ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ

 

ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ
 
НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ (Пут Алeксандра Солжењицина)
ДОСТОЈЕВСКИ И СОЛЖЕЊИЦИН
 
Омиљени песник Фјодора Михајловича Достојевског био је Пушкин (његову бисту уз фигурицу “витеза тужног лика”, Дон Кихота, Фјодор Михајлович је држао на радном столу). А омиљена Достојевскова песма била је “Пророк”, у којој се описује пророк који лута пустињом пуном жеђи, али га среће шестокрили серафим, који му обузима обични језик, пун брбљивости и подлости, а затим му даје “жалац мудре змије”. Док лежи на тлу као леш, Божји глас га зове и каже: “Пророче устај, гледај, внемљи/ испуњен мојом вољом буди, / и ходећи по мору, земљи, / речима жези срца људи”.
Књижевник као пророк… То је био идеал Ф. М. Достојевског, али и његовог књижевног наследника, А. И. Солжењицина. Обојица су прошла кроз искуство сусрета са смрћу: први пред стрељачким водом у Петропавловској тврђави, а други у ГУЛАГ-у, Стаљиновој фабрици смрти. Од тог тренутка, нешто ваистину пророчко постало је њихов усуд и њихова мисија. Јер, пророк није врач-погађач који иште славу од људи; пророци су Богом призвани, и налог Духа им наређује да сведоче, макар они бежали од свог призива (сетимо се само пророка Јоне). Уосталом, пророк и није футуролог; он је човек који у историји виде, Богом одређени и човеком потврђени или одбачени, смисао догађаја.
Сличности између живота и стваралаштва Достојевског и Солжењицина нису мале и небитне. Наравно, аналогија се не може спровести до краја, али се не сме ни превидети. Како је говорио Свети Јован Кронштатски: “Нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога”.
И Достојевски и Солжењицин имали су потребу за оцем. Отац Фјодора Михајловича убијен је у сукобу са својим кметовима (претходно се преобразио у лошем, по децу трауматичном, правцу), па је велики руски писац трагању за тајном очинства посветио велики део свог стваралаштва (“Браћа Карамазови” су роман о обнови очинства, антиномија Фјодор Карамазов – старац Зосима), које није пуно биолошко родитељство, него уздизање ка Небеском Оцу. Александар Исаијевич је осећао да му отац недостаје, и да “мушко” васпитање стиче тек у рату (цена је ужасавајућа, али стварна). И Фјодор и Александар имали су добре и нежне мајке, спремне на жртву. Обојица су у детињству добили васпитање у православној побожности, али су касније упали у религиозну кризу под утицајем духа револуције: ?Фјодор је постао “петрашевац”, а Александар комуниста. И један и други били су официри, ражаловани због политичких преступа, а касније “рехабилитовани”. Обојица су се рвали с телесним болестима: Достојевски са епилепсијом, а Солжењицин с тумором. Обојица су имали несрећан први брак (без деце) и срећан други брак, благословен потомством. Достојевскова Марија Димитријевна и Наталија Решетовска волеле су своје мужеве, као и они њих, али нису довољно разумевале њихова стваралачка трагања; Ана Достојевска и Наталија Солжењицина у стопу су пратиле дело својих супружника, помажући им на сваком кораку. Ана је, после мужевљеве смрти, издала његова Сабрана дела, а Наталија је такође узела на себе овај подухват (Солжењицин је видео почетак свог великог посла пре него што се упокојио). После обраћења Богу, и вечни Петрограђанин и велики Московљанин живели су да би сведочили Христа, од Кога, по Достојевском нема никог лепшег, дубљег и дражег, нити има идеала који би се уместо Њега, могао понудити. Били су милосрдни према ближњима и дубоко су се клањали светињи Цркве у свом народу. Упокојили су се мирно, праведнички (у складу са литургијском прозбом: “Хришћански крај живота нашег, без бола, непостудан, миран, и да добар одговор дамо на страшном суду Христовом”. ) Сликар Крамској урадио је цртеж Достојевског на самртном одру – лице човека који је свагда био у напетом трагању и болу због света који, по Светом Писму, у злу лежи на самртном одру се смешило. Јер, Достојевски је знао куда иде: пред смрт се исповедио и причестио, раставши се са својима мирно и прибрано, као путник који креће стазом поклоништва. Својевремено, на питање новинара “Њујоркера” да ли се плаши смрти, Солжењицин је одговорио: “Апсолутно не! То ће бити само мирни прелаз. Као хришћанин, верујем у живот после смрти, тако да подразумевам да ово није крај живота. Душа продужава, наставља да живи. Смрт је само стање, неки би чак рекли – ослобођење. У сваком случају, не плашим се смрти”.
Сродности у њиховом стваралаштву такође су очите, почев од публицистике, којом су се обојица бавили, забринути за судбину Русије и човечанства. Достојевсков “Дневник писца” наставља се у Солжењициновим књигама “Шут с рогатим”, “Русија у провалији”, “Двеста година заједно”, итд. Што се прозе тиче, обојица су је доживљавали као простор за страствено истраживање последица које људске мисли и жеље могу имати. Многи ликови њихових прича и романа су својеврсна ваплоћења идеја – идеје одевене у крв и месо. Михаил Бахтин је одавно указао на дијалогизованост унутрашњег простора сваког од Достојевскових јунака – они се не супротстављају само једни другима, него непрестано имају и унутрашње сукобе и цепања (Раскољников је раскољен. ) Тако је и код Солжењицина: не само у романима, какв је “У кругу првом”, него и у “Архипелагу ГУЛАГ”, дијалогизовање структурира сам основни текст. У?”ГУЛАГ-у” Солжењицин свагда пропитује чињенице: плаче над њима, урла у небо због неправде, руга се идеолошким коментарима тих чињеница, свим лажима Совјетије…
Достојевски и Солжењицин су почвеници, представници динамичног хришћанског конзервативизма, који сматра да Русија има право на сопствени пут у времену и стазу ка вечности. А то по речима Ивана Иљина, значи: “Ми нисмо ни ученици, ни учиитељи Запада. Ми смо ученици Божји и учитељи самима себи”. Иако су обојица били дуго на Западу, они му се нису поклонили. Напротив! Били су оштри критичари богоодтупништва римокатоличко-протестантске цивилизације, они су желели и препород народа Европе и Америке. “Запад је нама драго гробље”, говорио је Иван Карамазов. Леви либерали зато нису волели и не воле ни Достојевског, ни Солжењицина: обојица су “реакционари”, “антисемити”, мрзитељи “прогреса”. Достојевски је био мрачни цариста, а Солжењицин “руски Хомеини”. Но, као што је Александар Исаијевич уочио, они суштински нису ни читали оно што нападају.
Борећи се против Вавилонске куле и антихристовог лаж-јединства у греху и злу, Достојевски и Солжењицин борили су се за Богочовековог човека и његов свет, у чијем средишту блиста Сунце љубави и спасења, Sol salutis, без кога је међу нама све мрачније и леденије.
 
ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И СЛОЖЕЊИЦИН
 
ВОЛИМО ЛИ ЗАПАД?
У тренуцима кад потписник ових редова размишља о тами доба у коме живимо, о историјским раскрсницама на којима се тешко определити (а не треба заборављати: раскрсница је тек сенка крста!), о искушењима која смо пребродили и онима која нас тек чекају, њему на ум падне јединство које је постојало до почетка једанаестога века – јединство између Истока и Запада. И то какво јединство! Не апстрактно, политичко или културно (ту је шароликост увек била одлика цветања), него јединство у вери коју су исповедали потомци Адамови од Северне Африке до Ирске – јединство у Христу откривеном као Црква, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква која је ушла у свет као сила преображења и спасења. Потписник ових редова размишља о једном могућем путовању од Александрије, преко Рима, Новог и Старог, Галије – до Велике Британије. Путник који би на такво путовање кренуо, снабдевен писмом – препоруком своје црквене општине, свуда би био приман радосно, као брат по Небеском Оцу, свуда би могао да се моли са својим домаћинима; свуда би могао да разговара са мудрим подвижницима – духоносцима, који би могли да га укрепе и утеше на путу ка Небеском Јерусалиму, нашој истинској Отаџбини и очевини…
Јер, гле, све док епископ једне од катедри Православне Цркве, римске, није пожелео да приграби и Божанску и људску власт над крштеним човечанством, исту веру су веровали сви Европљани, и источни и западни. Истим су се Причешћем причешћивали, истим Духом су славили Бога… Православље управо то и јесте: право слављење Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, клицање Распетој и Васкрслој Љубави, Христу, Који је и Пут, Истина и Живот човека и света. Догматика (веровање) свагда је била једно са доксологијом (славословљем): а до 1054. (мада је конфликт између папизма и апостолског предања Цркве избио знатно раније) догматика и доксологија Истока и Запада биле су истоветне по суштини…
Да је путник у простору којим случајем путовао и кроз време, сусрео би се с мноштвом светих Божјих људи чије је молитвено присуство у Цркви и дан-данас реално и дејствено. Они су у Западној Европи засијали пре падања римског папе у јерес самодовољности и “намесниковања” Христу. Свети Потиније, епископ лионски, пострадао је са мноштвом лионских мученика. Свети Виктор, уз војнике Александара, Фелицијана, Лонгина, својим мученичким подвигом украсио је Марсељ… Епископ Сатурнин је својом крвљу у трећем веку после Христа освештао Тулузу… Свети Албаније је Спаситеља страдањем посведочио у близини Лондона, где му до данас почивају мошти… У горама Швајцарске мученички је заблистао легион Светог Маврикија… Свети Хонорије је, након путовања по Блиском Истоку и сусрета с тамошњим монасима, основао знаменити Лерински манастир, који је дуго духовно обасјавао територије Западне Европе. Са тим манастиром био је повезан Свети Павлин Нолински, као и познати учитељ Цркве Свети Викентије Лерински. Са овим манастиром држали су везу британски и ирски подвижници, који су, према неким сведочанствима, са источним хришћанима контактирали и после пада Рима у папску заблуду.
Ирску је Еванђељем просветио Свети Патрикије, који је, по предању, са острва протерао све змије. Преполобни Коломбо тамо је основао обитељ из које су у свет изашли преподобни Колумбан, Фридолин и Гал, који су у седмом веку из Ирске отишли у Швајцарску да би тамо послужили учвршћивању православне побожности. Знаменита је такође и Света Бригита Килдејрска, монахиња која је много радила на помоћи сиромасима и невољницима… Ирска је, аскетски одлучна и смела, била тврђава ортодоксије пре но што је папизам метастазирао у коначном, неповратном правцу духовне смрти.
А Француска… Њу не смемо губити из вида… Многи знани и незнани цветови Духа Светога процветали су на свештеном тлу галских земаља до једанаестог столећа… Преподобна Геновева (423-512) од детињства се одликовала побожношћу и цео живот је провела у подвизима и крајњем уздржавању. Духовно је била повезана са Светом Симеоном Столпником који ју је знао. Њене молитве Париз су спасиле од најезде Атилиних Хуна. Она се сматра заштитницом Париза и Француске, и још увек је поштована, мада су револуционари-богоборци њене мошти спалили у доба Француске револуције. Света Клотилда, краљица Француске, утицала је на свог супруга Кловиса да се одрекне идолопоклонства и постане хришћанин. После смрти свог мужа, она је живела подвижнички и старала се о сиротињи. Упокојила се 533. године, оставивши свог унука Клодоалда који се одрекао краљевских претензија и замонашио, такође заблиставши светошћу… Па свети Григорије из града Тура, који је у књизи “Vita patrum” (“Живота отаца”), описао свештена житија подвижника галских шума, који се ни по чему нису разликовали од египатских пустињака, . . Свети Герман Оксерски је од Бога прослављен нетрулежним моштима, које су спалили калвинисти… Свети Луп Тројски био је неустрашиви бранитељ вере… Свети Герман, епископ париски (упокојио се у шестом веку), на месту Изидиног идолишта саградио је цркву у част Светог мученика Викентија…
На Северу је знаменит Свети Ансгарије, епископ хамбуршки, и просветитељ. Данске и Шведске. Неуморно путујући, он, монах од своје дванаесте године, просвећивао је Германе и Словене, желећи да мученички пострада за Христа. Његове мошти су такође биле уклоњене за време протестантске реформације…
Ко ће све набројати? Имена њихова, како се говорило у древним списима, само Господ зна… Свети краљ-мученик енглески, Едвард, Свети Вацлав и Света Људмила, у Чешкој… Па Свети Герман, просветитељ острва Мен… Свети Брендан, надахнут пустињачким идеалима египатских аскета, са својом браћом из Клонфертског манастира у Ирској, оснивао је монашке обитељи на ненастањеним острвима, као и пловећи манастир – на броду. Он и његова братија открили су, на својим путовањима, Исланд (551. године), и Гренланд (554. године). Постоји предање да је Свети Брендан први стигао до Северне Америке-Њуфаундленда, Бермуда и Флориде.
За Светог Амвросија Миланског, Светог Кипријана Картагинског, Блаженог Августина и Блаженог Јеронима зна и шира јавност. Сви они су у православном светачнику и славе се међу православнима. Не треба заборавити ни православне папе – светитеље, који су много чинили на заштити вере Христом предате Апостолима и Цркви. Свети Иполит Римски пострадао је мученички; тако и Свети Маркелин и Маркел; Свети Агапит је имао утицаја на Цара Јустинијана, Свети Лав је дао одлучно сведочанство Православља на Четвртом васељенском сабору; Свети Мартин Исповедник је много пострадао у борби против монотелитске јереси… Чувени папа Григорије Двојеслов, подвижник и писац “Дијалога”, долази из саме сржи православног Предања, и његово дело је незаобилазно и на Истоку, исто као и монашке традиције Светог Касијана Римљанина и Светог Венедикта Нурсијског… Свети
Није ни време, ни место, да се расправља о томе – “шта би било кад би било”. Али, потписник ових редова је чврсто уверен да су многе болести које данас растачу тзв. “постхришћанску Европу” плод отпадања од пуноте благодати дароване Богочовеком кроз Свете Тајне Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која је ту Европу крстила и причестила…
***
 
Да, Запад је у XI веку престао да буде православан. Али, хришћански Запад није умро. Све најбоље и најплеменитије било је везано за Христа и усмерено ка Христу. Јер, Запад није само инквизиција и конквиста; Запад су храмови зидани у славу Божју. Запад је и Шекспир, и Сервантес, и Чарлс Дикенс, и Хендл и Бах, и Луј Пастер, који је у Господа веровао “вером бретонског сељака” (тако је сам говорио). Запад су и витезови – бранитељи хришћанске Француске, који се нису плашили да се Вандеји боре против идолопоклоника “богиње разума”, а за краља и отаџбину… Запад је, како је говорио Алексеј Хомјаков, “земља светих чудеса”; и како је сведочио Достојевсков Иван Карамазов, “Запад је нама драго гробље”… Сваки православни хришћанин на Западу воли све оно што је општехришћанско, заједничко, заветно. А нарочито се радује кад на Западу сретне православне.
И данас их има. Ове, 2О12. године, почетком септембра, навршило се тридесет година од упокојења оца Серафима Роуза, великог православног човека са Запада. Родио се у типичној породици америчких протестаната, у Санта Крузу у Калифорнији, прошао тежак боготражитељски пут кроз нихилизам ничеанства и далекоисточне религије, да би на крају постао духовни син Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског, подвижник Руске Заграничне Цркве. Живео је у манастиру Светог Германа Аљаскинског у Калифорнији, писао, преводио, духовно руководио многе младе душе… Иза њега су остале значајне књиге, попут “Православље и религија будућности”, “Душа после смрти”, “Бог се открива људском срцу”… Од самог свог уласка у православну веру, постао је свестан универзалног значаја страдања Русије под безбожништвом и њене улоге у савременом свету: последња књига коју је приредио звала се “Нови светитељи руских катакомби”, и била је посвећена руским новомученицима пострадалим од комуниста И тако је показао оно о чему смо говорили на почетку овог текста: без обзира да ли је човек са Истока или са Запада, ако је срео Христа, он поима суштину светско-историјских збивања којима се свет опредељује за Царство Божје или царство празнине.
 
ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И СОЛЖЕЊИЦИН
Велики православни подвижник и духовни писац, отац Серафим Роуз, сматрао је Солжењицинов “Архипелаг ГУЛАГ” уџбеником за савремене хришћане. Он је знао да ће хришћани бити гоњени не само на Истоку, иза “Гвоздене завесе”, него и на Западу. Сведочио је: ?”Бог је данашњем роду људском два велика дара: у совјетском свету – тешки дар страдања, који ће, по Божјој благодати, бити на спасење Русије; и у слободном свету – дар слободе, да се говори и сведочи истина, као и да се говори о ономе што се догађа. Колико само мало користимо овај дар који ће нам, можда, убрзо бити одузет! Морамо да говоримо, док је још дан!”За њега је Солжењицин, пре свега, био хришћански учитељ просветљења кроз патњу. У томе сасвим сродан Достојевском. У свом чувеном предавању”Бог се открива људском срцу”, Серафим Роуз нам указује на Солжењицинов значај за данашњег човека: ” Пре отприлике годину дана, водио сам дуг разговор са једним младим Американцем док смо путовали возом. Наизглед срео ме је случајно (наравно, у животу нема случајности) и рекао ми је да учи руски. Као боготражитељ бивао је у свакаквим псевдохришћанским групама, али је свугде наилазио само на лицемерје и превару, тако да се већ носио мишљу да у потпуности одустане од религије. Но, онда је чуо да у Русији људи страдају за своју веру. А где је страдање, мислио је, тамо је вероватно и оно што је стварно и тамо нема толико лажи као овде у Америци. Тако је он почео да учи руски, с намером да оде у Русију и упозна људе који су прави Хришћани. Као свештеник Руске Цркве, запањио сам се кад сам то чуо, јер он никад пре није видео православног свештеника нити је присуствовао православном богослужењу. Дуго смо разговарали о вери и видео сам да он има сасвим здрав начин размишљања, односно. став да страдање може довести до оног што је истинито, док нас наш лагодан живот лако одводи у лаж. У IV веку, један велики православни теолог. св. Григорије Назијанзин (Григорије Богослов) описао је нашу веру као “страдално Православље”, а такво је Православље било од почетака Цркве па кроз целу њену историју. Следбеници распетога Бога су страдали у прогонима и мучењима. Скоро сви апостоли су умрли као мученици: Петра су разапели наглавачке. а Андреја су разапели на крст у облику слова “икс”. Током прва три века Хришћанства, верници су бежали у катакомбе и страдали у огромним мукама. Управо су у катакомбама настала црквена богослужења (која се и данас служе у облику који се мало разликује од тадашњих богослужења), у атмосфери сталног ишчекивања смрти. После времена катакомби дошла су времена борбе за очување чисте вере, када су многи учитељи покушавали да својим личним ставовима замене Богом откривена учења која нам је дао Господ Исус Христос. У каснијим вековима православне земље су запосели Арапи, Турци и други нехришћански народи, и најзад – у данашње време – комунисти. Комунизам, који прогања Хришћанство онако како га нико и никада није прогонио, најпре је напао управо православне земље Источне Евроле. Из тога дакле можемо видети да је наша православна вера – вера страдања. А у том страдању дешава се нешто што помаже срцу да прими Божије откривење. Шта руско Православље – та страдалничка вера коју је малопре поменути младић желео да види – има да нам каже данас? Да ли се у Русији истина открива срцима с љубављу? По овоземаљској логици за тако нешто не би требало да постоје никакве шансе. Комунизам својом гвозденом руком влада већ преко шездесет година, и од самог почетка његов циљ је био да “згази”Хришћанство. Једно време, крајем тридесетих година, умало у томе и да успе, јер је у Русији остало јако мало отворених цркава. Да Хитлерова инвазија није приморала руски народ на родољубље и на неку наду у живот сем оне коју је пружала комунистичка идеологија, Црква би прешла у потпуну илегалу. Данас је ситуација нешто боља, али још се увек врши велики притисак на вернике. Под Хрушчовом је шездесетих година дошло до новог прогона, и тада је затворено око три четвртине цркава које су до тада биле отворене. Данас, осим великих градова у које иду туристи (у Москви и Лењинграду, на пример, има можда још само тридесет или четрдесет отворених храмова), има великих градова у провинцији у којима има један или чак ниједан отворени храм, па верник који, на пример, жели да крсти дете, мора понекад да пређе и стотине километара до најближег храма. Сада бих желео нешто да кажем о томе како се Бог данас открива страдалном народу Русије. Вероватно сте сви чули за Александра Солжењицина, великог руског романописца и мислиоца кога су протерали из отаџбине 1975. године, јер је говорио истину о Русији онако како ју је он видео. Он је стар скоро колико и сам комунистички режим, те га нико не може оптужити да су му остале предрасуде из детињства. Живео је типичним животом за Совјетски Савез. Рођен је годину дана после Револуције, оца је изгубио у I светском рату, студирао је математику да би се запослио, био је војник у II светском рату и отишао је са совјетском војском у Немачку. Године 1945. су га ухапсили зато што је писао “неучтиве”примедбе о “Бркатом”(односно Стаљину) у својим приватним писмима, због чега је добио осам година у концентрационом логору. На крају издржане казне, 1953, изагнан је у један град у јужном Казахстану, на ивици пустиње (што значи да није био баш у затвору, али му није било дозвољено да напусти место у које је био прогнан). Тамо се разболео и умало умро од рака, али су га излечили на онколошкој клиници (о чему је написао роман “Одељење за рак”). У заточеништву је предавао математику и физику, а у тајности је писао романе и приповетке. Након Стаљинове смрти дошао је период “отопљавања”, односно “омекшавања”опште климе, па му је било дозвољено да 1961. године у Русији објави чак и једну књигу. Тек тада су открили да је био већи “дисидент” него што је комунистичка власт дозвољавала, па му је надаље било забрањено да ишта више објављује. Међутим, његови романи су почели да се штампају ван Русије. Тако је он постао позната личност, незгодна по совјетске власти, нарочито када је 1970. добно Нобелову награду, а совјетске власти му, потом, нису дозволиле да ту награду и лично прими. Најзад су га 1975. насилно протерали: уручили су му одлуку о протеривању и он је већ после неколико дана био пребачен у Западну Немачку. Солжењицин сад живи у Вермонту, где и даље пише( ово је било почетком осамдесетих година 2О. века; писац се вратио у Русију средином деведесетих година прошлог века, нап. В. Д. ). Он Западу говори о нечему веома важном: о томе какво значење има атеистички експеримент у Русији. Тај експеримент он не посматра искључиво са политичке тачке гледишта, већ првенствено из духовне и смисленије перспективе. На неки начин, он је симбол савременог оживљавања Православља у Русији, јер је преживео оних шездесет и више година страдања руског народа и изашао непоражен. Солжењицин је човек снажне вере и великог искуства који има шта да каже свету. Његово велико дело “Архипелаг ГУЛАГ” морају прочитати сви који желе да схвате атеизам онакав какав је он у Совјетском Савезу, који желе да схвате шта тај атеизам чинм са људском душом. Солжењицин није огорчен због искуства које је стекао у логору и после тога; он је изашао као победник јер је досегнуо до хришћанске вере. Он је схватио да систем атеизма није нешто што је везано искључиво за Русију, већ да је атеизам универзална категорија пале људске душе. Чим усвојите атеизам као истину и прихватите да нема Бога, онда је – као што је Достојевски писао у својнм романима – “све дозвољено”: можете да експериментишете било чим што вам падне напамет – неким новим надахнућем, неким новим начином мишљења, неким новим друштвеним уређењем. Вредност Солжењицина је у томе што он показује да концентрациони логори нужно морају постојати у друштву у коме је атеизам постао владајућа животна философија. што има за последицу схватање да све религије морају бити уништене (што представља срж комунистичке идеологије). Човек чезне за вером, а како је она у комунизму забрањена, такав човек нужно мора бити одстрањен из друштва. Сходно томе, а будући да је атеизам заснован на злу које је присутно у палој људској природн. затворски систем у стилу ГУЛАГА је природни израз атеистичког експеримента у Русији. Ово, међутим, није најбитније. Оно што желим да истакнем као битно јесте то што се десило Солжењицину у религијском смислу када је отишао у затвор, јер му се управо тамо открио Бог. ГУЛАГ открива зло у човеку, али то је истовремено и полазна тачка за човеков духовни препород. Управо је због тога духовни препород који се сада дешава у Русији много дубљи од свих тих разних “духовних препорода” који се дешавају у слободном свету. Солжењицин говори о томе како је дошао до вере: “Дато ми је да из затвореничких година које сам осетио на својим леђима, извучем једно суштинско искуство: како човек постаје зао, а како добар. У заносу свог младалачког успеха мислио сам за себе да сам неповредив, те сам стога постао окрутан”. (Био је официр у совјетској врјсци. ) “Пошто сам имао велику моћ, био сам убица и душманин. У тренуцима када сам највише био зао, био сам убеђен да чиним добро и давао сам себи систематске аргументе за то. И тек у тренцима док сам лежао на буђавој затворској слами, почео сам да у себи осећам прве зраке добра”. Тада је његово срце почело да бива све мекше и пријемчивије, и у њему је почело да се збива својеврсно откривење: “Временом сам открио да линија која раздваја добро и зло не пролази кроз државе, класе, нити политичке странке, већ кроз срце сваког човека. а онда и свих људи… Чак и у срцу пуном зла, остаје мали мостобран добра. А и у најбољем срцу остаје… неискорењени запећак зла. “Колико је ово сагледавање дубље од онога што ми на Западу можемо да кажемо на основу нашег искуства! Дубље је зато што је засновано на страдању, које је стварно људско стање и почетак истинског духовног живота. Сам Христос је дошао у живот страдања и Крста, а они који су у Русији искусили патњу схватају много јасније ову истину. Због тога је препород Хришћанства у Русији тако дубок.” Не треба заборавити: ове речи изговорене су почетком осамдесетих година 2О. века, када није изгледало да ће комунизам нестати. Отац Серафим је знао да ће вера у Христа на крају победити, и да комунизма неће бити. Али, није био наивни оптимиста кад је будућност човечанства у питању.
 
СОЛЖЕЊИЦИН И ОТПАДИЈА
Такође, отац Серафим Роуз је видео да Солжењицин, гласом истинског пророка, говори о судбини света и човека у светлости хришћанског учења о апостасији (богоотпадништву). У свом предавању о крају света, Роуз уочава: “У Другој посланици Солуњанима, где помиње апостасију, св. апостол Павле овај покрет или процес назива још једним именом. Он апостасију назива “тајном безакоња”. Он каже да “тајна безакоња” већ делује, утирући пут антихристу, који је “човек безакоња”. Ако погледамо наш XX век видећемо да је “безакоње” или “анархија” његова главна карактеристика. Овде би било умесно поменути неколико примера. Све те бројне “школе” у модерној уметности XX века окончале су у оном што се искључиво може назвати својеврсним безакоњем. Кубизам или футуризам, на пример, завршили су у некаквим нељудским формама на платну. Или узмимо, на пример. оно што је Џексон Полок радио пре неких двадесет и пет година: стојећи насред великог платна, он би у “надахнућу” умакао четку у канту са бојом и бацао је, колико је захвати, на платно. Понекад је то изгледало забавно, са извесним занимљивим облицима, али то никада није била уметност. То се – уколико га упоредимо са уметношћу древних мајстора, са њиховом педантношћу и трудом – не може назвати уметношћу у озбиљном смислу те речи. Уметност древних мајстора је била и уметност и читава наука. За древну уметност се, дакле, може рећи да је права уметност, док је модерна уметност нека врста безакоња, зато што модерни уметници допуштају себи да раде оно што је против свих закона уметности. Зато, данас, можемо видети “ремек-дела” попут тривијалних Кемпбелових конзерви које “вреде” по 20000 долара… У модерној музици ствари стоје исто. Алберт Франкештајн, историчар модерне музике, написао је “Историју западне музике”, али када је дошао до XX века стао је и објаснио: “Не могу да пишем о историји музике у XX веку, зато што оно што се збива у XX веку није више музика онаква какву је ја знам”. То јест, он признаје да у XX веку постоји “нешто”, али каже да се то “нешто” не придржава закона којих се музика придржавала до краја XIX века, те се, према томе, ради о нечем другом и, стога, нека неко други пише о томе. А то је зато што је у музику XX века ушла нека врста “новог принципа”, то јест безакоња. Када се једном оде тако далеко, тада заиста више нема где даље да се иде, ту је онда крај. Ето зашто Солжењицин има осећање да се приближава крај: зато што се више не може ићи даље, зато што не можете као Кембпел сликати конзерве и то, онда, звати уметношћу. Нешто мора да се деси, ако већ не може да се иде даље. Мора доћи до неке експлозије: неки потпуно нови приицип мора ући у историју, као што је у своје време Хришћанство ушло у римску историју и потпуно преобразило римску уметност, претворивши је у потпуно нову уметност. Или. пак, ако се нешто значајно ново не догоди, цела цивилизација једноставно мора пропасти и то ће бити њен крај. У области морала, лако је запазити, да је, нарочито у последњих двеста година, безакоње у великој мери постало морална норма. Чак и они клирици који се налазе на високим јерархијским положајима у различитим римокатоличким и протестантским деноминацијама често су спремни да оправдају све врсте понашања, које су још у блиској прошлости биле сматране крајње неморалнима. То се данас сматра “новим моралом”, “ситуационом етиком” и томе слично. Солжењицин је, у свом харвардском предавању, посебну пажњу посветио ономе што се 1978. десило у Њујорку када је у граду нестало струје. Он је рекао: “Одредиште ваше културе је остало без струје на неколико сати и изненада су масе америчких грађана почеле да иду у пљачке и дошло је до масовног пустошења. Очигледно је да је слој површинске углађености (америчког друштва) веома танак, да је ваш друштвени систем веома нестабилан и нездрав. Када би пре четрдесет година у Америци нестајало струје, људи би помагали једни другима, позајмљивали свеће и томе слично. А у наше време, уместо тога, они разбијају излоге, пљачкају, краду све што пожеле, убијају људе и односе све што могу да понесу. Очигледно је да се за кратко време нешто суштински променило. Све су ово знаци онога што св. апостол Павле назива “тајном безакоња”, која се назива “тајном” зато што тајна јесте нешто што се не открива потпуно у овом свету, нешто што долази из неке друге стварности. “Тајна праведности”јесте читаво дело спасења које почиње Христовим силаском са Небеса (тј. Ваплоћењем). Тајна безакоња је супротна тајни праведности: она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет и упропашћује га. Према томе, тајна безакоња или анархије припрема долазак човека безакоња, антихриста. Идеја безакоња је ушла, чак, и у област политике и политичке управе, која је потпуно бесмислена без концепта поретка. Погледајте само како је свет данас подељен: готово половина света се налази у комунистичком табору. А комунизам, ако га објективно сагледате, нема никакве везе са политичким и економским поретком и потпуно је бесмислен. На плану политике, комунизам је тиранија, а тврди да се бори управо против тираније. На плану економије, комунизам уопште не функционише, без обзира на то што комунисти тврде да је читав смисао увођења комунизма његово, наводно, ефикасније функционисање од капитализма. Према томе, комунизам је бесмислен и са тачке гледпшта оних који су га увели у светску историју, јер не испуњава оно што је требало да испуни, а производи робовску државу о којој Солжењицин пише на изузетно убедљив начин. Међутим, и поред тога комунизам односи победу широм света. И чини се да није немогуће да ће и остатак света, беспомоћан да заустави ширење комунизма, једнога дана потпасти под његову власт. Зашто се то дешава? Рећи ћу сада пар речи о комунизму. Комунизам није само политички и економски систем. Политички гледано, он може да се одржава искључиво терором, ГУЛАГОМ. И свако ко хоће да схвати шта се данас, заиста, дешава у свету требало би и морао би да прочита Солжењицинов “Архипелаг ГУЛАГ”. Ова књига тачно показује шта се дешавало у Совјетском Савезу за последњих шездесетак годпна, односно у другим комунистичким земљама за последњих тридесетак година, и шта можда чека и остатак света… Али, како људи уопште могу да верују у марксистички систем? Свако ко верује у марксизам, мора признати да је то једна крајње чудна филозофија. Марксизам није обична филозофија као што су то филозофије које заступају тезу да је боље да људи демократски гласају или да је боље да људима влада један монарх. Ствари са марксизмом уопште нису тако једноставне. Маркси-зам више личи на некакав фантазмагорични свет. Марксизам веома личи на један покрет карактеристичан за XVI век. Био је то анабаптистички покрет: многи су се, у то време, проглашавали за Исуса Христа или пророка Христовог, излазили на тргове и масе би кретале за њима. Такви пророци би изазивали велике немире, побуне сељака, после чега би долазила владарева војска, која би побила устанике и у земљу би се опет враћао мир. Међутим, такви људи би у међувремену заталасали читаву земљу и масе би имале осећање да присуствују дешавању некаквог великог религијског догађаја. Комунизам је заснован на истој идеји. Ако размислите о комунизму, схватићете да је он, такође, једна хилијастичка идеја о томе да ће на земљи убрзо настати Рај, да Рај само што није дошао. Врло је интересантно читати о почецима комунистичког покрета у XIX веку, зато што су списи раних пророка комунизма, какав је био Фурије у Француској, били заиста бесмислене фантазије. Фурије, на пример. говори о доласку доба светског мира и напретка, када ће из свих фонтана тећи ружичаста лимунада, а месо расти на дрвећу, и томе сличне фантастичне ствари. Како су људи уопште могли да озбиљно поверују у такве ствари? А људи су заиста поверовали и то је оно што је у почетку покретало идеју комунизма, све док Маркс није, увидевши да су све то бајке, комунистичке идеје поставио на “научну основу” и развио оно што се назива “научним материјализмом”. Он је, затим, одредио и којим средствима те идеје треба да се спроведу у стварност, то јест како да се сруши буржоаска власт… А када буде дошао на власт, шта обећава? Он обећава управо исто оно што су обећавали и први комунистички фантазери. Лењин је, на самима почецима руског комунизма, имао идеју да у свету мора бити подигнута Револуција и да сви краљеви морају бити побијени да би се променило друштво; да средњој класи мора бити одузета сва имовина, а власт предата “радницима”. јер су радници они који су најпотлаченији. Власт треба дати “народу”, иако, у ствари само мали број људи треба да неко време влада “у име народа”, јер је народ неспособан сам да влада, да би, после извесног времена, ти такозвани диктатори у име пролетаријата једноставно – нестали. Тада ће људи, наводно, постати мирни, срећни, задовољни и више неће бити никаквих проблема. Неко је, тада, упитао Лењина: “А шта ако се деси да неко настави да и даље заступа религијске идеје, или жели да се врати на стари начин живота? Да ли би можда, ипак, требало да, тога ради, постоји и полиција? “Лењин им је одговорио да тада више неће бити никакве потребе за постојањем полиције, јер ће људи бити толико измењени новим друштвеним условима да ће сами спонтано згњечити као бубу свакога ко буде имао некомунистичке идеје. Другим речима, људи ће да буду толико срећни у комунизму да ће сами ликвидирати непријатеље комунизма и, стога, неће бити потребе ни за полицијом, ни за војском. нити за ичим сличним. То је једна утопија, а управо је на томе заснована комунистичка идеологија као једна наказна политичка филозофија. То значи да је комунизам заснован на принципу безакоња. ”
 
