NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » Otac ogromne porodice – sećanje na starca Jefrema (Moraitisa)

Otac ogromne porodice – sećanje na starca Jefrema (Moraitisa)

Starac Jefrem Filotejski ili, kako se obično naziva, Arizonski, usnuo je u Gospodu. Bio je poslednji preživeli učenik velikog Svetog Josifa Isihaste, a u plodove njegovog života spadaju gotovo dvadeset manastira u Americi i Kanadi i stotine hiljada ljudi preobraćenih i ojačanih u veri širom sveta.

 

Tri sastanka zahvaljujući kojima smo naučili
o životu budućeg starca Jefrema sa starcem Josifom

Arhimandrit Simeon (Gagatik), iguman Ahtirskog manastira Svete Trojice u Rusiji, prevodilac knjige Moj starac Josif Isihasta na ruski jezik:

Starac Jefrem sa Arhimandritom Simeonom

Milošću Božijom, sreo sam se tri puta sa starcem Jefremom.

Knjiga njegovih sećanja na starca Josifa Isihastu objavljena je u Grčkoj 2008. Kad sam je pročitao, odmah sam znao da je moramo prevesti na ruski; ali da bismo počeli prevođenje, morali smo dobiti blagoslov autora. Stoga sam odlučio da odem u njegov manastir u Arizoni. Dan nakon što sam stigao, otišao sam u crkvu u zakazano vreme kada je starac Jefrem primao one koji su dolazili da ga vide. Ubrzo je došao i sam starac – hodajući brzo, nizak, mršav i vrlo živahan. Videvši me, monaha kojeg nije poznavao, nasmešio se poput deteta, mahnuo mi i ušao u crkvu, krećući se prema sobi gde je primao hodočasnike. Stajao sam tamo i radovao se sastanku: takvu jednostavnost i susretljivost nikada nisam sreo pre ni posle.

Kada je došao red na mene, ušao sam u sobu i rekao mu svrhu svoje posete. Osećao sam se kao da komuniciram sa anđelom – ne veličanstvenim i strašnim, već vrlo jednostavnim i ljubaznim. Svetost i svetlost kojima je zračio starac bili su prosto anđeoski. Jedan od mojih zahteva bio je da mi omogući upoznavanje sa originalnim tekstovima njegovih memoara. Čitanje grčkog izdanja malo me je zbunilo. Sjajne stranice sa živahnim i živopisnim, veoma umetničkim pričama bile su u jakom kontrastu sa pomalo dosadnim odlomcima napisanim drvenim jezikom. Bilo je sasvim očigledno da je te odlomke napisao neko drugi. Kao prevodilac, hteo sam da radim sa originalnim izvorom, sa originalnim rečima starca, pre bilo kakvog mešanja urednika, bez njegovih ispravki i dodataka. Na sve moje zahteve, starac je lako davao svoje „u redu“, sa iskrenom radošću.

 

 

Inspirisan njegovim blagoslovom i originalnim tekstom njegovih memoara koje sam dobio od njegove sekretarice, vratio sam se u svoj manastir i odmah krenuo na posao. Za prevod knjige od 500 stranica trebalo je dve godine tokom kojih su se pojavila neka pitanja na koja je samo sam starac mogao da odgovori – i tako sam drugi put leteo u Ameriku. Kad sam se sreo sa njegovim pomoćnicima u manastiru u Arizoni i pokazao im listu od pedesetak pitanja, odmah su rekli da nije realno da s njim razgovaram o svim tim pitanjima – bio je previše zauzet za takav posao. Stoga su mi pomogli da shvatim većinu najtežih delova, ostavivši samo nekoliko najličnijih pitanja starcu, na koje niko drugi ne bi znao da odgovori.

Starac mi je dao odgovore koji su mi bili potrebni na ovom drugom sastanku. Na primer, razrešio je misteriju nadimka koji mu je dao starac Josif – „Vavouli“, kako ga je obično nazivao. Niko od Grka nije mi mogao objasniti šta ova reč, koje nema u grčkim rečnicima, znači. Sa neponovljivim osmehom, starac Jefrem je rekao da je to dečja reč kojom su oni nazivali jedan drugoga. Izgleda da su ovu reč koristili u rodnom gradu starca Josifa, a setio ga se kada je mladi, mali i mršavi Joanakis (simpatičan oblik imena Joanis) došao u njegovu zajednicu – budući veliki starac Jefrem.

