ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ЈЕДНО ИСКУШЕЊЕ
 
Пошто је провела две недеље код оца Арсенија, Наташа се вратила у Москву са читавом гомилом писама које је требало што пре уручити онима којима су писма намењена.
Замолила ме је да ја узмем половину писама и да их разнесем.
Времена су тада била веома тешка. Многи од наших пријатеља су били у затвору, а нас остале су често пратили и позивали на саслушања. Због тога је разношење писама био опасан задатак.
Наташа нам је причала да је кућа Надежде Петровне под присмотром. Надежда Петровна и неки од суседа су чак позивани на “информативни разговор”: питали су их ко долази код њих у кућу, да ли Пјотр Андрејевич служи црквене обреде у кући, да ли прима писма и низ других питања.
“Док сам путовала кући возом, стално сам имала осећај да је неко иза мене. Воз је био пун, неколико људи је ушло у воз заједно са мном, али пажњу ми је привукла једна жена која је увек “случајно” стајала или седела поред мене.
“Све време сам размишљала: шта да радим са писмима ако ме ухапсе? Нисам знала како да поступим, но тешиле су ме речи оца Арсенија које ми је рекао на растанку, уз благослов: “Бог ће те сачувати, биће са тобом. Немој ничега да се плашиш. Све ће бити добро!”
“Када сам сишла са воза у Москви, нисам више имала осећај да ме неко прати. Мирно сам отишла кући. Напетост је нестала и помислила сам да ми се само учинило да ме неко уходи.”
Тако ми је причала Наташа кад сам отишла код ње по писма. Ставиле смо писма на сто, а затим их разврстале у две гомиле. Једну гомилу ће разносити она, а другу ја. Те ноћи сам спавала код Наташе. Читаву ноћ смо причале о оцу Арсенију и о његовом начину живота.
Рано следећег јутра сам кренула да разнесем писма. Обукла сам капут, а на главу везала мараму. Била је недеља, те на улици није било много људи. Корак ми је био лак и весео. Писмо које ми је отац Арсеније послао много ми је значило, охрабрило ме је и смирило моја дотадашња колебања.
Неких сто метара пошто сам напустила Наташину кућу, осетила сам да ме неко прати. Застадох и погледах, тобож необавезно око себе, и спазих иза мене иде једна жена. Одлучих да проверим да ли ме жена заиста прати, или ми се то само причињава. Убрзах корак и скретох у бочну улицу. Иза мене су се чули кораци. Крајичком ока видех да ме жена и даље прати. Срце поче да ми лупа, ноге ме нису више слушале. Нисам знала шта да радим. Имала сам код себе у торби много писама, и ако ми их одузму, многи људи ће настрадати. Неколико метара даље одлучих да пређем улицу. Непозната жена је такође прешла улицу. Ишла је за мном на раздаљини од око 20 – 30 метара. Сада ми је било потпуно јасно да ме неко прати. Паде ми напамет да бих могла да изручим сва писма из своје торбе у канту за отпатке и да побегнем – но потом схватих да би писма у том случају била одмах пронађена, а мене би лако нашли, јер знају да сам изашла из Наташине куће.
Успела сам некако да савладам панику и почела сам да се молим. Није ми било лако, морала сам много да се трудим да усредсредим мисли на молитву. Успорила сам ход и сабрала мисли.
Сада знам да је то можда било сувише смело, али овако сам се молила Пресветој Богородици: “Мајко Божја, сву своју наду сада полажем у Тебе. Само ми Ти можеш помоћи, само ме Ти можеш избавити, у Твоје руке стављам свој живот, помози ми!”
Тако сам ишла улицом и молила се. Постепено ме је напуштао страх. Била сам уверена да нисам сама. Мајка Божја је са мном, а ако ми се нешто деси, шта год да ми се догоди – значи да је Бог тако хтео. “Нека буде воља Божја!” молила сам се. Више се нисам бојала. И даље сам чула кораке иза себе. Више нисам журила, јер сам схватала у каквој се безизлазној ситуацији налазим. Сву сам своју наду положила у Богородицу, стога сам била веома мирна и спокојна. Нисам више обраћала пажњу куда идем. Мислила сам само на своју Спаситељку, Мајку Божју. Чула сам како ми се кораци приближавају. Дошла сам до раскрснице и скренула иза угла. Кад тамо, чека ме нека друга жена, која је обучена истоветно као ја: потпуно иста марама, исти капут, о рамену иста торба. Жена ми се придружује и корача поред мене. Пошто је окренула главу према мени, погледала сам је. Била је веома лепа, лице јој је било некако светло и била ми је однекуда позната.
Погледах је још једанпут. Морала сам да окренем лице, нисам могла да је гледам, јер јој је лице заиста блистало. Ишле смо тако заједно, а ја сам се радовала што више нисам сама. Наставила сам да се молим,мада сам и даље чула иза себе злослутни бат потпетица жене која ме је пратила. Када смо дошле до друге раскрснице, моја непозната сапутница ми рече: “Стани овде и немој даље да идеш. Ја ћу наставити да идем улицом уместо тебе.” Глас јој је био строг, али лице јој је било благо и пуно доброте, и необично светло. Застала сам на углу, а она је наставила улицом. Њена појава је била потпуно иста као моја, сваки детаљ одеће је био исти. Све ми је то било веома чудно, но ја сам је послушала. У међувремену до угла стиже и жена која ме је пратила. Када дође близу мене, застаде, погледа ме унезверено, а затим пожури за мојом сапутницом, која је ходала веома брзо.
Жена која ме је пратила је имала натмурен и гневан израз лица, као да је мрзела цео свет.
Стајала сам дуго на том ћошку, нисам имала снаге да се одмах покренем. Док сам могла, гледала сам за својом “двојницом” коју је сада пратила агенткиња. На следећој раскрсници обе су скренуле на десно, и нестале ми из вида. Тек тада се освестих и смогох снаге да се окренем и пођем натраг. До два сата поподне, уручила сам сва писма која је требало да разнесем пријатељима.
До дана данашњег се питам и чудим се: кога ми је то Мати Божја послала да ме избави у оном критичном тренутку?
Годину дана након овог догађаја су ме ухапсили. На саслушању је иследник захтевао да му кажем ко је жена која ми је правила друштво оног дана и куда смо обе побегле. На саслушање су довели чак и агенткињу која ме је пратила. Када су је испитивали, рекла је: “Друже наредниче, ја сам је пратила све док јој се није придружила једна жена која је била потпуно исто, идентично, обучена као она: иста марама, исти капут, исте чизме, иста торба; и не само то: ходала је на исти начин и имала исти положај главе. Пратила сам их, али више нисам знала коју сам прво пратила, а која јој се накнадно придружила. Зато сам пошла за оном која је наставила да хода, пратила сам је још десет минута, а она је онда нестала! Истину говорим, кунем вам се! Нестала – тек тако! Као у циркусу!”
Шта сам могла да кажем на то? Иследник је, сав искривљен од беса, викао, чак ме је и ударио. Ја сам само ћутала. Мој једини одговор је био: “Не знам!” Молила сам се Богу и ћутала, а на крају нисам више могла да ћутим, него сам рекла: “Нисам се никуда сакрила, нисам нестала. Спасла ме је Мајка Божја којој сам се све време молила.”
Казне су у то време биле веома сурове, но поново ми је Мајка Божја помогла: добила сам најблажу могућу казну – трогодишње изгнанство из Москве.
Кога ми је Мајка Божја послала у помоћ оног дана? Да ли је то била Она сама? Или је то можда био мој Анђео чувар? Можда ми је нека светитељка дошла у помоћ и заварала траг агенткињи која ме је уходила? То никада нећу сазнати, али знам да сам је видела, да сам чула њен глас: уосталом, све то стоји записано у мом досијеу.
После овог догађаја, оца Арсенија сам видела само још једанпут, 1958. године. Испричала сам му за овај чудесан догађај и упитала га шта мисли о томе.
“Пресвета Богородица, наша заступница и заштитница, чула је твоје молитве и указала ти је велику милост. Чудо и велику милост је излила на тебе, али и на мене и на друге, јер да су запленили она писма, многи би били похапшени и – ко зна? Можда би завршили у логору.
“Слава Теби, Боже наш, слава Теби! Пресвета Богородице, спаси нас! Увек носи са собом Казанску икону Мајке Божје. Носи је са собом и моли се!
Записано према сећањима А. В. Р.
 
 

 
 

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran