NASLOVNA » Društvo, Pomesne Crkve, SPC, TRAGOVI U VREMENU » Patrijarh Vartolomej: Nisam „istočni papa”
Patrijarh Vartolomej: Nisam „istočni papa”

Patrijarh Vartolomej: Nisam „istočni papa”

Vaseljenski patrijarh Vartolomej dospeo je u centar svetske pažnje nakon davanja autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Ova odluka snažno je potresla pravoslavni svet i dovela do toga da Moskva prekine odnose sa Carigradom. U sedištu Patrijaršije u Instanbulu odgovarao je na pitanja „Politike” o toj odluci i njenim posledicama za svetsko pravoslavlje i SPC, Kosovu i Metohiji, granicama, nacijama i posledicama globalizacije i prelamanju svetskih interesa.

Vaša svesvetosti, gde je pravoslavlje danas?

Položaj pravoslavlja u savremenom svetu nije drugačiji od onog kakav je bio u prethodnim vremenima, otkako je sve počelo praznikom Pedesetnice na Sionu. Danas možemo da imamo nove društvene, naučne i druge činjenice, ali dati cilj i misija Crkve nisu se promenili. Crkva je lađa spasenja i istine, kako ju je otkrio Trojični Bog u svetu.

Da li globalizacija koja relativizuje vrednosti utiče na pravoslavlje, na njegovu suštinu i kontinuitet?

Globalizacija je fenomen koji savremeni proučavaoci poistovećuju uglavnom sa modernizacijom i razvojem. Neki teolozi je poistovećuju sa sekularizacijom. Tu se suštinski radi o liberalizaciji svih savremenih društvenih parametara, poput, na primer, ekonomije, komunikacije, kulture, trgovine, koji bez kontrole i poreza cirkulišu, bez obzira na granice. Kada se sve to primi na mestu koje ga je stvorilo ili ga apsorbovalo na svoj način, onda govorimo o identitetu naroda, ali ukoliko se sve to ističe kao ideal i nameće se drugim narodima, onda je reč o globalizaciji.

Globalizacija se unutar Crkve preobražava u zajedništvo u Hristu. Dok globalizacija, kao što smo rekli, izgleda da ima težnju pretvaranja svega u grupu, nasuprot njoj, istinsko zajedništvo poštuje i ceni identitet i posebne karakteristike svakog naroda, kao i svake ličnosti u njenoj posebnosti i konkretnosti.

U skladu sa tim, da li ste razmislili o tome koliko ova odluka o davanju autokefalnosti Ukrajinskoj crkvi može da utiče na stradanje vernika u toj zemlji i da je možda njome pravoslavlje izgubilo više vernika nego što ih je Vaseljenska patrijaršija dobila?

Ako pođemo dalje u prošlost, konstatovaćemo da je bilo snažnih i usklađenih pokušaja za osamostaljenje kijevskog naroda, klira, monaštva i mesne jerarhije od crkvenog rukovodstva Moskovske patrijaršije. Ta nastojanja započela su još 1325. godine, u vreme kada je sedište Kijevske mitropolije trajno preneto u Moskvu, što je zabeleženo u istoriji i niko to ne osporava. Bilo je još dosta pokušaja za dobijanje autokefalnosti, koji na kraju nisu doneli ploda. Verujemo da Bog svaku stvar uređuje u svoje vreme. Tako je i za Ukrajinu došao božji čas.

Vezano za pitanje da li će darovana autokefalija naposletku pomoći temi jedinstva, uvereni smo da je njeno dodeljivanje bio neophodan preduslov. Do juče je najveći deo ukrajinskog naroda bio izvan crkve, što nas je bolelo. Zbog toga smo u prošlosti ulagali dosta napora radi isceljenja ovog problema. Na primer, na našu inicijativu bili smo sastavili mešovitu komisiju sa jerarsima iz Vaseljenske patrijaršije i Moskovske patrijaršije, kako bismo pronašli rešenje. Konačno, ova komisija nikada nije počela svoj rad, na odgovornost Moskovske patrijaršije, tako da je problem postajao sve veći.

Patrijarh Vaseljenski Vartolomej u razgovoru sa novinarom Živojinom Rakočevićem

Jeste li uzeli u obzir ranjeno duhovno tkivo istočne Evrope posle perioda komunizma i da li u vašem delovanju ima imperijalnih američkih ideja? Kaže se da ste javno u prisustvu svih poglavara pravoslavnih crkava, pre nekoliko godina, obećali da se nećete mešati u crkvene probleme Ukrajine jer je to unutrašnje pitanje Ruske crkve.

Svakako, tu nema ničeg od teme nametanja vlasti ili ispoljavanja ambicija niti, čak i gore, „grubog kršenja kanonskog prava”, kako navodite u vašem pitanju. Ukrajina je zadobila svoju autokefalnost. Niti je Vaseljenskoj patrijaršiji, niti Vaseljenskom patrijarhu, išta više dodato. Nije postojao nikakav motiv koristoljublja ili prikrivene koristi. Mi smo naprosto izvršili svoju crkvenu obavezu. Blagodat božja nas je udostojila da služimo na mestu prvoga u pravoslavlju već skoro trideset godina. Od sada, pa nadalje, ne očekujemo ništa što je ljudsko ili svetsko. Svakodnevno prizivam blagodat i milost Božiju u našem životu i životu naše Crkve. Prema tome, ne stoji ono što se piše ili govori o ambicijama i intervenciji vlasti. Takođe, naravno da nije bilo pritisaka od konkretnih država za autokefaliju Ukrajine. Dužan sam, međutim, da vas uverim da je jedan veći broj čelnika država čestitao Vaseljenskoj patrijaršiji na ovoj odluci. Jedni pismima, a drugi javnim izjavama. Kada neka država hvali neku odluku Vaseljenske patrijaršije, ne znači da je ta država uticala na tu odluku. Naša Crkva funkcioniše slobodno, rasterećena od spoljašnjih upliva i svetovnih pritisaka.

Što se tiče nekih naših starijih izjava o neintervenisanju u Ukrajini, zaista smo na osnovu tadašnjih okolnosti i činjenica bili doneli takvu odluku. Međutim, u daljem toku činjenice su se promenile. Pored toga što Moskva za trideset godina nije uspela ništa da učini, osim da uveća jaz unutar ukrajinskog naroda, imamo i novonastale okolnosti u Ukrajini posle zauzimanja Krima 2014. godine. Naporedo s tim, imamo odluke ukrajinske skupštine o autokefaliji i zahtev ukrajinske vlade o crkvenoj nezavisnosti. A najosnovnije je to da su postojale molbe mitropolita Filareta i Makarija da se ponovo ispitaju njihovi slučajevi.

U konfuziji u Ukrajini stoji pitanje: da li činjenica da Moskvi nikada nije dat tomos u vezi sa Ukrajinom može da nadomesti 300 godina pastirske brige Moskovske patrijaršije o toj zemlji?

Dokumenti su više nego jasni, a poslanice patrijarha Dionisija, koje su poslate 1686, ne mogu biti jasnije. Oni ne samo da ne ustupaju Kijevsku mitropoliju Moskovskoj patrijaršiji nego, štaviše, postavljaju kao bazični preduslov da svaki kijevski poglavar nastavi da pominje carigradskog patrijarha, kao svoje kanonsko načelo. Ko god ima elementarno eklisiološko (crkveno) i kanonsko znanje razumeće da nije bilo moguće ustupiti Kijevsku mitropoliju Moskovskoj patrijaršiji, a da kijevski mitropolit nastavi da pominje Carigradskog patrijarha. Nažalost, Moskovska patrijaršija je jednostrano ukinula ovaj sporazum. Prekinula je spominjanje carigradskog patrijarha, zbog toga što je znala da je to vidljivi znak kanonske jurisdikcijske upućenosti Kijevske mitropolije na Carigrad. Takođe, poznato je da su, pre slanja pisama patrijarha Dionisija, naša ruska braća pokušavala da hirotonišu kijevske mitropolite, ali su svaki put nailazili na reakcije klira i naroda Male Rusije, koji nipošto nije želeo da bude podveden pod Moskvu.

Da li Carigradska crkva ima pravo ili privilegiju da samovoljno interveniše gde hoće, posebno na teritoriji drugih crkava? Zašto, u ovom slučaju, autokefalija nije data nakon sporazuma sa ostalim pravoslavnim crkvama?

Mi smo moskovskom patrijarhu ustupili dozvolu da hirotoniše kijevskog mitropolita, ali i to sa konkretnim preduslovima koje ruska strana nije poštovala. Vaseljenska patrijaršija nikada u svojoj istoriji nije činila upade i intervencije izvan svojih granica. Nemamo ekspanzionističke težnje.

Što se tiče dodele autokefalije u dogovoru sa ostalim pravoslavnim crkvama, do toga nije došlo zato što to ne predstavlja predanje u našoj crkvi. Svi Tomosi o autokefaliji koji su dodeljeni novoosnovanim autokefalnim crkvama (Rusije, Srbije, Rumunije, Bugarske, Gruzije, Atine, Varšave, Tirane i Prešova) dodeljeni su od strane Vaseljenske patrijaršije i tome nije prethodilo nikakvo dogovaranje i nekakva saradnja na svepravoslavnom nivou.

Poznato vam je da je Sabor SPC izjavio da neće stupiti u opštenje sa Filaretom Denisenkom i Makarijem Maletičem. Posle dobijanja autokefalnosti još se ne vidi da su se dve raskolničke grupe u Ukrajini ujedinile, nego se i dalje sukobljavaju, Filaret je zadržao titulu patrijarha?

Ne postoje više raskolnici u Ukrajini, jer ih je Crkva vaspostavila. I mi smatramo za veliki blagoslov blagodati Svesvetoga duha to što su toliki milioni ljudi ponovo stupili u kanonsku Crkvu.

Što se tiče Filareta, Crkva ga prepoznaje kao bivšeg mitropolita Kijeva. U unutrašnje stvari Ukrajinske crkve sada ne želimo da intervenišemo, ukoliko to ne bude zatraženo od nas. Prema tome, za nas postoji bivši mitropolit Filaret. Patrijarh kijevski ne postoji, niti je ikada postojao. No, i dalje verujem da na ovo pitanje ne treba da gledamo kroz ličnosti. Filaret nije cela Ukrajina.

Mnogi smatraju da tekst Tomosa o autokefaliji Ukrajinske crkve nije prihvatljiv zbog teoloških ideja i konstrukcija u njemu, posebno one koja kaže da ste glava crkve upravo vi? Nekako se formira javno mnjenje da ste protiv Slovena. Ukoliko ste izjavili da „naša braća Sloveni ne prihvataju vođstvo naše Crkve”, šta ste pod time mislili?

U svesti pravoslavne crkve ne postoji „istočni papa”, a svakako ni u našoj misli i smernom služenju. Svaki vaseljenski patrijarh služi, ne jednostrano i samovoljno, nego sarađujući i saodlučujući sa Svetim sinodom. Slovenske narode volim i cenim njihovu pobožnost i veru. To da neki od njih ne prihvataju ulogu vođstva majke Crkve jeste jedna činjenica. No, to njihovo negiranje ne utiče na našu ljubav prema njima. Mi ih volimo i nastavićemo da ih volimo.

SPC je suočena sa nizom granica u okviru svoje jurisdikcije – Crna Gora,Severna Makedonija, piše se o problemima u Sloveniji. Pita vas Milutin Stančić, vernik pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, koja je pod SPC: „Da li nameravate da prekršite tomos koji ste izdali SPC i odlučite da crkva u Makedoniji ne bude u njenoj jurisdikciji?

Oko ovog pitanja, nažalost, postoje ogromne dezinformacije. Neki poistovećuju slučaj Ukrajine sa Skopljem i Crnom Gorom, i to vrlo vešto, jer žele da SPC okrenu protiv Vaseljenske patrijaršije. Svakako, koliko nam je poznato, mnoge vladike SPC su suzdržane u pogledu Ukrajine iz straha da će ono što se tamo desilo biti ponovljeno u Crnoj Gori i Ohridu. Ali, uveravam vas da stvari ne stoje tako. Srpska pravoslavna crkva ima konkretne geografske granice. Kada se državna teritorija Srbije proširila, naša braća Srbi obratili su se Vaseljenskoj patrijaršiji i zatražili da se ove nove oblasti crkveno podvedu pod njihovu jurisdikciju. Vaseljenska patrijaršija je pozitivno odgovorila i ove oblasti ustupila posebnim tomosom, što se nije dogodilo u slučaju Ruske crkve, koja je stupila na tlo Vaseljenske patrijaršije, ne dobivši za to neki kanonski ustupak. Prema tome, razlika u pogledu Ukrajine, kanonski i eklisiološki (crkveno), jeste u tome što je Rusija upala i okupirala Mitropoliju Kijeva, a da joj to nikada nije ustupljeno, dok Srbija sve što ima, to joj pripada i kanonski i eklisiološki. To znači da Vaseljenska patrijaršija ne namerava da izmeni Ustav SPC, niti njene granice, ukoliko to ne prati sporazum i saradnja. Nikada Vaseljenska patrijaršija nije prekoračila granice drugih crkava, sem jedino ukoliko postoji odnosni zahtev i veća crkvena potreba.