СОЛЖЕЊИЦИНОВА ПОРУКА АМЕРИКАНЦИМА
Отац Серафим Роуз је био сигуран да ће прогон хришћана, који је започео у Русији, завршити у Америци. Разлози због којих је у то веровао били су веома дубоки. Све, наиме, почиње од детињства Американаца, који одрастају као “богови”, којима се родитељи клањају, испуњавајући њихове хирове. Но, и одрасли остају инфантилни, неспремни да буду зрели и одговорни људи. По Роузу, “сав живот се претвара у трагање за “разонодом”, што је било просто незамисливо у 19. веку, када та реч уопште није значила сврху живота. Човеку из прошлог века наше живљење с телевизијом, забавним парковима, рекламом, биоскопом, музиком, и читавом културом уопште, изгледало би као вегетирање идиота који су потпуно изгубили везу са стварношћу”. Док у комунистичким земљама људе силом терају да забораве Бога, на Западу то чине забавом. Зато Роуз одлучно тврди: ?”Символ нашег безбрижног живота, толико склоног забави и самообожавању, постао је Дизниленд и ако се потрудимо да се мало боље загледамо, видећемо да покољење “нарциса”корача право према ГУЛАГ-у”. Забава има тоталитарне претензије – да у људима убије осећај бесмртности и боголикости. Сви треба да буду инфантилци под будним оком Великог Инквизитора који је и Велики Брат. А онда ће се, једног дана, кад избије светска криза, све претворити у кошмар…
Отац Серафим је и говорио људима како да се спреме за будуће догађаје: ” Свако ко је имао прилику да упозна људе из СССР-а и других комунистичких земаља или да чита њихова дела, сигурно је приметио колико су ти људи озбиљни, понекад чак и суморни. Ја не кажем да ми треба да будемо тако суморни, јер би то било лицемерно, већ само да треба да схватимо да су нас сва та наша слобода и просперитет у великој мери духовно обогаљили, и да стога морамо да отворимо срца и дубоко у њих похранимо поруку људи попут Солжењицина. Морамо проучити ГУЛАГ и учинити га, у оној мери у којој је то изводљиво, делом сопственог искуства. /… /Следећи део Солжењицинове поруке садржан је у наслову једног од есеја који је написао у Совјетском Савезу: “Не живите у лажи!” Његов одговор на ГУЛАГ и на ћорсокак у који је доспело совјетско друштво уопште јесте да Русију може спасти једино духовна промена, која треба да наступи сада, у сваком појединцу, а не нова револуција. Многи сведоче да је у совјетској држави тренутно најтеже поднети управо лажну природу свега, и то не само када је у питању свакодневна пропаганда или непрестано прекрајање историје, већ свакодневно непоштење и неискреност рођени из страха од свемоћне државе, и из сарадње (вољне или невољне) са том лажи (односно, рада у корист социјалистичког “раја”), што представља основу целокупног совјетског система. И ми на Западу имамо прилике да се сусретнемо са овом појавом свакодневне лажи, кад год нас у односима са другим људима води жеља да напредујемо или да некога преваримо. Хришћанство све више хладни, и ово је резултат тога. Веома важна дужност сваког хришћанина јесте враћање истине у свакодневни живот. Али ми вероватно не поседујемо исту љубав према истини коју поседују људи у Русији, јер нисмо искусили сву грозоту лажи отеловљене у совјетском систему. Постоји један део Солжењицинове поруке коју његови критичари често тумаче као “романтизам”, и који је вероватно најслабије схваћен од свега онога што он има да поручи. Он се залаже за повратак људског елемента у модерни живот који је произвео нељудске градове у име “прогреса”. У свом “Писму совјетским вођама” он речито говори против “затроване зоне асфалта и бензина” у градовима Русије, против имитације западних небодера, “загађених појаса пустоши око наших индустријских центара”, и свом снагом заговара повратак “непрогресивној привреди”, старомодннм “градовима који су направљени за људе, коње, псе”, и повратак “највећем добру свих народа”- земљи. Наравно, ово уопште није романтизам, већ здрав разум који постаје све очигледнији сваким даном који пролази, јер исцрпљивање светских ресурса и загађење природе индустријским отпадом постаје све озбиљније. Многи људи на Западу, укључујући и мале заједнице православних хришћана, свесни овог проблема, увидели су потребу за споријим, људскијим животом изван великих градова у којима влада извештаченост која представља препреку хришћанској топлини и искрености. Ситуација у којој се данас налазе амерички фармери, који производе храну и за многе људе широм света, требало би да нас забрине: судећи по све мањем броју фармера и чињеници да фарме постају све мање привлачне за људе, рекло би се да ни ми не користимо мудро природна богатства наше земље. И коначно, Солжењицин нам поручује да оно што се десило у Русији долази и на Запад. Америка и слободни Запад се такође морају суочити са антихришћанским феноменом државног атеизма и ГУЛАГА који овакав систем повлачи за собом. То је порука коју Солжењицин преноси у својим америчким обраћањима, на пример, на церемонији уручења диплома на Харварду 1978. године. када је оштро осудио Америку због губитка воље, због љубави према задовољству, и чињенице за се задовољава легализмом у људским односима. Овде ћу навести неколико одломака из другог обраћања, 1975. године, пре састанка Асоцијације радничких синдиката Америке у Њу Јорку: “Да ли је могуће пренети искуство оних који су страдали онима којима страдање тек предстоји? Може ли један део човечанства учити из горког искуства другог дела човечанства? Да ли је могуће упозорити људе на опасност? Небодери постојано стоје, поносно показују на небо и кажу: то се овде никада неће десити. То никада неће доћи овде. Овде је то немогуће… Човечанство се понаша као да не разуме шта је комунизам, као да не жели, као да не може да схвати… Суштина комунизма је изван граница људског разумевања. Тешко је поверовати да људи заправо могу да планирају такве ствари и да их изведу… Комунизам је заразио читав свет веровањем у релативност добра и зла… Просвећени људи сматрају помало неприкладном озбиљну употребу речи попут “добра” и “зла”. Комунизам је успео да у све нас угради идеју да су ти појмови старински и смешни. Али уколико смо лишени појмова добра и зла, шта нам преостаје? Ништа сем манипулисања једних другима. Пашћемо на ниво животиња. Све што је против комунизма је за људскост. Супротставити се нељудској комунистичкој идеологији значи бити људско биће… То је протест наших душа против оних који нам говоре да треба да заборавимо појмове добра и зла… Ја разумем да ви волите слободу, али у овом нашем пренасељеном свету морате да платите порез на своју слободу. Не можете себично волети слободу и без речи се мирити са тим да је највећи део човечанства у свету жртва насиља и репресије. А ипак, када човек путује вашом земљом и види ваш слободан и независан живот, све опасности о којима сам данас говорио заиста се чине имагинарним. Дошао сам овде, разговарао са људима, и видим да је то тако. На овим вашим широким, отвореним пространствима и сам сам постао благо заражен тим осећањем. Опасности делују нестварно. На овом континенту је тешко поверовати у то шта се све дешава у свету. Али, господо, овај безбрижни живот не може да потраје ни у вашој ни у нашој земљи. Судбине нашнх двеју земаља ће бити изузетно тешке, и боље је да се за то припремимо на време… Два процеса се данас одвијају у свету. Први је процес духовног ослобођења у СССР-у и другим комунистичким земљама. Други је помоћ коју Запад пружа комунистичким владарима, процес уступака, детанта, уступања читавих држава. Ми тамо смо робови од рођења, али се боримо за слободу. Ви сте, међутим, рођени слободни. Ако је тако, зашто онда помажете нашим поробљивачима? “Солжењицинова порука је, дакле, упућена директно Америци- пробудите се, научите од оних који су страдали, вратите се верским и моралним коренима човечанства, стојте одлучно у добру и супротставите се злу. ”
Солжењицин је говорио Американцима да губитак хришћанских оријентира не може донети добро никоме, па ни њиховој моћној и богатој држави, која ће се, ако изгуби сваки додир са духовним вредностима, на крају и сама зарити у блато не само безбожја, него и богоборства. И то се, мало по мало, остваривало, да би се данас, кад је један од најважнијих елемената Обамине кампање борба за абортус и “бракове”, то видело сасвим очито.
 
