ПАПА И ИСЛАМ: СУДАР СЕКУЛАРИЗАЦИЈА

Отац АНДРЕЈ Филипс

ПАПА И ИСЛАМ:
СУДАР СЕКУЛАРИЗАЦИЈА

 
“И Свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе”
(Јован 1:5)

 
Када у четрнаестом веку православни хришћански император Константинопоља, који је изгубио највећи део својих територија и људи у разарању изазваном од стране муслиманских освајача, не види ништа добро у Мухамеду, можемо да га разумемо. Међутим, када га римски папа из двадесетпрвог века цитира, можемо разумети зашто муслимани протествују због његовог навођења цитата у савременом контексту.
Савремени контекст је тај, да су муслиманске земље окупиране од стране Западних сила. Уопштено, муслимани више нису нападачи, већ нападнути и понашају се као што се увређене жртве по целом свету увек понашају, уз сурове одмазде.
Бомбардовани у Гази и Либану, где су живели у избегличким камповима скоро шездесет година, окупирани у Ираку и Авганистану, увређени од стране бившег лидера Италије, који је инвазију Запада назвао “крсташким ратом”, муслимани имају право да се осећају оштећенима. Међутим, муслимани који су запалили лик папе Бенедикта XVI, који угрожавају цркве и свештенике у својим земљама, претећи им смрћу, подсећају нас на муслиманске фанатике, који су недавно протествовали у Лондону, са слоганом: “Смрт онима који говоре да је ислам насилан”.
Заиста је необично да римски папа, наводно непогрешив, може да учини овако погрешан корак. (Наравно, рећи ће се да његове опаске нису “ex-cathedra” – његова непогрешивост има ослобађајућу клаузулу.) Институционализовани римокатолицизам има дугу историју насиља. Уствари, он је обележен насиљем још од свог почетка у једанаестом веку. Тако, било на Сицилији, на Британским острвима, Иберијском полуострву, Светој Земљи, Кипру, средњој и источној Европи, или југоистоку Француске, крсташки походи су били само римокатолички џихади, који су вероватно, побили више православних хришћана и Јевреја него муслимана и сигурно уништили, иначе прилично срдачне односе, између муслиманских досељеника у Светој Земљи и хришћанских православних житеља.
Неко би такође, могао поменути инквизицију (“Побијте их све, Бог ће препознати своје!”), “ратове религија” у шеснаестом веку, угњетавање православних од стране империјалистичке Пољске у седамнаестом веку, коме су уследиле унијатске духовне преваре; или покољ православних у Хрватској и у Босни у двадесетом веку (одговорнима за геноцид је 1945. године, пружено уточиште у Ватикану, одакле су их потом тихо пребацивали у католичку Аргентину и фашистичку Шпанију, где су помрли од старости). Чињеница да је злогласни мрзитељ Јевреја, Пол Тувије, био скриван скоро педесет година у римокатоличким манастирима у Француској и потом откривен тек деведесетих година, такође није за углед Ватикану.
На жалост, насиље и угњетавање од стране Ватикана се наставило до данас, уз угњетавање православних од стране римокатолика у Пољској, Словачкој, Украјини, Хрватској (опет) и сада на Косову. Зато, када се римски папа жали на религијско насиље, то није ништа друго него лицемерје. Заиста, то није ништа више “рационално” од логике муслиманских џихадиста. Мада се у погледу личности папе мора рећи да је он само талац, заробљеник институције и Западног рационализма који он представља.
А ни ругање протестантског света није ни од какве користи. Институционални католицизам има своје злочине, од Латинске Америке до Индокине, али и протестантизам такође има своје злочине. Тако су у деветнаестом веку Британска влада и трговачки интереси успоставили светско царство, под изговором евангелизације домородаца. То царство је искоришћавало, осиромашило и огорчило, њему потчињене народе широм целог света. Скоро једино у Африци су “урођеници” примили Јеванђеље, једино могуће оправдање за то царство. Чак и ту, међутим, Африканци до данас морају да одвајају Јеванђеље од замки Западне културе. У двадесетом веку Британско царство је пало, само да би било замењено једним другим протестантским царством, америчким. И овде је, као оправдање, била мисија “цивилизовања”, у којој се иронично користе речи “слобода” и “демократија”, са циљем оправдања угњетавања.
Уствари, “демократија” једва да постоји у Западним државама, у којима њихове мањинске владе делају без обзира на мишљења својих народа. Културно, чак се и угледна Западна демократија не извози без индивидуалистичког протестантског менталитета (то објашњава зашто су најдемократскије земље на свету Скандинавија и Швајцарска – управо из разлога што су оне, по својој културној традицији, “најчистије” протестантске земље).
Приметно је да половина хришћанских мисионара, који су данас Американци, такође, виде своје успехе ограничене на земље подвргнуте “американизацији” у последњих педесет година: Латинска Америка, Јужна Кореја, Филипини, итд. Њихово “јеванђеље” такође, још увек је део компромитоване и дубоко секуларне Западне културе.
Данашњи, протестантски усмерени “крсташи” у Ираку и Авганистану, до сада би требали да знају да је напасти нечију туђу земљу најлакши начин да се створи “побуна”. Немци су ово схватили. пошто су напали Француску 1940. године. Ниоткуда, створио се Покрет отпора у Француској. За савезнике, француски припадници Покрета отпора су били борци за слободу и хероји; за нацистичке освајаче, они су били оно што данашње владе Запада називају “терористичким побуњеницима”. Нападни нечију земљу и твоји бивши пријатељи тамо ће ускоро постати твоји непријатељи. Није тешко. Зар не можемо да учимо од историје?
Чињеница је да институционални католицизам, “Ватикан”, већ скоро хиљаду година носи злочине на својим раменима. Међутим, ако би се политика уклонила из католичког веровања, институционализована религија уклонила из вере, Рим уклонио од католицизма, имали би веома другачији поглед. Католицизам без идеологије, без папизма, без Ватикана, без угњетавања, изгледа нам као концепт за поштовање. Уствари, то је оно у шта већина обичних католика верује. Али, онда то не би више био католицизам – већ нешто друго – сродно Хишћанству. Римокатолицизам као институција и његова државом изманипулисана протестантска деца, образују не толико цивилизацију, колико секуларизацију. Институционално Западно хришћанство у савезништву са овим светом нераздвојно је секуларно.
Чињеница је да институционални ислам такође, носи на својим раменима злочине од преко хиљаду година. Међутим, ако би политика била уклоњена из муслиманског веровања, институционална религија уклоњена од вере, џихад уклоњен од ислама, имали би прилично другачији поглед. Ислам без идеологије, без “исламизма”, без фанатизма, без угњетавања, изгледа нам као концепт за поштовање. Уствари, то је оно у шта обични муслимани верују. Али, тада више не би било ислама – већ нечег другог – сродног хришћанству. Ислам као институција, и његова државом изманипулисана шиитска деца, образују не толико цивилизацију, колико секуларизацију. Институционални ислам је у савезу са овим светом нераздвојно секуларан.
У протеклим годинама, нарочито од 11. септембра 2001. године, много се говорило о “судару цивилизација”, у вези са такозваним “хришћанским” (т.ј. у ствари секуларним, Западним) светом и светом ислама. Међутим, истинске цивилизације се не сударају, већ сарађују.
Данашњи муслиманско-западни сукоб није судар цивилизација, већ судар два различита секуларна система, заинтересованих за моћ, територију и природна богатства (нарочито нафту, али такође и воду, све више).
Демони, који живе у празном дому ових секуларних цивилизација, не могу се истерати политичком, војном, економском, или институционалном религијом, било којом од ових, већ духовном. Сваки покушај да се свет организује без духовне визије осуђен је на пропаст, јер не узима у обзир утемељену духовну природу и судбину човечанства. Само онда, када људи почну да говоре о духовном, непомешаним са нечистоћом од осталог, почећемо да видимо мир и склад у овом ожалошћеном и помраченом свету, који сада безобзирно жури према свом крају.
 


Са енглеског оригинала превео:

С.С.

Comments are closed.