ПИЈЕТИЗАМ КАО ЕКЛИСИОЛOШКА ЈЕРЕС

<p claПротојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

ПИЈЕТИЗАМ КАО ЕКЛИСИОЛOШКА ЈЕРЕС
 
Изнесена је тема “Пијетизам као еклисиолошка јерес”. Подразумева се побожност кроз њене аномалије, или чак теоманију али у одсуству општеприхваћене светоотачке терминологије. Разговор се води на форуму студената теологије поуке.орг у који се и ја упуштам.
Строго гледано латински изворник не означава то што што се овде нуди.
 
Пијета (пијетизам) која за себе говори о побожности, смирености, чедности није туђа Православљу, јер “пиетас” (pietas) има задатак да опише добре особине човека и да га побуди на њих. Бити добар и побожан, што је у суштини речи пијетас, није јерес, јер неко може да нас овде катастрофално погрешно разуме. Пијета је ношење човека који испуњава своје дужности и гледа на свог друга или ближњег са највећим поштовањем, или дуг или одушевељење према држави, родитељима или крвним сродницима. То је оргинални смисао пијете. Касније схоластика му даје инјекцију другог значења, и то не би био проблем да се пијетизам у неким духовним искуствима не користи управо тако као по Цицерoну. Јавља се оправдана бојазан да неупућени не помисли да бити добар, побожан и патриота јесте погрешна ствар на коју упућује академско богословље.
 
Ево, недавно смо могли да прочитамо код патријарха Кирила, који говори о религиозном патриотизму, и по горе наведеним судовима можемо да закључимо да је и он поробљен овом “јересју”. И то тим “осећајним” патриотизмом којим је све више поробљен, што зна онај ко га чита, и камо среће да и ми у Цркви таквом пијетистичком осећајношћу приступамо питањима наше нације, вере, и културе. Тим пијетизмом као производом Православља. Ово сведочи корен те речи и како је Православље њу преузело. А у изворном смислу оно је њега преузело правилно. Православље може да се изгуби у том оргиналном пијетизму, може да се поткраде неки блажи јуридички однос ако се он претерано показује као обавеза. Али код нас постоји систем који то усмерава да тако не буде.
 
У православном речнику старијих датума пијетизам у негативној конотацији не постоји, него је позајмљен из западне теологије, и из њеног односа према подвигу, вери и добрим делима. Он се први пут открива као побожан покрет у Лутеранској цркви. Овај проблем између Православља и западног хришћанства одавно постоји. Сад, што неки новији православни теолози то описују западним размишљањем треба да буде предмет овог разговора.
 
Треба бити опрезан код употребе овог спорног термина. На енглеским говорним подручјима Православље преживљава пијетизам као нешто најнормалније у Цркви. Наравно не у оном “књижно” исказаном смислу. Реч или израз piety = “пајети” јесте богослужбена реч на енглеском језику. И ми њу стотинама пута у разним јектенијама и молитвама користимо.
 
Тврдња да је пијетизам у православном смислу “јерес” треба да изазове црвенило на лицу. Проблеми прелести или погрешног сагледавања наше духовности описују се другачије, и у другачијем контексту. Православље има далеко стручнији приступ овој тематици него у том домену јако сиромашан Запад. Православље има изражајнију и битовно богатију терминологију. Када се овде помене да је пијетизам јерес та мисао управо садржи сув схоластички прилаз у зјапећем одсуству православне терминологије. И то посматрамо као наш проблем који треба да се реши.
 