ЈУЧЕ У РУСИЈИ, ДАНАС У АМЕРИЦИ
Да, отац Серафим Роуз је знао шта долази у Америку. Прозорљиви старац Игњатије Храбински је, тридесетих година XX века, говорио: ?”Оно што је сада почело у Русији, завршиће у Америци”. Зато је и књигу “Нови светитељи руских катакомби”посветио “мученицима хришћанима, данас у Русији, сутра у Америци”. Да ли је његово пророчанство испуњено? Још увек није у потпуности, али се његово испуњење приближава.
Ево шта каже угледни хришћански културолог, Тал Брук, описујући стање духа у САД: ” За Американце који се одушевљавају слободом религије њено сасецање се чини невероватним. Али довољно је погледати школе. Свака одражава живот и духовно стање целе нације. Замислимо да су школе Америка у целини. И шта добијамо? Добровољна читања Библије, молитве, црквени парохијски скупови, као и било каква религиозна делатност нагло се и заувек прекидају. Они који се с тим не слажу мораће да се тихо иселе у иностранство. Ето шта би се догодило ако бисмо Америку изједначили с њеном државном школом. Занимљив пример: будућем свету који није наследио амерички устав или Повељу о правима мораће да се суочи са истим оним ограничењима која су данас уведена у систему државних школа, и у атмосфери “плурализма” та ограничења ће се чак показати природним. А наш законодавни систем на све могуће начине томе повлађује, тежећи да стрпа религију у Прокрустов кревет “личних потреба”. Напорима америчког Савеза за грађанска права, свуда су забрањена приказивања сцене Рођења Христовог чије су се слике од дана настанка ове земље излагале у парковима и на друтим јавним местима… Ми пак из незнања поздрављамо сва та ограничења, и само емигранти из Источне Европе тужно и с разумевањем климају главом… Они најбоље знају шта је у стању да учини свемоћна држава”. ”
А ево шта о изградњи тоталитарне Америке – ГУЛАГ-а електронског доба, каже угледни амерички хришћански писац и борац за људска права, оснивач Радерфорд института, Џон Вајтхед: ” Где год да одете и штагод да радите, посматрани сте. Када користите мобилни телефон, остављате информације о томе када сте звали, кога сте звали, колико дуго је трајао разговор, чак и где сте били у том тренутку. Када користите АТМ картицу остављате снимак где и када сте користили ту картицу. Чак је на многим местима постављена и видео камера. Али то није све. Према Патриотском закону САД од Ваше банке се захтева да преиспита Ваше трансакције уколико било који детаљ побуђује сумњу, или установи да сте у контакту са било каквим непожељним особама – наводно, у потрази за терористима. Уколико постоје било какве нејасноће, Ваша банка обавештава владу, која пружа такве информације обавештајним службама и полицији у целој земљи (на локалном, окружном, државном и федералном нивоу). Када купујете храну у самоуслугама, поручите кошуљу директно или преко бесплатног телефонског позива или слично, све ове трансакције улазе у базу података информационих компанија. На овај начин оне Вас тачно одређују која сте врста потрошача. Зар то није довољно забрињавајуће да владине обавештајне службе рутински сакупљају милијарде оваквих података о томе шта сте радили и где сте живели читав живот, о Вашој непокретној имовини, о свим Вашим телефонским бројевима, аутомобилима које сте поседовали, и тако у недоглед? Међутим, најмања њихова грешка може Вас жигосати за цео живот. Узмите, нпр. Марка Фроста из Тампа на Флориди, пословног човека и оца двоје деце, који је једноставно желео да гласа на председничким изборима 2000. године. Када је покушао да гласа, радник задужен за надгледање избора му је рекао: “Извините, господине, Ви сте починили злочин. Ви не можете гласати. ” Иако је то била грешка, и Фрост никада нијс био осуђиван због било ког злочина, ипак му није било дозвољено да гласа. Фрост је био жртва аљкавог покушаја владиних функционера да користе забележене поверљиве информације да би “из бирачких спискова избрисали преступнике и друге људе који немају право гласања”, пише Роберт О’Хароу у својој књизи “Без места за скривање”(2005), која обелодањује много тога. Ово је била “јасна демонстрација онога што се може догодити када се влада и служба за поверљиве информације удруже против појединаца”, бележи О’Хароу. “Овакво коришћење компјутеризованих личних података може, и то се често дешава, избећи контроли. “Одговорна организација за Фростово искључења била је компанија Choice Point, чије је седиште у Џорџији и чија је делатност формирање базе поверљивих података. Њихова Интернет страница представља се поносно као “водећи национални добављач служби идентификационих и кредитних потврда. “Често називан пословним информационим посредником, Choice Point доставља предузећима податке о радницима који траже запослење, осигуравајућим друштвима податке о ризичности нових клијената, а законодавним службама и државној безбедности податке о осумњиченим за злочине. Choice Point је тајна агенција обавештајне службе. Од 1997, Choice Point је купила 58 предузећа. Као што О’Хароу истиче у скорашњем интервјуу (www. democracynow. org), све ово обухвата складиштење DNК података, биометрију, отиске прстију. Они постају стручњаци за отиске прстију. Имају око 19 милијарди отисака, како кажу, што их чини највећом “шпијунском службом” из сенке у САД. Тако да када покушате да нађете посао, постоји шанса да ће то предузеће отићи до Choice Point-а, да провери Ваше залеђе… А један момак који се брине због тога, дефинисао је такво понашање као примицање друштву “слова срама”где сте за читав живот жигосани за било шта што сте учинили док сте били млади и неозбиљни”Међутим, недавно је откривено да и криминалци имају приступ тој бази података. Лопови су задобили приступ преко украдених идентификационих картица да би креирали наводно законита пословања. Онда су креирали 50 Choice Point-ових рачуна и омогућили прилаз именима, адресама појединаца, бројевима социјалних осигурања и извештајима о кредитима. Choice Point изјављује да би тај безбедносни прекршај могао утицати на животе 144778 људи. “Дакле, Америка, а с њом и свет, постају подручја под тоталним надзором.
 
ПОРУКА ОЦА СЕРАФИМА
Зато је отац Серафим Роуз учио хришћане да се спреме за нове прогоне, где год буду желели да остану верни Христу. Ево његових златних речи, заснованих, између осталог, и на Солжењициновом искуству: ” Не желим да вас плашим, али обратите пажњу на невоље православних. Исто то или слично очекује и нас у блиској будућности. Живимо на крају времена, уочи доласка антихриста и оно што се чини у Русији и другим земљама уобичајена је појава. Ми пак на Западу живимо у ‘рајском врту за идиоте’ којем само што није откуцао последњи час. Зато се припремајмо – не да правимо залихе хране и одеће, као што већ неки чине, већ унутарње, душом, као што и доликује православним хришћанима. Да ли сте нкад себи постављали питање: Како бисте преживели у затвору, у концетрационом логору, а посебно у самици? Како? Врло брзо бисте једноставно полудели зато што ваш разум нема чиме да се бави јер је засићен световним а не духовним утисцима. Ми живимо само тренутним бригама, не размишљајући озбиљно о хришћанству, о Цркви, не проничемо у суштину Православља. Доспевши у самицу нећемо преживети јер нећемо имати чиме да се забавимо. Тамо нема ни филма, ни забаве – само четири гола зида. Код Рихарда Вурмбранта. румунског протестантског пастора, постоји врло занимљиво предавање на ту тему (снимљено је на магнетофонску траку). Он каже да у таквом критичном положају када је човек лишен књига и било каквог спољашњег ослонца може да се ослони на свој унутарњи ‘пртљаг’. Њему лично, подвлачим, нису много помогли цитати из Библије које му је пошло за руком да се сети – познавање закона и догмата не спасава, треба стећи Христа у свом срцу. И када то човеку успе онда православан човек у затвору има читав програм живота. Најпре треба да се сети православног календара, када се и који свети помињу. Није обавезно знати цео календар, наш црквени живот ће нам рећи најважније празнике црквене године и свега онога што се скуипло у срцу одмах ћемо се сетити. Помоћи ће нам и молитве и песме, њих треба појати свакодневно. Сетићемо се људи за које се можемо молити… “О. Серафим је истицао да ћемо и сада, молећи се за православне који страдају у целом свету стећи с њима јединство душа и поделити њихове невоље: “У мислима се можемо ‘прошетати’ по целој земљи, с континента на континент, из земље у земљу. Можемо се молити за познанике и мало познате, чак и ако се не сећамо њихових имена – за јерархе и игумане, за целе парохпје, за свештенике руског и других народа, за манастире у Светој Земљи, са сужње у Русији и Румунији, као и у другим безбожним државама, за мисије у Уганди и другим афричким земљама где има много тешкоћа, за атонске монахе… Што се више сећа имена и догађаја за које се може молити, то човек лакше подноси властита страдања, то је богатији унутарњи ‘пртљаг’ с којим није страшан ни затвор”. ” Дакле, отац Серафим је био јасан: чекају нас тамнице и прогони, само ако желимо да останемо верни Богом установљеном поретку света. Солжењицинов пријатељ и саборац, философ и математичар Игор Шафаревич, тврдио је да су комунизам и капитализам два пута ка истом бездану. Оба поретка заснована су на демонији економије и њене превласти над боголиком људском душом, и зато оба морају завршити у понору нихилистичког тоталитаризма. Није Орвел случајно предвидео да је слика будућности планете чизма на људском лицу, и то заувек. Све је почело када је Запад напустио Исток, и одлутао од Христа, у потрази за земаљском моћи и просторима за нова освајања. Касније је и Исток заборавио себе, и заразио се, са Запада, жељом за рајем на земљи, али рајем без Бога и против Бога. И сада се налазимо пред понором, у који Исток и Запад гледају и само што нису полетели ка дну. Хоће ли се зауставити пред сам скок у бездан? Отац Серафим и Солжењицин су препоручивали један пут – повратак Христу Распетом и Васкрслом; или, како је говорио Александар Исаијевич, “покајање и самоограничење као категорије националног живота”.
Или, како би рекао покојни патријарх Павле – Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

3 Comments

  1. Петар Јараковић

    Хвала ти Господе што си Великом Руском народу подарио оваквог горостаса. Ево путоказа и Српском народу и оним који хоће да буду његови вође.

  2. Као професор француске књижевности, који је предавао Егзиперија у канадским гимназијама, морам признати, да сам слабо и млако тумачио у мојим предавањима тај хришћански поглед у његовим делима. Дубоко се кајем и молим опроштај од великог писца и мојих ђака. “Il est bien difficile de juger soi-meme” (St. Exupery) Тешко је судити самоме себи………

  3. Dobar tekst.