ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ОТАЦ ПЛАТОН СКОРИНО
 
Читао сам у древном Патерикону учење Светих Отаца да Бог даје сваком човеку у току живота могућност да се осврне иза себе, да размисли о смислу свог живота и да сам одлучи о свом односу према Богу. Човек тада може да бира: да се окрене Богу или да се удаљи од Њега. У току читавог нашег живота мноштво догађаја нам пружа могућност да спознамо Бога и да Му се приближимо. Ми тада стојимо пред слободним избором: да приђемо Богу, или да Га одбијемо. Господ, који је уредио да се око човека одиграва читав низ крупних и ситних догађаја и доживљаја, жели да помогне свакоме да нађе пут до Њега. Одбацимо ли наше спасење, за то није крив нико други до нас самих.
Мени је Бог у неколико наврата давао могућност да се у разним ситуацијама определим за пут којим ћу ићи. Ако се добро сећам, два пута сам одбио да кренем путем Истине који ми је Бог тада нудио. Но, у Својој превеликој Милости, Господ ми је опет и опет помогао и указао ми на пут вере. Благодарећи Његовој милости и човекољубљу, постао сам верник, Хришћанин, а касније и свештеник.
На свом путу узрастања у вери сусрео сам се са дивним људима, истинским помоћницима Божјим, који су ми на том путу помагали и учили ме, на сопственом примеру, шта значи бити Хришћанин.
(Тако је започео своју повест отац Платон. Док ми је причао своју животну причу, понекад би застао, мало поћутао, а затим полако наставио да говори. Отац Платон је био висок, крупан и, на типично руски начин, леп човек. Из сивих очију му је избијала упорност. Са својим увек чврсто стиснутим уснама одавао је утисак човека који је вазда спреман да се ухвати у коштац са свим животним препрекама. У исто време, израз лица му је био изразито благ. У његовим очима као да се одсликавало све што се око њега догађало. Због нечега ми се учинило да би тај човек био у стању, ако је потребно, да положи и свој живот за пријатеље, но кад би се наљутио, да би у свом гневу био страшан. То сам помислила, док је отац Платон настављао причу.)
Кажем вам, кад човек прича своју животну причу, све изгледа врло компликовано. У животу је све много једноставније. Рођен сам у Лењинграду, а одрастао у сиротишту. Завршио сам седам разреда основне школе, а онда сам морао да се запослим. Радио сам као металац у војној фабрици, због чега нисам био обавезан да служим војни рок у мирнодопским условима. Нисам имао времена ни да се учланим у Партију, имао сам свега 23 године када је рат почео. Док сам још ишао у школу, био сам Комсомолац. Волео сам да се истичем да игранкама, слетовима и излетима. Морам признати да сам се тада много интересовао за девојке, а и оне за мене. У то време је било веома популарно учествовати у антицрквеној пропаганди и ја нисам ни мало заостајао у таквим и сличним активностима.
Када је почео рат 1941., одмах сам се пријавио као добровољац. Био сам снажан и здрав, па су ме послали у извиђачки одред. Првих годину дана све је било добро: не само да нисам рањен, већ нисам задобио ни једну огреботину. Мислио сам тада да је то била чиста срећа. Када је наш командант погинуо, на његово место је дошао један млади поручник . Нама се чинио као интелектуалац, јер је био некако сувише “чист.” Био је средњег раста, мршав, не много снажан и никада није псовао. Његове наредбе су биле кристално јасне, као да их је цртао оловком на папиру. Био је увек веома прецизан и очекивао од нас послушност. Ми остали смо сматрали да знамо више од њега, јер смо дуже времена провели у рату. Лако је било њему да издаје наређења из бункера – но кад дође време да се зађе у непријатељску територију, видећемо какав је на делу!
Кад смо први пут изашли из бункера, веома нас је изненадио. За доброг војника се обично не каже да се добро бори, већ да добро “ради.” Ово је посебно важило за нашег поручника: “радио” је мајсторски. Био је неустрашив, опрезан, прецизан. Умео је да се шуња као мачка и да пузи на стомаку као змија. Своје људе је штитио, није се сакривао иза њих. Кад год је могао, ишао је први.