Na ovom drugom sastanku, zamolio sam starca da mi da savet: Kakav treba da bude iguman? I odmah mi je rekao: Iguman treba da bude, pre svega, otac. Nikada ne sme voditi manastir kao administrator, kao komandant. „Nema naređenja, nema naredbi. Nikad! Samo kao otac!“ – Čuvam ove reči u svojoj duši kao blago primljeno od sveca i trudim se da primenim ovaj savet koliko god mogu.

 

 

Godinu dana kasnije, doneo sam starcu objavljenu knjigu pod naslovom Moj život sa starcem Josifom na ruskom. Videvši me s tim, starac Jefrem je iznenađeno uzviknuo: „Tako brzo?!“ Knjiga je zaista pripremljena vrlo brzo: blagoslov starca i Božja pomoć očigledno su delovali čitavo vreme dok sam radio na njoj – na tekstu i njegovoj pripremi za štampanje u svim fazama rada. Starac Jefrem bio je veoma zadovoljan predivnim koricama knjige koje je uradio jedan od najboljih kaligrafa i umetnika – Aleksej Čekal. Centralno mesto na koricama zauzela je Isusova molitva, napisana drevnim pismom i zlatnim slovima.

Bio je to naš poslednji sastanak. Prethodna dva nisu dugo trajala – stariji pomoćnik koji je bio zadužen za sastanke sa hodočasnicima strogo me je upozorio na to. Tako je bilo zbog starčevih godina i njegove ograničene snage i zbog toga što je mnogo hodočasnika uvek čekalo njegovu pažnju, savet i molitvenu pomoć. Ali trećeg puta starac mi nije dozvolio da tako brzo odem. Počeo je da se priseća svog detinjstva: kako je živeo tokom godina nemačke okupacije u svom rodnom gradu Volosu, kako je na pijaci prodavao razne sitnice kako ne bi umro od gladi, kako su ga uhapsili i kako je video malu decu koju su ubili Nemci.

Kad me je konačno pustio i kada sam izašao u hodnik, njegov pomoćnik je prekorno odmahnuo glavom. Ali šta sam mogao učiniti? Nisam mogao prekinuti starca…

Veoma sam zahvalan Gospodu Bogu i starcu Jefremu na ovim susretima. Grejaće me ceo život.

 

Kuckao me je po glavi i smejao se, kao dete!

Otac Sergej Baranov u Arizoni

Protojerej Sergej Baranov, duhovnik manastira ikone Majke Božije „Iverske“ u Orsku:

Proveo sam dva puta po nedelju dana u manastiru Svetog Antonija u Arizoni sa starcem Jefremom. Nismo blisko komunicirali. Starac je već bio slab. Bio sam srećan što sam ga samo video, služio Liturgiju i komunicirao s njim. Uvek mi je neprijatno da postavljam pitanja. Dovoljno je samo biti u blizini takvih ljudi. Samo stojite u blizini i sve se događa. Sva pitanja nestaju sama od sebe. Nisam hteo da uznemiravam starca nijednom svojom glupošću, tako da nije bilo ispitivanja, već samo pobožne tišine. Molili smo se zajedno.

Za vreme službe on stoji s vama kraj oltara, ali duša mu nije tu. To je osećaj koji sam imao. Sve što mi je trebalo bilo je da ga pogledam. Jasno sam to osetio i video da u određenim trenucima Liturgije – on je duhom bio negde daleko – ne na Zemlji, ne s nama.

Tako mali, mršav čovek – ali, uzgred, vrlo jakih ruku, tako istrošenih od rada. U manastiru postoji tradicija da svi idu k njemu za blagoslov, a on ih ljubazno i šaljivo udara po glavi i smeška se, kao dete, donoseći vam radost!

 

Manastir Svetog Antonija

U manastiru Svetog Antonija postoji osećaj da starac Jefrem može bilo šta da iskoristi za misionarenje. Zato je otišao u Ameriku – zemlju sa vrlo malo pravoslavlja. Osnovao je skoro dvadeset manastira. Manastir Svetog Antonija Velikog, usred neplodne pustinje, pune otrovnih zmija i drugih gmizavaca, jednostavno je oaza. Ima tone vode, fontane, sve je zeleno, utapa se u sočnom, obilno vlažnom zelenilu. Svuda postoje staze; svuda skulpture: jeleni, jagnjad, neke vrste ptica. Podseća na: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo Nebesko (Mt. 18, 3). Samom starcu sve ovo nije trebalo toliko koliko ljudima koji bi tamo dolazili, ponekad se oslobađajući od vrlo oštrog urbanog okruženja pojedinih američkih metropola – sve ih je nekako odmah pomeralo i usklađivalo.

 

Otac Sergej Baranov u baštama manastira Svetog Antonija

Čak i spolja, manastir ostavlja utisak Rajskog Vrta. Svuda okolo su prostrani vrtovi narandži, mandarina, limuna i maslina, i voćnjaci i povrtnjaci. Sve je uredno, oplemenjeno i plodno.

Ali što je najvažnije – na teritoriji manastira postoji mnogo crkava. S praktične tačke gledišta čini se da bi bila dovoljna jedna ili dve… Ali oni su odlučili da grade i grade crkve, posvećujući ove, iako male, crkve sve većem i većem broju svetaca.

Glavna crkva ima glavu Svetog Josifa Isihaste, koju je starac Jefrem doneo sa Svete Gore Atonske. Iznose je na poklonjenje hodočasnicima.

 

Glava Svetog Josifa Isihaste

Naravno, svaki manastir je uvek počinjao oko nekog pojedinca. Slava Bogu da je u ovom manastiru i u ostalim koje je starac osnovao širom Severne Amerike – u SAD-u i Kanadi – bila osoba poput oca Jefrema. Njegove molitve i njegov blagoslov osećaju se svuda tamo. On je bio i jeste duhovni autoritet za sve njih i, naravno, otac. Njega nisu doživljavali kao zvaničnika imenovanog za upravljanje ovom mrežom manastira, već upravo kao oca koji je gradio duhovni dom za svoju ogromnu porodicu.

Otac Jefrem je tako nedokučiva i jedinstvena osoba, posebno za naše vreme, koje se frenetično plaši tako smele, nadahnute duhovnosti, kakvu je on imao. Nije se bojao da leti, stremi ka Hristu i povlači druge sa sobom.

Nisu reči koje deluju kroz osobu, već Duh. Samo osoba koja je stekla Svetog Duha može preneti Duh. Neko ko nije stekao Svetog Duha, već o njemu govori samo u skladu sa svojim akademskim obrazovanjem, ako je naučio nešto iz knjiga, pokupio nešto iz nečijih reči, ne može preneti Duha; on prenosi samo reči. Jer slovo ubija, a duh oživljuje (2 Kor. 3, 6).

 

Starac Jefrem na Svetoj Gori

Kao što je Gospod prigovarao: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sljedbenika, i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostruko većim od sebe“ (Mt. 23, 15). To je zato što takve „vođe“ jednostavno nemaju šta da daju onima koje su obratili. Oni sami su prazni. „Angažovali ste se“, prekoreva ih Gospod, „tražeći sledbenike za sebe, ali niste bili angažovani u svom srcu. Duh nije u vama! Stoga su razočarani oni koje ste obratili.“

Ličnost starca Jefrema prenosi Duha – ne samo njegovo duhovno iskustvo, već – Duha.

 

Otac Sergej Baranov u Arizoni

Postoji vrlo precizan patristički izraz: teosis (oboženje). To se desilo starcu Jefremu, baš kao i njegovom učitelju, starcu Josifu Isihasti. I on je sigurno bio obožen čovek. Ovde su i učitelj i učenik, koji je postao učitelj mnogim drugima, prenosili oboženje – bili su provodnici Duha Svetoga.

Oni koji pokušavaju da prenesu svoj duh na druge su sami obmanuti ljudi. Ali oni kroz koje sija Nestvorena Svetlost – koji se ne razmeću svojom sopstvenom „blagodaću“, već Duhom Božjim, na slavu Božju – su istinski. U starcu Jefremu bila je upravo ta Svetlost koja se prelivala na sve ostale.

Imao je takođe onu izvanrednu kombinaciju veličine i jednostavnosti sa krotošću koja je karakteristična za sve svece. Jednom sam u svojoj keliji bukvalno udario čelom o njega. Izlazio sam s peškirom preko glave, i bang! Ispostavilo se da je to bila kelija u kojoj je živeo njegov duhovni prijatelj, koji se već upokojio, a on se ponekad tu zaustavljao … I to je kelija u koju su me smestili. U početku sam bio veoma zbunjen pred starcem … Ali to je kvalitet svetaca: ne stide se. Samo jedan osmeh, ljubazan pogled i sva sramota je odmah nestala …

Poslednji put, na dan kada sam otišao, sa velikim strepnjom sećam se kako je iznenada izašao iz stasidije i pozdravio me kao sveštenik sveštenika – poljubili smo se. To je bio poslednji put da sam ga video.

Za nas, koji smo u poređenju s njim toliko ograničeni, tajnu njegove Isusove molitve je, naravno, nemoguće razumeti. Duhovan pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje (1 Kor. 2, 15).

Ali svi oni koji su dolazili u manastir Svetog Antonija u Arizoni uvek su odmah dobijali pravilo: 100 metanija, 900 Isusovih molitvi, 300 molitvi Bogorodici. To je bio minimum koji su blagoslovili svima: monasima, sveštenicima i laicima – jedno pravilo. I svako ko ispunjava ovo pravilo ima rezultate. A oni koji su, revnosno počinjali, a zatim odlazili, izgubili su ovo blago.

 

Starac Jefrem

Mogli ste da odete odande s nekim utiscima, nešto znanja, ali glavna stvar – je molitva. I to se mora praktikovati. Ne prestaj. Kaže se: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5, 17).

Slava Bogu, ova molitva živi u našem manastiru, po blagoslovu starca Jefrema. Ništa nije okrnjeno. Ovo je minimum koji zahteva geronda. Ako uzmete starčev blagoslov, morate to da ispunite. Neki izgovaraju molitvu čak i više.

Naslikali smo veliku ikonu „Dostojno Jest“ Presvete Bogorodice i iz zahvalnosti je poslali starcu u Arizonu. Otac Jefrem je odneo ikonu u svoju rezidenciju. Ima svoju malu kuću sa crkvom u manastiru. Bilo nam je, naravno, drago zbog ovoga.

Takođe smo se radovali vestima koje smo dobili na samom početku osnivanja našeg manastira. Još uvek nisam mogao tamo da stignem, ali moj prijatelj je već bio u Arizoni. Ja sam sekretar eparhije, sa tonom svih vrsta gnjavaže, a zatim sam i sagradio katedralu – tokom dana bio sam na gradilištu, tako da smo noću služili Liturgiju u našem novoosnovanom manastiru. Svaku noć smo služili Liturgiju. To je bio centar čitavog našeg monaškog života. Napravili smo za nas tipik prema našoj snazi i težnjama. Imamo takođe još dva sata Isusove molitve noću. Zatim, kad je moj prijatelj otišao u manastir Svetog Antonija, zamolio sam ga da pita o našem tipiku: Da li je u redu?

Nazvao je nakon nekoliko dana iz Arizone: „Vaš tipik je u osnovi isti kao ovde.“

Kad sam i sam kasnije otišao, zaista sam shvatio da su naši tipici slični.

Možda je to zato što sam sve to – sam pogled na svet – preuzeo iz vremena provedenog na Svetoj Gori. Već sam bio na Svetoj Gori više od trideset puta – Gospod me je čak udostojio da oslikam crkvu tamo. Sve vreme tamo odlazim i boravim u keliji Blagovesti Presvete Bogorodice u Novom Skitu, gde je starac Josif Isihasta živeo i upokojio se. Njegov grob je tamo. Sve je sačuvano kako je bilo u njegovo vreme. Slava Bogu, prijatelj sam sa starcem ove kelije – ocem Nikodemosom. Pre pet godina došao je da nas poseti u Rusiju i poklonio našem manastiru veliki deo moštiju starca Josifa Isihaste. Tada ga još nismo mogli otvoreno slaviti, jer nije bio kanonizovan; jednostavno smo se radovali, a sada kada je on proslavljen među Svetima, mi i svi naši hodočasnici možemo ga slaviti.

 

Starac Jefrem sa učenicima

Na Svetoj Gori, učenici starca Josifa Isihaste raštrkali su se po mnogim manastirima. On tamo ima mnogo sledbenika. Verovatno svako ko praktikuje Isusovu molitvu je na ovaj ili onaj način u skladu sa ovom tradicijom koju je on oživeo.

Imao sam šaljivu situaciju. Jednom smo bili domaćini gruzijskom igumanu i iskušeniku, i kad su već odlazili, iskušenik je iznenada skočio i sa izrazitim gruzijskim naglaskom rekao: „Oče Sergej! Dajte mi Isusovu molitvu!“

Šaljivo sam mu rekao, kao da sam uzeo komad svog srca i stavio ga u njegovo: „Evo!!!“

Sedmicu kasnije nazvao je: „Oče Sergej! Molitva nikad ne prestaje! I zamislite: na ruskom!“

Molitva se ne prenosi pravilima – ne u pismu, nego u duhu. Živiš sa starcem i crpiš iz njegovog duha. Tako to ide.

Od skoro dvadeset manastira koje je otac Jefrem osnovao u Americi, bio sam takođe u kalifornijskom manastiru ikone Majke Božje „Živonosni Istočnik“, u podnožju Sijera Nevade, sa majkom Markelom. Duh starca Jefrema nesumnjivo je prisutan u svemu i svuda. Ponekad deca pokupe čak i način hoda svojih roditelja i najbolje karakteristike njihove spoljašnje i unutrašnje pojave – da ne govorimo o duhovnoj deci. Oni tamo toliko vole gerondu da su svi spremni da ga oponašaju – uvek i u svemu, a pre svega u njegovoj ljubavi prema Bogu i bližnjem. Ovo su osnovne karakteristike bilo kog sveca. Veoma su svetle u starcu Jefremu. Potpuno je upijen u Boga.

Bog je ljubav (1 Jn. 4, 16). On voli svaku Svoju kreaciju. Kroz oboženje, starac Jefrem voleo je sve one koje je video pred sobom, koje je video u duhu i za koje se molio – s ljubavlju je grlio ceo svet. Kuckao bi te po glavi i smejao se, kao dete! I zagrlio bi te.

Kada smo saznali da se starac Jefrem upokojio, nije bilo tragedije! Kažem svima da je raketom odleteo svom nezaboravnom ocu Josifu. Nema ni najmanje tuge. Svi smo dobro raspoloženi. Radujemo se zbog njega!

 

Apostolsko sletanje starca Jefrema iz Arizone

Igumanija Nikolaja (Ilina)

Igumanija Nikolaja (Ilina), upravnica Svetonikolajevsko-Černoostrovskog manastira u Malojaroslavecu:

Jednom se Sveti Josif Isihasta, čiji je starac Jefrem bio poslednji učenik, pojavio i rekao mu: „Kuhiko (nadimak koji znači „vrlo mali“)! – i iznenada mu u krilo ubacio gomilu narandži. „Koliko narandži vidiš, toliko manastira moraš da izgradiš u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi“, i blagoslovio ga.

Bilo je tačno dvadeset narandži. Imamo neke veze sa osnivanjem jednog od ovih manastira, Božjim Promislom.

Godine 1996, neke sestre iz pravoslavne zajednice okupljene u Kaliforniji došle su u Rusiju. U manastiru Optina pitale su gde mogu da nađu tradiciju Optine u manastirima, a optinski monasi su ih poslali k nama, u Malojaroslavec. Upoznale smo se, a majka Mihaela postala je moja duhovna kći.

Sećam se da sam jednom od nje dobila pismo – imali su problema sa pravosuđem. U tom trenutku imala sam u ruci pismo shi-arhimandrita Arsenija, igumana manastira Maheras na Kipru – možete takođe reći i da je duhovni unuk starca Josifa Isihaste. Svetac očigledno sam vodi svoju duhovnu porodicu. I otac Arsenije mi je pisao upravo o ocu Jefremu…

 

Jedno od pisama-blagoslova starca Jefrema Sveto Nikolajevsko-Černoostrovskom manastiru,
Matuški Nikolaji i sestrama

Savetovala sam majku Mihaelu da se obrati njemu.

Ubrzo su se preselile iz Kalifornije u Arizonu. Starac Jefrem im je sam pronašao zemlju za manastir Svetog Pajsija Veličkovskog (sada u Ruskoj Pravoslavnoj Zagraničnoj Crkvi), a kada je stigao tamo sa sestrama, pokazujući im zemlju, umalo je od radosti plesao:

„Ovde će biti veliki manastir!“

Sam otac Jefrem bio je iguman Filotejskog manastira na planini Atos trideset godina. Povremeno bi odlazio s nekoliko atonskih monaha u Kanadu i Sjedinjene Države – prvi put 1979. jer mu je bila potrebna teška operacija noge; nakon toga, osetivši duhovnu glad kontinenta, bio je spreman da deli svoju sposobnost zaceljivanja duhovnih rana.

Starac Jefrem preselio se u Severnu Ameriku prema posebnom Božjem otkrivenju. Isprva je postavio samo prikolicu u pustinji Arizone, koja je, treba reći, veoma opasno mesto, sa masom zvečarki i škorpiona.

Njegova migracija bila je pravo apostolsko sletanje. Starac je započeo osnivanjem manastira Rođenja Presvete Bogorodice 1989. godine u Pensilvaniji, blizu Pitsburga. I tako je osnovao jedan za drugim gotovo dve desetine muških i ženskih manastira, uključujući 1995. godine, Manastir Svetog Antonija Velikog, gde se i sam nastanio.

Na početku je čuo zvonjavu zvona na potpuno pustom mestu. Kada su otišli tamo sa agentom za nekretnine, zvonjenje se ponovilo i deca oca Jefrema, koja su bila s njim, takođe su čula zvonjavu, njegovim molitvama. Gospod im je dao kako bi ih ojačao – do tada su prikupili vrlo skromna sredstva za kupovinu parčeta zemlje. Čim su čuli ovu zvonjavu, starac je stavio prst na usne: „Ššš! Ne dajte prodavcu da sazna da smo previše zainteresovani za ovu ničiju zemlju.“

Tako je kupljeno zemljište i posao je počeo da se zagreva. Niko nije zamišljao da će se vremenom ovakva oaza razviti ovde. Kupljene su desetine sadnica drveća. Starac, naoružan limenkom s bojom, išao je po pustinji i crtao krstove, označavajući mesta gde treba da se sadi drveće.

Tada je sam pokazao mesto za kopanje kako bi pronašli vodu. Stručnjaci su se svađali s njim i prigovarali. Ali on se nasmešio: „Kopajte! Preuzimam odgovornost.“

Zapravo, u dubinama je pronađena potpuno protočna reka, i pustinja je postala raj. U manastiru više nije nedostajalo vode i počela je gradnja. Manastirska kuhinja hranila je brojne radnike, ali i hodočasnike kojih je bilo sve više i više.

 

Manastir Svetog Antonija

Oni sve smeštaju u hladne kelije sa tušem u izuzetno vrućem podneblju (50°C u hladu tokom dana leti).

Ali glavna stvar je duhovno spasenje od onoga što Psalm 90. naziva „demonom podneva“. Tumači kažu da je to kao podne, kada se vazduh trese od vrućine – stvarnost ovog sveta postaje toliko gusta, kao ulje, ono proždire… Zar se ovo ne događa u modernoj Americi, sa njenim kultivisanim kultom konzumerizma? … ali Gospod ne bješe u ognju. A iza ognja dođe glas tih i tanak (3 Car. 19, 12). Tu je Gospod!

Bila je to svežina Božjeg prisustva koju je otac Jefrem otkrio savremenom svetu! Frapantno je to što je ostao do proslavljenja među Svetima svog avve – starca Josifa Isihaste – a zatim otišao.

Uz podršku starca Jefrema, koji se brinuo za misiju među Amerikancima, manastir Svetog Pajsija Veličkovskog u Arizoni otvorio je Svetu Zaštitnu Školu za devojčice od osam do osamnaest godina. Oni prihvataju sve – sve dok polaznica želi da uči pravoslavlje. Već više od 100 američkih devojaka pridružilo se molitvenom životu, a neke su ostale u manastiru kao monahinje; druge su se venčale i postale prave pravoslavne supruge i majke.

Pravoslavlje je temelj porodičnog života u svetu u kojem sve istinsko i spasonosno postaje sve nestabilnije …

 

Neka uputstva starca Jefrema njegovim duhovnim kćerima 

Prava teologija

Teologija, prava teologija, ne stiče se na univerzitetima, već samo u preziru prema svetu, daleko od buke i meteža, u tihom i mirnom mestu, određenim redosledom molitve i podviga, kada čovek, pročistivši svoj um i oslobodivši se napetosti od tela, prima svetlost istinske teologije – znanje o samom sebi.

Ne vređajte Majku Božju

Pogledajte kako žene vređaju Majku Božju svojim provokativnim izgledom leti. S jedne strane, one poštuju ikonu skromne Device, a s druge – iskušavaju i teraju one oko sebe da greše svojim provokativnim izgledom. To se čak ne smatra grehom koji treba da se ispovedi.

O apsurdnosti feminističkih tvrdnji

Danas se puno govori o jednakosti polova – muškaraca i žena. Ali borba za ravnopravnost žena i takozvani feministički pokret kasne. Hrišćanstvo je već rešilo ovaj problem pre dvadesetak vekova. Kako? Uništilo je razlike! Dalo je ženama jednaku čast kao i muškarcima. Šta više – jednoj ženi dodelilo je takvu čast koju nijedan muškarac nije imao, nema ili neće imati. Ova žena je Presveta Bogorodica.

U hrišćanstvu, u Crkvi, ljudi se ocenjuju ne na osnovu pola, društvenog položaja, nivoa obrazovanja, finansijskih sredstava, darovitosti i tako dalje. Ljudi se izdvajaju i vrednuju na jednoj jedinoj osnovi – svetosti. Za Boga nema ni muškarca ni žene. Postoje samo grešnici i pokajnici, zli i pobožni, sveti i Presveta.

Misli o svom duhovnom ocu ne kao o čoveku, već kao o slugi Božjem

Kada zmija iskoči iz svoje jazbine, ona žuri da se sakrije, jer oseća da će biti ubijena. Tako je i sa demonskom mišlju, koja je poput otrovne zmije. Kad izađe iz čovekovih usta, rasipa se i nestaje, jer je ispovest smirenje. A ako sotona ne može podneti čak ni miris smirenja, kako onda može izdržati nakon smirene i iskrene ispovesti?

Ali želim dobar početak i budnost, dete moje. Ne stidi se preda mnom. Misli o meni ne kao o čoveku, već kao o Božjem slugi. Pričaj mi o svemu, čak i ako ti je neko rekao nešto o meni, jer iz iskustva znam đavolove uvrede i znam kako se bori sa čovekom. Duhovna deca imaju jednostavno srce, i ako loše misli dođu do njih, to je zbog demonske zlobe i egoizma čoveka, kome je, zbog smirenja, dozvoljeno da bude iskušavan takvim mislima o svom starcu.

Stoga, nemoj biti tužna. Uvek ću se radovati ako slobodno i iskreno razgovaraš sa mnom, jer bez čiste ispovesti, ne može biti napretka u duhovnom životu.

Plači, ali nemoj biti tužna

Ne tuguj tako jako, dete moje. U svemu je potrebna umerenost. Biće ti gore od mnogo plača, jer tvoji nervi ne mogu da izdrže toliko bola i žalosti.

Tvoje pokajanje doneće anđelima neizmernu radost

Sve što si podnela, kćeri moja, dogodilo se zbog tvog samopouzdanja. Zar te nisu učili smirenju i samoukorevanju? Šta pokušavaš da uradiš? Zar ne znaš da čovek koji se napažljivo nasloni na štap od trske, slomi svoj štap i povredi ruke? Šta si se usudila da uradiš? Zar ne znaš da bez Mene ne možete ništa činiti? Zar ne znaš da su mnogi oci pali zbog oslanjanja na sebe same?

Smiri se, samoukorevaj se, plači, kćeri moja, operi svoje svadbeno ruho. Tvoj Ženik, koji je lepši od svih sinova ljudskih, zove te, traži te i pripremio je mesto za tebe na Nebu – duhovno lepu svadbenu odaju! Anđeli služe, nemoj biti lenja. Ustani, popij malo vode i operi svoje svadbeno ruho, jer ne znaš kada će doći smrt, koja ne upozorava na svoj dolazak, ali obilazi sve. A ne znamo taj sat.

Pokaj se. Vidi kako bludnica pere Gospodu najčistija stopala. Ona proliva suze dragocenije od mira i te suze privlače Božansku milost i oproštaj. Čuje: „Oprošteni su ti gresi; idi u miru.“

Pokajanje, kćeri moja. Padni s jaukom pred noge Strašnog Gospoda, plači i viči: „Sagreših, Isuse moj. Primi me kao pokajnicu i spasi me. Ne prezri moje suze, Radosti anđela. Ne prezri me, ne odbaci me, Ti čijem su se neopisivom snishođenju nebesa poklonila.“

Preklinji Hrista ovim rečima, sa uverenjem da ćeš trostruko steći Njegovu ljubav.

Tvoje pokajanje doneće anđelima neizmernu radost, i oni će zadivljeno uzviknuti: „Ona je ustala, ona je ustala, ona je ustala!“ – to jest, nisi potpuno pala, nego si se podigla, i ne kotrljaš se više prema ponoru, nego ponovo žuriš prema gore.

 

Ljubav je iznad svih podela

Ekaterina, supruga astronauta Jurija Malenčenka:

 

Ekaterina Malenčenko

Otišla sam u Arizonu, u manastir Svetog Antonija pre dve godine. Dugo živim u Americi i nisam uopšte očekivala da ću videti šta sam tamo videla …

Grčka pravoslavna crkva u Americi uvek je bila nešto samosvojno – kao Crkva za sebe, za Grke. Ako niste Grk, izgleda da tamo nemate šta raditi. Ali bila sam zapanjena kako su u manastiru sa starcem Jefremom svi bili zajedno: Rusi, Grci i Amerikanci – i ljudi iz potpuno različitih država. Svi su se okupili radi Hrista, Carstva Božjeg – ne zbog bilo kakve ljudske pozadine ili postavljanja ciljeva.

Manastir Svetog Antonija je neverovatno mesto. Manastir je u divljoj pustinji. Kad se sve okolo nalazi u zagrejanom i svirepom, neprekidnom procesu opstanka – ovde, unutra, iza manastirske ograde, pa čak i na periferiji manastira, u njegovim divnim vrtovima, sve se odmah menja.

Kad sam pristupila starcu Jefremu, nije mi ništa rekao, već mi je samo dao znak prstom: „Idemo.“ Krenula sam i ušli smo u crkvu. Tamo me je jednostavno vodio kroz crkvu. Nije bilo potrebe za bilo kakvim rečima, o bilo čemu zemaljskom …

Otac vas gleda, a vi shvatate da on zna sve, pa čak i više …

Živela sam u Hjustonu oko osam godina. Kada sam otišla tamo, završavali su izgradnju drugog manastira u blizini – jednog od onih koje je starac Jefrem osnovao u Americi. Otvaranje drugog manastira je odmah promenilo, kao što iskustvo pokazuje, sve oko sebe, utičući nekako na sve ljude. Ponovo, nije bilo podela: Mi smo Grci, vi ste Rusi, ono su Amerikanci – ne! Svi su bili zajedno! I svima zajedno je sve bilo u redu. Nema ni Grka ni Jevreja … nego je sve i u svemu Hristos (Kol 3, 11). To je najvažnija stvar.

Ništa drugo ne zadivi i ne inspiriše ljude za bilo šta bolje ovih dana osim Božje ljubavi! Ako nema ljubavi ili je nema dovoljno, osoba će otići u takvu crkvu i osećati se kao autsajder, i teško joj je da se uklopi. Ali sa starcem Jefremom, ljubav je se prelivala: svi su bili „njegovi“, i bilo je kao da ih je poznavao 100 godina. Odmah razumete sve tamo. Sve se percipira normalno. Ništa nije stresno ili šokantno. Sve je novo, zanimljivo, ali nekako poznato. To je neverovatan efekat. Ali u osnovi je upravo ljubav.

Iznutra, Americi je teško. Uprkos svoj udobnosti i blagostanju, duše su tamo ugnjetavane. I ništa ne može da ispuni ovu duhovnu prazninu.

Takva dubina kakva postoji u pravoslavlju ne može se naći nigde drugde – ni u katolicizmu, ni u protestantizmu, uključujući i baptiste koji su toliko rašireni u Americi. Oni nemaju ono što ljudi nalaze u pravoslavlju. Ne možete tako lako disati nigde drugde.

Moj otac je profesor na univerzitetu u Oklahomi. Pravoslavna crkva Svete ravnoapostolne Nine otvorena je tamo nedavno. Čula sam kako sveštenik predaje o Isusovoj molitvi i shvatila da je on očigledno naslednik tradicije Svetog Josifa Isihaste, a to znači da ga je možda u Americi upoznao preko oca Jefrema iz Arizone. Glavna stvar u ovoj tradiciji je molitva kao veza s Bogom i izraz ljubavi prema Njemu, i ljubavi prema svakoj osobi kao bratu ili sestri u Hristu. Ljubav je iznad svih podela. Izgleda jednostavno, ali ljudi idu u manastir oca Jefrema zbog ove jednostavnosti. Duša je tamo zaista smirena.

 

Upokojeni starac Jefrem

Tamo se službe održavaju noću. Liturgija se završava oko 5:00 ili 6:00 ujutru. Tada počinje trpeza, kao nastavak Liturgije. Onda imamo sat ili dva da se odmorimo. Ali oni koji su znali da će starac Jefrem u to vreme poći da nahrani siromašne, okupili su se na trgu iza kuhinje. Čekali su tamo dok njegov automobil nije prošao, kada je išao „u lov“, kako je sam rekao – samo je uzeo hranu i potrepštine i odvezao se okolo, tražeći one kojima je potrebno. Ponekad se vraćao zadovoljan, kad je mogao da nahrani nekoliko desetina ljudi. Ali ponekad je bio zabrinut, susrevši samo nekoliko prosjaka. On sam je poticao iz veoma siromašne porodice i znao je šta treba. Ljudi su se okupili iza manastirske kuhinje i čekali starca …

Siromaštvo nije samo materijalno, on je utoljavao i duhovnu glad. Zaustavio bi auto, izašao i blagoslovio sve. Ponekad bi nekome dao malo kolača. Opet, nisu bile potrebne reči. Samo bi vas blagoslovio, i vama bi porasla krila! Ponekad je starac blagosiljao iz automobila, i radost je bila ista! I ljubav – a u tome je Bog.

 

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christian

 

Jedan komentar

  1. Sveti oče Jefreme, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *