ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ПРЕСТАНИТЕ!
 
Напољу је беснело ужасно невреме. Многи су већ поумирали од мраза и хладноће, а на њихово место су стално доводили нове. То су били тешки дани, но најгоре су пролазили политички затвореници. Догодило се да су криминалци два дана за редом отимали храну од политичких затвореника. Те ноћи, након прозивке, пошто је барака закључана, настаде страшна туча око хране између те две стране.
На чело “политичара” стао је Авсенков, а криминалце је предводио Иван Смеђи, окорели злочинац, нерадник и вишеструки убица. Неколико пута је починио убиство и у логору. Волео је игре картама у којима је губитник плаћао животом.
Те вечери је туча, дакле, настала око следовања хране које су криминалци отимали као од шале од других затвореника, добацујући успут да им је служење туђим стварима прешло у навику. Управа логора и надзорници били су, из разлога сопствене безбедности, увек на њиховој страни.
У почетку су радиле песнице, затим су почели да се туку дрвима за ложење, док одједном у рукама неких од криминалаца нису севнули ножеви. Поседовање било каквих бодежа је, наравно, било забрањено. Затвореници су редовно били подвргавани претресу, но стража и надзорници као да нису примећивали те ножеве.
Прво су ранили једног младог војника. Неколико “политичара” завршише са разбијеним главама. Криминалци су умели да се држе заједно, док је овим другима било преостало једино да вичу – од страха нису смели да прискоче у помоћ својима. Криминалци су били много јачи и окрутнији. По поду поче да се разлива крв.
Отац Арсеније притрча Сазикову и стаде да га преклиње: “Помозите! Молим вас, помозите, Иване Александровичу! Избодоше људе ножевима! Крв лије на све стране! Молим вас, у име Бога, реците им да престану! Вас ће послушати…” Сазиков се на то само горко насмеја и рече: “Наравно, послушаће ме, али зашто ви и ваш Бог не учините нешто? Ево, Смеђи је већ убио двојицу, а Авсенков је једва жив. Ваш Бог као да ни не примећује шта се овде дешава!”
Отац Арсеније погледа око себе. Виде људе обливене крвљу, зачу крике, псовке, јауке и душа му се испуни неизрецивим болом.
Он приђе и закорачи тамо где је туча била најжешћа и снажним, разговетним гласом рече: “У име Бога, наређујем вам: престаните!” Затим их све осени знаком Крста и прошапута: “А сада, брзо помозите рањенима” и стаде крај свог кревета. Стајао је тамо, као да је у неком другом свету, као да је обасјан неком чудном светлошћу, погружен у молитву. Није чуо када су мртве однели до врата, нити када су покушавали да укажу помоћ рањеницима. Сва његова пажња била је усредсређена на молитву.
У бараци је сада владала потпуна тишина. Чуло се само како људи полако одлазе на починак, као и јечање једног од рањених. Сазиков тада приђе оцу Арсенију и рече му: “Опростите ми, оче Арсеније. Сумњао сам у вашег Бога. Сада видим да Он постоји. Осећам страх… Велика је моћ дата онима који верују. Опростите ми што сам вам се смејао.”
Кроз два дана, оцу Арсенију приђе и Авсенков. “Хвала вам! Спасли сте ми живот. Посматрајући вас и ја почињем да схватам да Бог постоји.”
Живот је наставио својим током. Затвореници су пристизали, тешко радили, умирали и на крају били сахрањивани у промрзлу земљу. На њихово место су долазили други и тако се круг понављао.
Од оног дана нико у бараци више није отимао храну, то је постало ново неписано правило у логору. Ако би неко од криминалаца случајно и заборавио на ово ново правило, други криминалци би га веома брзо подсетили.
Отац Арсеније је и даље веома тешко радио, али никада није клонуо духом. У бараку у којој је он живео довели су у то време мноштво људи најразличитијег порекла, са циљем да сви што пре поумиру. То је изазвало оштре сукобе између разних група, а отац Арсеније би се увек нашао да свакога утеши, да свакоме помогне. Топлим и благим речима умео је да ублажи бол и патњу. Међу новим затвореницима је било комуниста, верника, криминалаца и још многих других врста људи, али отац Арсеније би за сваког појединачно проналазио праве речи. Његове су речи продирале дубоко у душу човека и храбриле га да настави да живи, давале наду за будућност, а често му помагале да постане бољи.
На неки чудан начин, Авсенков и Сазиков су постали пријатељи. Шта има заједничко један комуниста – идеалиста са једним криминалцем? То да га на невидљив начин са њим спаја отац Арсеније.
Ову причу су испричали Авсенков, Сазиков и још тројица бивших затвореника.
 
 

 
 

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran