душе“, која “види истину Божију по сили свога житија“, јер “сачувањем заповиједи ум бива удостојен благодати тајанственог созерцавања и откровења духовног[О. 1] знања“[27].
Опростите, драги моји, што сам помало скренуо у детаљисање – и, говорећи о корјенитом Источнику истинског знања, запричао се и о путевима ка Њему.
Враћајући се на главну тему нашег разматрања, треба рећи да сва ова, међусобно сагласна свједочанстава светих Отаца и учитеља црквених у току читаве историје Цркве, непобитно увјеравају да је Божанствено унутрашње откровење Духа основни источник Богопознања, и због тога они инсистирају на неопходности и општеобавезности овога, од нас заборављеног пута Богопознања. У овоме се Оци подударају са апостолима – очевицима Слова. Али, подударају ли се они и у другој тачки: у признавању саборности, обавезности узајамне провјере откровења које су примали, у тражењу међусобне духовне сагласности, што смо имали прилику да видимо код Апостола и њихових најближих ученика?
Ово нас питање приводи ка предмету од неописиво велике важности, јер такозвани “consensus patrum” (“сагласност отаца”) собом одређује корито православља. Дозволићу себи да употријебим други назив за ову суштинску црту Православља: ја је називам светооташтвом. Овоме предмету планирам да у потпуности посветим следеће писмо. А и друга писма, ако им буде суђено да угледају свјетлост дана, биће најуже повезана са овим предметом, тј. светооташтвом. Ово ћу пак писмо завршити кратким цитатима три Оца Цркве, који дају позитиван и ауторитативан одговор на питање које смо овдје поставили. Имена ових Отаца су вам више него добро позната: то су преп. Максим Исповиједник, св. Мартин, папа Римски и св. Симеон, Нови Богослов.
Противећи се монофелитима због њиховог неправог учења о вољама у Господу Исусу Христу, преп. Максим је свој одговор њима закључио оваквим ријечима: “то ја признати не могу и нисам се од светих Отаца научио тако да вјерујем”. Други пут преподобни је рекао: “из читавог Светог Писма, из дјела светих учитеља и из одредби саборних” ми се учимо да Исусу Христос, Господ и Бог наш Који се оваплотио, има силу хтјења и дејствовања по Божанству и по човјечанству”[28]. Слична позивања на свете Оце неријетко срећемо код светог Исповиједника, који се, без обзира на велику његову властиту мудрост (тачније – управо захваљујући њој) у својим мудровањима увијек опире на своје свете претходнике.
Истим овим убјеђењем у неопходност да се сачува јединомислије не само са јеванђеоским и апостолским, него и са светоотачким учењем, био је проникнут и саборац преп. Максима у борби против монофелитске јереси, св. папа Мартин, који је показао спремност умријети за вјерност “предањима светих Отаца“[29].
Исте те светоотачке путоказе Православља поставља и богомудри Симеон, са њему својственом изражајношћу износећи своју мисао. “Ако <нечија> ријечи и дјела нису сагласни са учењем светих Отаца[30], – поучава Нови Богослов, – таквог не треба прихватати, него се од њега треба, напротив, одвраћати, па макар би такав васкрсавао мртве и друга многа творио чудеса”…
Заврших ову бесједу са вама, мили другови моји, на велики празник Крштења Господњег, а претходно писмо сам био започео, ако се сјећате, на дан славног помена првоврховних Апостола Петра и Павла: из чега се види да сам вам за пола године написао свега два писма. Не приписујте моју малоплодност само љености, мада сам и за њу ја веома винован: тако су се одвијале вањске околности, и оне су ме непрестано одвлачиле од бесједе са вама…
Молите се за мене, рођени моји!
 
Љубећи вас брат ваш у Господу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. По кривим путевима (цркв.слов.), на примјер, Прич. 28:18.
  2. Слова подвижнические. 25-28 (о три начина познања) // Творения иже во святых отца нашего аввы Исаака Сириянина, подвижника и отшельника, бывшего епископом христолюбивого града Ниневии. 2-е изд. Сергиев Посад, 1893. С.124-138.
  3. Јн. 6:68.
  4. 1 Пет. 1:1.
  5. Јн. 13:23.
  6. Дјела Ап. 15:28.
  7. Види: Новоселов М.А. Забытый путь опытного Богопознания. 3-е изд. М., 1912. С. 9.
  8. Ibid. С. 9.
  9. Ibid. С. 9-10.
  10. Ibid. С. 10.
  11. Ibid. С. 10.
  12. Ibid. С. 37.
  13. Слово 5-е (О возвышении ума, гл. 15) // Макарий Египетский. Беседы. С. 413-414.
  14. Види: Новоселов М.А. Забытый путь опытного Богопознания. 3-е изд. М., 1912. С. 10.
  15. Нилус С.А. Великое в малом. 2-е изд. Царское село, 1905. С. 175, 183.
  16. 1 Мој. 3:8.
  17. Дјела Ап. 16:6-10.
  18. Ibid. С. 184.
  19. Ibid. С. 184-185.
  20. Еп. Феофан. Мысли на каждый день года. 4-е изд. 1904. С. 161.
  21. Ibid. С. 152-153.
  22. Наведени цитат припада Оригену. Види: Новоселов М.А. Забытый путь … Вишний-Волочек, 1902. С. 20.
  23. Лк. 24:5. Наведени цитат припада блаженом Августину. Види: Новоселов М.А. Забытый путь … Вишний-Волочек, 1902. С. 20.
  24. Пс. 33:9.
  25. Св. Тихон Задонский. Воздыхания грешныя души ко Христу, Сыну Божию // Творения иже во святых отца нашего Тихона Задонскаго. Т. 1. М., 1875. С. 212.
  26. И.В. Кирејевски – види прим. X, 42.
  27. Слово 55 (Послание к преп. Симеону чудотворцу) // Исак Сирин, цитирано дјело, С. 262, 265.
  28. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовскаго. Книга пятая (январь). Ч. 2. М., 1904. С. 213, 230.
  29. Види коментар уз XV, 7.
  30. Слово 60-е // Слова преподобного Симеона Нового Богослова. Вып. 2. М., 1890. С. 90.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. оног којег даје Дух (прим. М. Новоселова).

Comments are closed.