ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник
 

 
ПИСМА
 
Делови сећања О.С.
 
Често сам долазила и проводила дуже времена код оца Арсенија, те сам тако изблиза и упознала његов начин живота.
Отац Арсеније је примао много писама. Људи су му у својим писмима писали о својим радостима, страдањима, чежњама, патњама, молили га за помоћ, тражили утеху за бол, молили га да одагна њихове сумње и да усади у њих дубоку веру. Иза сваког писма стајао је жив човек, свако писмо је било огледало нечије душе. Неки би у писмима оцу Арсенију сасвим отварали душу, други су радије изналазили оправдања за себе, а неки су покушавали да му отворе душу у недовршеним реченицама и фразама. Неки су, пак, само подсећали оца Арсенија на свој случај, сигурни да он већ зна шта их мучи и како би требало да поступе.
Писма скоро никада нису стизала поштом. Већина је слата пријатељима у Москви, који би затим давали писма Надежди Петровној када би долазили у посету оцу Арсенију. Писма су долазила из разних крајева, јер су многи пријатељи оца Арсенија издржавали казне по логорима и по ослобађању били расејани по читавој Русији, од Владивостока до Калињинграда. Он је свако писмо читао са великом пажњом, а сваки пошиљалац је знао да ће засигурно добити одговор који му је био преко потребан да му укаже на правац његовог живота.
Посматрајући оца Арсенија док чита писма, често бих примећивала да он својим унутрашњим видом обухвата све што зна о животу особе која му пише. Као да је та особа, са својом прошлошћу и садашњошћу, била присутна у очевој соби, као да је стајала крај њега и говорила му о стварима о којима у писму није било помена. Пошто би прочитао писмо, отац Арсеније би се дубоко замислио. Седећи за столом, често би гледао кроз прозор у крошње дрвећа које су се повијале на ветру. Чинило се као да слуша исповест човека чије је писмо управо прочитао.
Одсецајући свој ум од свега што га је окруживало, отац Арсеније би почео да пише одговор; понекад би се прекрстио и помолио за писаћим столом и тек тада би започео да одговара на писмо.
За оца Арсенија није било “обичних” писама – свако је било важно. Он је, иза сваког писма, видео тужног или бригама обремењеног човека.
Понекад би отац Арсеније неколико пута покушавао да започне одговор на неко писмо, па би га на неко време одлагао, а затим би изнова почињао. Тада би се на његовом лицу видело да је забринут или несигуран. Понекад би дуго седео размишљајући и молећи се. У соби су треперала кандила која су горела пред иконама, а стона лампа је, отргавши од мрачне собе круг светлости, осветљавала недовршено писмо. У тим тренуцима је лице оца Арсенија изгледало тужно и нерасположено, очи су му почивале на пламичку кандила. Он тада није био свестан ни своје собе, ни писаћег стола на коме је лежало недовршено писмо, ни мене која сам у том тренутку ушла у собу. Видео је само човека који му је путем писма поверио своју несрећу. Свом душом је био уз њега, и молио се, размишљао о томе како да измоли од Бога помоћ том заблуделом страдалнику. Осећао би истински бол за тог човека, молио се и плакао. Није престајао да се моли ту особу која је страдала од духовне или телесне беде и којој је била потребна помоћ. У тим тренуцима, погружен у молитву, забрављајући на околину, као да је стајао поред тог страдалца, душом осећајући његову патњу, жеље и заблуде. А онда, лице би му се наједном озарило, те би устајао, стао пред иконе, начинио неколико дубоких поклона, осењујући се знаком крста, а затим би спокојно сео и довршио писмо.
Својом љубављу према нама, својој духовној деци, отац Арсеније би увек испросио за нас од Бога и Његове Мајке помоћ. Ко би могао да изброји сате и бесане ноћи које је проводио молећи се за нас све. Био је пребогат љубављу, у њему је било довољно љубави за све оне који су му долазили. Но, до ове љубави он није дошао нимало лако. Године и године исцрпљујућег рада, дуге молитве, тешка искушења у логору, подражавање Светим Оцима, као и савети и искуства верујућих, све је то допринело да отац Арсеније прими од Бога свеобујмљујући дар љубави према ближњем. Милост Божја је била с њим.
Једном приликом ушла сам у собу док је отац Арсеније писао писма. Писање очигледно није ишло како ваља. Дао ми је благослов, а затим рекао: “Опростите, али не могу сада да разговарам са вама. Растројен сам. Господ ме кара: не могу да саставим писмо, а тако је потребно да што пре одговорим. Причекајте мало, молим вас.” Почео је да се моли, а ја сам села у фотељу. Дуго се молио, а затим поново сео за сто и почео да пише. Написао је једну страну, затим одложио перо.
Ја сам за то време задремала. Пробудиле су ме његове речи: “Унутар мене се понекад појављује расцеп. Човек и свештеник у мени се каткад разилазе, а то не може бити. У овом тренутку свештеник у мени говори једно, а моја људска осећања друго. Човечји пут је тежак и многострадалан. Разумети себе, проценити своју снагу – то је сложен подухват и не може га свако са успехом извршити. Моја је дужност да, као духовник, одмерим шта је и колико дотична особа способна да узме на себе и да јој у датом тренутку укажем на оно што треба да учини. Погреши ли духовник – човек је изгубљен, изгубљена је његова душа. За духовника је недопустиво да се ослања на сопствену моћ расуђивања и на сопствене снаге. Његов једини ослонац је Божја воља коју може пронаћи у молитви и само у молитви.
“Примера ради, данас сам добио писмо од једног доброг човека који је водио тежак и за светске појмове леп живот, који је многе и тешке битке у себи водио и добио и који ме сада моли да му дам благослов да се рукоположи за свештеника. А живот свештеника, правог свештеника увек је био тежак. То посебно важи за данашње време. Неки мисле да бити свештеник подразумева само служење у храму, али то није тачно. То је један тежак и свеобухватајући начин живота. Човек мора сасвим да заборави на себе и да се преда другима; да узме на себе стотине душа и да их води. Није свакоме дато да живи таквим животом. Многи мисле да је свештеничка служба лак посао. Лак је, наравно, ако не дајеш себе другима, у супротном је тежак. Тешко ми је да саветујем овог човека да не постане свештеник. Он чезне за тим, но то није за њега. Много ће више људи имати користи од њега ако не постане свештеник. Људи у његовој околини, знајући колико је он добар, наговарају га на свештенство.” Отац Арсеније се окрете од мене и, гледајући у иконе, рече: “Знам, Господе, и верујем да ћеш помоћи овоме човеку.” Затим стаде да се моли.
Сећам се, нека писма су му причињавала радост и он би благодарећи славио Бога. Понекад би његова радост била налик на детињу и тада би из свег срца узносио благодарне молитве Богу и његовој мајци.
И сама сам често писала оцу Арсенију, делећи с њим многе безначајне појединости из свог живота и тек када сам својим очима видела са колико озбиљности се отац постављао према свему што бисмо му писали, схватила сам своју неувиђајност што га оптерећујем својим ситницама.
Одговарајући на писма отац Арсније је изливао душу, откидао је делић своје душе и давао је другоме. Дешавало се понекад да од њега добијете писмо и да наједном сазнате нешто о себи што раније нисте знали. Обузимао би вас страх и уздрмало би вас то сазнање о нечему чега нисте чак били ни свесни. Никоме о томе нисте причали, и само сте површно о томе размишљали, покушавајући, понекад да то сакријете и од себе. Одједном би вам постало јасно да је његов савет једино решење, једини пут за вас.
Отац Арсеније никада није приморавао своју духовну децу да примају његове савете. Он би предложио решење, а затим би чекао да човек сам одлучи. Имао је одлично памћење. Сећао се свега што су му поједини људи рекли у било ком тренутку у прошлости, знао је свачију адресу. Ако му се неко дуго не би јављао, бринуо би и сам би тој особи написао писмо.
Сведок сам томе да је понекад на литургији, коју је служио у својој соби, спомињао нека мени непозната имена, на пример уснулог слугу Божјег Сергеја, или болесну слушкињу Божју Антонину. Кроз неколико дана, добио би писмо у коме су му јављали да се представио извесни Сергеј Георгијевич, или би га посетила извесна Антонина и испричала му како је била тешко болесна. О чему се овде радило? Да ли је то била његова интуиција, или знање? Нисмо се усуђивали да га питамо о томе, али такве ствари су се заиста дешавале.
Када бисте долазили њему на исповест и почели да му говорите о себи, дешавало би се понекад да вас прекине и да доврши вашу мисао, или би одговорио на питање које још нисте стигли да му поставите, или би вам рекао шта мисли о вашим поступцима. Једном сам ушла код њега у собу, а он ме је дочекао са овим речима: “Нисам очекивао да ћете се посвађати са братом због мајке, заиста нисам то очекивао! Та ви сте приснији са мамом, морали бисте да имате више разумевања.” Ја сам тада само стајала пред њим, желећи да се земља отвори и прогута ме – толико ме је било стид.
Многи су приметили да је отац Арсеније био посебно везан за људе које је упознао у логору. Кад сам му то једанпут споменула, одговорио ми је: “У праву сте. Веома сам везан за њих. У логору сам научио да људе посматрам у другачијем светлу, видео сам милост Божју у њима и појединости за које никада, док сам био на слободи, нисам знао.
“У логору је све огољено, све се преживљава изузетно бурно, људско страдање је доведено до крајњих граница. Тамо је свако осуђен на смрт. За све то време дугог и болног умирања човеку је изузетно тешко да смогне снаге да у себи пробуди веру, или жељу да некоме помогне. Но, такви људи ипак постоје, упознао сам многе од њих и никада нећу престати да им се дивим. Они су ми помогли да пронађем Бога у ужасним околностима, показали ми шта је јака вера у Бога и љубав према Његовим људима. Ти људи су ме избавили од духовне смрти, од сумње и очајања, помогли ми да останем духовно жив у логору, научили ме да се молим у сред вике, туче, псовки. Веома сам благодаран својим пријатељима из логора, као што сам благодаран и Богу и Његовој Мајци што су ме упутили на те људе. Увек кад их сретнем, сетим се онога што су ми дали и што су за мене и за многе друге учинили. А све што су чинили, чинили су у Име Божје и зарад ближњих својих; због тога осећам велику присност према њима.”
Рекавши ово, удубио се у мисли. Ја сам, за то време, размишљала о боравку оца Арсенија у логору и о оним силним људима којима је он сам помогао и привео вери.
Последње године живота, када отац Арсеније више није имао снаге да сам пише писма, читала сам му писма која су му и даље стизала и записивала одговоре на њих које је он говорио наглас. Нисам могла да се надивим његовој мудрости. Понекад би ми се учинило да се његови одговори не слажу са питањима из писама. То сам му неколико пута чак и рекла. Он би тада застао и не би могао да настави са одговором, па бисмо морали да одложимо писмо. После сам схватила да нисам била у праву: у писмима која су касније стизала, људи би му се захваљивали за драгоцени савет који им је упутио, иако то није био савет који су конкретно тражили. Схватила сам тада његову мудрост и прозорљивост, његово дубоко познавање људске природе.
У опхођењу према људима увек је био веома благ, док је према себи, на путу који је изабрао, био строг. Основа његовог духовног подвига била је молитва и живот ради других.
 

1. Минеј; књига која садржи службе свим светитељима који се славе сваког дана у току једног месеца. Постоји дванаест књига Минеја, једна за сваки месец у години.