Три недеље по његовом доласку добили смо задатак да зађемо далеко у немачку територију. Био је то веома опасан подухват. Знало се, преко радио оператера, да се на такве задатке обично шаље шест до десет војника, и да се ретко ко враћа са задатка – сви гину. За ову експедицију изабрано је нас осморо, заједно са поручником. Двојицу смо изгубили већ при преласку линије фронта. Пошто смо се домогли шуме, почели смо да радимо на свом извиђачком задатку. Задржали смо се тамо шест дана. Слали смо телеграфске поруке сваки дан и изгубили још тројицу наших. Остало нас је свега тројица: поручник Александар Александрович Камењев, наредник Серегин и ја. Добисмо наређење да се вратимо. Како то једноставно звучи: “Вратите се у базу.” Немци знају да смо у околини, траже нас. Вероватно ће нас и наћи. Знају због чега смо у шуми. Докопали смо се њихове линије фронта и тамо провели ноћ. Лежали смо на земљи и покушавали да проценимо одакле је најбоље да пређемо на нашу територију. Нашу линију и немачку делио је брисани простор који смо морали да пређемо пузећи. Управо док смо покушавали да пређемо тај брисани простор, спазили су нас Немци и отворили ватру. Око нас зашишташе светлеће ракете и запљуштате куршуми и ми се брзо укопасмо у кратер од бомбе. Серегин успе некако да се извуче из кратера и да отпузи до наше линије, а поручник и ја остадосмо. Мене је ошамутио ваздушни удар, те сам губио свест, а поручник је био рањен у ногу. У једном тренутку, кад ми се повратила свест, помислио сам: и он ће урадити исто што и Серегин – оставиће ме. Знао сам да му ништа друго не преостаје. Али на моје запрепашћење, поручник разви ћебе које је носио на леђима и стаде да ме гура на то ћебе. Било му је тешко да то ради, јер је кратер у коме смо лежали био доста плитак. Када је пала ноћ, кренуо је према нашој страни вукући ћебе и мене на њему. “Немој, остави ме овде, иначе ћемо обојица погинути””, молио сам га. Није ме слушао. “Тежак сам, не можеш ме вући.”
“Ништа, Бог ће помоћи”, одговорио је и наставио да ме вуче. До наше линије било је око двеста метара. Немци приметише кретање и засуше нас мецима и гранатама, још жешће него први пут. Зрна шрапнела су одскакивала по земљи. Жестина рафалне паљбе је приморала поручника да се застане и да се притаји, док је око нас прашина летела као ватромет од сваког испаљеног метка, а ја сам поново изгубио свест. Кад сам дошао себи, чуо сам звук експлозија као кроз маглу и осећао да ме неко и даље вуче по земљи. Где ме то носе? Нашима? Немцима? Касније су се моји пријатељи дивили како је омалени поручник успео да извуче на ћебету мене, који сам био много тежи и крупнији од њега. О томе се данима причало. Поручник и ја смо обојица добили по медаљу за храброст. Заволео сам свога поручника и хтео да му се некако захвалим. Он ми одговори са осмехом: “Видиш, Платоне, Бог нам је ипак помогао!”
Чим сам се опоравио, добих наређење да идем у још једну извиђачку мисију. Поново су нас послали на непријатељску територију. Немци су у међувремену постали још опрезнији и сада се са извиђачких задатака нико више није враћао. Стога је и нама било јасно да нас овај пут шаљу у сигурну смрт. Међутим, наређење је наређење, морали смо да идемо. Било нас је шесторица и, рећи ћу вам ово унапред: сва шесторица смо се вратили са задатка, на опште запрепашћење целе дивизије. Успели смо да сазнамо и пренесемо важне информације, као и да заробимо једног немачког војника од кога су касније добијене још важније информације. За мене је овај задатак био од посебног значаја, јер је представљао, на неки начин, почетак мог новог живота. Тада сам први пут схватио да не живим свој живот како треба.
Овако је било: били смо зашли чак тридесет километара у непријатељску територију и нашли се код неког села. На домаку села, близу шуме, стајала је црквица. Четворица наших одоше у извиђање, а поручник и ја кренусмо према цркви. Свуда око нас је тишина, млад месец на небу, а крст на куполи се пресијава плавичастом светлошћу. Одједном ми на ум паде помисао да не би требало бити рата, да људи не би требали да убијају једни друге. Но, о рамену ми је и даље висила аутоматска пушка, о бедрима нож, на леђима су ми били укрштени реденици, а смрт је и даље вребала са свих страна. Поручник се кретао према цркви, сакривајући се иза дрвећа, а ја сам пошао према гробљу, али нисам успео да до њега дођем, па сам се вратио на место одакле сам пошао. Имао сам шта и да видим. Мој поручник стоји у сенци једног дрвета, гледа цркву и крсти се. Гледа горе, крсти се, и нешто шапуће. Нисам могао да верујем. Мој поручник, школован човек, неустрашив и храбар војник, одједном показује некакво заостало сујеверје, одсуство свести. Сломих једну гранчицу, приђох му и рекох:
“Значи, друже поручниче, ви верујете у богове.”
Он се трже, погледа ме преплашено, а затим се савлада и одговори: “Не, ја не верујем у богове. Ја верујем у Бога.” Од тога дана, међу нама се створио зид неповерења и почели смо да се опходимо један према другом са опрезом.
И, да скратим причу, после тога смо се безбедно вратили у базу. Како рекох, прошли смо кроз пакао. Сви су мислили да смо опет имали среће. Сада видим да је то све била Божја промисао. Вратили смо се, дакле, а мене је једнако мучила мисао: “Како совјетски човек може да верује у Бога? Образован је и школован и сигурно је читао дела Јарославског и Стјепанова у којима је јасно доказано да нема Бога. А ако упркос томе и даље верује, значи да поседује буржоаску свест, из чега непобитно следи да је он непријатељ народа.”
“Вук је то, у јагњећој кожи”, мислио сам. “Само се прави да је војник. Без сумње је храбар, чим ми је спасао живот, а свакако су од велике важности и информације које је пренео са непријатељске територије. Али, шта ако је то само камуфлажа, којом он успешно прикрива своје право лице? Непријатељ је лукав и никад не спава!” Та мисао ми није давала мира. Реших да га пријавим војној управи. Примио ме је неки потпоручник пред ким сам изнео своје сумње. Био је врло задовољан и одмах ме је одвео код свог шефа. Шеф је био мајор, Литванац и изгледао је уморно и потиштено. Саслушао је младог потпоручника који му је пренео моје сумње да се међу нас увукао непријатељ по имену Камењев и да га треба под хитно уклонити из наших редова. Затим ме је питао како се поручник Камењев понаша према својим војницима ван задатка, а како кад је на задатку. После кратког размишљања се посаветовао са неким преко телефона и наредио: “Потпоручниче, поћићете данас у извидницу на непријатељској територији и прикупићете ми информације о понашању поручника Камењева. Слободни сте! А ви, Скорино, останите.” Потпоручник пребледе и покуша нешто да каже, но мајор га ућутка.
Када се врата затворише, мајор се окрете према мени: “Слушај, Скорино! О извиђању знам много, а знам доста и о поручнику Камењеву и о теби. Него, реци ми, молим те: је ли то глава што носиш на раменима, или празна канта?” и он ми куцну кажипрстом по челу. “Па ти си стварно будала! Па шта, ако је верник? Шта ако се крсти? Видео си га у акцији. Радио си с њим. Спасао ти је живот, зар не? Донео нам је драгоцене податке о Немцима. И ти ми сад нешто измишљаш, како је он, тобож, непријатељ. Знаш, 1941. сам пешачио од границе до своје куће. Својим очима сам гледао повлачење. Видео сам како је непријатељ опколио наше људе, видео панику, страх, храброст, праву неустрашивост и истинску љубав према отаџбини. У таквим ситуацијама људи показују своје право лице. Волео бих када сте би се сви ви борили као Камењев. Знаш ли да је Камењев на почетку рата извео читав конвој рањеника из окупиране територије? Знаш ли да је на рукама пренео једног рањеног генерала? Ако по ситницама судиш људима, значи да ништа не знаш о људској природи. Данас идеш на задатак са овим подпоручником и са Камењевим. Добро посматрај и једног и другог на задатку! Изби из главе те твоје глупаве идеје о непријатељу у нашим редовима и да ти није пало напамет да случајно о овоме некоме причаш! Иди сада, и научи се да паметније судиш о људима. Кад сам био млад, и ја сам био препаметан, и много сам пута ударио главом о зид. Сад ми је због тога жао. Иди!”
Био сам запањен после овог разговора. Те ноћи смо пошли на задатак. Требало је да ухватимо и заробимо немачког војника који би могао да нам ода информације о њиховом кретању. Исте ноћи ми би јасно да је онај млади потпоручник најобичнија кукавица. Крио се иза нас, није се усуђивао да подигне са земље, одбијао је да иде напред и стално нас је задржавао. Заробили смо једног Немца и кренули са њим натраг у базу. Тек тада је потпоручник потрчао, онако узбуђен, према нашој борбеној линији. И баш тада му непријатељска граната разнесе главу.
Следеће недеље смо поново добили наређење да се пребацимо у непријатељску територију. Све је било добро док наједном нисмо наишли на групу немачких војника у шуми. Било је густо, једва смо остали живи. Када смо дошли до уговореног састајалишта, поделили смо се у две групе. Поручник ме је узео са собом, остали одоше другим путем. Пешачили смо два дана или, боље речено, две ноћи. Видели смо неколико тенкова које смо морали да заобиђемо и да проценимо силу којом је располагао непријатељ у том тренутку. Једва смо успели да се вратимо, за то нам је требало неколико дана.
Док смо се враћали, наишли смо у шуми на јаму затрпану лишћем. Онако исцрпљени, одлучили смо да ту предахнемо и да мало одспавамо, на смену. Међутим, ниједан од нас двојице није могао да заспи. Тада одлучих да му признам да сам пре неки дан покушао да га пријавим. Такође сам хтео да му изнесем своје мишљење о религији.
Све сам му испричао, а кад сам завршио, он је ћутао. Одједном ме упита: “Знаш ли ти шта је вера?”
Није чекао да му одговорим, већ је наставио. Док је говорио, предамном као да се отвори неки нови пут, нешто сасвим ново. У почетку ми је све то деловало као занимљива и примамљива бајка, док ми је причао о животу Господа Исуса Христа. Међутим, потресао сам се када је почео да ми говори о значењу Хришћанског живота. Рекао ми је шта је циљ људског живота, причао о недостатку вере и о антирелигијској пропаганди. Тада сам први пут другачије доживео појам вере: схватио сам да то није примитивизам, ни средство за манипулацију народа, ни измишљотина, као што су нас учили. Разговарали смо три сата док смо лежали прекривени лишћем у јами, све док сунце није почело да излази. Сећам се да сам га тада питао: “Али, прича се да су попови преваранти и да само гледају сопствену корист. Какве то везе има са вером?”
“Много тога што се данас прича о нашим свештеницима је лаж”, одговорио је поручник. Има их, истина и таквих, али не много. Уосталом, на сваком месту има зликоваца који покушавају да се окористе на било који начин.”
“Јесте ли ви син свештеника, друже поручниче?”
“Не. Отац ми је лекар, а мајка учитељица. Обоје су верујући људи. Ја живим за своју веру. Видиш, и то што си покушао да ме пријавиш је Божја воља. Чуо си шта ти је мајор рекао. И тамо, на врху, има добрих људи.”
Никада нећу заборавити тај наш разговор. Тога дана вратили смо се на место састанка. Остали су већ били стигли тамо пре нас. Телеграфисали су поруке у базу, а затим покушали да се врате. Провели смо још два дана обилазећи непријатељске положаје и покушавајући да пређемо линију фронта. Међутим, Немци су растурили нашу извиђачку јединицу. Од нас шесторо, преживели смо само поручник Камењев и ја. Ни данас ми није јасно како смо успели да се вратимо у базу.
Много сам заволео поручника, но убрзо после тога он доби унапређење и премештај. Моје познанство са њим је оставило трајан печат на мојој души и припремило ме да примим веру. Од тог доба сам почео другачије да размишљам. Био је то изузетан човек.
Много времена касније, послат сам у болницу у близини Вјатке, у кировској области. У болници сам остао пет месеци, након чега сам пребачен у санаторијум на два месеца. Док сам био у болници, инфицирала ми се рана и наступила је сепса. Лекови нису помагали. По изразима лица лекара видео сам да нема наде за моје оздрављење. Пребачен сам у собу у којој сам лежао сам, што је само по себи значило да само чекају да умрем. Наравно, ја сам желео да живим, али већ сам био уморан и измучен од страдања, болова, операција, и свих осталих ужасних и непознатих ствари. Нисам имао страх од смрти, већ од непознатог.
У болници је радила медицинска сестра по имену Марина. Била је ситна и мршава и имала је смеђе очи. Увек је била весела, љубазна и пажљива према сваком болеснику. Сви смо је волели због те њене осетљивости и спремности да помогне свакоме. Сви војници на опоравку били су заљубљени у њу. Мада је према свакоме била љубазна, држала је сваког удварача на пристојном одстојању.
Када су ме однели у “собу из које нема повратка”, био сам углавном све време у несвести. Сваки пут када бих на тренутак дошао себи, видео бих Маринино лице. Давала би ми инјекцију, или би ми брисала зној са лица, или би ми пресвлачила одећу. Једном, док сам тако лежао затворених очију, у собу уђе визита: начелник оделења са својим млађим колегама. Лекар који је био задужен за мене прочита извештај о мом стању и закључи: “Не може се овде више ништа урадити: наступила је сепса, пацијент има инфекцију крви.” Начелник одељења ме такође одмери и рече: “Да, на жалост, овде више нема наде.”
Иако сам био у стању полусвести, све сам чуо и разумео.
Касније, не знам да ли је био дан или ноћ, дођох себи и у једном тренутку осетих да сестра Марина стоји крај мог кревета. Квасила ми је чело сунђером и нешто шапутала. Молила се за моје здравље. Отворих очи, а она ми тада рече: “Биће све у реду, Платоне. Оздравићеш.” Даде ми мало воде да попијем.
Касније сам сазнао да ми је давала освећену воду.
Марина је често долазила и молила се крај моје постеље. То је трајало отприлике две недеље. Са собом би увек доносила флашицу са светом водом и по мало освећеног хлеба, просфоре. Тиме ме је хранила и појила сваки дан. Чим би се приближила мојој постељи почињала би да се моли. Долазила ми је чак и када није била дежурна. Она ме је излечила, она је измолила моје оздрављење од Бога.
Кад ми је било боље, почела је да ми прича помало о вери. Научила ме је неким молитвама. Из болнице сам изашао као верујући човек, Хришћанин. Поручник Камењев и Марина су заиста преокренули мој живот.
Волео сам Марину као рођену мајку, мада је била истих година као ја. Када ми је написао упут за санаторијум, начелник одељења ми рече: “Извукли смо те из “оног света”, али без сестре Марине не бисмо могли ништа да урадимо. Њој дугујеш велику захвалност.”
То сам већ и сам знао, али знао сам и нешто друго: да ме је Неко излечио преко сестре Марине. Тада сам дао себи завет да ћу, ако преживим рат, постати свештеник. Своју одлуку саопштио сам и сестри Марини.
Рат се коначно завршио. Крај рата сам дочекао у Берлину, где сам демобилисан. Вратио сам се у мој родни Лењинград и пошао да упишем богословију. Предао сам документа, а они их погледаше и вратише ми их. Нису хтели да ме приме, упркос свим мојим молбама и убеђивањима. Ускоро су ме позвали пред Ратну комисију. Тамо су ме исмевали и покушали да ме одврате од моје намере: “Хеј Скорино! Јеси ли сишао с ума? Носилац си свих могућих ордена и медаља за храброст, чин поручника си добио, и сад хоћеш у попове! Срамотиш Армију!”
Но, био сам веома упоран и на крају ме примише. Било ми је врло напорно, јер сам био нешколован: завршио сам само седам разреда основне школе и то давно. Да, било је тешко. Понекад ми се чинило да ми људи намерно сметају да учим. Заврших некако ту богословију и одлучих да се замонашим. Сад су почели да ми се смеју ови из богословије: “Шта? Види какав си, пуцаш од здравља, зар ти да будеш монах? Боље ти је да се жениш, тако ћеш бар моћи да постанеш свештеник.” Искрено говорећи, били су у праву. Нисам ја за монаха, а осим тога, где бих могао да се припремим за монашки живот?”
Ваљало ми је, дакле, оженити се. Само што сам завршио богословију, нисам ни рукоположен, а већ су одлучили да ме пошаљу на парохију у Иркутск. Значи, под хитно морам наћи себи невесту. То је било тешко. Нисам се тада кретао у друштву девојака. Пре рата сам имао много пријатеља, но сви су се удаљили од мене када сам кренуо у богословију. Док сам учио богословију, девојке ме нису интересовале и нисам помишљао на женидбу, а сада сам морао да нађем жену. Отишао сам у цркву да се помолим Богу да ми помогне. Провео сам дуго времена у молитви.
Кад сам изашао из цркве, угледао сам човека са једном ногом како полако иде улицом помоћу штака. Кад сам му пришао мало ближе, препознао сам бившег капетана пука у коме сам служио. Заборавио сам да напоменем да сам у рату стигао до чина поручника, а почео сам као прост војник. Притрчах капетану и он ми се веома обрадова. Позва ме одмах у свој стан. Дуго времена смо провели сећајући се ратних дана, а затим прешли на проблеме свакодневице. Капетан је био веома добар и весео човек, прави домаћин. Кад сам му рекао да сам завршио богословију и да тражим девојку да се оженим њоме, помислио је да се шалим. “Имам праву жену за тебе! Моја рођака Нина” рече, надовезујући се на “шалу.”
Са Нином сам се упознао два дана после тога. Допала ми се, а изгледало је да се и ја њој допадам. Одлучих да је женим, па јој то у предложих кроз неколико дана. Претходно јој испричах све о себи. У почетку јој је било тешко да прихвати да ћу бити свештеник, али кад је мало размислила, прихватила је. Само је рекла: “Платоне, али ја не верујем у Бога.”
Шта, помислих у себи. Ни ја нисам веровао! Отишао сам у богословију и рекао им да сам нашао жену. Саслушали су ме и на крају ми дали благослов да се женим. Венчали смо се две недеље после тога, а затим сам најпре рукоположен за ђакона, а после за презвитера. Ваљало нам је ускоро да отпутујемо за Иркутск. Међутим, Нина рече: “Иди ти, Платоне. Ја морам да останем још годину и по у Лењинграду да завршим средњу школу.”
Не знам како сам могао да заборавим да она још иде у школу. Рекла ми је, али сам заборавио. Ипак, морао сам да идем. Договорили смо се да ће ми се она придружити чим заврши школу. Да будем искрен: тешко ми је било да је оставим. Заволео сам је. Ипак, нисам сумњао у то да ће доћи.
Сада бих желео да кажем нешто и о мојој Нини. Није много висока, до рамена ми је. Танка је, али складно грађена. Има крупне сиве очи. Врло је лепа. Нема длаке на језику, уме да одговори.
Отишао сам у Сибир, у једно село иза Иркутска. Село је било доста велико, али су цркву морали да затворе јер им је стари свештеник умро. Пошто се нико није бринуо о згради цркве, то је она била у прилично лошем стању. Покушао сам да тамо заведем неки ред и да колико – толико поправим зграду. Помагале су ми две старице. Почео сам да служим, али на службама је било увек само троје људи, па сам се забринуо. Где су парохијани? Одлучио сам да служим сваки дан. Служио сам недељу дана, месец дана, три месеца. И даље нико није долазио. Пао сам у очајање. Отишао сам код владике, рекао му да служим сваки дан, али да ми нико не долази. Владика ме је пажљиво саслушао и на крају ми рекао: “Све у своје време. Бог је милостив!”
Кад сам одлазио из владичанског двора, свратио сам у градску цркву. Сачекао сам крај службе и пришао старом свештенику који је тамо служио. Испричао сам му своју тужну причу. Позвао ме је својој кући и веома ме лепо примио. Рекао ми је: “Бог вас је призвао у свештеничку службу. Све ће бити у реду, долазиће вам парохијани, ускоро ће вам доћи и жена, само се молите! Што више се молите Богу!”
Спријатељио сам се са оцем Петром и често га посећивао. Много ми је помогао у тим првим данима мога службовања, а био је и врло духован човек.
Прошло је пола године, а ја сам имао само осам парохијана, али нисам престајао да служим сваки дан. Једва сам имао новца да се прехраним, па сам у слободно време почео да радим. Некоме бих поправио кров, другоме бих донео дрва, трећем променио браву. Док сам радио, разговарао сам са домаћинима. Њима је било занимљиво да разговарају са свештеником. Неки су почели да се распитују за веру. Радовало ме је кад сам могао нешто да им кажем о вери. Слушали су ме, а неки су чак дошли у цркву. У почетку су само дошли да разгледају, а онда су почели да долазе на службе.
Радио сам савесно и поштено. Ваљда сам и научио нешто за све оне године рада у фабрици у Лењинграду. Почели су да ме траже и убрзо су се умножили позиви за поправке по кућама. До краја године у моју цркву је долазило 80 – 90 људи, углавном старијих година, а друге године су почели да ми долазе и млади.
У почетку, кад сам стигао у селу, људи ме нису најбоље прихватили. Ишао бих, на пример, улицом, а деца би викала за мном: “Ено попа, ухвати се за дугме!” Често бих чуо и псовке на свој рачун. Често сам био мета исмејавања. Ушли би у цркву и почели да се смеју и завитлавају, ометали ми службу. Увек сам их учтиво молио да изађу, а они би одлазили уз најгрђе псовке. Мислили су да не могу да се браним. Једном ме је група младића пресрела и претукла. Шетао сам се једно вече кад су ме напали. Док су ме ударали, само сам их молио: “Немојте, молим вас! Престаните!” Ваљда им је било забавно да бију попа.
Тешко је било. Недостајала ми је Нина. Када је напокон дошла, био сам веома срећан, али и њој је у почетку било тешко. Никад јој није пало напамет да ће се удати за сеоског свештеника и живети у некој сеоској забити. Сада је имала диплому, и врло је лако добила посао технолога у великој фабрици млека. Међутим, кад су сазнали да је жена свештеника, није јој било лако на послу. Била је одличан радник, имала велико знање и у свему је била примерна.
Једне вечери када смо се Нина и ја враћали кући, напала су нас четворица полу-пијаних младића. Тројица су почели да ме туку, а један је био више заинтересован за Нину. Молио сам их да нас оставе на миру. Нина је почела да вришти и да зове у помоћ.
Она тројица су почели озбиљно да ме туку. Видео сам да је један оборио Нину на земљу, а да су још двојица пришла однекуда и да гледају. Тада рекох самоме себи: “Ехеј, оче Платоне! Знаш да се бијеш, био си у рату, а и јак си, брате. Шта чекаш?” Па кад сам навалио на њих! Једног сам бацио преко рамена, другог сам ударио у стомак, трећег сам надланицом само лако ударио у врат, а затим сам прешао на оног што је хтео да напаствује моју Нину. Био сам страшно љут, па сам га добро испрашио и бацио га у жбуње. Нина није могла да верује својим очима. Она двојица посматрача покушаше да помогну својим другарима, но док сам једног сређивао, онај други побеже. Затим сам се вратио на ону тројицу што су ме напали, па сам их још мало излупао. Нису се томе надали. Мислили су да је поп слабић и лак плен. Решио сам да им очитам буквицу. Натерао сам их да пузе педесет метара – сада ме је тога стид. Кад су почели да се буне, опет сам кренуо да их бијем. Нина ми је после рекла, смејући се: “Нисам знала да си такав, оче Платоне!” Али био сам тада веома љут.
После овог догађаја, људи су почели да ме поштују. Они момци што су хтели да ме бију после тога су ми пришли и рекли: “Друже Платоне, мислили смо да сте само некултурни поп, а оно испаде да сте спортиста!” Годину дана касније, једног од њих сам венчао у цркви, а другоме крстио дете.
Знам да сам крив за ову тучу, јер свештеник не сме да се туче. Али нисам имао избора. Да сам био сам, то би била сасвим друга ствар, али са мном је била Нина. Када сам касније то испричао епископу, он се насмејао и рекао: “У овом случају право си поступио. Но убудуће бих те молио да не злоупотребљаваш своју снагу! Бог ће ти опростити!”
 
***
Живели смо у том селу неколико година, а 9. маја 1965. славила се годишњица победе над фашизмом и завршетка рата. Председник колхоза и председник сеоске општине су обојица били ратни ветерани и организовали су свечану прославу у клубу. Позвани су сви који су учествовали у рату, са напоменом да обавезно дођу са ордењем и медаљама које су у рату добили.
“Платоне, мораш ићи на прославу!” наговарала ме је Нина.
И тако, обукао сам цивилно одело и прикачио сва своја одликовања. Било их је много: три ордена Славе, четири са Црвеном Звездом, орден Лењина, орден Бораца Црвеног Барјака,, три медаље за храброст и још неке.
Кад сам ушао у клуб, председник колхоза ме прво није препознао, а после ме је питао: “Одакле вам то силно ордење?”
“Како мислите, одакле? Добио сам их у рату!” рекох.
Сада је председник био у незгодном положају: сви они који су имали медаље требало је да се попну на трибину, а ја сам, истина, имао више медаља и ордења него било ко на тој прослави, али… ја сам свештеник. Председник се посаветова са још некима, па ме онда позва: “Друже Платонове, молим вас, дођите и седите на трибину.” У то време су ме многи звали “Платонов”, као да ми је то презиме. Поставио ме је да седнем у други ред.Требало је да свако од ветерана ко је учествовао у борбама исприча понеки догађај или ратну анегдоту. Размислио сам и одлучио да и ја нешто кажем. Наравно, знао сам да би то могло да ми направи неприлике код црквених власти, али сам жарко желео да покажем тим људима да верници и свештеници нису необразовани и глупи, већ да заиста верују у Бога, да живе Хришћанским животом, трудећи се на свом путу ка Богу упркос свим тешкоћама и да у томе не траже нити налазе никакву материјалну корист. После овога сам се чак и спријатељио са председником колхоза, који је почео да ме цени. Касније ми је причао да је имао неприлике са властима што је пустио свештеника да говори на прослави.
Остали смо у том селу дванаест година. Бог нам је био милостив, није нас никада оставио. Црква је била пуна људи, волели су ме, а власти ми нису много сметале. Моја се Нина није одмах прилепила за цркву, но данас је она јача у вери од мене. Постала је искрени верник, добро познаје све црквене службе и много ми помаже.
Сада сам премештен у велики град, што ми тешко пада, не могу да се навикнем, али трудим се.
То је све што могу да кажем о свом животу и о путу који ме привео к Богу.
Чекајте, нечег сам се сетио! Опростите, управо сам се сетио како сам први пут од једног верника чуо за Бога. Тај сусрет ми је оставио дубок утисак и натерао ме да размислим. Често сам се враћао на овај догађај и мислио о њему. Но, у то време сам имао само четрнаест година и још увек сам живео у сиротишту.
У то време нам је предавао социологију професор по имену Натанаил Аронович – не сећам се његовог презимена. Организовао нам је вечерња дружења, дискусионе клубове, конференције, водио нас је по музејима и основао клуб за анти-верску пропаганду. Стално је био са нама и ми смо га волели.
Тада је у наше сиротиште дошао дечак мојих година, Вовка Балачов, очигледно из школоване породице. Био је добар ђак, али није волео много да прича, био је повучен. Провео је у сиротишту шест месеци када један од дечака примети да се Вовка крсти и, наравно, пријави га одмах дежурном наставнику. Не знам шта му је том приликом речено, али у то време су у моди биле дебате и дискусије. Било је то овако: организовали бисмо, тобож, суђење књижевним ликовима као што су Чацкин, Евгеније Оњегин, Татјана Ларина, Базаров и други. Један ученик би представљао тужиоца, други
одбрану, а трећи, наравно, оптуженог јунака из књиге. “Суђењу” би обавезно присуствовао наставник, који се трудио да се не меша у дискусију. Било је пожељно да “судски процес” водимо сами, без помоћи.
Тога дана Натанаил Аронович нам саопшти да ће “оптужени” на следећем суђењу бити Исус Христос. Одлучено је да ће улогу Исуса Христа добити Вовка Балачов. Чак су решили да га умотају у чаршав, да би више личио на Христа. Натанаил Аронович нас је добро припремио за “суђење”, дајући нам идеје какве све “оптужбе” да изнесемо на рачун Исуса Христа. Тужилац је био Јура Шкурин, одбрану је представљала Зина Фомина, а председавајући је био Коља Островски. Било је седам сведока, а у публици су била два разреда.
Сви смо били запослени око овог “судског процеса.” Припреме су трајале десет дана, а Вовка није знао шта радимо. Иза леђа смо га чак прозвали “Мали Христос.” О његовој улози у “судском процесу” смо му рекли тек дан пре него што је суђење почело. Вовка је покушао да одбије, али нико га није слушао. Касније смо сазнали да су многи наставници били против овога, али да је “суђење” изведено јер је Натанаил Аронович био веома упоран. Приметили смо да је Вовка, од тренутка кад смо му саопштили вест, постао врло узнемирен, чинило се као да је за један дан ослабио.
Сутрадан смо отишли у “судницу”, и суд је почео да заседа. Председник је отворио случај. Вовка није допустио да га увију у чаршав. Стајао је на сред сале, био је блед, без капи крви у лицу. Девојчицама га је одмах било жао, а ни ми остали се, као публика, нисмо осећали пријатно. Председавајући упита Вовку: “Признајете ли да сте криви?”
Вовка је требало да одговори: “Не, не признајем!” и онда би отпочела дискусија. Било би занимљиво, као и увек, на оваквим “суђењима.” Подупирали бисмо своје аргументе цитатима из књига. Увек смо на оваквим скуповима стицали нова искуства и знања, као и боље разумевање књижевних или историјских ликова. Зато је дискусија била веома важна. Но овај пут нас Вовка све изненади одговором: “Ја сам верник! Не прихватам ово суђење. Сваки човек има право на своја убеђења!” Затим седе на столицу.
Почели су да га испитују. Вовка је ћутао. Нисмо знали како даље да водимо дискусију, установљена процедура овог пута очигледно није могла да се примени. Натанаил Аронович дошапну председавајућем да одржи припремљени говор. Јурка устаде и поче: “Остаци трулог капитализма: кулаци, попови и интелектуалци…” и заврши свој говор речима да су све то трули остаци капитализма. Сви смо му тапшали. Затим устаде Зона Фомина, која такође одржа говор. Осврнула се на капиталистички олош, на недостатак културе, а споменула је и лош утицај на друштво у целини. Иако је имала улогу браниоца, њен говор је више имао призвук оптужбе. И њој смо тапшали.
Затим председавајући позва сведоке. Свако од њих је цитирао ауторе књига о анти-верској пропаганди. Неко је чак донео карикатуру Исуса Христа исечену из стрипа. Сви су се забављали и учествовали у игри. Председавајући се одједном сети да је прво требало да сведоци изнесу своје доказе, па тек онда да се јаве бранилац и тужилац, али већ је било касно да се то исправи. Био је задовољан током суђења, па је на крају понудио Вовки Балачову да каже нешто у своју одбрану.
И Натанаил Аронович је био задовољан. Као и увек када је био доброг расположења, трљао је руке.
Сви смо очекивали да ће Вовка ћутати. Он, међутим, устаде, исправи се и, као да му је спао неки невидљиви терет са рамена, поче да говори. Слушали смо га као опчињени. Говорио нам је о добром и о злу и о учењу Господа Исуса Христа. Објаснио нам је зашто он верује у Бога. Рекао нам је да нас жали што немамо вере, да су нам празне и душе и главе. Рекао нам је да он никада није сам, да је Бог увек са њим, Бог, његова нада и његова снага! Изгледало је као да ће да заплаче.
Натанаил Аронович даде знак председавајућем да заустави Вовку, али овај, из неког разлога није хтео да га прекида. Вовка заврши своје излагање речима: “Да, ја верујем у Бога, и то је моја ствар. Нико нема права да ми суди због тога. Свако од нас има своју савест, која је слободна, и нико нема права да натура своје идеје другоме. Верујем у Бога и поносим се тиме!” Остао је да стоји.
Говорио је тако лепо и течно, да смо га сви са пажњом слушали и били веома дирнути тиме што је рекао. Дуго смо му тапшали и викали “Браво!” Нико од нас није очекивао да Вовка може тако да одговори. Одакле му речи за тако нешто, где ли их је нашао?
Ни тужилац, ни бранилац, ни председавајући нису знали шта да раде. Деца су у суштини искрена, па смо и ми, тј. публика, добро разумели Вовкине речи. Било нам је јасно да нико нема права да осуђује људе због њихових убеђења. Поврх свега, Вовкин говор је био пун искрености и неизвештачен.
Натанаил Аронович скочи са столице и повика председавајућем: “Прочитајте пресуду!” Коља Островски му одговори: “Али, он није крив!”
Питање које се нико није усудио да постави је гласило: “Ко није крив? Вовка Балачов или Исус Христос?” Закључили смо, међу собом, да нико од њих двојице није крив.
Натанаил Аронович је био толико бесан, да су му по лицу избили црвени печати, глас му је дрхтао и он зашишта: “Доста! Ово је фарса! Нема Христа! Хришћанство је само неуспела имитација Јудаизма. Све је ово лаж, Балачов је изговорио опасне лажи! Прочитајте пресуду!”
Председавајући, Коља Островски, се посаветова са својим “колегама” и на крају изјави: “Суд није стању да донесе пресуду због околности које су изван наше контроле.”
Сви смо напустили салу са неким горким укусом у устима. Није било нимало забавно. Касније смо често разговарали о овом догађају, јер се на неки начин коснуо срца сваког од нас.
Кроз две недеље, Балачов је премештен у дом за “проблематичну” децу. Натанаил Аронович није више уживао наклоност међу нама ђацима и нерадо смо учествовали у његовим активностима.
Кад погледам у прошлост, тек сада видим на колико начина ме је Бог звао к себи! Вовка Балачов, поручник Камењев, сестра Марина, извиђачка јединица, богословија, Нина, искушења која сам имао на почетку свештеничке службе, и још много, много тога… Све су то кораци којима ме је Бог водио Себи.
“А како сте упознали оца Арсенија?” упитала сам оца Платона. “У цркви где сада служим имам једно духовно чедо које је добар пријатељ са оцем Арсенијем. Замолио је оца Арсенија за благослов да ме доведе к њему, и ево ме. Благодарим Богу због овог сусрета. Поверио сам читав свој живот оцу Арсенију, и сада сам други човек. Чим се вратим кући, покушаћу да убедим Нину да и онда дође да га види. Тако ми је рекао отац Арсеније!”

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran