ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник
 

 
МАЈКО БОЖЈА, ПОМОЗИ!
 
Другог дана рата мој супруг је мобилисан и послат на фронт, а ја сам остала код куће са Каћом.
Ноћне узбуне, противавионска паљба, бљештећа светлост рефлектора на небу, завијање сирена, баражни балони изнад града, забрињавајуће вести о повлачењу наших из великих градова и читавих области, све је то утицало на суморни и забринути изглед људи.
Тако је изгледала Москва 1941.
Сваки пут када је била узбуна, бежала сам са малом Каћом у склониште испод куће и остајала тамо до краја узбуне. Прошла сам кроз то можда хиљаду пута. Живела сам у непрекидном страху и стално осећала да ће се нешто ужасно и непоправиво десити. Од мужа сам веома ретко добијала писма; он моја није добијао уопште. Дивизија у којој се борио се стално селила из места у место, тако да моја писма нису ни имала времена да дођу до њега. Муж ме је питао у својим писмима зашто му никада не пишем, а ја нисам имала начина да му објасним да он моја писма не добија!
Многа су деца евакуисана из Москве тада. Евакуисано је читаво одељење вртића који је Каћа похађала, али пошто је тада била болесна, остала је код куће самном. Морала сам да радим, па су је чували неки моји добри пријатељи. У септембру је евакуисано читаво предузеће у коме сам радила, али пошто је Каћа и даље била болесна, нисмо могле да пођемо са њима. Касније је Каћи било боље, но тада је већ било касно и није више било могућности за евакуацију.
Немци су пробили фронт и напредовали према Москви. Сви смо осећали да нам се приближава нешто страшно, нека велика трагедија. Град је опустео, људи су одлазили возом, колима, или пешице. Мада је било веома напорно и опасно, и ми смо кренули из града. Пут је био права ноћна мора. Свако је свакога покушавао да на неки начин истера из воза: било је гурања, псовки, неке су терали да мењају воз, неки су једноставно били гурнути из воза. Немци су гађали воз три пута, а код Рјазана ми је неко украо кофер са стварима. Воз је био толико крцат људима, да није могло да се дише. Свако је свакога мрзео и сумњичаво гледао. Она стара пословица: “Човек је човеку вук” се тада показала истинитом. Не знам због чега, али тих дана нисам упознала ниједног пристојног човека. Каћа ми се на путу прехладила, имала главобоље и била врло нерасположена и плачљива.
Прешли смо Урал и обрели се у Сибиру. Возили смо се снегом прекривеним степама и само би ретко пролазили кроз станице. Ветар је био јак, напољу је дувала мећава. Коначно смо стигли до одредишта. Покупиле смо све што смо имале са собом и изашле из воза. Иза перона се видео неки град, хладан, непознат. Налазиле смо се у срцу Сибира.
Куда да пођемо? Где да преноћимо? Како да преживимо? Тада схватих да није било баш паметно што сам пристала да одем из Москве где сам имала стан, пријатеље, посао и плату. Освануло је јутро, а степски ветар је немилосрдно шибао. Стајала сам на сред перона сама са дететом и уплашена, а око мене заглушујућа бука железничке станице. Нисам имала новца, ни одеће, ни купона за храну. Кренух према шалтеру војне команде, но испред њега се већ отегао бескрајан ред. Пробала сам да пођем на разне стране, али нико се није обазирао на мене. Када сам коначно успела да се пробијем до једног мајора и да му објасним да ми је муж на фронту, да сам добегла из Москве са папирима и да имам дете, он ми је одговорио: “Град је пун избеглица. Мораћете сами да се снађете.” Ипак, дао ми је два бона за храну. Отишле смо да нешто поједемо, а затим сам морала да пронађем пијацу и да покушам да продам једино што сам имала: џемпер који сам имала на себи. Нудила сам га пролазницима, али нико га није хтео. Нисам била једина: многи су стајали и покушавали да продају делове одеће, али купаца није било.
Почело је да се смркава. Каћа је плакала: било јој је хладно, била је уморна и хтела је да спава. Одлучих да се вратимо на железничку станицу и да тамо преноћимо. О свему осталом, размишљаћу сутра. Попели смо се на трамвај. Трамвај је клизио непознатим улицама. Прозори на трамвају били су залеђени и кроз њих се није ништа видело, но знала сам да је треба да сиђем на последњој станици. Дувала сам у прозор и тако успела да отопим мало леда. Кроз рупицу коју сам направила погледала сам кроз прозор. Трамвај изненада стаде и остаде дуго да стоји. У мени се кувало осећање гнева, према свему и свакоме. Провирих још једном кроз прозор и видех да трамвај стоји испред цркве на крају једне улице. Испред цркве је било много људи и сви су се гурали унутра. Ни сама не знам зашто, тек ја устадох и изведох Каћу за руку из трамваја. Ушле смо у цркву.
Унутра се одвијала нека служба. Црква се пунила народом, и ја се пробих напред и стадох испред једне велике иконе. Било је топло. Скинула сам Каћи шал и откопчала јој капутић. У глави ми је била само једна мисао: “Шта да радим, куда да пођем? Каћа ми је гладна и уморна, хладно јој је. Шта да радим с њом?” Да сам била сама, не бих се толико бојала, али моје четворогодишње дете је било самном. Хтела сам да плачем, да вриштим, да молим, да захтевам, али коме? Коме да се обратим? Зашто смо уопште дошле на ово место?
Не знам колико смо дуго ту стајале. Каћа поче да ме вуче за рукав и да плаче: “Мама! Уморна сам!”
Око мене људи почеше да шапућу. Нека старија жена ми рече: “А ви, што доводите дете овако касно у цркву! Баш сте нашли где ћете да станете!” и покуша да ме гурне даље од иконе.
Црква се још више пунила и нисам имала куда да се померим. “И одавде хоће да ме отерају”, помислих. “Бар би на овом месту требало да имају обзира према нама…”
Погледала сам икону испред које сам се нашла. Са иконе су ме посматрале очи Мајке Божје. Лице јој је било нагнуто према Детету које је прислањало свој образ уз Њен. У том загрљају сам осетила невероватну љубав и бригу Мајке према своме Детету, која Га је штитила и грејала својом љубављу, љубављу која је својствена само мајкама. Богомајчине очи су биле тако топле и светле да је свако ко је посматра могао да осети мир и утеху. И нас две је Мајка Божја гледала тужним очима пуним топлине и саосећања. То ми је давало наду и утеху. Моја вера је увек била веома слаба, незнатна. Кад сам била дете, мајка ме је учила да се молим “за маму и тату” и научила ме “Оче наш” и “Богородице Дјево.” После сам све заборавила и све се то преселило у прошлост, у помало смешно, а донекле и тужно сећање.
Када би се људи смејали црквеним стварима, смејала бих се и ја са њима, но негде је, дубоко у мени, тињало неко нејасно осећање да Бог можда ипак постоји. Можда.
Очи Богоматере које су ме сада посматрале одједном изазваше праву буру у мојој души и ја схватих, упркос безизлазној ситуацији у којој сам се налазила, да ми је Она једина нада. Почела сам да се молим. Нисам знала речи ниједне молитве, већ сам је једноставно молила да нам помогне. Веровала сам да ће нам помоћи. Како сам могла ја, атеиста, да поверујем у тако нешто у том тренутку, ни данас ми није јасно. Мислим да ме је необична, Божанска топлина Њеног израза уверила да ће нам Она заиста помоћи.
Каћа је седела на поду цркве, она жена ми је нешто шапатом добацивала, а ја сам се молила. Сећам се сада да се читава моја молитва састојала само из тражења помоћи за Каћу: “Мајко Божја, помози нам, помози нам!” понављала сам стотину пута. Сузе су ми текле низ лице. Гледала сам икону, молила се тако и дрхтала.
Служба се завршила и људи су почели да одлазе. Ја сам и даље стајала пред иконом и молила се. Црква се скоро испразнила, Каћа је спавала на поду, а ја се нисам одвајала од иконе. Угледах свештеника како иде према излазу. Приђох му и замолих га за помоћ, а он само беспомоћно рашири руке и, закопчавајући капут, журним кораком изађе из цркве.
Када је свештеник отишао, она жена која је неколико пута хтела да ме одгура од иконе, изненада зграби Каћу за оковратник капута и стаде да виче како ово није јавна спаваоница, него црква и да сам ја једна најобичнија пропалица. Каћа се пробудила и почела да плаче. Ја се вратих још једном код иконе. Целивала сам је и још једанпут замолила Богородицу да нас не остави. Чврсто сам веровала да ће нам помоћи. У тренутку док сам отварала врата цркве, из мрака ми приђе једна жена, узе ме под руку и рече: “Идемо.” Изашле смо из цркве и ја помислих: “И ова хоће да нас отера…”
Но жена ме је чврсто држала под руку и некуда нас водила. Било је веома хладно, чини ми се да ми се мраз увукао у кости. Под ногама нам је шкрипао снег. Улице су биле готово пусте, једино би поред нас пројурио покоји аутомобил. Ишли смо поред низа омањих ограђених кућа. Пало ми је напамет да је упитам куда нас води, али се нисам усуђивала. Надала сам се да ће све испасти на добро. Није ме напуштала мисао да нас Мајка Божја неће оставити и док смо ишле улицама, ја нисам престајала да се молим. Наилазиле су ми разне помисли у виду стрепње, бриге и страха од неизвесности, но чим бих затворила очи, видела бих пред собом икону Мајке Божје и све те помисли би одступиле од мене и нестајале.
Најзад се заустависмо пред кућом са високом оградом. Капија зашкрипа и ми се нађосмо у маленом, снегом покривеном дворишту. Кућа је имала само један спрат. Жена потражи кључеве и пусти нас унутра.
“Уђите брзо и скините капуте. Окачите их у ходнику и седите, молим вас, на ову клупу. Сачекајте ту, јер можда имате вашке. Позваћу вас, да се оперете. Моје име је Нина Сергејевна.”
Затим зачух да неко из суседне собе пита, љутитим гласом: “Нина, кога си то довела?”
“Довела сам онога кога нам је Бог послао.”
Затим однекуда зачух клопарање кофа за воду, омирисах кувани кромпир. Тресла сам се од умора и шока. Каћа је спавала, привијена уз мене. Шта ли ће сада да се деси? Даће ми да преспавам овде, а онда? Тресла сам се све више.
Отворише се врата и Нина Сергејевна ме позва: “Драга моја, дођите да ми помогнете.”
Устадох и уђох у кухињу. Пећ је била топла, а на њој се у великим лонцима грејала вода. Близу пећи је стајала емајлирана када. “Ставите вруће воде, а онда је додајте мало хладне. Ја ћу окупати малу. У цркви сам чула њено име. А како је ваше?”
Рекох јој како се зовем. “Зовете се исто као и ја – Нина”, рече она. “А знате ли кад вам је имендан?”
Нисам знала. “Морате то знати, драга моја, кад већ идете у цркву. Света Нина се празнује само једном у години, 27. јануара.”
Није ми било јасно зашто она то мени прича. Кухиња је била топла, мирис дима и хране која се кувала је био врло пријатан. Пунила сам каду водом. Било ми је непријатно што сам се нашла у кући код непознатих људи и што им стварам неприлике. Рекох то Нини Сергејевној која не хтеде да ме слуша. “Немојте бити тако осетљиви. Донесите малу да је окупам. Обе сте прљаве после толиког пута, а можда сте зарадиле и вашке.”
Свукла сам одећу са Каће, која је била врло поспана. Када сам је ставила у каду са водом, она зацича од радости и запљеска ручицама, а затим их, онако мокре, сави Нини Сергејевној око врата, и стаде да чаврља. Стала сам поред пећи, скоро у несвести. Све је изгледало тако нестварно, као да сањам. “Сада је ред на вас”, кроз маглу допре до мене глас Нине Сергејевне.
Она изнесе Каћу из собе, а ја се свукох и уђох у каду. Толико сам се тресла да ми је сунђер испадао из руке и једва сам се држала на ногама. Нина Сергејевна поново уђе у кухињу. Било ми је непријатно. “Немојте се стидети. Ја сам лекар. Слушајте, драга моја, ви се озбиљно тресете. Брзо се оперите – болесни сте. Одједном, све ми се замути пред очима: и Нина Сергејевна и кухиња. Из далека сам осећала да ме неко купа, да ме брише и облачи у спаваћицу. С времена на време чујем нечји глас који ме храбри.
Одводе ме некуда, полажу ме у постељу, стављају ми нешто топло на груди и дају ми мало воде…
Касније су ми причали да сам повратила свест тек после четири дана, и то само на кратко. Од свега се сећам само да ми је пред очима била икона Богородице и да сам јој се молила, за себе, за Каћу и за Нину Сергејевну која нас је узела код себе. Сањала сам да је неко покушавао да ме одгура од иконе, а ја сам се бранила и викала: “Мајко Божја, не остављај нас!” Неко ме је стално гурао, а ја сам пружала руке к Њој и успевала да направим пар корака према њој, и тада би се Њено лице озарило светлошћу, а ја бих у себи осетила мир, но потом би ме неко опет гурнуо од ње и све би поново постајало мрачно и борба би поново почињала. У сну сам се много плашила, обузео би ме ужас при помисли да ће ме неко одвојити од иконе Мајке Божје.
Знала сам да нам само Она може помоћи. Ако нам пружи руку и укаже Милост, живећемо. Када бих само могла да објасним себи, како је могуће да сам могла да се молим док сам била у несвести! Када ми се коначно повратила свест, прво што сам чула били су откуцаји великог зидног сата. Затим сам чула шкрипање дрвеног пода и нечији шапат. Била сам толико слаба да нисам могла да померим ни прст, и једва сам успела да отворим очи. Видела сам да се налазим у непознатој соби са прозором преко кога је била навучена завеса. Полако покрећем очи, и на своју велику радост видим икону Мајке Божје пред којом у светлуца кандило у зеленој чашици. Била је то иста она икона коју сам видела у цркви. Касније сам сазнала да је то икона Богородице Владимирске.
Погледала сам у икону и једино што сам могла било је да понављам исте речи које сам изговарала док сам била у несвести: “Мајко Божја, не остави нас!” Плачем. Осећам како ми неко утире сузе и ја тонем у сан, по први пут мирна и без страха.
Пробудила сам се ујутру. Када сам отворила очи, поново сам чула откуцавање сата и неки шушањ. Из друге собе се чуо глас моје Каће и још један глас, који јој је читао бајку. Покушала сам да позовем Каћу. Поново сам отворила очи и видела икону. Осетила сам мир и поново покушала да дозовем Каћу и Нину Сергејевну. Под зашкрипа. Изнад себе угледах лице са наочарима, пријатно и благо. “Каћа је овде, а Нина Сергејевна је у болници, данас се враћа касно. Добро је да сте се пробудили. Сада ће све бити у реду. Мајка Божја вам је помогла. Стално сте је дозивали у помоћ док сте били у несвести. Непозната жена ме поглади по глави. “Имали сте упалу плућа, инфлуенцу и шок, све у исто време. Знате, Нина Сергејевна и ја смо добре пријатељице. Обе смо из Москве. Моје име је Александра Фјодоровна. И ја сам лекар, интерниста. Каћа и ја смо се спријатељиле. Нина и ја смо се договориле да је најбоље да останете код нас.
Остала сам у кревету пет дана. Тек тада ми је Нина Сергејевна дозволила да устанем.
Сасвим непознати људи су нас узели код себе и неговали ме док сам била болесна, хранили ме и појили, чували ми Каћу. Шта ме је навело да уђем у цркву оно вече? Зашто сам стала баш испред иконе Мајке Божје? Како то да ми је пало напамет да је молим за помоћ? И како то да сам била сигурна да ће нас Она избавити? Зашто је Њено лице било пред мојим очима све време док сам била болесна? Како то да сам прво угледала икону кад сам се пробудила из несвести, и то баш икону Владимирске Мајке Божје? Закључила сам да је све што ми се догодило било истинско чудо којег су Бог и Његова Мајка удостојили мене грешну. Када сам то схватила, обузела ме је још већа благодарност и љубав према Њој која нас је спасла и као и према женама које су нам помогле.
Све сам ово испричала Нини Сергејевној и Александри Ивановној, још док сам лежала у кревету. Њих две су ми много помогле и упутиле ме на пут вере. Крстиле су Каћу и научиле нас свему што нам је било потребно да знамо како бисмо заиста постале Хришћанке. Остале смо код њих три године. За то време сам радила у фабрици. Онда сам морала да се вратим у Москву да не бих изгубила стан. Каћа је остала код њих. Тамо је завршила школу и институт 1960. и тек тада се, заједно са њих две, са њеним бабушкама Нином и Сашом, вратила у Москву.
Нема потребе описивати какве су биле ове две жене. Пишући о овом периоду свог живота, суштински важном за мене, мислим да сам све рекла о овим двема Хришћанкама. Додаћу још само то да су обе биле духовне кћерке оца Арсенија које су морале да напусте Москву 1936. године како би избегле талас хапшења који је у то време беснео.
Са оцем Арсенијем су ме упознале 1958., пошто је пуштен из логора. По доласку у Москву, Нина Сергејевна и Александра Ивановна су купиле малу кућу, међутим више су времена проводиле са Каћом и њеном породицом.
Благодарим ти, Боже, за велику милост коју си ми показао. Благодарим и Владичици нашој, Пресветој Богородици, за чудо вере које је показала на мени и којим ме је привела Цркви, вери и извору живота. Благодарим ти, Мајко Божја, што си ми у прави час послала две твоје кћери и што си ми дала духовног оца и учитеља, оца Арсенија.
Слава Теби Боже наш, слава Теби!