ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОМ СИНОДУ

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
 
ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОМ СИНОДУ
 
Октобра 3. заступник ректора Богословије Св. Саве добио је одлуку Св. Синода којом се наређује “да наставници и ученици редовно посећују свакодневна јутрења и вечерња богослужења”. Одлука је донета и достављена Управи Богословије у одсуству Његове Светости Господина Патријарха, зато се моје писмо односи само на Високопреосвећену и Преосвећену Господу Архијереје, чланове Синода, који су одлуку и донели.
И пре ове наредбе Управа Богословије старала се да теориски и практично учини молитву главним подвигом у животу својих питомаца. Ученици су редовно посећивали јутрења и вечерња богослужења. Али од почетка ове школске године Богословија Св. Саве престала је бити завод у коме су заступљени најелементарнији хигијенски услови. По наредби одозго примљено је несразмерно много ученика. Управа се нашла у очајно тешком положају: у орахову љуску требало је сместити јато галебова; и Управа се осетила неспособна за такво чудо. Чињене су преставке Св. Синоду; чињене и Министарству Вера, али се на њих одговарало није. Ученици су се гушили у тескобним собама, малаксавали од бедне хране, и у самом почетку школске године почели нагло побољевати. Под ужасним хигијенским условима ученици су морали обављати све законом прописане дужности. Њима се давао минимум услова, а тражио максимум енергије. Хтело се да орао лети са два воденична камена о крилима. Примораван, он се напрезао, али се осетило како му пуцају кости у крилима. Реците, могу ли издржати ученици који 12 сати дневно напрегнуто раде? Ево Вам чињеница: од 7-8 они су на јутрењу; од 8-1 сата по подне на часовима; од 2-4 по подне на часовима; од 4-41/2. на вечерњу; од 5-7 на занимању: припремање за сутрашње часове; од 8-91/2 на занимању. За одмор им не остаје ни један цео сат. Но и то јадно парче слободног времена већина је употребљавала на спремање, јер је немогуће за З1/2 сата спремити се из шест и седам предмета. Управа је увидела да им је време за спремање апсолутно недовољно; ученици су се почели жалити на немање времена за спремање. Управа се дуго мучила како да им помогне; најзад је поводом тога заступник ректора са васпитачима одржао седницу. Приморани стањем ствари ми смо решили да сви ученици посећују сваки дан јутрењем а вечерње само појци, чтеци и црквењаци; но да не би остали без вечерњих молитава, завели смо вечерње богослужење: Молитве на сонь грядущимь, које је обављано пре спавања, после пола десет. После неколико дана, на оправдани захтев наставника појања, наша је одлука ревидирана у толико што су ученици место јутрења посећивали вечерње. Но на јутрењу, сем одређених певача, чтеца и црквењака, увек је бивало још доста ученика, који су успевали да се спреме за предавања.
Као васпитач ове школе ја смело одбијам сваки приговор да се код нас “даје на вољу ученицима да лабаве везу према Цркви и њеним богослужењима”, како се то вели у наредби Св. Синода. Ако икада – сада се у нашој школи обраћа искључива пажња православној црквености и незаменљивим православним богослужењима. Наша горња одлука изнуђена је била убитачном по ученике сложеношћу немилих прилика. које је Св. Синод могао уклонити да је хтео и имао ревности. Из ревности за добро деце ми смо донели горњу одлуку. ја волим да мислим да је наредбу Св. Синода инспирисала једино – ревност за Цркву Христову. Но против ове моје жеље устаје страшна чињеница, која пориче да је ревност за Цркву Христову инспирисала поменуту наредбу Синода. Ево те чињенице: ниједан од Високопреосвећене Господе Синодалаца није посетио ниједно јутрење ни вечерње од како смо своју одлуку почели спроводити. Чуди ме само како су онда могли приметити да сви богослови не посећују јутрење. Но ако је уз пркос ове страшилне чињенице ипак ревност била главна побуда ове наредбе, ја смело тврдим да је Ваша ревност у овом случају излишна, јер је ми и без Ваше наредбе имамо у изобиљу. Ми се жудно, ми се вапајно нуждавамо Ваше високопреосвећене ревности, али само у другим стварима.
Због очајних хигијенских прилика наша деца у маси пате од грудних болести; на очи наше она вену; а многа су већ увенула; ми смо молили, ми смо богорaдили, Ви нас чули нисте. Јесте ли чули колико је наших ученика умрло од туберкулозе? јесте ли чули колико их је оболело? јесте ли чули колико ће њих још оболети? А оболеће их много јер по овогодишњем буџету на сваког ученика дневно долази по 8.30 дин. на исхрану. А знате ли, Високопреосвећена Господо, да је данас килограм хлеба 5,50 до 6 динара? – Ту, ту нам је потребна, потребна до суза и јаука Ваша ревност, а Ви је нисте пројавили. Никада ниједан од вас, свете владике, није посетио ову школу, која је само стотину корака удаљена од Ваше синодалне резиденције; ниједан од Вас никада дошао није да обиђе ову нашу добру, нашу намучену децу; ниједан од Вас никада није дошао да види шта једу ова многонапаћена деца; ниједан од Вас никада обишао није њихове тескобне спаваће собе, у којима се деца формално гуше. А ја Вас молим, ја Вас преклињем, Господа Христа ради који је губаве посећивао, посетите само једном добру дечицу нашу, зађите са мном у поноћ по њиховим спаваћим собама, и ја верујем, ја хоћу да верујем да ћете Ви бити толико осетљиви да заплачете заједно са мном за красном дечицом овом која се гуше у својим собама. Тада ће се у срцима Вашим родити ревност, која ће кључем Христове љубави откључати многобројна врата празних одаја у згради Црквених Фондова, која су закључана тврђом срца људских и нељубави нехристовске.
Ја сам сигуран, трегубо благодатна господо, да би Вас све наша свеколика богословска омладина убројала у Исповеднике Православља, када би Ви изменили овај пагубни наставни план. Пројект за то већ постоји. Пре годину и више дана Св. Арх. Сабор оставио Вам је тај пројект: да га озаконите. Ви ни прстом мрднули нисте да га озаконите. А јадна дечица наша стењу под бременом неудобоностима. Да ли Вам је то познато? Ах, да како Вам може бити познато када ниједан од Вас никада није посетио предавања у нашој школи. – Ја држим да овде деци нашој може помоћи ревност, и то ревност свештена и света, ревност Ваша, Високопреосвећена Господо. Покажите је што пре да нам олуја очајања не угаси жмиркаво кандило љубави наше према Вама.
По свему судећи, угашена је свака помисао да се Богословија Св. Саве може почети зидати у Београду, а камо ли сазидати. Реците, Високопреосвећена Господо, која је то мрачна сила која неда да се Скадар озида на Бојани? То што је неко за дан ревносног старања сазидао, други је за ноћ неревности Ваше одзидао. А ту је потребна ревност, ревност подвижничка, ревност оснажена високопреосвећеном благодаћу Вашом. Покажите је, ја Вас молим у име многонамучене дечице наше, и у устима њиховим начинићете себи хвалу, једину хвалу коју је Господ Христос волео, и Ви с Њим.
Ја сам жеравично свестан свега што Вам пишем, Високопреосвећена Господо; нема леда који може угасити моју ревност за добро наше богословске омладине. Ако копијем непристрасног суда разгрнете ма коју моју написану овде реч. Наћи ћете у свакој по сузу, у свакој по бол. Васпитачка дужност и љубав, наставничка дужност и љубав нагнале су ме да Вам све ово напишем, Високопреосвећена Господо.
 
Последњи и најмањи Христов слуга
јеромонах Јустин
васпитач и суплент Богосл. Св. Саве

 


ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОМ СИНОДУ

 ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Часопис: Хришћански живот
   месечни часопис за хришћанску
   културу и црквени живот
 Издато: 1924.
 Година: трећа
 Број: 10
 Стране: 417-420
 Власник: др Војислав Јанић
 Уредник: Иринеј Ђорђевић
 Штампа: Српска Манастирска Штампарија
   у Сремским Карловцима
 Место: Сремски Карловци

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 15. новембар 2007.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дигитализација: Станоје Станковић и Иван Ташић
 Коректура: протојереј Србољуб Милетић
 Дизајн странице: Станоје Станковић

 

Comments are closed.