Питање:
Помаже Бог, имам једно питање. Током претходног поста, па тако и овог, васкршњег, упустио сам се у велики подвиг да покушам да постим цео пост. Прву недељу испостио сам на води, и тада сам се одрекао музике, тренирања, телефона и достојно (ја се надам) причестио. Тада нисам ишао на посао (био сам слободан), а сада, када поново радим постим на уљу, али осећам да је то више дијета, обзиром да сам склизнуо у рукоблуд коме сам се данима опирао. Да ли је исправно да прекинем пост, а постим сваку среду и петак као што иначе радим, јер ово осећам да је мучење, а помало и гордост јер се одвајам од колега на послу?
Зоран
Одговор:
Драги у Христу Зоране,
„Подвиг“ (велики?!) значи духовно кретање према задатом циљу. Задати циљ је обнова ове наше природе, коју зовемо и спасење, јер у њој оваквој каква јесте стално је неко исклизавање у смрт. То потпуно предано служење тој смрти, па самим тим и телесним страстима. Служење смрти као сврси, као циљу нашег живота, иза којег нема ничег другог, да, она је тај бесмисао који нажалост у стихији овог века постаје наш вечити идеал. И то све животно кретање је засновано на законима бесловесних или нелогосних опита живота, или, да кажемо простим језиком, законима животињским. Јер смо сав живот тровали способности нашег ума да зађемо у пределе Онтолошког познања човека. А то је и православна антропологија коју нисмо способни да познамо. И ту нама много помаже пост да се наш ум очисти и да нам се открију нови видици о Човеку.
Укратко ово поменуто: „пост на води“ – излазак из овог чувственог света за пределе где нема хране; одрицање од музике – жеља за смиреномислијем или организованим умом на нашу логосност; одлагање тренинга – созерцање (контемплација – templum) наше неизлечиве болести која је у смрти ма колико ми бриге и пажње улагали у наше тело…, као и још многе друге ствари које нисте поменули јесте пост као пут антрополошком само-познању. Јер човек као логосно биће мора да спозна шта је он у ствари.
Можемо ли само гладовањем као уздржањем да сазнамо шта је пост? А да заборављамо оно најглавније што имамо чинити у посту? Да издвајамо време за сврсисходна и суштинска велико-посна богослужења која нас литургички и богословски уче да еклисијално комплетираним постом логосно познамо себе. Јер када се деси да смо ологошени онда и наступа богопознање као виши степен и смисао ових покрета Цркве о човеку. На жалост, како сам то много пута рекао и писао, код нас се још увек доста примитивно издваја пост у одрицању од хране, и он се већином разуме као „подвиг“ (и ви овде рекосте). То није никакав подвиг него само убеђење које гура у још већу прелест! Духовно и академски неписмени људи овакав пост стално наглашавају да је срамота а шта све данас не читамо. У томе се огледа нешто достојно или недостојно… па и свето причешће када се оно волшевизује као неки помагач с „времена на време“, а све то у увек присутној Цркви у нама и нас у њој. Дакле тако испада да је и Црква у нама присутна „са времена на време“.
Борба са нашом исквареном природом без оваплоћеног Бога није могућа иначе да су те ствари у нашим рукама Он се не био ни оваплотио. Суштина свега је у томе да се ми умствено јасно и опредељено не саглашавамо са нашом природом као и онда када нас победи. Јер када се то деси ми морамо себи да напомињемо да смо и даље „неистренирани“ до тог неуспелог доласка до циља. И ми продужавано тренинг… И он није само уздржавање од хране која побуђује наше тело, као и тај нормални детородни нагон којег, у смислу поста, нема у Царству Небеском као, уосталом, ни Свете Тајне брака. Дакле, код многих пост на води, чак и неједење, не помаже увек да сагори те телесне страсти. Упркос најстрожијем физичком посту на том пољу многи падају. Пали смо – онда устанимо и идимо даље… Само пазимо, овде нема „уравниловке“ у греху.[1]
Како ми да вам овде помогнемо?
Најједноставније тако што ћете да послушате да не смете никако да падате духом! Ви морате да се смирите и смирено опет кренете на уздржање и тако стално. Смирено као митар ма шта се десило! То што сте пали телом никако вас не ослобађа од поста који је много узвишенији од те ваше личне норме како га ви видите и мерите.
То ваше „мучење“ у посту је непознавање истог, слично већини наше православне нације. Ви морате да проникнете у пост и да сазнате да вашим „непосипањем пепелом по глави“ можете одлично да постите. Пост тражи већа сазнања о њему, и време је да и ви кренете тим путем да више научите. Само знајте да он изван великопосног богослужења губи своју основну поуку што доводи до овог разочарања које ви доживљавате.
Нико вас не ослобађа од поста само зато што сте пали телом. Напротив, то ће вам се и опростити али самовољно одбацивање поста ради неке самоосуде је класична прелест и то вам се неће опростити. То је узношење над Црквом и Оцима који нас о овим стварима уче. И онда када нам се грех допушта ради смирења.
Дакле, пред вашим колегама спољашње и физички постите нормало, дакле без неког подвлачења факта да то чините. Нормално једите или негде да вас нико не види, али унутрашње продужите да се борите (постите) увек, јер то нико од људи не може да види. И све тако до смрти, јер нам нема друге. Духовни живот је непрекидна борба! Да, до наше физичке смрти! Не дајте се!
Искрено,
о. Љуба
НАПОМЕНЕ:
[1] Рецимо по наивности ове природе као нагону датог Закона рукоблуд наравно износе са содомијом која је изван појмова греха људске природе! На жалост, то тумачење не одговара Светим Оцима, јер оно што ап. Павле говори (I Кор. 6:9) не односи се на индивидуални рукоблуд него нешто много горе, али другом приликом више о томе.