У дискусији ми је понуђено објашњење пијетизма подржано ауторитетом шефа одсека за филозофију Свеучилишта у Загребу, доктора наука Вјерана Катунића. Он овако говори: “Пијетизам је пандан енглеском пуританизму. Израстао је из протестантске реформације, био је супростављен етаблираној ортодоксији и представљао је адаптацију догми аспирацијама, ситуацијама и притисцима популације која га је усвојила”. Сада треба да се упитамо: А како пијетизам може да буде истовремено православна јерес у одсуству одоварајућег богословског речника? Друго је питање ко и како жели о њему да говори. Православна поробљеност у схоластици је исто што и мач са две оштрице, и зависи како га ко користи и са које стране сече. Све што желим да кажем је да суштина речи (термина) носи другачије изворно значење. Пијетизам као суштински појам не сукоби се са православном терминологијом, како сам већ поменуо, у служби литургичког живота Цркве. То питање, као неки сурогатни православни проблем, увезено је са Запада. У овом питању се открива утицај схоластике на “проблематику” православне терминологије, јер је суштаствено производ јеретичке западне теологије.
 
Новији теолози користе ову “инјекцију” како би убризгали западно сагледавања проблема духовности. Зашто је направљена та рокада да се заобилази богато светоотачко искуство, посебно кападокијско, да се његова методика и терминологија потискује а позајмљује нама туђа западна (рецимо као Јанарис)? То у позитивној теологији није јасно. Пред нама су разна сагледавања духовног човека, а посебно ако се дотичемо проблематике “теорије сатисфакције Бога” и индивидуализма у Цркви која долази са Запада. Зато се оперише различитим терминологијама.
 
Треба да знамо да неки православни теолози врше академску ревизију онога што је светоотачко богословље подвига и искуства давно решило, а посебно св. Јованом Лествичником, св. Теодром Студитом, Максимом Исповедником, Антонијем Великим и другим сличним св. оцима. А посебно Добротољубљем. Треба и даље полазити од чињенице да се продужава сукоб православног и западног (посебно протестантског) схватања вере и добрих дела. Проблем са којим се суочавамо је у самој тематици. Моја жеља је да кажем да пијетизам-побожност у православној форми као подвигу не може да буде јерес. Чудно је како људи олакао свашта причају и завршавају у апсурду, уосталом као и у овом када се Православље штити плодовима његовог одбацивања и протеста против њега.
 
Напоменута ми је примедба да је пијетизам “рак наше Цркве”, надајући се да је реч о Православној, јер се суочавам са чињеницом да са мном улазе у дискусију и неправославни хришћани. Мој саговорник то елаборише овако: “Јер као што ћелије код рака одвајају од организма, неким чудним механизмом се то дешава и са верницима… То понашање је из личне користи , нарано квазидуховне”.
 
Духовно је безумље да се каже да је побожност “рак”, “јерес”, а посебно нашем народу који једва зна да се прекрсти. Знамо ли зашто? Зато што ми знамо шта значи прелест и знамо шта значи духовна лењост и њено униније које утиче на све категорије нашег живота. А колико су дебелих књига о томе разни богослови написали? Рећи да је побожност “јерес”, “рак цркве” личи на бумеранг који се враћа право у главу, јер је јерес рећи тако нешто. Додавањем придева бисмо можда могли да решимо проблем говорећи о “лажној духовности” или јаловој, или неправилној… Али тако ова тема није формулисана. У Православљу постоји побожност и о њој сада пишем. Побожност је благочешће, али не оно у очима теолога Шмемана, онако како је га је он опажао.
 
Ми и даље гледамо на “пијетизам” као овде споран теолошки проблем. За мене је споран. Тачно, он најнормалније постоји у Православљу од вајкада, чак је и ап. Павле о њему писао. Али та се “побожност” показује у једној јединој речи – у прелести. На њој стоје “сав закон и пророци” православног предањског богословља са којом су се Свети Оци љуто борили. У тој борби за човека је изнесено суштинско православно богословље. И када бежимо у схоластику како бисмо описали ове нама давно јасне ствари онда то показује колико познајемо своје вредности.
 
Развија се врло опасна тенденција у савременој мисли да је побожност “јерес”, или сада већ “рак” Цркве. Дакле, од оваквог приступа треба одустати и исти проблем треба мерити и оцењивати православљем. Привидно благочешће је далеко шири појам.
 
Да, тај “рак” Цркве открива се у лажној побожности и у фарисејству, у том лицемерју, у претварању, у наметању доброг, глумљењу благог, представљању побожне слике, сујеверју, тражењу људске славе итд., а све у гордости као покретачу свега тога. Духовна гордост ствара прелест! “Показуха” – Руси би рекли. То се остварује лажним служењем. Ништа мање, ако не и више, а у одсуству коректне употребе тог термина да би се обухватила и друга аномалија те врсте, и још већи рак који једе Цркву, а подобро и црквено (материјално). Открива се и у другачијим методама лажног представљања духовности, а као прво у гностицизму; у кабинетском старчеству; у теологумени индивидуализма; у лажној кабинетској духовности, у књижном односу према живим истинама и животу Цркве. А још више се открива у потражњи славе и каријере, новца и звања, чиновништва и високих места, театралности предикаоница, билатералних ручкова и скупова; исто тако и у полтронству, у хуманизму као праведности, у политикологији као начину представљања духовног и побожног, и чак у неким појавама социјалног рака, када покривени рјасама и мантијама кријемо и ту нашу лажну побожност, као и у ужасним моралним падовима. Све је то предаја стихији, све је то у одсуству духовног руковођења “прелест”, а у свесном избору безбожије које се проналази у комфору и удобности … Све је то схоластички пијетизам, а не онај “пијетизам” када неко направи појасни поклон пред целивајућом иконом а неког то ужасно иритира. Или убрађена марама у храму Божијем?
 
Шта је то лажна побожност? А зар је она само једна, или се појављује само у једној “благочестивој” форми? Свака служба у Цркви на било који начин може да се изрази лажно ако се руководимо убеђењем “да још службу вршимо Богу”. Знате, о овим стварима је давно, давно, писао митрополит Антоније Галицки (Храповицки), у оној његовој чувеној проповеди: “На дан бестелесних сила”. У њој је он указао на две категорије као духовне аномалије, на пијетизам и сколију, и њиховим аналогним повезивањем као две крајности, које нас и дан-данас прате, изнео ону алегоричну мисао “о данашњим руским јелинима и руским јудејима”. А то значи да равноправно постоје две аномалије у данашњој Цркви, она у побожности и традиционализму упоредо са оном у контемпоралном гносису и схоластицизму.
 
Суочавам се са упорном тврдњом да “пијетизам није побожност”, и да он можда то значи на енглеском како сам то ја раније и показао у богослужбеном речнику док на “српском” нема то значење. То је аргумент? Понављам, тврди се да на “српском” нема то значење, уз поднесени аргумент хрватског филозофског речника (Загребачког Свеучилишта), као и “латинског” који би то требало и да потврди? Водимо полемику док пред нама и даље стоји српски спор да је аномалија лажне побожности прелест, прелашћеност – термин који се нашироко користи у књижевности и белетристици, а не само у теологији. Дакле, превише за нашу младу академску мисао која у сваком свом трактату и научном раду жели да се ослободи схоластицизма?
 
Очито је да данас човек без усмеравања не уме да мисли, што се манифестује у свим порама нашег живота: духовном, социјалном и политичком. Потврда тога је да осим неколицине повлашћених људи сви виде општу трагедију нашег народа. Једно црно и зјапеће дно које гута наду нових генерација. Дакле, то је истина коју свакодневно опажамо. Ми – “људи од цркве”, и у Цркви, ми оваквом тематиком млатимо празну сламу а не лечимо јадног човека који је поред нас. А да ли знамо зашто? Зато што га ми уопште не видимо, јер га увек оцењујемо или огледамо идеолошки-књижно, “научно”, али никако оног којег свакодневно заобилазимо. Апстрахујемо га. А управо у новијој теологији свуда говоримо о “личности”, о “нашој ипостасности”, о “слободи”, и низ чега другог у том смислу… А у правом и “опипљивом животу” тога нема као што нема ни спознаје да се цени предањско наслеђено док се увек афирмативно прихвата туђе наслеђе, у којем се по природи постављених ствари ампутира наш дух и стваралаштво. Народ који се у отетим вредностима (као покраден) инфериорно адаптира на нешто њему сасвим несвојствено и непознато, он почиње да се препознаје у еклектици вредности које су противречености нашег општег интегритета као нације.
 
Највећи пробем је што данашњи теолози не умеју да мисле ван шаблона. То често кажем и то увек треба да наглашавамо. Ако Свеучилиште условљава “српски језик” оно не може да условљава значење других језика. Ако желе да српској речи припишу такво значење, нека то раде, али побожност је основа нашег спасења, наравно у одсуству њене прелести. И на латинском, и на енглеском, и на српском “по Богу” = побожност значи то што значи, и тај израз не смемо кварити као што смо интелектуалним силовањем искварили “екуменизам” (само наводим пример). Да, и “ми од књиге” стварамо још већу конфузију и убијамо душе инфицирајући општу народну невиност, тим тешким академским празнословљем и наклапањем, уместо да ови “научници”, који су се нашли у духовном проблему, покајно заједно са св. Андрејем Критским једноставно кажу: “красноречив сам и високоглагољив”.
“Побожност” је основа свега, јер и сама реч говори да се нешто одвија “по Богу”, а у еванђелском у “обожењу”, тј. процесу обожења. А када говоримо о “лажној побожности” то треба увек и подвући на одговарајући начин… Зашто описно и тако сиромашно када за то постоји врло дубок светоотачки термин? Шта је урадио Јанарис? Узео је латински или схоластички речник-методику да би описивао миленијумски решавану православну тематику, и препричао је све оно што су Свети Оци Источне цркве нас давно научили. И тако је он написао своју књигу. И назвао је великим именом “Пијетизам као еклисиолошка јерес” (јерес пре свега је тенденциозно погрешно учење а не и духовна аномалија, јер би у овом последњем сваки грех био “јерес”). И то је сада сензација за расправу у српском академском богословљу? Побожност као појам мора да се чува као зеница ока, јер насилно наметнутим гносисом академско богословље побожност не трпи и чак је не разуме. Прелест и лицемерје у проблематици коју смо изнели има две стране и данас Црква под њима грца и страда, зато што предањска побожност смета старој идеји измирења између западног неогностицизма и нашег предањског хришћанства. (Како то Болотов каже: између разних култура и историјског склопа мисли – између западног (римског) јуридичко-прагматичног света и источног таинственог). Зато неки елементи у Цркви траже јурудичко оправдање за оно што по својој духовној слабости раде у односу на вековно прихваћену у упражњавану динамику црквеног живота (рецимо нарушавање поста у Чисту недељу), па оно што им недостаје објављују непријатељем. Побожност им постаје неприајтељ. Пост је аномалија и покретач гордости?
 
Пијетизам као реч која у преносном значењу описује духовну аномалију је врло, али врло, лош увоз са Запада. Прелест је теолошки дубља, лепша и некомпромитујућа реч за ову тематику. Указао сам на опасност која постоји, јер постоји, и подвлачим да неком може да падне на памет да је побожност опасна. Реч прелест савршено објашњава све то “описујуће” што филозофско елаборисани пијетизам (западне филозофије) нуди. Не треба Православљу протестантски “пијетизам” као духовна аномалија, јер он у западном литургичком животу Православља носи другачију поруку и људи би се само збуњивали. Ми имамо реч прелест која нам омогућава да подробно објаснимо све искривљености умишљене или лажне побожности.
 
Изнесена је замерка да сам могао једноставно да кажем: “постоји историја која објашњава појам пијете, а онда постоје и схоластици који су преузели цео термин негде око 16. века уназадивши га схоластиком и јуридиком”. Треба ли да подвучем ове речи: “схоластиком и јуридиком”? Да западном терминологијом која је искована у погрешној еклисиологији решавамо тако софистицирану аномалију духовности која се врло често показује као “псевдопобожност”, или театрално показивање побожности?
 
Да, могао сам, али исто тако као што може на форуму студената теолошког факултета и њихових професора да се православно каже: аномалија побожности је прелест. Једно повлачи друго и тако… А изворна добра жеља, суштина и пориви остају по страни, наравно непримећено. Повод за мој протест оваквом начину излагања био је енглески литургички језик који често користим (и он је део мог литургичког живота), а највише “пијетизам” као “православна јерес” (моји наводи). Можемо ли на филолошким поставкама, историјским коренима развијања термина, да исто то кажемо и за екуменизам?
 
У даљем разговору износи се мисао да сам се управо дотакао теме “многих ломљења копља – израз и савремено значење у ускости буквализма”. И мој саговорник продужава: “А одакле буквализми, цитатологија и кривина – од пијетизма (негативно усмереног, да не кренемо у круг опет). Управо та крута побожност, неиспитивност, табање по словима дословности на нивоу једног мешаног папалног и протестантског система који паразитира на Цркви узрокује такве погрешне ставове и још круће закључке, који су неминовно повели у разне странпутице а под плаштом побожности”.
 
Одговор на ово је једноставан, јер православљем је лако све то избећи.
 
Мислим да треба увек да се руководимо сагледавањем црквене пуноте, те по благодати и по послушању, која нас у нашим талантима остварује у Цркви. Сви ми по нашим службама служимо, јер је сви ми са истом потребом чувамо и волимо. Мислим да ће свако да се сложи са мном да се често на теолошкој трибини говори конфузно и сасвим нестручно о проблематици већ уопштене мисли “изласка из поробљености латинизацијом”. Свашта се крије иза ње и то постаје заморно. Људи једноставно не разумеју, а желе да се чују, и зато се јављају груби неспоразуми до протвречности и парадокса. Рецимо постоји латинска или Августинова тријадологија у односу на кападокијску коју неки у потпуном незнању бркају са проблемом средњевековне латинске теологије (рицарске) која је у богословљу забележена сасвим другачије. То сам много пута замерио људима од којих сам очекивао много више. Поред тога, треба да се каже да постоји схоластичка терминологија као начин излагања, а ништа мање и методика, и оне се и дан-данас врло забарикадирано друже са академским начином преношења знања у нашем православном систему образовања. То јако показује и ова тема.
 
Данашња примењена методика у сталном негирању сколијског знања управо утврђује схоластику, и то са најјачим ослонцем на логику (коју развија гносис) што је велика штета за православну таинственост или тзв. “мистику”. Све се рационализује, скида се и разоблачи, “дебиблизује” чак (не требају више свеће, тамјан, кадионице… – библијски појмови), и скоро да нема мисли међу нашим академцима која није поробљена том дисциплином гносиса “по сваку цену”, што управо усмерава теологија тзв. слободног света а пре свега прогреса. Схоластика је рођена у прогресу а мистика као православна таинственост у исповедању, у том сталном мартидому што је и природа Цркве (Црква торжествујућа није у буквалној слави, богатству и престижу… Мартидом је “мистерија” када мука “необјашњиво” постаје радост, и када се уз песму корача на мучилиште). Све мора да се зна, па и те недокучиве онтолошке тајне шпекулативног односа (ваноткровењских) Лица у Тројици, и отуда се овде тако важно износи та проблематика “кападокијске Тројице у односу на августиновску”, уз потпуно игнорисање доксолошке једноставности свега. Језик и терминологија и цитатологија је управо та западна теологија коју као да одбацујемо, а катедра и даље замењује храм и богослужења.
 
Обратимо пажњу на ово. Када читамо оце који су писали о удаљавању од латинске теологије ми управо сазнајемо то што ја све време и на сваком месту говорим. Враћајмо се доксолошком богословљу; враћајмо се живом свакодневном активном предању Цркве – тој “ковачници догмата”, како то једном наш Јустин Нови рече. Преведимо све богослужбене књиге, јер оне садрже тако чисте догмате које свакодневно (свакоминутно) путем сунца Црква саборно исповеда од Сахаљина до Енкориџа. Дакле, тај отац који решава проблематику католичке теологије у православној, митрополит Антоније Храповицки, давно је рекао да образовање треба да се из академија премести у манастире (сукоб методике), као повратак “Светим Оцима”, јер једино тако може да се смири гордост људска, и то опредељено наводим преко речи Флоровског који га користи. У том духу сам покренуо питање: речју пијета може да се манипулише, уколико није елаборисана, и у том случају управо представља описану аномалију, тј. побожност у јасно дијаметрално супротном – у прелести, или сујеверју.
 
Што се тиче цитирања и цитатологије, и начина на који се најбоље остварује жонглирање тематиком ја се са мојим саговорником потпуно слажем. Опет, јавља се нови проблем када неки манипулишу избегавањем цитирања када једноставно лажу. То се дешава и на високом академском нивоу, што је потпуно шокантно и у шта је тешко поверовати. У том случају морамо да користимо методику доказивања, јер то изискује некултура дијалога која прикрива реално необразовање.
 
Извео бих закључак да у горепоменутој полемици уопште нисам себи поставио задатак да одбацујем пијетизам као филозофски елаборисан термин који описује духовне аномалије, а још више социјалне. У филозофији пијетизам покрива виши дијапазон проблема друштвене природе са којима се уморни и од свих заборављени човек сусреће. Циљ ове расправе је да се укаже на то да ми не можемо да се боримо против духовних аномалија користећи неправославну методику када се очигледно ствара конфузија и чак духовно заводи. Збуњује се човек! Овако постављена тематика у теологији је просто речено натегнута и неприродна. Чак не заслужује ни научну флексибилност због сталне и пренаглашене реторике, дакако и презасићене, када говоримо да се “ослобађамо од западне теологије” (латинске теологије – већина нема појма ни шта је то). Натегнуто је све то, а човек по природи своје гордости жели да се нечим истакне. А посебно када се наш академац српске теологије врати у своје село, у којем вероватно и не помишља да остане, па почне народу да говори како је пијетизам духовна аномалија. И то неразумљивим језиком, исто као што бих ја у нашој цркви у мом селу могао нешто да им објашњавам на енглеском, а они би ме гледали као да сам скренуо. А од њега ученог очекују много да каже? Ако им каже “пијета” неће га разумети, дакле мораће опет да се врати оном познатијем за наш народ и да каже је реч о прелести.
 
И у овом случају морам да кажем да се потврђује стара истина да је наше богословље само идеолошки објавило некакво ослобађање од латинске теологије, и то у неким сегментима литургичког живота где се ограђује од директних или индиректних католичких “импута” (трећи час, звонца на Анафори, црвени појасеви и сл.), чак не тако битног за чистоту вере и литургички живот (може се са овим али и не мора), док оно (наше богословље) доктринарно данас много више служи католичкој методици. Рекао бих и идеји, на којој неки отворено и јавно изражавају жељу за помирењем али на постулату да љубав нема алтернативу, и да смо позвани “да будемо једно”. У односу на оно суштинско: “љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали”. На црквенословенском се то ирзажава у “једномишљу исповедања” (в јединомислии исповјеми) што је динамика интелектуалног исповедања вере али у љубави. Данас се говори о вери у потпуном одсуству љубави за њу, или о љубави у потпуном одсуству заједничке вере.
 
P.S. Текст је задржан у оргиналном и суштинском полемичком духу с тим што је стилизован да се објави као чланак.
 


Припремио:
Иван Ташић

Comments are closed.