ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА НА ДАН ПРЕНОШЕЊА МОШТИЈУ СВЕТИТЕЉА И ЧУДОСТВОРЦА НИКОЛАЈА
 
У име Оца и Сина и Светог Духа!
Праведник ће се спомињати вавек… (Пс. 112, 6)
Љубљени моји, пријатељи моји, данас је празник великог праведника и угодника Божијег светитеља Николаја, а у част преношења његових часних моштију из града Мире у град Бари.
Он је велики у свету, он је велики у Цркви Христовој! О томе најбоље сведочи његов помен који, почевши од његовог упокојења, 6. децембра 342. године траје кроз столећа, а дошао је и до наших дана.
На основу свог религиозног опита, многи од нас знају за њега не само по сведочењу Цркве и не само по предању, него и по његовом живом учествовању у нашем животу. У збору светитеља које поштујемо нема много оних које тако живо доживљавамо у својој свести.
Зар не задивљује, драги моји, што нас недостижна висина живота светог Николаја и његовог служења Богу не раздвајају од њега него, напротив, чине да нам он буде изузетно близак и драг? Много је, веома много оних који с њим долазе у додир: и верујућих и неверујућих, и православних и инославних, и некада и сад.
Шта је разлог за тако свеобухватну моћ светитеља над људима? Управо у томе што се он у свој пуноти, која је за човека могућа, уподобио свом Подвигоположнику Христу, испуњавајући Његове заповести. Господ је пак рекао: Ја љубим оне који Мене љубе, и који Ме траже задобијају благодат (Приче Сол. 8,17).
Свети Николај је од младости заволео Бога, и Бог је заволео њега. Господ Својим изабраницима даје тако велику благодат да они својом љубављу обухватају сву земљу и сав свет. Њихове душе пламте од жеље да се сви људи спасу и да виде славу Господњу. Посебна особина свете душе светог Николаја било је умеће да воли, умеће да снисходи ка сваком човеку и ка разним људима, да свакоме подари управо оно, што му је потребно.
О светом Николају, архиепископу малог малоазијског града Мире Ликијске готово да нема поузданих писаних сведочанстава. Међутим, диван је Богу светима Својим, и Он све до данас испуњава свет великом славом дела Свог изабраника. Сачуване су многе приче и предања из живота овог светитеља, али је сачувано још више извештаја о његовим посмртним чудима.
Православна Црква слави помен светитеља Николаја сваког четвртка, исто као и помен светих дванаест апостола. Она свечано празнује дан његове смрти 6. децембра, а такође брижљиво чува и празнично сећање на преношење његових светих моштију из Мире Ликијске у јужноиталијански град Бари, где и данас почивају.
Животна дела сачувана су у предањима, а Господ је за нас сачувао неоспорни доказ величине живота светог Николаја у његовим светим и нетрулежним моштима. Из њих истиче свето миро као сведочанство да је наш земаљски живот, ако је безгранично проживљен у Богу, бесмртан.
Након свог упокојења, угодник Божији је преко седамсто година почивао у граду у којем је некада служио. Међутим, када су Ликију разрушили Сарацени и када су и храм и сама светитељева гробница били запуштени он се у сну јавио свештенику града Барија у јужној Италији и наредио му да пренесе његове мошти у тај град. Свети Николај, велики ревнитељ и поборник вере Христове, није хтео да својим моштима почива међу непријатељима Христовим – мухамеданцима.
Тајно, без свечаности и раскоши, али са пламеном вером и љубављу и уз помоћ самог Божијег угодника, Барани су украли мошти и бродом их донели у Бари, где су ово драгоцено благо дочекали клир и верни народ. У том тренутку је обилним изливањем његових безбројних добрих дела у чудима исцељења оживело сећање на овог светитеља.
Значајно је то што је светитељ стигао у Бари 9. маја 1087. године у недељу, на дан помена светих Отаца Првог Васељенског Сабора. Био је то онај сабор на којем се свети Николај храбро борио против јереси безумног Арија и свету Цркву поучавао истинској вери.
И опет је у тим данима преношења светих моштију, као и пре 762 године, свети Николај дао земаљској војујућој Цркви неоспоран доказ и сведочанство силе Божије, која се у Православној Цркви излива кроз њене верне служитеље. Прве ноћи по преношењу светих моштију догодило се четрдесет седам исцелења, следећег дана – двадесет два, у среду – двадесет девет, у четвртак је био исцељен слеп и глувонем младић, који је пет година патио од болести, у суботу се исцелило једанаест болесника… Исцелења су се наставила. Настављају се и до данас. Исцељивао је светитељ Божији Николај тела и душе својих савременика за свога живота, па тако и сада лечи све који призивају у помоћ његово свето име.
Русија већ хиљаду година исповеда веру у Христа и већ хиљаду година се у Русији поштује име светитеља Божијег Николаја. Код нас је он дошао истовремено са Православљем, и његова света ревност за веру и побожност васпнтавала је руски народ. Мноштво храмова подигнуто је његовом молитвом и са његовим именом, а свака црква и сваки дом су као светињу чували икону овог светитеља, имајући га за свог помоћника и покровитеља.
Није лак историјски пут Цркве, трагичан је и пут Руске Православне Цркве. Ми, међутим, драги моји, не можемо да заборавимо да је пут Христове Цркве започео у сионској горњој одаји благословом њеног утемељитеља Христа и да је, готово заједно са Њим, и она кренула путем страдања. Она се на свом путу често успињала на Голготу. Судећи по томе колико је смрти Црква преживела, требало би да већ одавно не постоји на лицу земље!
Међутим, она је жива! Сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати, рекао је Господ (Мт. 16,18). Црква је жива Господом и молитвама својих светитеља који су, прошавши крсним животним путем и све претрпевши због своје верности добили силу да уђу у Торжествену Цркву Небеску и да постану стубови Цркве земаљске.
Свети оче Николају, помози нам, јер си ти стуб и наше Цркве! Помози нам, јер, као раније, дух овога века и дух овога света својим смрадним дахом дува на нас и на Цркву, рањавајући нас маловерјем, малодушним неверјем и убиственом хладноћом према вери.
Колико недаћа носи у себи наше непознавање вере, наша лењост и немар у делу њеног упознавања! “Како и у шта верујемо” постоји с једне стране. С друге стране су лажни учитељи и варалице, и они ће нас ласкањем и обманом уловити као грабљиви вукови, долазећи у овчијој кожи и доносећи учења која ласкају ушима, али су у супротности са духом истине.
Лажним учитељима се сада дају све могуће привилегије и помаже им се у делу ширења њихових јереси. У Русији, која није знала за другу веру осим Православља, сад су се појавили новопридошли просветитељи-католици. Њима се сада дају високе говорнице, они говоре на телевизији и на радију, они не знају за оскудицу у материјалним средствима. Они покушавају да се у руској земљи, намученој атеизмом, покажу као истински проповедници Христовог учења и истински ревнитељи за славу Божију.
Међутим, да ли је тако? По плодовима њиховим познаћете их, говори Свето Писмо (Мт. 7, 16). Ти плодови су дела живота. Лажна учења не могу да доведу човека до истински врлинског живота. И ево, ми видимо како они што себе називају хришћанима устају на православне светиње, како наоружаном руком заузимају православне храмове и по цену плате за неправду купују себи саучеснике, оне, за које ништа није свето и који не верују ни у шта осим у новац.
Ако се загледамо у дубину историје, ако погледамо на дела новопридошлих спасилаца Русије, тј. на римокатоличку цркву, видећемо да се она појављивала код нас сваки пут када су почињала немирна (“смутна”) времена. Њен циљ је увек био исти – да потчини Русију власти Рима.
Још је свеже сећање на унију у Русији у XVII веку, а ево, опет наступају времена нове уније, крајем XX века. Опет православну Русију на западу запљускују несреће, а римски мисионари ласкаво проповедају чак у Сибиру. Римски папа се спрема да дође у посету исконски православној земљи.
Шта ће они донети са собом, са чиме ће доћи у нашу земљу?
Мач, који је Рим ставио у руку Лажног Димитрија, у 17. веку је прошао Русијом, свргао цара и захтевао да се Русија преда “на вољу” пољског краља. Тајне инструкције из Рима наређивале су да се опрезно али неуморно ради на потчињавању Руске Цркве римском папи, односно унији. У том страшном тренутку, Русију је спасао њен Патријарх. Он не само да није потписао повеље о капитулацији, већ је по читавој Русији разаслао своје повеље, које су Русима разоткривале суштину догађаја, подижући руско оружје и надахњујући га за борбу. Сам Патријарх Хермоген примио је мученичку смрт и био прибројан збору светитеља.
Као да доноси закључак на основу историје Русије овог периода, следећи руски патријарх Филарет је говорио: “Латињани-паписти су најподмуклији и најгори од свих јеретика, јер су они у свој закон примили проклете јереси свих древних јелинских, јеврејских, агарјанских и јеретичких вера и потпали под онај део 95. правила, у којем се говори о јеретицима.”
Седамнаести и двадесети век су различита времена, али су дела иста. Та дела потврђују и разоткривају сваку римокатоличку неправду, коју они творе са фанатичном мржњом. Помрачени том мржњом, католициунијати истребљују православне храмове и православне људе, подвргавајући их срамоћењу и ужасном насиљу, укључујући и насилну смрт.
Драги моји, до 1051. године није било поделе у Цркви Христовој, већ је била јединствена, Васељенска, Православна, Саборна и Апостолска Црква. Она се састојала од пет помесних цркава мећу којима је била и Римска црква. Било је то једно тело, један Дух… један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све и у свима нама (Еф. 4, 46).
Шта се онда десило? Ко је изашао а ко је остао? Ко је прав, а ко крив?
У Западној цркви, удаљавање од истине се појавило још у 7. веку, када се појавило нетачно мудровање о томе да Дух Свети не исходи од Оца, него од Сина. Ово мишљење је у супротности са речима Самог Христа, јер је Он рекао Својим ученицима: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другога Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа истине… (Јн. 14; 16). Оно је породило грех и израсло у јерес.
Ради ваше поуке, допустите да погледамо како разорно делује грех када се једном роди.
Најпре су против новог мудровања устали неки епископи Римске цркве, називајући га јеретичким. “Ко о Оцу и Сину мисли правилно, а о Духу Светом неправилно, тај је јеретик.” Тако је ово мудровање дефинисао папа Дамас у својој окружној посланици.
Међутим, душе његових наследника разједале су људске страсти, световно користољубље а, пре свега, гордост. Они су били извор тврдоглавости која је довела до побуне против одлука Сабора Светих Отаца. Никаква убеђивања Васељенске, Саборне, Православне, Апостолске Цркве нису деловала на помесну Римску цркву. Биле су погажене одлуке Васељенских Сабора, на којима су богоносни људи саставили божанствени Символ Православне вере.
Преовладао је дух злобе и лажи. Разобличујући епископе Римске цркве, свети Василије Велики је писао: “Они истину не знају и не желе да знају; с онима који им објављују истину они се споре, а сами утврђују јерес.”
По заповести апостола Павла, Човјека јеретика по првоме и другом саветовању клони се, знајући да се такав изопачио и греши, и самога је себе осудио (Тит. 3,10-11).
Римска црква је због своје јереси отпала од јединствене Васељенске цркве. Одбацивши православну догму о исхођењу Светог Духа од Оца, одбацили су дела седам Васељенских Сабора, одбацили су речи Самог Господа. Огрезнувши једном у јереси, они су из зла изродили још веће зло. Они су од мирјана одузели божанствену Чашу и причешћују их само хлебом; уместо квасног, они на Литургији употребљавају бесквасни хлеб, сматрајући ништавним речи апостола Павла: Кад Год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете (1 Кор. 11, 26).
Они су из божанствене Литургије искључили призивање Свесветог, Животворног, Свесавршавајућег Духа, Оног Духа, Којег је Господ послао Својим ученицима и Који је Дух Живота. А Када дође Он, Дух истине, увешће вас у сву истину, рекао је Господ (Јн. 16,13). Одбацивши Духа Божијег, Римска црква је примила духа обмане. Људско мудровање, руковођено духом таме, измислило је још много тога.
Уставши једном на Светог Духа, они су доследно устали и на Главу Цркве – Христа, Који је свој верној деци Своје Цркве обећао: Ја сам с вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Ради световне превласти над својом браћом, римокатолици су свог папу поставили за намесника Божијег на земљи. Прогласили су га за непогрешивог, заборављајући да нема човека “који живи а да не сагреши”.
Тако се од римокатоличке цркве удаљио Христос, Онај, Који ратује с поглаварствима, властима и господарима таме овога света, са духовима злобе у поднебесју. Отпадници су обнажени од силе Божије, и остали су без Главе – Христа. А велијар војује с њима свом силом своје подмуклости и држи их у својој прелести и погибељи!
Римокатолици су измислили нову главу Цркве, понизивши једину истинску Главу Цркве – Христа. Код њих нема Цркве, јер је прекинут савез са Главом. Римски епископи су започели гордо и са гордошћу и завршавају.
Ето куда ће римокатолици одвести своје следбенике – треба заборавити Христа и истину Његовог учења, треба заборавити Свете
Оце који су се подвизавали за веру: древне оце – светог Николаја, светог Спиридона, светог патријарха Хермогена и мноштво других; треба заборавити свете оце нашег доба – светог праведног Јована Кронштатског, свјатјејшег патријарха и исповедника Тихона; треба заборавити Свету Православну Цркву, која је од времена Христовог Њиме живела, која је преживела због Њега, и која ће по Његовом обећању постојати до краја века. Нека нам се то не деси!
Нећамо заборавити и увек ћемо имати на уму потресне речи светог праведног Јована Кронштатског, упућене нама: “Постоји мноштво појединачних вероисповедања хришћанства са различитим спољашњим и унутрашњим устројством, с различитим мишљењима и учењима, често противним божанственој истини Еванђеља и учењима светих апостола, Васељенских и Помесних сабора и Светих Отаца. Не могу се сва она сматрати за истинита и спасоносна: равнодушност према вери или признавање сваке вере за подједнако спасоносну води ка неверју или хлађењу у вери, ка лењости за испуњење правила и прописа вере, ка хлађењу хришћана једних према другима.”
Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшенииу (Лк. 22, 31). То је он, сатана чинио и чини, односно, он је изродио расколе и јереси. Строго се придржавај једине, истините вере и Цркве: Једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију (Еср. 4, 56). Због тога се бори са сваким злом и не оклевај да га угасиш, ратуј са њим оним оружјем свете вере, божанствене мудрости и истине које ти је дато од Бога, тј. молитвом, благочешћем, крстом, храброшћу, преданошћу и верношћу.
Увек се сећајмо и свесно исповедајмо Символ свете Православне вере, будимо у Богу и са Богом.
Ми смо, драги моји – деца Свете Православне Цркве, али не по нашем праву, него због љубави Божије према нама. Ова љубав је безгранична и не зависи од времена, него увек има моћ. Ова љубав ће нас сачувати у све дане до свршетка века.
Свети оче Николају, моли Бога за нас! Амин.
 
9. (22.) мај 1991. Године
 
 

 
 

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.