U vezi sa objavljenim vestima o Sloveniji, koje su došle do nas, veoma žalimo, jer i one služe konkretnim interesima. Podstičemo zainteresovane da pročitaju Tomos o autokefaliji Ukrajine kako bi se uverili da novoosnovana autokefalna Crkva Ukrajine nema nikakvog kanonskog prava nad Ukrajincima izvan ukrajinske države.

Srbi su sopstvenom krvlju i verom sagradili manastire na KiM

Vaseljenska patrijaršija i ja lično apsolutno smo protiv uništavanja bilo kog bogoslužbenog prostora bilo koje religije.  Naravno, za pravoslavni narod, ali i za jevrejsku sinagogu ili muslimansku džamiju, rušti, skrnaviti – neprihvatljivo je jer se u tim prostorima slavi Bog koji je jedan – nema mnogo bogova. Posetio sam nekoliko manastira na Kosovu i Metohiji, Gračanicu, Dečane, koji su među najlepšim manastirima, sa velikom istorijom, i koji su sagrađeni sopstvenom krvlju i verom pravoslavnih Srba. To je jedan dragoceni deo civilizacije i pobožnosti srpskog naroda. Uništenje ovih hramova jeste skrnavljenje civilizacije celog čovečanstva, Unesko ih je uvrstio u svetsku baštinu. Kamo sreće da imamo mogućnosti da i materijalno pomognemo obnovu tih svetinja, ali svakako učestvujemo u dubokom nezadovoljstvu i negodovanju naše braće Srba. Pohvaljujem i ističem pobožnost srpskog naroda, jer sam imao prilike da je bliže doživim. Ako Bog da, doći ću u Beograd na jesen, na poziv patrijarha Irineja, jer sam pozvan na proslavu 800 godina od hirotonije Svetog Save. Kada me pitaju da li ću ići, kažem: „Pošto me je patrijarh pozvao, ići ću sa zadovoljstvom.”

Izvor: Politika 

2 komentar(a)

  1. Princ Mishkin

    Od Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja to su vrlo lepe reci i nadam se iskrena ljubav I postovanje prema manastirima na Kosovu koje je Srpski narod vekovima gradio I branio svojom krvlju I znojem.
    Onda bih ja voleo da podsetim Vaseljenskog Patrijarha na san svetog Antonija Hrapovickog u kome vidi neke dogadjaje koji ce potresati Grcku vek ceo od toga sna koji se obistinio….(iz 1924 ili slicno,…) samo da neke teme dotaknem“ Grci, poput Francuza u frakovima I sa lulalma…“) misli na masone Francuske..i njihovu politiku….

    A sada i mi Srbi,“Ko je dosao da nam KOSOVO deli i rasporedjuje?“- Emanuel Macron (maloletni preljubocinac koji je otelotvorio reci „r a z d r a z e n a Evropska umetnost“ svetog Justina Celijskog ) sa svojom „uciteljicom“ Brizitopm, 24 godine starijom….
    Princ MIshkin

  2. Hristos posredi nas i jeste i biće
    Pomozi Bog…postavljam pitanje, ako je tačno da je Patrijarh Srpski pozvao Vaseljenskog patrijarha na proslavu 800 godina samostalnosti Srpske Crkve (mada to dotični nije rekao već da je pozvan na proslavu hirotonisanja Svetog Save) da li je realno očekivati dolazak i Ruskog Patrijarha u Srbiju…jer je verovatno i on pozvan…Vrh Srpske Crkve igra na dve stolice i pod pričom da želi da pomiri Moskvu i Carigrad rizikuje da izgubi jedinog pravog prijatelja Rusku Crkvu jer je jasno da je Vaseljenski patrijarh pod Američkom kontrolom..neka nam je Bog na pomoći…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *