NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » Osvrt na Encikliku kritskog Sabora
Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević

Osvrt na Encikliku kritskog Sabora

Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević

 

Ovaj nedavni Sabor postavlja mnoga pitanja, a odgovori na njih ozbiljno plaše. I zaista, koliko smo mi dobronamerni i iskreni ljudi, pre svega svojom rečju odgovorni u svom služenju Reči (Logosu), koliko poštujemo slobodu, dostojanstvo bogoobraznost i ličnost u našem bližnjem, u svakom članu Crkve ponaosob, kao i njenim sveštenoslužiteljima po činu i poslušanju, kada na ovako visokom nivou, u licu predstavnika pomesnih crkava, pišemo Encikliku ili obraćanje javnosti sadržine jedne proste samonegacije?

 

U prvom članu Poslanice Kritskog Sabora ovako čitamo:

„Prevashodni prioritet Sabora bio je oglašenje jedinstva Pravoslavne Crkve. Postojeće jedinstvo, zasnovano na Evharistiji i apostolskom prejemstvu njenih episkopa, treba da bude osnaženo i da donese nove plodove.“

 

Uprkos pobožno izgrađenoj svesti uvažavanja bilo kojeg kanonskog crkvenog sabiranja teško je odbaciti istinu koja nam se prosto baca u oči. U prvim redovima ovog zvaničnog obraćanja otkriva se sve više prisutan fenomen, od kojeg strada savremeno čovečanstvo, koji je u psihologiji poznat kao življenje u svesnom poricanju stvarnosti (engl. living in denial). Na ovakav naš stav svakako utiče izbor termina „prevashodno“ koji treba da ubedi na „jedinstvo“, kojeg u suštini ovog događaja, ovog otvorenog mimoilaženja shvatanja Kritskog sabora uopšte nema. Obratimo pažnju na sam termin „jedinstvo“, jer ono u Evharistiji nema svoj kvantitet, nema neku svoju aritmetičku vrednost da bismo ga „osnažili“, uveličali, nego ono ili postoji ili ne. Ali u samom sazivu sabora „prevashodno“ nije bilo želje za jedinstvom koje je zamenio juridičko-sholastički princip, koji ga ne osnažuje nego truje i na kraju odbacuje. U svojim zamišljenim ingerencijama neostvareni Sabor na Kritu, u ovim prvim svojim redovima, poriče samog sebe zato što on po svom izražaju dokazuje da je bio samo Sabor nekih pomesnih crkava na kojem su se „savetovali“ (i sama Enciklika kaže da Sabor «savetuje»). U svome ograničenom domenu (dozvoliću sebi da kažem i ograničenom izražavanju saborne Crkve), pokušao je da apostrofira određene probleme današnje Crkve. Sabor koji „savetuje“ a nema ingerencije da rešava, sve je drugo osim ovog kako su ga godinama pripremali i na kraju sav taj rad prošlih generacija jednostavno minirali.

U samoj njegovoj pripremi, dakle do toga kada smo definitivno saznali da određene Crkve neće uzeti učešća na njemu, čuli smo i videli da on nije saborno dogovoren, a u kom kanonskom obliku treba da se predstavi Crkvi? Povređen je i pravilnik tog dogovorenog rada, konsenzus zbog koga je u pripremi za ovaj Sabor bilo otvorenih sukoba. Dakle, konsenzus, tj. jedinomislije i jednodušije, u ovom slučaju bio je vrlo važan faktor realne sabornosti, jer se ona upravo na njemu vežbala, proveravala, ispitivala da je na kraju i propala.

Jednostavna i prosta je istina da Antiohijska Crkva nije dala svoju saglasnost za finalan saziv ovog kritskog Sabora[1]. To je prva „de jure“ neuklonjiva prepreka za njegovo održavanje. Ona to čini na osnovu svog prirodnog prava postojanja kao Autokefalna Crkva, kao i stečenom pravu bratskog dogovora svih pomesnih Crkava – na tom zajednički izgrađenom dokumentu koji su svi potpisali, a koji kaže da metodika rada pripreme i samog Sabora mora da stoji na konsenzusu. Bogoslovski rečeno na jednomisliju i jednodušju.

U toku pripreme sazivanja ovog Sabora uz Antiohijsku staje i Gruzijska Crkva, i ona zalazi dublje i postavlja „bogoslovski veto“. Jer njene brige se tiču samog učenja Crkve, a to je već ozbiljna stvar, jer se dolazi do „crvene linije“ preko koje se ne može dalje. Ova Crkva u svojoj neprikosnovenoj slobodi odbija da potpiše jednu od tema koja uprkos toj kanonskoj prepreci ide na radni sto dnevnog reda Sabora. Dakle, opet je prekršen potpisani princip konsenzusa kao putevodilja ovom Saboru. Gruzijska Crkva uslovljava sabornost na ovom Saboru pitanjem «Tajna braka i prepreke za nju». Ona je kategorički odbila da ga raspravlja u obliku u kome je ponuđen na razradu, koji bez njene saglasnosti i nije mogao da se nađe na dnevnom redu. Kakav je to Sabor i njegova sabornost koji odbija primedbe na učenje, ne od nekog pojedinca nego celog Sveštenog Sabora jedne kanonske pomesne Crkve? Svakako je i ovo neuklonjiva prepreka za sazivanje kritskog Sabora u obliku kako je on bio zamišljen.

Bugarskoj Crkvi većinom problem predstavlja nametnuta metodika rada tokom „tehničke“ pripreme koja sadrži njima neprihvatljivu simboliku protokolarnog izdvajanja Vaseljenskog patrijarha od ostalih predstojatelja Crkava i odsustvo njegove želje da kao predsedavajući sasluša primedbe. Svakako je za svaku pohvalu to što oni iznose i pragmatičke razloge, što je za nas vrlo interesantno jer se na ovako visokom nivou prvi put pominje problem koji odavno postoji barem u našoj SPC. Reč je o novcu. Ko plaća sve ovo? Oni najprostije kažu da za ovako promašeno organizovan Sabor prosto nema smisla trošiti crkveni novac. Eto da se jednom i to kaže. Pored toga je izjavila da ne želi da ide na Sabor na kojem je sve unapred ranije rešeno.

Pazimo, ovde Crkve iz porodice ostalih Crkava upražnjavaju suštinske elemente svoje sabornosti, bez koje u datom istoriosofskom vremenu trenutnog Diptiha crkava ne može da se ostvari svepravoslavna sabornost. Ako su one istinite Crkve, nebitno zašto nisu prihvatile da učestvuju, svejedno je i dalje povređena evharistijska, a tako svakako i juridička, sabornost. Sabornost nije bila prisutna na Kritu, jednostavno zato što je nije bilo na kraju uprkos tome što Grci tvrde da su pripreme saborno započete. Tačno je da su saborno začete ali je još tačnije da nisu saborno ostvarene i svi ovi pokušaji davanja legitimnosti jednostavno su neodrživi, a najmanje paušalne kritike upućene Crkvama koje su iznele svoje razloge neodlaska na Krit.

Samo ovo što smo naveli dovoljno je da se shvati suštinsko odsustvo sabornosti. Upravo ovde prestaje svaka rasprava kao i razna sofistička ubeđivanja o pravoslavnoj sabornosti koje očigledno nije bilo. Iz do sada rečenog jasno je da je postojala smetnja za saziv ovog Sabora, koju na žalost nisu želeli da uklone jer im do konsenzusa nije stalo.

Vraćajući se prvim rečima pomenute Enciklike znamo da Sabor na Kritu nije „oglasio“ niti je projavio „jedinstvo“ Pravoslavne Crkve. On je pao na osnovnom ispitu svog kanonskog postojanja u odnosu na eklisiologiju Pravoslavne Crkve. Odsustvo sabornosti („jedinstva“ koje bukvalno rečeno nije postojalo) produbilo je nepoverenje i izazvalo otvorena negodovanja u Pravoslavlju. Dakle, pogoršalo je situaciju u Crkvi nanevši joj ogromne štete, posebno svoj višedecenijskoj pripremi za moguće rešenje pravih a ne izmišljenih problema današnje Crkve: među prvima se izdvajaju novokalendarski raskol, pitanje Pashalije Finske crkve, i za Pravoslavlje neprihvatljiv oblik dijaloga sa inoslavnima – ekumenistički sinkretizam. Shodno rečenom on je sve suprotno učinio od onog što je formulisano u prvim rečima prvog člana kritske Poslanice.

Ovaj krnji Sabor u svom kritičkom stavu prema Crkvama koje nisu učestvovale prosto menja teze o pravoslavnoj sabornosti. U velikoj meri je podelio Crkvu tako da je samo još više učvrstio sfere uticaja u današnjem „političko-ideološki“[2] razjedinjenom Pravoslavlju, koje su svakako pod aktuelnim pritiskom geopolitičkih integracija i opredeljenja u odnosu na jake simptome buduće pravoslavne samodržavnosti. Četiri od pet pravoslavnih patrijaršija (Pentarhije) koje su istekle iz slobode i duha prelepe Vizantijske hrišćanske samodržavnosti odrekle su se iste. One su dobile svoj kanonski status na imperijalnim principima političke slobode a koja ističe iz pravoslavno-hrišćanske državnosti, tj. iskustva unutrašnje crkvene i političke nezavisnosti. Da li zbog istorijske ljubomore da samo Grci mogu da imaju Pravoslavnu imperiju i „liderstvo“ u Crkvi (Pravoslavlju), da li zbog izrazitog etnofiletizma helenističkih crkava one radije prihvataju diktat sa strane, tj. ideologiju duhovne i ekonomske potlačenosti, da radije biraju tu zapadnu posthrišćansku ideologiju života i društvenog ustrojstva i u njoj apsurdno vide budućnost Crkve. Uz ovu ideologiju idu i svi drugi moralni i etički porazi pred holivudskom globalnom fabrikom lažnih slika ljudske sreće i prosperiteta. Pravoslavna Crkva je danas podeljena na sfere uticaja svetskih sila, konkretno NATO, i zemalja koje žele da žive ovaj život u unutrašnjoj duhovnoj i ekonomskoj slobodi na čelu sa velikom Pravoslavnom državom Rusijom. U krnjim i neostvarenim kanonskim formama Sabiranje na Kritu deli a ne sjedinjuje pomesne Crkve.

U ovom neostvarenom Svepravoslavnom Saboru na Kritu grubo se otkriva odsustvo bogoslovskog graditeljstva crkvenog jedinstva kao i duhovnog jezika na sesijama sabora. Sve to zadire u samo bogoslovsko pitanje svepravoslavnosti koja se već nepravoslavno predstavlja, do profanacije ontološke lepote crkvenih izražaja, da se sabornost analogno ni manje ni više upoređuje sa demokratijom?![3] Da se ona u kritskom slučaju rukovodi demokratskom parlamentarnom većinom, što je učenje ravno jeresi u odnosu na sabornost ontološke monarhije Svete Trojice. Mitropolit Antonije nas uči „da je Crkva tuđa pojmu jedinstva u grehu podeljenom čovečanstvu…, da njena bit nema podobije jedinstva na zemlji, gde ga uopšte nema nego samo podele, nego na nebu gde je jedinstvo Oca, i Sina, i Svetog Duha“[4].

Ovde bi bilo previše da podsećamo na „konsenzus“, na ranije potpisani pravilnik rada, jer se javno, uz grubo odstupanje od pravoslavnog termina jednomislija, privoleva na sekularni rad zasnovan na iskustvu raznih političkih nadglasavanja i kvoruma? Ovo iziskuje objašnjenje da pravoslavna sabornost nije datost sama po sebi (kao papocentrizam u rimokatoličkom katoličanstvu), a najmanje je spoljašnja samoimplementacija u smislu „izvan izražaja jednomislija“, niti je prinuda od nekih tuđih, Crkvi nepoznatih činioca, ili nekih elitističkih grupa u njoj. Šta je sabornost? Ona je delatna i dinamična realnost živog crkvenog opštenja i jednomislija, kao što je i Liturgija živa, delatna, dinamična, realna. Sada i tu prisutna u svojim naznačenim „ingerencijama“: lokalnom nivou, pomesnom i svepravoslavnom! Stiče se utisak da za pisce ove Poslanice sabornost kao da ishodi iz neke „mutacione dogme“; kao da je ona prisutna u Crkvi sama po sebi koja pasivno ćuti i čeka svoj momenat u hodu istorije Crkve, koju s vremena na vreme mogu da pokrenu elite ili organizovane grupe ljudi kojima nisu potrebne sve Crkve Pravoslavlja (kao sada na Kritu), svejedno kojeg oblika sabornog prisustva – autokefalno-predstavničkog (odborničkog kao u ovom slučaju, svakako eklisiološki pogrešnog) ili pak episkopskog. Zato učesnici ovog Sabranja kao da savetuju da pravoslavni Sabor može da se ostvari u odsustvu njegove suštine – sabornosti? Mora da se objasni da ne postoji pasivna sabornost „centra“, koju on s vremena na vreme pokreće, nego se „Centar“ gradi (ostvaruje) sabiranjem episkopa i ispovedanjem. Kod nas ne postoji papa koji bi bio centar katoličanske sabornosti. Mehanizam gradnje svepravoslavne sabornosti je odziv i prisustvo svih Crkava Vaseljene i to je aksioma pravoslavne sabornosti. Ako nema dogovora onda ne postoji ni sabornost, niti jedinstvo, a najmanje dobri plodovi koje pominje Enciklika.

U nekim srpskim crkvenim krugovima sigurno crkveno-politički fanarskog liberalnog opredeljenja, a tako i ideološki prozapadnog, i pored iznesenih eklisioloških fakata izraženih u sadržaju jasnih oficijelnih izjava određenih pomesnih Crkava, i dalje vidimo da se Sabor na Kritu opisuju kao „Veliki i Sveti“. Da, to čitamo bez navodnika? Pred nama je pitanje gde su te granice crkveno-političke tolerancije kada dogmati Crkve ne mogu da im ustupaju svoje mesto? Dokle može da se ide ako se ruši osnovno bogoslovlje? Ovakve tvrdnje dotiču se osnovne akademske kulture i samopoštovanja, jer ovo više nije bogoslovska nauka nego arogancija kada se pogleda šta se dešavalo pred našim očima na ovom neuspelom Svepravoslavnom saboru na Kritu.

Ovaj sabor po svom sadržaju ne može da se zadrži u sećanju Crkve kao Svepravoslavni, a kamoli „Veliki i Sveti“, kada su nam već sami tako konfuzno preneli ove termine, da jedan episkop govori jedno a drugi drugo. Evo, ovde, mi već vidimo da episkopi-učesnici koji su našli poštovanja da napišu nešto našoj srpskoj javnosti (kao recimo Dnevnici ep. Maksima) razumeju sabornost kao centralizovanu „datost“. Po ovom zapisanom izveštaju ona ne ističe iz nas svih kao celine kao jedinog uslova za nju, nego odnekud iz „centra“, u kojem se čuva i tako posle „upotrebe“ i dalje predaje istoriji dok je ona ponovo ne pokrene. Da, slažemo se, ovaj Sabor na Kritu bio je zamišljen, planiran, bio je pozvan da bude možda „Veliki i Sveti“[5]. Dopustimo i to. Možda bi bio predat kao takav sledećim pokoljenjima da bi ga ona («re-receptio“) prepoznala i prihvatila, i to nije sporno, ali neuklonjiva prepreka je da u svom osnovnom obliku on nije ostvaren kao takav. Drugim rečima, on nije bio „Veliki“ a time ni „Sveti“, jer nije ostvario jedinstvo ni saglasnost podobno kao u Bogu svetost postojanja tih atributa[6]. Ništa se nije desilo svepravoslavno, ali bukvalno! Onda kako da se složimo sa mislima ep. Maksima koji bi da mu ipak da „infuziju“ za budućnost, da ga kakvog-takvog održava u životu a bez njegovih osnovnih pokazatelja sabornosti?

Poražava da se nikako ne shvata da su svi samo ljudi sa svojim služenjem u Crkvi, a sve što se zahteva više od toga Božije je. Ove stvari ne rešava čovek nego Bog. I to je stvar najprostije pobožnosti a ne sofistike. Zato mi prosto znamo da voljom Duha Svetog, koja je iznad naših želja i vizija, ovaj Sabor ni blizu nije objavljen kao „Veliki i Sveti“ niti svepravoslavni.

I dalje je problem u sledećem. Plaši ili iritira, kako koga, sama metodika verbalno-agresivne „inauguracije“ jednog neuspešnog Sabranja koje je ostalo u regionalnom statusu po formi i suštini. Brine ta izabrana ili dogovorena „mantra“, uporno i neosnovano ponavljanje da je Sabor ostvaren. Ovo je izbor između istine i nečeg drugog što ona nije! Postoji li barem dostojanstvo pred istinom koja je objašnjena u osnovnom srednjoškolskom Katehizisu koji nas uči o sabornosti, a i o poštenju? Plaši očigledna istina da su ideološke pristalice ovog Sabora spremne da obmanu sledeća pokoljenja i kažu da je ovaj sabor ostvaren kao „Veliki i Sveti“.

Ovde su stvari tako transparentne i čvrsto formirane u istini. Zvanično je potvrđeno da su tri pomesne crkve iz Jednog Jedinog Tela Hristovog objavile da ovaj Sabor u odsustvu forme i suštine najmanje može da bude „Veliki i Sveti“. Prvo je to diplomatskim jezikom dosaborski uradila Ruska Crkva na hitnom zasedanju svog Sinoda 13. juna. U članu 4. svog radnog dokumenta po ovom pitanju čitamo: „Na svaki mogući način uložiti napore za jačanje svepravoslavne saradnje u pripremi budućeg Svetog i Velikog Sabora, koji je prizvan da postane pravi dokaz jedinstva Svete, Saborne i Apostolske Crkve“. U članu 6. ona završava svoju misao da „budući Sabor“ nije ovaj na Kritu, jer traži promenu metodike učešća episkopa na tom Saboru[7]. Posle ovog neuspelog sabora prvo se zvanično oglasila Antiohijska Crkva na svojoj sednici Sinoda 27. juna. Izdvajamo njeno jasno mišljenje koje je formulisala u članu 2. svog radnog dokumenta: „Antiohijska Crkva odbija da prizna da se susret na Kritu može nazvati «Velikim Pravoslavnim Saborom» ili «Velikim Svetim Saborom». Ako je ova Crkva kanonski faktor u Diptihu ostalih Crkava, a jeste, onda ona zahvaljujući autokefalnoj juridičkoj samodovoljnosti (punoti), bira da odsustvuje sa Sabora. Ona šalje jasnu poruku svog ispovedanja, koje je njeno zagarantovano pravo, i svima nama veli da se na kritskom Saboru nije desilo ništa «veliko» i vaseljensko. Ona taj Sabor odriče. Evo sada ga i poslesaborno odriče i Ruska Crkva što je zvanično potvrdila na sednici Sinoda od 15. jula: „Članovi Sinoda su konstatovali da održani Sabor nije u saglasnosti sa jednim brojem autokefalnih Pravoslavnih Crkava jer je narušen princip konsenzusa. Shodno rečenom, Sabor koji je održan na Kritu ne može da se smatra za svepravoslavan, kao ni na njemu usvojena dokumenta kao izraz svepravoslavnog konsenzusa[8].

Da li je potrebna osnovna školska bogoslovska pismenost da se to već jednom razume?

Na srpskom jeziku, što prevedeno sa grčkog što rečeno na srpskom, do sada javno imamo možda tri izvora koje možemo da dokumentujemo kao autentične izjave naših arhijereja. Prvo ćemo se osvrnuti na one u pisanoj formi. Reč je o kratkom i sažetom intervjuu episkopa bačkog Irineja kaji je dao kredibilnom i respektivnom grčkom internet portalu Romfea. Njemu nije trebalo mnogo da govori a da se razume: „Sabor nije Institucija jednog i jedinstvenog Crkvenog Tela, već nešto nalik na parlament koji se sastoji od samostalnih i samodovoljnih Crkava. Sabranje poglavara Crkava u suštini deluje kao sabranje papa; da li namerno ili ne, ali sabor se umanjuje do nivoa poglavara Pomesnih Crkava koji imaju samo proširenu pratnju… Dakle, razlika između pravoslavnog arhijereja i inoslavnog posmatrača na saboru sastoji se samo u tome što prvi može da govori po svom nahođenju dok drugi sedi ćutke: ni jedan, ni drugi ništa ne rešavaju»[9].

Svakako je važno je da se osvrnemo i na transkript intervjua mitropolita primorskog i crnogorskog Amfilohija koji je dao za TV Atlas. Nažalost on se dosta kontradiktorno zapetljao govoreći o jedinstvu koje je «ideal»? Kako da to razumemo? Da je ono cilj kao ideal ali neostvarljiv u Crkvi? Zatim on kaže da se RPC zabrinula da «neće moći biti ostvaren konsenzus (jedinstvo misli) koji je osnovno načelo» (potpisano) pripreme i održavanja Sabora, jer je on za nju «merilo» (Sabornosti…, Crkve…?)… «I pokazalo se da neće biti konsenzusa koji je predviđen, i Moskovska patrijaršija je rekla da ga ne možemo održati (Sabor)… Sa jedne strane u pravu je Moskovska patrijaršija…, a sa druge strane mi (SPC) smo potpisali…»[10]. Ovde imamo «konsenzus» što je crkvenim rečnikom jedinomislije i jednodušije „sa jedne strane“ – kako kaže Mitropolit, i čistu juridiku „sa druge“, koja je nažalost preovladala da SPC ode na Sabor znajući da unapred nije imao šansu na jedinstvo?

Zbog čega u toj konačnoj formi kritsko Sabranje nije Veliki sabor niti Sveti?

Takva tvrdnja jednostavno geografski nije održiva. Čak bukvalno geografski shvaćeno, jer na njemu ne učestvuje skoro dve trećine čada Crkve. On nije sveti u svojoj bogoslovskoj suštini, jer svetost traži jedinstvo u veri i ispovedanju. Odlično objašnjenje čitamo kod blaženog Teodorita Kirskog, kada, kako on kaže: „Apostol Pavle naziva korinćane jednom Crkvom, naziva i povezuje ih sa verujućim u celoj Vaseljeni, učeći se da ne samo oni moraju da budu u jednomisliju, nego i sa svima koji su poverovali u spasavajuću propoved, da tako imaju jedan način misli, koje ispunjavaju jedno telo Vladike Hrista“[11]. To sigurno nije postignuto. I još nešto, ničeg svetog nema kada se bacaju krivice na druge! Sve to tako jadno izgleda i u odnosu na doksološko bogoslovlje Pedesetnice kada ona ispoveda: „U jedinstvo prizva, i saglasno slavimo (ispovedamo) Presvetog Duha…, sve daje Duh Sveti, istače bogoslovlje i sabira Sabor Crkveni“[12].

„Crkveni Sabori“ Gruzijske, Antiohijske, Bugarske i Ruske Crkve nisu bili sabrani? Na tom svepravoslavnom nivou nije sabran taj „Sabor Crkveni“ uprkos sholastičko-politikanskim izjavama koje su nama ponuđene. A njih najbolje pokazujemo u izjavama pres službi i portparola prisutnih pomesnih Crkava. Oni su nas u datom ambijentu više podsećali na političke brifinge koje vidimo pri državnim telima nego na pastire Crkve koji treba da koriste jasan savet Gospodnji: „Neka bude reč vaša: da, da; ne, ne; a što je više od toga od zloga je“. (Mt. 5, 37) Na nekoliko primedbi novinara: Zar ne odsustvuju četiri pomesne Crkve i kako uprkos toj činjenici ovaj Sabor nazivate „Velikim i Svetim“? Ni jedno ponuđeno objašnjenje nije moglo da se meri ovim Gospodnjim rečima. Mi uopšte nismo mogli da čujemo bogoslovske i crkvenograditeljske odgovore, čak ni pokušaje glume da te izjave zvuče blagočestivo i pobožno, nego smo čuli jeftino politikantsko-dijalektičko žongliranje istinom.

Produžavamo da čitamo ovaj prvi član Enciklike: „Ovi Saveti se sastoje od kanonskih episkopa narečenih od strane autokefalnih Crkava“.

Mora da se pojasni ko ih je „narekao“.

Izvesno je da nisu sve pomesne crkve rešavale koliko će episkopa da ih predstavlja! Bilo je predloga da se na ovom saboru Crkve predstave episkopski (to svedoči i ovaj najnoviji otvoreni predlog Sinoda RPC od 13. juna) ali oni su odbačeni. Opšte je poznato da je na svepravoslavnom preliminarnom nivou priprema za ovaj Sabor traženo da se Crkve predstavljaju „odbornički“ (odabrani episkopi) a ne episkopocentrično (svi episkopi Pravoslavlja). Svakako Enciklika tačno glasi: „Svaka lokalna Crkva koja služi svetu Evharistiju predstavlja lokalno prisustvo i projavu jedne, svete, saborne i apostolske Crkve“. Onda u čemu je problem? Tako danas učimo i na visokim bogoslovskim školama, i to je ispravno, tako čitamo i kod sv. Justina Novog. Ali za ovaj Sabor to je samo jedna ispravna knjižna misao, akademska, pravilna teorija koja je daleka od realnosti kako Fanar vidi današnju Crkvu i svoju ulogu u njoj.

Na Kritu je svega bilo ali najmanje brige za realan i živi život Crkve, za realne ljude, za realno jednomislije i jednodušje. Ova Enciklika kao da je na brzinu i nervozno napisana, očigledno nepoverljivo među samim njenim piscima, jer u sebi krije nedoslednost i čak apsurde. Episkopi nisu „narečeni“ unutar svoje pomesnosti, dakle iz potpune autokefalne slobode da je odluka bila njihov izbor, nego ta „narečenost“ dolazi izvan njihove pomesne sabornosti. Ona je više kompromis „odozgo“, dogovor, na kojem se i objašnjavaju ranije izjave da ovaj Sabor nema eklisiološku osnovu da bude Vaseljenski (patrijarh Kiril). Narečenost episkopa se zasniva na odbijenom predlogu da se Crkva predstavi episkopski, dakle ona je nametnuta. Svakako je ta episkopocentričnost bila veliki problem za predsedavajuću Crkvu i njene jelinističko-etničke satelite, uključujući i one ne-jelinističke ali zapadno-ideološki opredeljene, čak i vojno. U ovom vremenu savršenog saobraćaja i komfora sabrati oko 800 episkopa Crkve je organizacijski prosto neznatan trud. Halkidonski ili Četvrti Vaseljenski Sabor u onim teškim uslovima putovanja sabrao je 630 otaca? Primera radi, stručni simpozijumi saberu daleko više ljudi iz celog sveta. Zadržava li dostojanstvo pred svetom i istorijom jedan svepravoslavni Sabor kojeg još žele ni manje ni više da nazovu „Veliki i Sveti“? Da kao takav ostane zapamćen u istoriji Crkve?

Predlog da se Crkva predstavlja episkopski jeste mnogodecenijska kost u grlu za Fanar, jer on zna da u ovako pravilno i usrdno ispunjenim dogmatskim i kanonskim uslovima[13] za Sabor on gubi sve svoje pozicije. On već nekoliko decenija uporno insistira suprotno ovome i traži da se Crkve predstavljaju delegacijski ili odbornički. Razumljivo je da on radije bira ovakvu crkveno-političku diplomatiju i radi toga je spreman da zateže odnose sa ostalim pomesnim Crkvama, jer mu je to jedini adut. Ta neprirodna za Crkvu „narečenost“ jednih crkava u odnosu na druge, odborničko ili bilateralno predstavljanje Crkve jeste jedini način za Fanar da opstane u odnosu na nove sudbine i realnosti života Crkve. Narečenost ne sadrži „sabornost“, ako ona (narečenost) ne ističe iz autokefalne sabornosti i upražnjavanja potpune slobode lokalnih Crkava, koje zajedno sačinjavaju svoj Sabor. Narečenost, delegacijsko predstavništvo i nadglasavanje ne postoje u bogoslovskom i liturgičkom rečniku, nego samo u sekularnom.

Da zaključimo. Jedinstvo Crkve se nije manifestovalo na Kritu! Ako izuzmemo činjenicu da oblik predstavljanja Crkve nije bio svetootački, ovaj Sabor nikada nije imao šanse da se sada ili kasnije objavi kao Vaseljenski, on nije ostvario ni ono što su Crkve pokušale da se dogovore. Jedinstvo se nije potvrdilo prvo „par excellence“ na Liturgiji, zatim ni pravno ili juridički, dakle kanonski. Ne poričemo da je postojalo liturgičko jedinstvo između regionalno sabranih Crkava ali ono ostaje samo na toj nižoj instanci sabranog savetovanja ili pravoslavnog foruma. Kako je bio tako i jeste, kako smo ga videli tako ga i opisujem! Zbog toga objavljujemo da od 19. do 25. juna 2016. godine nije bilo niti se desio svepravoslavni niti „Veliki i Sveti“ Sabor na Kritu. Postojao je samo pokušaj sabora koji nam sada govori da je Pravoslavlje opasno razjedinjeno, prvo eklisiološki zatim i crkveno-politički. Mnogo je loših ljudi sa lošim agendama i vizijama u ljudskom establišmentu današnje Crkve! Naša Pravoslavna Crkva je u velikoj krizi i što pre se treba suočiti sa problemima (činiocima) koji je dele. Prvenstveno i iznad svega mora se rešiti pitanje ekumenističkog sinkretizma iza kojeg se krije opasna i Crkvi i Hrišćanstvu nepoznata i njoj sve više neprijateljska religija. Ekumenizam kao svedočenje Crkve i vere ostalom svetu je naše seme razdora i davno propao pokušaj.

 


NAPOMENE:

[1] Koliko je ovaj sabor bio neorganizovan pokazuje slučaj kada je Antiohijska Crkva rešila da pokaže faksimil dokumenta na kojem ne vidimo njen potpis, jer su domaćini-organizatori išli tako daleko da su tvrdili nešto drugo u odnosu na istinu!

[2] Svakako je u pravu Arhimandrit o. Nikodim (Bogosavljević) kada kaže da je «reč o podeli Pomesnih Crkava na zapadni i istočni blok, kojima pripadaju učesnice i neučesnice Kritskog skupa. Linija razgraničenja ide u pravcu sever-jug. Zapadnom bloku pripadaju sve Pomesne Crkve država i naroda čije vlasti vode prozapadnu i, u manjoj ili većoj meri, antirusku politiku. Slučajnost?! Zato Kritski skup treba posmatrati kao deo zapadne antiruske kampanje…». Arhim. Dr Nikodim Bogosavljević, »Posle sekularističkog «Sabora» na Kritu», Fond Strateške kulture (elektronsko izdanje), 7. jul, 2016. g.

[3] Konkretno, za vreme brifinga novinar RT TV kanala postavio je pitanje o većinskom odsustvu predstavnika članova Crkve i kako on može da se nazove Svepravoslavnim? Njemu odgovora Arhiepiskop telmijski Jov, predstavnik Konstantinopoljske patrijaršije pri Svepravoslavnom sekretarijatu: „Odgovarajući na vaše pitanje ja ću sam da zadam prosto pitanje. Vi dolazite iz demokratske zemlje u kojoj se od svakog očekuje da glasa. Na žalost, u svakoj demokratskoj zemlji ne dolaze svi da glasaju. Znači li to da glasanje koje je prošlo demokratski nije validno?“

[4] Mitropolit Antonije Hrapovicki, Moralna ideja dogmata Crkve. Zbornik dela M. Antonija, str. 23, Beograd, 1935.

[5] Znamo da je Ruska Crkva preko svog Prvojerarha odlučno odbacivala njegov mogući vaseljenski karakter, i da je p. Kiril njega video SAMO kao svepravoslavni sabor.

[6] Jefimije Zigaben razjašnjava molitvu Isusovu izgovorenu za jedinstvo Crkve, koju čitamo u celoj 17. glavi Evanđelja po Jovanu: «Otac i Sin čine jedno u suštini i u mnogom drugom, a tako i po Svojoj saglasnosti. I Isus kaže: «kao i Mi» – po nedeljivosti i neraskidivosti». To ćemo još bolje da razumemo kod Sv. Kirila Aleksandrijskog: «Međutim (On) želi u potpunoj saglasnosti i harmoniji da sačuva učenike, međusobno sjedinjene dušom i srcem, – i zakonom mira i međusobnom družbom svezuje u neki neraskidivi savez ljubavi, da bi i oni tako dostigli podobno jedinstvo, da bi odražavanjem i prirodnog jedinstva, koje razumemo u Ocu i Sinu, postalo njihovo dobrovoljno sjedinjenje, koje je neraskidivo i neoslabljeno, koje ne ometaju nikakvi svetovni objekti ili strasti različitih želja, nego u očuvanju jedinstva pobožnosti i svetosti neoslabljene sile ljubavi, kako se to zaista i dogodilo.“ Tako i u Delima Apostolskim čitamo: (I) „beše jedno srce i jedna duša“ (Dela 4: 32), očigledno u jedinstvu Duha… Kao buduće satelesnike (Ef 3: 6), pričastnike jednog i istog Duha, (On) želi da zaštiti svoje učenike u jedinstvu duha, otuda neraskidivom i u jednomišlju (saglasnosti) nepovređenom“. Tumačenje Jevanđelja po Jovanu, Knjiga 11, gl. 9.

[7] «Tražiti kao veoma poželjno, uzimajući u obzir i predloge ostalih pomesnih Pravoslavnih Crkava, da na budućem Saboru mogli bez ograničenja da učestvuju svi episkopi svetih Božijih Crkava, jer će tako sigurno povećati autoritet odluka koje se donesu Sabornim rešenjem“.

[8] Oficijelni sajt Moskovskog patrijarhata, 15. jula 2016. g.

[9] Romfea.gr, 8 Jula, 2016 g.

[10] „Živa istina“, «Atlas TV Montenegro», 4. juli, 2016.

[11] Tvorenija, Tumačenje na poslanicu Korinćanima.

[12] Pedesetnica (Pentikostar), Kondak praznika; Večernja, stihira 3. na Gospodi Vozvah.

[13] Kod sv. Kiprijana Kartagenskog u njegovoj knjizi o Jedinstvu Crkve čitamo: „Episkopstvo je jedno i svaki od episkopa u njemu celostno učestvuje“. Tvoreniя, str. 235. Moskva 1999. Elaborišući ovu važnu misao prepodobni Justin Novi piše Svetom Arhijerejskom Sinodu za Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve: «Carigradski inicijatori takvog principa „reprezentovanja“ Pravoslavne Crkve…, zaboravili su pritom da je Pravoslavna Crkva po svojoj prirodi i dogmatski nepromenljivom sastavu episkopalna i episkopocentrična. Jer: episkop sa mnoštvom vernih oko sebe jeste izraz i manifestacija Crkve kao Tela Hristovog, osobito na Svetoj Liturgiji; Crkva je Apostolska i Saborna jedino preko episkopa, kao glava realnih crkvenih zajednica – episkopija». «Povodom saziva „Velikog Sabora Pravoslavne Crkve» od 7. maja 1977. godine

10 komentar(a)

  1. Živko Kovanović

    Pomaže Bog, oče blagoslovi!

    Možda je goruće pitanje na koje treba dati nedvosmislen odgovor: Da li je ovaj Sabor na Kritu bio Pravoslavni? Naravno ne po spoljašnjim znacima nego po duhu.

    Srdačan pozdrav i svako dobro od Gospoda,
    Živko

  2. rosa petrović

    Oče, tako ste sve dobro objasnili ali nas sve te činjenice samo rastužuju i plaše…šta da radimo mi mali i prosti vernici, ako prestanemo da verujemo u reči i poštenje i iskrenost naših episkopa i našeg patrijarha? Negde pomišljam, da možda i oni stoje pod pretnjama i pritiscima i pokušavaju da ostvare nešto što i oni znaju da je neostvarivo u pravoslavlju, prosto da bi zadovoljili zahteve vremena i izbegli pritiske i spašavali narod? Svašta mi pada na pamet i sve me plaši! Neka nam je Bog u pomoć svima! Dobro ste ovo sve obrazložili, lako, čitljivo i sveobuhvatno. Hvala Vam. Veliki pozdrav od rose

  3. Svaka Vam čast na hrabrosti i Hristoljublju!Nadam se da Bas neće razbaštiniti posle ovoga članka…U Bogu. Ada.

  4. Milijana Eraković

    Pratim već deset godina Svetosavlje, Vaš ton je uvijek bio kritički i prilično na mjestu.
    Međutim, evo i gospođa Rosa je uočila da ovaj put zvučite zastrašujuće. Imam veliko i dužno poštovanje prema Vama, ali se pitam gdje je ljubav i Hristos u svemu ovome? Vi svakako možete da odgovorite u svoje ime , a ja ću saslušati svog Mitropolita , kojeg okarakterisaste kao zapetljanog , iako je jedan od najvećih umova ovdašnje crkve . Rada bih da znam na koji način komunicirate , oče Ljubo, sa svojim nadležnim episkopom ? Nadam se ne čitajući i gledajući isključivo njegove izjave u ovdašnjim , mahom antisrpskim, medijima.
    Amfilohije je objasnio zašto su pošli na Krit , sigurna sam da znate i Vi.
    Svako dobro,
    Milijana Eraković , Peking

  5. otac Ljubo

    Draga u Hristu Milijana,
    Hvala vam na vašem komentaru.
    Kada govorimo o nedostatku jedinstva kao u ovom članku sasvim je besmisleno govoriti o mom nedostatku ljubavi prema Mitropolitu Amfilohiju. Reč je o odsustvu ljubavi da se ostvari dogovoreno a ne o nedostatku ljubavi dok se o tome kao uzroku govori. Sasvim je nepotrebno proveravanje mog odnosa prema mom episkopu (Mitropolitu Ilarionu), jer je on crkveno-pastirski, dakle „profesionalan“, što, nažalost, to kod nas u odnosu prezviter – episkop većinom je utučen, podjarmljen. U tom odnosu strada sloboda zrele ličnosti, ta sloboda kao neprikosnoven Božiji dar a u najviše slučajeva zloupotrebom crkvene „vlasti“ (tuđ pojam za Svetootačko bogoslovlje) koja ne može da postoji izvan liturgičkog odnosa. Moj episkop je i moj kućni prijatelj, drug mi je (javna istina ovde meću Rusima i Amerikancima), a u Liturgiji je moj otac a ne neki „nadležni“, jer samo loši sinovi (i drugovi) primoravaju svoje roditelje na primenu vlasti i „sile“. Kritika kako je vi ovde vidite nije moj profan odnos prema m. Amfilohiju nego dužnost učenja prema Crkvi, i kritika je akademski jasno formulisana da ona nije ruganje, nego je dobra i korisna stvar da se saborno (zajednički) doprinosi Crkvi. Jer ona nije Ljubova ni „Amfilohijeva“, nego je ona naša sa svim našim brigama o njoj. U vašem komentaru se krije realnost stvari kako su uvrežene u kod nas u SPC. To je pogrešan odnos prema crkvenim službama kada se one doživljavaju hijerarhijski kao vojna vlast a ne očinski odnos: otac = episkop, sin = prezviter, niži klir i narod kao deca. Nije ovo prvi put da primećujem da mi se prebacuje da kada ja pobožno i odgovorno kritikujem nedopustive stvari u SPC da se to vidi kao moj «napad» na nekog. Vladika Amfilohije je u onom intervjuu tako mnogo kontradiktoran u odnosu na temu, a ja sam upravo iz poštovanja uzeo samo ono bitno kao protivurečnost i na njemu se zadržao. Teško je na tim živim intervjuima, jer često može da se izudi nešto što ne misliš, ali ne može da se kaže da je jedinstvo «ideal» na najvišem nivou Saborne Crkve. Vi izgleda da ne razumete što to znači? Sabornost je realnost, postojanje, a ne nešto prema čemu treba da stremimo. Svako može da napravi lapsus, ali ovde je reč o nekom «Velikom i Svetom» Saboru koji nije bio, jer se nije desio a tako ni ostvario. I kada u tom kontekstu uzmemo predlog da je jedinstvo «ideal», onda mi čitamo da nije potrebno da prisutvuju sve pomesne Crkve na Saboru da bi on na ovaj način ostvario svoju Vaseljensku svetost. Da se saborska svetost ostvari u podeljenosti. Treba li da mnoga mesta citiram da «đavo deli a Hristos sabira»?

  6. Milijana Eraković

    Hvala , oče , na odgovoru.
    Svi imamo svoje nedoumice , i brige , a sumnja u to da li ih istinski prepuštamo Hristu i od Njega tražimo pomoć je takođe svojevrsna borba.
    Ne razumijem mnogo toga, ali je sigurno da me žalosti nesloga i muti mi ionako nezrele misli.
    Sabornost kao činjenica, ne kao stremljenje…Eto, to će mi biti domaći zadatak i tema za razmišljanje.
    Svako dobro.

  7. Otac Ljubo je uvek jasan kratak i koncizan u svojim izlaganjima . Niko nikad se nije bolje zalagao da se objasni sve do tancina , pravi otac jedne pravoslavne crkve
    Dakle ako smo sinovi i kceri nase crkve zna se ko nam je otac
    State Department (Stejt department ) uvek pokusava da podriva sve sto je antisrpsko , to je otvorena borba da se narod
    zbuni , cak i preko ovog sabora svagdje imaju svoje ljude.

  8. Zoran Đurović

    Dragi oče Ljubo,
    osvrt vam je lep i pametan. Skoro sam imao jedno razilaženje povodom ovog sabora sa o. Savom Dečanskim, a koji mi je neke misli sa ovog sabora plasirao kao „saborne“. Meni one ni najmanje nisu bile tog karaktera.
    Ti si dobro primetio da je došlo do pucanja upravo onoga što je glavno: sabornosti. A znamo da crkva ako nije saborna onda ni nije crkva. Tako barem govorimo u Simbolu vere.
    Ja bih sada dao dijagnozu zašto je to tako, a ona, iako ti se može činiti provokativnom, veruj mi, ni najmanje provokacijom nije motivisana. MI NE MOŽEMO DA BUDEMO SABORNA, KATOLIČKA CRKVA BEZ RIMA! Jednostavno, Bog nam ne da taj blagoslov. Mi smo ranjena crkva, bolesna, i ako ne vidimo od čega smo bolesni, a to je rascepljenost sa kojom ravnodušno živimo, nema nam napred. Ni nama, ni katolicima.
    Kao što sam siguran da čukam po ovoj tastaturi i da dišem vazduh, tako sam siguran da nećemo kopornuti napred sve dok ne izlečimo ovaj skandalozni raskol.
    Sada, svako može da ima neku svoju ideju zašto nam ne ide, ali nama OZBILJNO ne ide. Što si primetio, nema sabornosti.
    Svako dobro i da te Isus blagoslovi za ovaj ogroman trud na Svetosavlju. Naravno da znaš da imam određenih prigovora, ali samo lud čovek može da ne prepozna ogromnu zaslugu ovog sajta za dobrobit našeg naroda. Svako dobro od Gospoda!

  9. Zaista ste oce dobro napisali sve! Ovo je jedan retko dobar tekst i promisljanje… Hvala vam na tome i hvala vam na ovom sajtu pravoslavnom. Svako dobro!

  10. Danijela Filipović

    Ne boj se malo stado! Gospod je dobar! Spasi Gospode!

Ostavite odgovor na Milijana Eraković Otkaži

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *