ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА У 13. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ, НА ПРИЧУ О ЗЛИМ ВИНОГРАДАРИМА – КРАЈЕУГАОНИ КАМЕН ЖИВОТА ЈЕСТЕ БОГ!
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла (Мт. 21; 42). Крајеугаони камен живота је Бог. Уклони Њега из темеља, и срушиће се васцело здање живота. То је од Господа, то је закон живота. О томе сведочи и историја старозаветних народа, и историја народа новог доба, и историја наше отаџбине.
Господ, Велики Виноградар, засадио је прекрасни рај само једним покретом Своје руке. У њега је увео човека, да би овај чувао и обрађивао рај сладости. И Бог је био у њему – све и у свему. Међутим, човек је пао, и вечну радост и сладост рајског живота у Божијем присуству заменили су земаљски труд и зној, где су ретке радости помешане са жалошћу и где грех вреба добро.
Са грехом је у свет ушла и смрт. Велики Виноградар, Господ, предао је човеку виноград живота – земљу. Он је живот оградио од смрти поузданом оградом – законом Божијим и заповестима, како ништа туђе не би преотело човека од Бога. И поставио је Господ у винограду живота кулу – стражару, тј. савест, непоткупљивог и недреманог чувара чистоте и правде душе.
Господ је човеку завештао да поседује, обрађује и узгаја плодове и да се радује животу. Међутим, Господ је опет, као некада у рају, људима дао заповест да памте да је живот и срећа душе једино у Богу. Господ је човеку предао виноград живота да би његови плодови, које ће човек одгајити, сатворили спасење човекове душе. Господ је научио човека како да обрађује земљу винограда како би његових плодова било довољно и у изобиљу за живот, научио га је како да обрађује тло своје душе да би живи људски виноград живео у миру, љубави и благостању.
Господ је све устројио и предао у човекове руке а затим отпочинуо од дела Својих и удаљио се као Творац, предавши створено у друге стваралачке руке, у руке човекове. И сада, сам човек узгаја виноград на земљи и сам твори спасење своје душе.
Господ, међутим, као Кућевласник, није напустио свет. Предавши му законе живота, Он посматра и надзире како живи свет. Господ је спреман да у сваком тренутку укаже спасоносну помоћ човеку-посленику. А када живот сазри, Он долази да узме плодове послениковог труда.
Шта, међутим, чини човек? Као што је некад у рају пожелео да буде бог и пожурио да следи дошаптавања непријатеља, он тако и данас гради своју “вавилонску кулу” и помишља да засади свој виноград, не желећи да обрађује виноград Божији. Примери поколења која су живела пре њега, а која су се својим богоборством разбила о крајеугаони камен живота – о Бога, бришу се из његове свести и памћења, и све почиње испочетка.
Стихија зла, која трује живот и изопачује тло човекове душе, поставила је себи за задатак да из човека протера и само сећање на Бога као на једини Извор живота и Господара душе. Одгајено злом света, тј. сатаном, зло у човечијој души се шири и нараста а човек, као роб који је продат греху и свакодневно подстицан злом, престаје да осећа и испитује свакодневне промислитељске ударце Божије. Човек почиње да уображава да је само и једино он истински господар свог живота.
“Душа је моја, и живот је мој, моје су способности и снаге, моји су и сви дарови… Ја мислим… ја сам убеђен… ја хоћу… ја чиним… све је “Ја”, “Ја, “Ја”, све је од мене и све је моје. Заокружио се човеков живот, и Богу у њему нема места.
У свету се, међутим, не може изменити природа постојећег. Протеравши из винограда живота Живот, човек жање смрт, пустош и трулеж, и ми чујемо речи данашњег Еванђеља: Када, дакле, дође Господар винограда, шта ће учинити виноградарима оним… Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје време (Мт. 21; 40-41).
Ове еванђелске речи збиле су се већ неколико пута у историји разних народа. Оне су се са свом силом пројавиле у историји јудејског народа, који је одбацио Исуса Христа као Месију (Помазаника) и Сина Божијег.
Добивши од Бога у наслеђе обећану земљу, они су се занели радошћу живота и многе промислитељске ударце Божије руке сматрали су за случајне неуспехе, настављајући да се утврђују у свом себичњаштву и самољубивом егоизму.
Изасланици Божији – богонадахнути пророци, који су долазили у ритама а не у злату, били су протеривани као отпад света. Син Божији, Који је дошао да пропалом народу отвори наручје Оца Небеског и да га подсети на смисао живота, гине од њихове руке: И ухватише га (Сина Божијег), и убише, и избацише Га напоље из винограда (Мк. 12; 8).
У том тренутку окончао се живот, јер је Бог протеран. Милост Божија је одступила, уступајући место правом човечијем злу.
Непосредно након Христовог Вазнесења на небо, у Израиљу су се почеле дешавати необичне природне појаве и страшне народне несреће. Смртоносни рат, који је прождирао све живо, окончао је постојање јудејског царства.
Навешћу, ради очигледности, опис онога што се тамо дешавало а који је оставио очевидац ових догађаја, историчар Јосиф Флавије. “Све несреће, које су од почетка света задесиле народ, биле су ништавне у поређењу с оним што се обрушило на Јудеје. Војници су упали у град (а у њему се поводом јудејског празника Пасхе окупило око 2 милиона људи), убијајући без разлике све, које су само сусрели и спаљујући куће са њиховим житељима. Проваљујући у куће ради пљачке, затицали су их препуне лешева људи који су помрли од глади и болести. Уколико су, видевши ове мртве, и осетили неку жалост, према живима су били сасвим немилосрдни. Град је у тој мери био препун крви да је она на многим местима угасила пламен пожара.
У то страшно доба, од огња, мача, болести и глади умрло је око пола милиона људи. Њих деведесет седам хиљада одведено је у Рим да би у циркусима забављало народ, а где су умирали на различите начине. Они, који су остали живи, продати су у ропство по баснословно ниској цени.
Сетимо се на том страшном згаришту смрти речи Бога – Сина, Који је дошао да спасе пропале: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја… и не хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт. 12; 37-38). Отишао је Бог, и смрт се зацарила тамо, где је некада цветао живот.
Дошао је Господар винограда – Бог, и виноградаре предао смрти а виноград уступио другима. Господ је нове посленике назвао хришћанима и Новим Израиљем. Позвао их је да они раде у винограду Божијем, доносећи Господу плодове у своје време.
И ево, већ двадесет векова обрађује се нови врт живота, где је све од Бога, све Њиме и све ка Њему. А Камен живота – Христос Бог, Којег су убили претходни посленици, стао је у главу угла: то је крајеугаони камен у темељу новог винограда који нам је дат – Он је оснивач наше Православне Цркве, коју никакве адске силе неће моћи да надвладају.
Закон Божији, Свето Еванђеље, јесте нова ограда. Ново точило винограда, тј. благодатна Тајинства Цркве Христове, препорађају, освештавају и укрепљују снаге посленика. Стуб и тврђава Истине у средишту овог новог винограда – то је света Православна Црква, храм Божији, где се свакодневно приноси бескрвна жртва за људске грехове, и свете Христове Тајне посредују за вечни живот посленика у винограду Христовом. Као и некада, људска савест је кула-стражара сваке чистоте.
Међутим, због чега ми, нови Израиљ, сада опет на себи осећамо дах гнева Божијег? Елементарне (стихијне) непогоде смењују једна другу: или сунце немилосрдно сажиже виноград живота, или провале облака обећавају глад, или пак пожари и земљотреси који све пустоше доносе смрт живима. До сада нечувене болести погађају сам почетак живота – децу. Накострешено, страшно зло слободно корача, продире у живот и рукама човека-посленика сеје рушење и смрт. Човек у злу постаје довитљивији од демона.
Да, све те несреће и жалости које сада подноси наша отаџбина, некада православна Русија, представљају очигледне знакове да су се у нашем винограду и у нашим животима појавили зли посленици који се изругују над вером, хуле на Бога, газе светињу, одбацују духовну власт пастира. Они су сами себи глава и у свему угађају својим хировима, односећи се без икаквог поштовања према старешинама. Нарушавају тајинство Брака и законитост власти. Иако нису призвани на учитељство, проповедају своје измишљено, лажно учење, насупрот учењу Цркве. Зло, које је Господ обећао, долази на зле посленике.
Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград, чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу, говорећи: “Ево Твојега од Твојих, Господе!” Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божије? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство.
Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота.
Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем.
Вратимо се данашњој прнчи у вези са нашом душом, са нашим виноградом, који је Бог дао свакоме од нас. Наиме, многи од овде присутних ће приговорити, не прихватајући своју одговорност за Божији виноград православне Русије. Међутим, да ли би требало приговарати? Ако се загледамо у себе, у своју душу, јасно ћемо видети да је у делима злих посленика и наша не тако мала лепта, и да смо далеко отишли од Бога. Прича нам указује на оне етапе духовног пута гушења светлости Божије у себи, које се окончавају потпуно свесним одвајањем од Бога и смрћу душе.
Прича говори о томе да је господар винограда, господар наших душа – Бог, послао Своје слуге по плодове душе. Он је послао Своје ангеле, наше ангеле – чуваре, чији глас непрестано одјекује у нашој души. Они подстичу глас наше савести и ми често, као одговор на своје поступке и мисли, чујемо глас: “Не треба тако да живиш, поправи се…” Тај глас ангела Божијег – слуге промислитељске бриге Самога Бога о нама – одјекује током најважнијих тренутака човековог живота, кад се душа најлакше одазива на божанствену промислитељску опомену.
Ми, међутим, у почетку једноставно избегавамо те непријатне опомене. Ми немамо времена да се забавимо тим делом – да размислимо о добром, да размотримо своје поступке и речи у светлости божанствене истине, јер имамо свој посао који је у садашњем тренутку за нас важнији.
И добро, и сама мисао о добру нама постају туђи. Истина се протерује из душе необављеног посла, а глас савести постепено слаби. То је прва етапа искорењивања Бога из душе, и од ње почиње болест душе.
То, што душа избегава глас Божији прелази у озлојеђеност душе. Прекори савести почињу да нас раздражују. Човек, који је у том стању, разјарује се на све што је свето и на све што је Божије, и прелази у напад на Њега.
Према речима ове приче, човек се разјарено “камењем” бацао на оно што је било свето, што је управљало његовим животом. Грубим, тешким ударцима, који проистичу из човекове животињске природе, разбио је оно велико и нежно што је живело у дубини душе и освештавало живот. Опијајући се слашћу порока, он престаје да види провалију која се отворила под његовим ногама. Човек цинично гази светињу и срамоти је, као да се сила зла, која је већ израсла у човеку, плаши светиње.
Душа се након тога спушта на следећи степен самоуништења. Светињи се уопште не дозвољава приступ у душу, глас савести је утихнуо. Угасила се светлост, у човеку се зацарило и загосподарило животињско, звериње, плотско. То је време потпуне духовне отупелости, што се у причи изражава речима: И опет посла другога, н њега убише… (Мк. 12; 5). И ево, у души, која се ослободила куле-стражаре, тј. савести, развија се разуздана, неуздржана разулареност зла. Зло се зацарило у човеку и мора да удовољи самоме себи. Човек постаје његов бедни, послушни слуга. У заносу тог кружења човек већ не примећује таму око себе, не примећује распадање и смрад него незаустављиво стреми ка пропасти и коначној погибељи. Прича о томе каже: И многе друге нзбише, а друге побише (Мк. 12; 5). Тако наступа и последња етапа – пропаст.
Међутим, погибељи неминовно претходи последње и најснажније дејствовање промисла Божијег на човечију душу. Господ последњи пут отвара души Своје наручје, открива јој да је ради ње, човечије душе, Господ земљи дао све што је најбоље и да није пожалио чак ни Свог јединог Сина, да је љубав Божија према палом човеку у стању да прекрије све човекове преступе.
На тај последњи Божији призив човеку душа која се утопила у греху савршава и последњи чин свог пада: она убија Бога у себи. Последњи напад разулареног ума и запрљаног срца објављује да нема Бога и да човек не мора да Му полаже рачун за свој живот, и Бог бива избачен из мисли и свести: И ухвапшше Га, н убише, и избаиише га напоље из винограда (Мк. 12; 8).
Зло се сада зацарило у души неподељено и самовласно. А са злом су се зацарили тама, распадање, пропаст и смрт…
Нема Бога – и у винограду нема живота. Срушена је ограда закон Божији. оборена је кула-стражара – савест, опустело је, запрљало се блатом и почело да трули точило, тј. добра дела, рођена Божијом благодаћу. У некадашњем врту душе зацарила се смрт. Зло је нагризло хранитељско корење, страсти су исушиле зеленило, осетио се задах трулежи – и немој да очекујеш плод!
Виноград душе је погажен пороком и усахнуо је. Са пропашћу душе. у човеку вену и природне способности, вене и његов разорени ум. Жалосна, немоћна и оронула воља гмиже по земљи. Природна смрт само довршава ово дело. Страшна је слика пропасти душе, смрти свега живога.
Међутим, Господ нам је управо због тога и оставио ову причу, да бисмо избегли смрт и да не би запустео и пропао виноград наше душе. Наиме, управо од пропасти човекове душе започиње и пропаст целог народа, започиње пропаст света.
Из онога, што сада доживљавамо, бива очигледно да су и наше душе болесне, да је у свету све мање живих душа Божијих. То значи да нам је све ближи час кад ће Господ доћи и предати смрти (зле) виноградаре (Мк. 12; 9). Спаситељ је ову причу окончао речима старозаветног Писма. Оне су упућене и нама. Добро их запамтимо. Оне су општи закључак приче: Зар нисте читали у Писму ово: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла (Мк. 12; 10).
Нећемо, драги моји, заборавити да је крајеугаони камен живота – Бог. Пожуримо да творимо дела Божија, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божију. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божије.
“Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја.”
Амин.

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.