NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » OSTAVI DETE NA MIRU!

OSTAVI DETE NA MIRU!

Arhimandrit ANDREJ Konanos
OSTAVI DETE NA MIRU!
 
Našu današnju besedu sam nazvao „Ostavi dete na miru“. Za ljude koji nemaju decu, ova tema je takođe važna jer predstavlja deo problema koji je mučan za sve ljude – postojanje psihološkog pritiska, nasilja u našem životu. Mogla bi se nazvati i „Ostavi čoveka na miru!“, to jest, ne uznemiravaj i ne maltretiraj druge ljude.
Kada sam 1986. godine prvi put došao na Svetu Goru, pitao sam jednog monaha u skitu Svete Ane:
– Oče, ti si monah, nemaš porodicu, decu, ne gradiš kuće, ne radiš u fabrici; šta ti radiš za ovaj svet?
Tada sam imao 16 godina. On mi je odgovorio:
– Znaš, ja imam mnoge strasti i nemoći. Neprestano se ljutim, nerviram, imam težak karakter. I moj doprinos za vas koji živite u svetu je vaš mir, da vas ne opterećujem svojim strastima i slabostima. Kada bih živeo pored vas, ja bih vas zamarao svojim teškim karakterom. Sada u krajnjoj meri nikoga ne uznemiravam. Živim ovde u tišini, u svojim greškama, svojim gresima, ali vas ne uznemiravam.
 
Ovo su jako duboke i važne reči. Dužni smo da stremimo tome, da ne razdražujemo one koji se nalaze pored nas, da ih ne zamaramo, ne pritiskamo njihovu ličnost. Zato čak i ako govoriš sa čovekom o nečemu što je dobro i pravilno ali pritom vršiš pritisak na njega – to razdražuje. Na primer, kada ti neko govori da je neophodno da postiš, da se moliš, ideš u hram, ali je pritom previše uporan, takav savet može jedino da razdraži i da izazove otpor, rezultat biva suprotan. Zato ostavi drugog na miru da bi postepeno sam shvatio sve što želiš da mu kažeš, ne primoravaj ljude da rade nešto na silu, ne razdražuj ih.
Prošlo je preko 20 godina od moje prve posete Svetoj Gori a taj podvižnik nastavlja da čini to isto – živi u tišini, ušao je u košnicu svoje duše i sakupio med sopstvenog života. Međutim, sada ga sami ljudi mole za pomoć, dolaze i govore mu:
– Daj nam silu tvoje duše, sedi, porazgovaraj sa nama, želimo da se dotaknemo tebe, da se ispovedimo kod tebe!
Vidite, on nikoga nije uznemiravao, međutim, ljudi sada njega uznemiravaju i traže. Zašto? Zato što on ima nešto što oni nemaju. Kada ti uznemiravaš druge ljude i pritiskaš ih, onda nisi u stanju da umiriš njihovu dušu, ne možeš da ih ubediš da izmene svoj život. Na silu ne možeš da primoraš čoveka da izmeni svoj život, ne možeš da mu nametneš dobro na silu. Moguće je izmeniti jedino sebe. Zato tako često naše reči ne dopiru do drugih, nikoga ne ubeđuju i ni na koji način ne utiču na druge ljude. Neka tvoje dete raste tiho i spokojno, ostavi ga na miru, ne drži mu lekcije. Probaj da izmeniš sebe. Postani po malo pustinjak, otšelnik. Nije važno što živiš u gradu gde je buka i ludački ritam života, živi makar malo kao da si monah. Trudi se da se baviš sobom, neguj svoju dušu, sakupljaj u njoj spokojstvo, tišinu i sreću i kada ona bude preispunjena njima, ti ćeš biti u stanju da sva ta bogatstva predaš svom detetu bez mnogo reči i strogog ukoravanja njegovog ponašanja koja jedino mogu da iznerviraju.
Pritiskajući nekoga, mi samim tim potvrđujemo da se ne osećamo srećni. Pokušaj da ubediš nekoga da si u pravu na silu, označava da ono što ti radiš ni tebe samog ne ispunjava. Čovek koji je zadovoljan onim što radi ne pritiska ostale. On je srećan. Reci mi, da li tvoja deca, ili tvoj muž, ili tvoja žena ili ostali ljudi vide da si srećan sa onim što činiš? Eto, ti ideš u hram – da li tebe čini srećnim život u Crkvi? Da li te to ispunjava mirom? Ako si miran, onda se ti nećeš o tome raspričati pred svojim detetom, tvoje spokojstvo je primetno samo po sebi i dete to shvata. Kada si preispunjen srećom, ne osećaš želju da kažeš: „Ti moraš da ideš u hram!“ Ne primoravaš na silu, ne razdražuješ, već predlažeš, pokazuješ, prosto se osećaš srećnim i misliš: „Mene ne interesuje da li moji rođaci, komšije žele da idu u hram. Za mene je suština u drugom: da li sam ja koji idem u hram, kao sveštenik, kao obični hrišćanin – srećan? Ako sam srećan onda će oni to videti, o tome će im reći moje lice, moje reči, moje ponašanje. Ja ne mogu nikoga da primoram da živi mojim životom. Čak i Bog to ne želi, i On sam to ne radi“.
 
Isus je hodao sa Svojim učenicima i u nekom trenutku su Ga neki od učenika (na početku ih je bilo više od 12) ostavili, ne želeći više da budu Njegovi učenici. U tom trenutku On se obratio Dvanaestorici i postavio im pitanje koje se mi, možda, ne bismo usudili da postavimo svojoj deci. Gospod ih je pitao:
– Možda i vi želite da odete?
Tada Mu je Petar odgovorio:
– Gospode, gde da idemo, Ti si najbolji Učitelj! Ako se naša duša umiruje, stišava pored Tebe, kako da odemo?
Gospod kao da odgovara na Njegove reči:
– Ja želim da ostanete sa Mnom, ali da ostanete po svojoj volji. Ne želim da vas primoravam na silu. (vidi Jn. 6: 67-69).
 
Neko od nas može reći svom detetu:
– Dete moje, ja želim da ti ostaneš sa mnom ne zato što sam ti otac ili majka, ne zato što zakon zahteva da ostaneš pored mene do svojih 18 godina, već zato što želim da se osećaš srećnim pored mene. Da li želiš da ostaneš? Ako ti dam mogućnost izbora, da li ćeš otići? Da li na primer večeras ostaješ zato što se bojiš da te ne udarim ako budeš hteo da ideš, ili zato što se raduješ mogućnosti da budemo zajedno?
 
Eto, to i jeste cilj i njega nije tako lako dostići, međutim, Bog želi upravo to i nikoga ne primorava. Poželeli ste i došli, a ako neko želi da ode, može tako i da učini. Gospod želi da ti slobodno postupaš po svojoj želji.
Kada je bludni sin rekao svom ocu: „Želim da mi daš moj deo, želim da odem i živim kako ja želim!“ – njegov otac je, iako u dubini duše nije želeo to, ispunio njegovu volju. Dao je sinu njegov deo imanja sa rečima: „Dete moje, ja te volim, ali ljubav nije prinuda“.
Ne možeš da želiš da te neko zavoli na silu, jer to onda nije ljubav. Ne možemo da primoramo svoje žene ili muževe da nas ljube na silu, mi ne možemo i nemamo prava da svoju decu prinuđujemo na to. Ljubav se ne može nametati, čovek se jedino može nadahnuti na nju. Zato otac bludnog sina govori: „Uzmi svoj novac, svoje imanje i idi, ali znaj da te toliko jako volim da gde god krenuo, takvog kao ja ne možeš naći. Znam da ćeš živeti razvratno, u bludu, da ćeš imati neprijatnosti, ali ćeš se nekada vratiti meni. Ne želim da te zadržavam i neću to raditi.“
Eto tako je otac sinu dao slobodu izbora. Zašto? Zato što je sam bio spokojan i siguran u ljubav koju je osećao prema svom detetu. Kada si siguran u ono što radiš, onda si i spokojan. Kada je u kući svađa i vikanje, čak i iz najpravilnijih i najdostojnijih pobuda, one prestaju da budu dobre. Ne sme se grditi dete za to što radi. Ako je tvoje dete učinilo nešto neprilično, ti praviš mnogo veći greh praveći skandal od toga, da bi ga na taj način usmerio pravilnim putem. Zlo ne može da bude ispravljeno novim zlom. Eto zašto govorim: neophodno je da na početku sam učiniš prvi korak, sam postaneš srećan, iskreno se raduješ tome kako živiš.
Dozvolite mi da vam ispričam kako je postupio jedan čovek, budući Svetitelj kada je, vrativši se kući, zatekao svoju ženu sa drugim. On je veoma voleo svoju ženu, ali je znao da se ljubav ne može nametnuti, on je veoma želeo da i ona njega voli, međutim, shvatio je da to nije moguće. Tada joj je rekao: „Pošto si sa drugim, to znači da ne želiš da budeš sa mnom. Oprosti, odlazim.“
Otišao je i postao učenik Svetog Antonija. U pitanju je Sveti Pavle Preprosti, veliki podvižnik i veliki čudotvorac Crkve koji je čak progonio zle duhove. On je tako snažno voleo svoju ženu da je uvažavao njenu slobodu čak i kada je grešila. On nije mogao na silu da je primora da ga zavoli, međutim, on je nije ni mrzeo. On je rekao: „Pitanje je šta ću činiti sam sa sobom. Ako je neophodno da budem bolestan zajedno sa tobom da bi me zavolela, ako je neophodno da se razbolim da bih te naterao da postaneš onakvom kakvu želim da ti budeš, to je onda besmisleno.“ I sa rečima: „Idem makar sebe da spasim!“, ustao je i otišao u pustinju.
Mi smo dužni da se učimo ovome, učimo da se okrenemo sebi – u dobrom smislu ove reči, da se pobrinemo o svojoj duši, o miru unutrašnjeg sveta. U pitanju nije prezir prema drugim ljudima, već ukazivanje pomoći jer ako budeš u stanju da im predaš taj spokoj i mir, onda ćeš ih učiniti boljima, dok naprotiv, svađa koja je nastala iz želje da pomogneš i izmeniš situaciju ne predstavlja pomoć.
Kada mučimo druge, time pokazujemo da zapravo mi sami imamo probleme. Mi se trudimo da ih ne primećujemo i često prebacujemo krivicu na tuđa leđa. A eto, možeš otići do sveštenika i iskreno mu reći:
– Oče, iskreno rečeno, moje dete nije krivo za ono što se događa. Zapravo ja imam brdo problema, ja se svađam sa mužem, nerviram se, nervni sistem mi je oslabio, ne mogu da se uzdržim i izbacujem svoja negativna osećanja na dete i pritiskam ga.
Iako često, žene iskreno i govore:
– Oče, često grdim svoje dete i vičem na njega i to je moja krivica. Recimo, nešto se desilo između moga muža i mene, posvađali smo se, nismo se međusobno razumeli. Ja ne želim sa njim da se raspravljam jer je jači od mene. I eto, ja izbacujem zlo na svoje dete, grdim ga bez razloga, iako govorim da je to na njegovu korist.
Ova „pucanja“ predstavljaju svedočanstva da sama majka često oseća unutrašnju nelagodnost, da ima sopstvene probleme. Drugi nije kriv što smo mi nesrećni. Ni dete, ni muž, ni žena. Svako je odgovoran za polje sopstvene duše. Bog će me pitati: „Da li si bio srećan? Da li si bio zadovoljan svojim životom? Ja tebe nisam terao da spasavaš ceo svet.“
Šta mi možemo dati ovom svetu i ljudima koji su oko nas? Ako u nama postoji nešto snažno, celovito, mi to možemo podeliti sa drugima. Da bismo to stekli međutim, neophodno je na početku makar malo prinuditi sebe. Svi mi smo veoma sebični. Kao znak našeg egoizma služi naša neprestana sklonost da namećemo svoje mišljenje. Mi želimo da se naša volja obavezno ispuni, a kada se ljudi ponašaju drugačije, mi im istog trena ukazujemo na njihove greške i optužujemo ih za sve što nam se ne dopada: „To je užasno! Ti moraš da se promeniš, treba da se ispraviš, ne sviđa mi se tvoje ponašanje!“
Tako govorimo mi. A eto, Sveti Pajsije Svetogorac, kada bi video greške drugih ljudi, nikada im ništa nije nametao. Uzimao je uvek greške drugih ljudi na sebe, iako nije bio kriv. Govorio je:
– Ja sam kriv!
– Ah, oče, pa u čemu si ti kriv? Ljudi zbog kojih tuguješ ne žive ovde, došli su i otišli. Zašto sebe optužuješ zbog njih?
– Da sam bio dobar, oni se sada ne bi svađali.
Jednom je starcu došao jedan bračni par. Oni su mu ispričali da su se razveli. Umesto da im održi lekciju i natera ih da se pokaju, Starac je rekao:
– Ja sam kriv što su se oni razveli. Da sam bio u dobrim odnosima sa Bogom, da sam se pomolio, oni se ne bi razveli… Gde je molitva? Ja nemam smirenja i Bog me ne sluša.
On ništa nije nametao drugima, već je uvek želeo da ispravi sebe. I govorio je kao i svi Svetitelji: „Kod mene stvari nisu u redu, ja imam probleme, ne drugi“. Razmislite o tome, „kod mene“, a ne kod mog deteta, mog muža, moje žene. Eto, tako svako treba da govori o sebi: „Znam da sam kriv. Tražiću krivicu u sebi, a ne u drugima, potrudiću se da im ne stvaram problem u životu“.
Jako je dobro kada u domu postoji poslušnost i međusobno uvažavanje. Međutim, mi ne možemo da zahtevamo to od drugih, mi možemo samo da ih nadahnjujemo na tako nešto. Mnogi očevi, lupivši pesnicom po stolu, viču na svoje dete:
– Imaš da me slušaš! Radićeš onako kako ti govorim jer sam ti ja otac! Ispunjavaćeš sve što kažem dok ne napuniš 18 godina! I tačka!
Dete drhti od straha i misli u sebi:
– Napuniću ja tih 18 godina, videćeš onda šta će biti!
I trpi, čeka, ćutke ispunjavajući naredbe i zatim odlazi iz doma. Često zauvek.
Znam sina koji je svom ocu rekao:
– Ti sada više ništa ne možeš da uradiš. Napunio sam 18 godina, odrastao sam! Do viđenja!
A zatim je ustao i otišao. Eto primera prinudnog i neuspešnog vaspitanja.
 
Kada dete završi školu i stupi u život odraslih, kako će živeti? Do trenutka dok je sa tobom, od sebe praviš učitelja i primoravaš ga da učini nešto. Kada počne da živi svojim životom, da li će postiti? Kada ode u Englesku na školovanje, da li će tamo odlaziti u hram? Tamo će odlazak u hram imati veliku vrednost, jer on će to činiti sam, činiti ono što je izabrao, što je sam rešio. I ako on kaže: „Mogu da izaberem: mogu da odspavam, mogu da ostanem budan celu noć, a mogu i da odem u hram i to ću i uraditi“, znači da su ga pravilno vaspitali. Jedino takvo vaspitanje i ima vrednost. Upravo to i treba da bude cilj roditelja, bez obzira na sve teškoće.
Čovek koji poseduje istinsku slobodu i u duši bližnjeg stvara spokojstvo i osećanje slobode. Onda čovek može slobodno da izrazi svoje mišljenje, ne bojeći se onoga što će čuti kao odgovor. Recimo, mnoge žene stradaju, nerviraju se, ako treba da razgovaraju sa svojim mužem, da iznesu svoje mišljenje jer muž to ne trpi, ne želi da sluša, želi da nametne svoje mišljenje. Zapamti: to nije duh slobode, već pritisak, ti ne daješ duši čoveka koji živi pored tebe da raste i cveta pred Bogom. A kada se vaša porodica stvarala, imali ste zajedničke nade, zajedničke razgovore, maštali ste o svom životu, kako ćete ići tim putem držeći se za ruke… Međutim, počinje svakodnevica, rutina, umor i duša kao da se skuplja. Zaboravlja se sve ono što je nekada bilo drago.
Velika stvar je umeće da se sluša drugi i uvaži tuđe mišljenje. U školi gde predajem više mi se dopadaju deca koja mi suprotstave svoje mišljenje, koja ne prihvataju odmah to što im govorim; ona mi se dopadaju više od onih koji se uvek i u svemu slažu. Ja ne želim da čujem formalno „da“, želim da dete objasni zašto on govori: „Da, oče, slažem se sa tim“.
Ako je dete podelilo svoje mišljenje sa tobom, čak i ako se razlikuje od tvog, veruj mi, ti si stekao nešto jako veliko, ti si osvojio njegovo poverenje, on ti otkriva dušu iako se i ne slaže sa tobom, a to znači da te se ne boji. Koga bi izabrao: čoveka koji ćutke sedi pred tobom, a iznutra ga izjedaju sumnje, njegove misli lutaju, zamaraju se, gube se među hiljadu neshvatljivih stvari ili čoveka koji ti jednostavno govori: „Oče, ne slažem se sa onim što ti govoriš, čini mi se da je to teško, imam drugo mišljenje po tom pitanju“?
Ja u tom trenutku odgovaram:
– Reci šta misliš, ne boj se. Hajde da porazgovaramo. Ti ćeš izneti svoje mišljenje, a ja ću ti reći šta o tome govori Crkva i ako mi pođe za rukom da te ubedim, biće dobro. Ako ne budem mogao da te ubedim, ništa strašno. Život će te ubediti. Otići ćeš od mene, živećeš svojim životom, činićeš svoje grehe, činićeš ono što želiš, ali znam da sam bio u pravu u razgovoru sa tobom i da će te sam život naučiti. Međutim, ne mogu da delujem na tebe na silu, ne mogu da ti nametnem ono o čemu ti govorim, čak ako je to i istina.
 
Čak i ako si izgovorio najbolje, najpravilnije reči, druga osoba treba da ih prihvati slobodno i složi se sa njima. „Ko hoće za Mnom da ide?“ (Mk. 8:34) – da li ste razmišljali nekada o tome, koliko je to strašno?
Ko od vas je bio danas u hramu? Onima koji su bili želim da kažem da ste vi jaki. Gospod želi da svi idemo u hram, međutim, mi imamo toliku slobodu pred Njim da Mu mirno možemo reći: „Danas ne želim da idem u hram jer hoću da spavam. Ne želim da idem u hram, zato što me mrzi, ne želim da idem u hram, zato što… neću.“
A šta Bog čini? On ljubi svakoga od nas. Čeka. Zar ti je On nečim naneo štetu? Zar te je On nečim kaznio? Zar ti je naneo neko zlo? Ne. Ti dišeš, osećaš svoj puls, a Bog ti govori:
– Nisi došao u hram, ali te Ja i dalje volim. Želim da dođeš k Meni, ali želim da i ti to poželiš! Želim da dođeš po svojoj slobodnoj volji.
 
Meni se veoma dopada kada mladi ljudi dobrovoljno dolaze na ispovest. Pitam ih:
– Ko te je doveo, majka, otac?
– Niko! Ja sam.
Postoje deca koja dolaze na ispovest u tajnosti od roditelja, kod kuće o tome niko ništa ne zna, oni idu u hram dobrovoljno. Roditelji takvog deteta možda misle da se on bavi nečim lošim čim nije kod kuće i majka mu dodijava svojim propovedima, a on želi da bude bliže Bogu, želi i – dolazi. Ovo ima veoma veliki značaj. Jer postoje deca koju dovode nasilno, primoravaju ih, međutim, Bog ne želi to, jer je prinuda pravi pakao. Ako te ja na silu stavim u raj, ti ćeš se osećati tamo kao u paklu. Zato je Hristos rekao:
– Želim da Me volite, ali želim da to bude vaš slobodni izbor, da Me zavolite po svojoj slobodnoj volji!
Kako nam često nedostaje vera u Božiji Promisao i mislimo da možemo i da smo dužni da nešto odlučimo, popravimo, ispravimo, upadamo u histeriju i govorimo: „Ako odmah nešto ne uradim, on će propasti! Ako ne budem vikao na svoje dete, on će propasti kada poraste!“ Naivno smatramo da imamo veliku snagu da utičemo na ljude oko nas, da možemo nešto da kažemo i da ćemo time izmeniti svoje dete ili blisku osobu. Ne! Nećeš ti izmeniti svoje dete! Bog to čini! Božiji Promisao će izmeniti tvoje dete. Gde ti je dete sada? Gde ti je muž sada, tvoj drug? Mi ne znamo šta oni rade, ali je Gospod pored njih. Ne možeš preko telefona pratiti tebi dragu osobu, postavljati mu svakih 10 minuta pitanje: „Gde si, šta radiš?“, „Da li znaš koliko je sati?“, „Kada ćeš se vratiti kući?“
Nemoguće je neprestano osećati tu užasnu nesigurnost u drugog, misliti da se možda sve izmenilo, možda me više ne voli… Potrebno je poveriti se Bogu i reći od sveg srca: „Bože moj, predajem u ruke Tvoje čoveka koga volim!“ I poverovati da se Gospod brine o njemu, smiriti se. Tada ćeš videti da ga Bog neće ostaviti.
Ispričaću vam za jedan hrabri i neočekivani postupak Svetog Porfirija Svetogorca. Jednom mu je na ispovest došao muškarac. Ispovedio je sve svoje grehe, osim jednog, koji je bio najozbiljniji u njegovom životu. Bio je oženjen, ali je varao ženu sa ljubavnicom. Svi su živeli u Atini i taj čovek je imao odraslu decu, studente koji su se školovali takođe u Atini. O svemu tome nije rekao Starcu. Kada je ispovest bila završena, Starac Porfirije ga je pitao:
– To je sve? Završio si ispovest?
– Da, završio sam.
Starac je pročitao molitvu za razrešenje grehova nad njim. Muškarac je bio spreman da ode, otvorio vrata, međutim, Starac Porfirije mu je rekao:
– Sačekaj, hoću da ti kažem još nešto.
Muškarac se okrenuo prema njemu, a sam u sebi je pomislio: „Pa eto, a još i govore da je on Svetitelj i da sve vidi. Ništa nije ni naslutio, ne zna šta krijem od njega“. Starac je, gledajući mu u oči, rekao:
– Dozvoli mi da te posavetujem. Ženu sa kojom varaš svoju suprugu nemoj više dovoziti u taj atinski hotel gde si uvek sa njom. Neko od tvojih sinova studenata mogu da te vide i mogu veoma da se naljute na tebe. Ako je tvoja strast toliko snažna da nisi u stanju da se zaustaviš, idi dalje gde te niko neće videti.
Muškarac je izgubio moć govora od zaprepašćenja. Bio je poražen da je Starac znao za njegov greh, ali da o tome nije govorio sa gnevom, već je pokazao uvažavanje prema njemu. Nasilno čak ni ispovest ne može da se dogodi. Nemoguće je primorati čoveka da se ispovedi ako on to sam ne želi. Sam to treba da poželi i sam da govori o tome.
Starac ne samo da ga nije prekorio, već mu je i rekao kako lakše da učini greh, da je potrebno da bude oprezniji da bi sačuvao dobre odnose sa decom. Da li možete to da zamislite?
Zašto je Starac Porfirije to učinio? Zar da bi Gospod ostavio ovog čoveka? Ne. Međutim, neophodno je da budeš Svetitelj da bi nekome tako nešto rekao. Starac je znao šta će biti dalje. Rekao mu je:
– Dao sam ti savet, međutim, to nije sve. Moliću se usrdno Bogu za tebe i On te neće ostaviti.
Prošlo je vreme i taj čovek je zaista izmenio svoj život. Tada je došao Starcu i na kolenima, u suzama ispovedio svoj greh. A zatim je Starcu Porfiriju rekao:
– Oče, dirnuo si me time što nisi počeo da me grdiš, nisi počeo da me plašiš. U meni se sve preokrenulo. Iznenada sam shvatio da pošto me ti ne prinuđuješ, ja sam moram sebe da nateram da se promenim. Ti si uspeo da mi, ne osuđujući me, pomogneš.
 
Kako je predivno ispravljati nekoga, ne svađajući se nikada sa njim! Kako je dobro kada čovek po tvojim očima shvata šta želiš da mu kažeš, kada oseća tvoju ljubav i odgovara istim. I gde god da ode, uvek će se vratiti jer će ga blagost tvoje duše obavezno pozvati nazad. Tako je učinio i Starac Porfirije. Taj čovek je izmenio svoj život bez pritiskanja. Kako je to predivno i pravilno! Da nas niko ne primorava na silu da nešto radimo. Da možemo u Crkvi da se osećamo slobodno i da se trudimo, radosno govoreći: „Zar mogu da budem toliko nezahvalan prema Gospodu, Koji sve vidi, sve zna, Koji me ne kažnjava, daje mi šansu da postanem bolji? Ne, nikako neću biti takav!“
Naš Bog je dobar i milosrdan, On nije nekakvo strašilo koje nas večno prinuđuje. Hajde dakle da vaspitavamo i svoju decu bez psihološkog pritiska, hajde da ih ne plašimo. Taj strogi, užasni bog koji nas grdi, koji nam se čini čudovišnim – to nije naš Bog!
 
Starac Pajsije je govorio da ga je majka od malih nogu naučila da se moli, ne govoreći mu nikada o molitvi. „Kada smo bili mali“, sećao se on, „govorili smo u sebi: ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!’. Naša mama nas nikada nije primoravala da to izgovaramo, nije zahtevala da se pomolimo. Mi smo jednostavno slušali kako je ona izgovarala: ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!’ dok je mesila testo za hleb“.
Tako je i potrebno živeti. Radi svoj posao, a drugoga ostavi na miru. Ne opterećuj se njime. Brini se za spokoj u svojoj duši, a on će osetiti lep miris tvoje duše, on će ga shvatiti. Majka Starca Pajsija im je dodavala jelo iz peći i izgovarala molitvu, padala bi viljuška na pod, ona se nije nervirala, razbijala se čaša, njegova majka se molila. „To nam je ona predala, osećali smo se kao u Raju, voleli smo da ostajemo kod kuće i to je bila uteha za naše roditelje“.
Uporedite ove reči sa rečima jednog mladića:
– Kada dolazim kući, ne osećam nikakvu radost. Ne volim svoju kuću, iako je velika, lepa, prekrivena tepisima, klima uređajima; ne sviđa mi se, neprijatno mi je u njoj.
 
Zamisli se, zašto se tvoje dete ne oseća kod kuće tako dobro, kao što se osećao Starac Pajsije u svom domu? Jednom prilikom mi je došla majka jednog mladog čoveka i rekla:
– Oče, moj sin dolazi tebi na ispovest već šest meseci i ipak nije prestao da puši! Šta radiš ti sve to vreme?
– A šta ti hoćeš da ja radim?
– Pa… Treba da bude neki rezultat!
– A ti nisi primetila nikakav rezultat?
– Ne, moje dete puši kao i ranije!
– A to što tvoj sin nastavlja da dolazi na ispovest, bez obzira što puši, zar to nije dobro?
– Ali, oče, ja sam mislila da ti možeš da utičeš na mlade.
– Pa zar to nije dobar uticaj? Što on dolazi i često se ispoveda?
– Da, ali ne samo to, on treba da prekine da puši!!!
 
Drugim rečima, tako ti želiš da ukažeš svom detetu šta treba da ispravi u sebi. A kako će on to učiniti, kako će on to ispraviti? Ako si tako dobra majka, zašto ti sama ne učiniš to čudo, već ga tražiš od mene? Uradi to ti! Ispravi svoje dete!
Postoje deca koja žele da učine sto grehova, ali se bore sa sobom, uzdržavaju se i učine samo tri, samo dva, samo jedan greh. Mladi čovek ima mnogo želja koje ga muče. Duhovnik sve to zna. Zna, zato što mladić govori:
– Oče, želim da uradim i to i to, ali od svega toga, ja samo pušim.
Ja ne govorim da je dobro kada pušiš, ali i to je bolje nego da učiniš sto drugih grehova… Bog vidi da je i to pušenje – borba koju mladi čovek ima. Ali njegovoj majci to ne mogu da objasnim. Ona vidi sve po svome i svi mi gledamo na to što se događa, jako usko, na ljudski način. Bog gleda na naš život sa svih strana i zna sve o svakom čoveku, njegovo duševno stanje, probleme, unutrašnje raspoloženje. Govoreći o tome, Starac Pajsije je navodio sledeći primer. Pretpostavimo da je čovek u svom životu izvršio dva ubistva, ali njegova unutrašnja zloba je tolika da želi da izvrši sto ubistava, međutim on se uzdržava. Mi za takvog čoveka vičemo:
– Ubica! U zatvor, iza rešetaka!
A Bog zna da je taj čovek od sto mogućih ubistava, učinio samo dva. Mi sudimo kao ljudi, a Bog sudi božanski, zato On ne osuđuje kao što mi to činimo i ne izvodi zaključke koje mi sami izvodimo. Bog nas voli jer zna sve o našem karakteru i duši. Naravno, žena koje se žalila na pušenje sina, bila je dobra i verovala u Boga. Šta sam mogao da joj odgovorim? Rekao sam:
– Ako si tako dobra, onda ti i učini čudo! Šta hoćeš od mene? Učini to sama.
– Ali, oče, zašto tako govoriš? Šta, zar sam ja loša majka? Zašto me grdiš?
– Ne grdim te, ali moraš da shvatiš da ponekada i deca dobrih roditelja mogu da skrenu sa pravilnog puta. Svašta se dešava. U jednoj porodici muž može biti dobar, a žena učiniti greh. A u drugoj porodici je žena primer za vrlinu, a muž lako može da odstupi i učini neki greh. Međutim, u tome nema njene krivice. Dešava se tako u životu. To uopšte ne znači da je u kući uvek neko kriv. Bog to dopušta da bi ispitao naše trpljenje, nepokolebljivost, smirenje, molitvu, ljubav, slobodu čoveka.
 
Jedan čovek mi je pričao o nečemu što se dogodilo u njegovoj porodici. Odgovorio sam mu:
– Da li možeš sada da zavoliš svoju ženu, sada, nakon što je to uradila? Kada je bila žena za primer, tebi je bilo lako da je voliš, bila je kao anđeo. Sada, nakon što je to učinila, da li si u stanju da je prihvatiš? Da li možeš da je voliš istinski? Ranije si voleo savršenstvo. To je lako. A voleti grešnicu, voleti bludnicu, prihvatiti je, ne podsetiti na ono što je učinila, ne primoravajući je da se oseti poniženo, da li možeš? To će i biti istinska ljubav. To je božansko ponašanje. Gospod upravo tako postupa. Da li si u stanju da postupaš kao On?
Eto, to i jeste veličina. I Bog poziva svakoga od nas da to dostignemo. Sve ono o čemu sada govorimo, zahteva trpljenje od nas. Život zahteva trpljenje.
Neki ljudi žele da izmene druge jako brzo, žele trenutne promene. Kada ideš u neki centar za mršavljenje, tamo ti postavljaju pitanje koliko kilograma želiš da skineš. Ti im odgovaraš: „13 kilograma. Koliko će vremena to zahtevati? Želim da to ide brže“. Međutim, u životu se tako ne dešava. Možeš da smršaš za dva meseca, ali karakter nije nešto što možeš da izmeniš za dva meseca, pa ni za dve godine. Svako ima svoj životni ritam. Neophodno je da se naučiš da čekaš. Vreme menja čoveka. Neophodno je da kažeš sebi: „Pokazaću trpljenje radi svog deteta, radi svoje žene, radi sebe samoga, postepeno, uz Božiju pomoć, izmeniću se“.
Jednom je otac Svetog Siluana zamolio svog sina da pripremi jelo za njega i radnike. Bio je petak. Mladić je zaboravio na to, pripremio jelo sa mesom i odneo ga ocu. Otac Svetog Siluana nikada nije narušio post petkom, međutim, videvši koliko se raduje sin što je sve sam pripremio, zamislio se, govoreći u sebi:
– Šta sada da radim? Da li da mu kažem da to neću jesti, da li da mu kažem…
Ništa nije rekao, zahvalio je sinu i seo da jede, ali se u sebi pomolio da sin nekada shvati svoju grešku. Prošlo je vreme i Sveti Siluan je shvatio ovo. Međutim, njegov otac se uzdržao i ništa mu nije rekao. On se napravio da ništa ne shvata i ne primećuje, dok se mi sve vreme uvek trudimo da se pokažemo pametnim i govorimo: „Otkrio sam ga! Sve znam o njemu!“
 
Jednom prilikom mi je jedna žena rekla:
– Uhvatila sam svog sina. Zar sam ja glupa, oče? Odmah sam shvatila o čemu se radi. Uzela sam njegove stvari, pomirisala… Sve se osećalo na cigarete. Tada sam mu rekla: „Šta radiš ti? Misliš da ništa ne vidim?“, jer sam shvatila da puši! Ne može da se sakrije od mene!
Odgovorio sam joj:
– Bravo za tebe, baš si pametna! A šta se desilo onda?
– Naravno, napravila sam skandal!
… Od tada sin žvaće žvake pre nego što se vrati kući, prska svoju odeću parfemom, krije se i oseća se jako dobro zbog toga. Njegova majka već ništa ne oseća. Ja joj govorim:
– I, šta misliš, da li si uspela?
Zar je to uspeh? Ti se ponosiš time što si tako domišljata, a ne shvataš da prava mudrost nije u tome da glumiš da sve shvataš, već u umeću da sačekaš malo. Sačekaš da prođe vreme. Misliš da Bog ne vidi to? Vidi. Ali da li se On odmah meša u naš život i kažnjava? Ne. I ti sačekaj, ostavi ga, on će se izmeniti i shvatiti kao što je shvatio i Sveti Siluan. On je otišao do oca i pitao ga:
– Oče, reci mi, onog dana kada sam ti pripremio jelo sa mesom, ti si znao da je taj dan petak?
– Kako da ne znam? Bio je petak i ja sam se osećao kao da jedem leš, nisam se osećao dobro.
– A zašto mi ništa nisi rekao? Nisi me opomenuo, izgrdio, nisi me naterao da se osećam loše.
I Sveti Siluan je shvatio. Na taj način se menja čovek.
 
Jedna žena se žalila Svetom Pajsiju na svoju ćerku. Ona je bila lenja, spavala je do kasno, imala je 25 godina i još nije bila udata. Majka je govorila:
– Oče, pa kako će se ona udati ako po ceo dan spava? Ništa je ne zanima, ceo dan leži ili izlazi sa svojim drugaricama. Pritom je užasna čistunica, sve joj je prljavo, ništa ne želi da dodirne i zato ništa i ne radi. Kada se pozdravlja, obavezno pere ruke alkoholnim rastvorom. Ceo dan šeta sa tom flašicom. Šta da radim sa njom? Kako ona misli da stvori porodicu, kako će brinuti o kući, kako će spremati jelo – pa ona ništa ne zna i ne želi da zna? Očajna sam. Sve vreme joj govorim o svemu ovome, ali se ona ne menja.
Starac Pajsije joj je odgovorio:
– Tvoja ćerka će se promeniti samo na jedan način.
– Kako?
– Trpljenjem. Njoj propoved nije potrebna. Ništa joj nemoj govoriti. Pokaži trpljenje.
– I ona će se promeniti?
– Bog će je izmeniti. Sačekaj malo, nauči se trpljenju, ona već nije dete, ima 25 godina, već je formirana. A ako se ne izmeni, znači da je dostojna svoje sudbine. Ostavi je na miru.
Prošlo je neko vreme, devojka je srela mladog čoveka u koga se zaljubila, udala se za njega i rodila dete, naučila rano da ustaje, sve stiže po kući, sprema i pere. Njen život se izmenio i naterao je da postane bolja. U pitanju je bio njen izbor, niko je nije primorao na to. Kada je nakon nekoliko godina žena ponovo otišla Starcu Pajsiju, on je pitao:
– Šta radi tvoja ćerka?
– Oče, sve se dogodilo kako si i rekao. Udala se i tako izmenila! Sve je naučila.
– A šta je sa čistunstvom?
– O, prevazišla je to. I dete kupa i čisti ga, sprema, sve radi sama.
– Vidiš kako se promenila? Da li si joj nešto govorila?
– Ne, oče, nisam, kako si mi i rekao. Ćutala sam, predala je Bogu i čekala.
Da li je lako pokazati trpljenje? Mi želimo da drugi budu onakvi kakvim mi želimo da ih vidimo. Po ljudskom shvatanju to je normalno, da i sam imam dete, ja bih to isto hteo. Međutim, mi ne znamo Božiji Promisao za svakoga od nas. Nama je neophodno da se naučimo smirenju, da možemo da kažemo: „Gopode, predajem se Tvom Promislu, ne želim da se Ti ravnaš u odnosu na mene, čini sa mnom šta želiš“. I onda ćemo čuti odgovor od Gospoda:
– Ja ne želim da ti diktiram, ne želim da te pretvaram u šahovsku figuru. Želim da budeš srećan.
Zato je neophodno potčiniti se Božijoj volji i ne insistirati neprestano na ispunjavanju svoje volje. Ovo možemo dostići jedino trpljenjem i molitvom. Da li se molimo za one koje volimo, da se izmene? Da bi promenio čoveka, pomoli se za njega. Moli Boga da ga On izmeni i videćeš kako će se tvojom molitvom postepeno izmeniti. Međutim, mi se ne molimo.
 
Ispričaću vam nešto. Jedne večeri se jedan bračni par svađao tri sata, cela zgrada ih je čula. Svađali su se, svađali, zatim su se umorili i seli da gledaju televiziju. To jest, posvađali su se, vika je dostigla vrhunac, oni su istrošili baterije i dosadilo im je. Onda je žena rekla:
– Daj da pojedemo nešto!
Seli su da gledaju televiziju, jeli i pomirili se. Rekao sam im:
– Tri sata svađe. Za pola sata ste mogli da pročitate molbeni kanon Presvetoj Bogrodici, samo za pola sata. Da li ste uradili to? Ne, niste mogli to da uradite. Niste naučili da se molite. Lakše je svađati se.
Lakše je jer zatim vam postaje lakše. „Moja krv se uzbudi“, ovim rečima je to objasnio jedan čovek. Međutim, molitva bolje „uzbuđuje“ krv u tvom srcu. Drugi čovek mi je rekao:
– Ako se moliš zajedno sa svojom ženom ili sa svojim detetom, zar možeš odmah nakon toga da se svađaš sa njima? Ne možeš. Na primer, služimo neki moleban i zajedno počinjemo da pevamo „Presveta Bogorodice, spasi nas“, a zatim ja izgovaram „Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i spasi nas“. Da li možemo odmah nakon toga da se svađamo? Ne, nakon molitve ti nije do svađe.
Na taj način, svi problemi u kući, sva napetost i razdražljivost potiču od toga što u domu nema duha molitve i mira. Molitva je najmoćnije oružje, najveća pomoć, najveća podrška u našem životu.
 
Jedan momak mi je govorio:
– Oče, šta se ovo dešava? Ne mogu da nađem devojku da učinim greh sa njom. Kako krenem da se spremam da učinim to, u poslednjem trenutku se obavezno nešto dogodi i sve propadne! Neko mi smeta!
Zaprepastio sam se:
– Nisam te shvatio? Šta ti smeta?
– Smetaju mi da učinim greh!
– I to te brine?
– Naravno da me brine!
– Jel’ sve u redu sa tobom? Drugi se mole da ne greše, a ti se žališ zbog obrnutog?
– Ali ja želim da učinim greh sa devojkom!
Pogledaj ga. Hvala mu i za to što je pošteno priznao… Nakon nekog vremena mi je došla njegova majka i rekla:
– Oče, znam na šta se žali moj sin i otkriću ti tajnu, ali mu je ti nemoj reći. Išla sam Svetom Haralampiju koga veoma volim, odnela sam mu dar i zamolila ga: „Sveti Haralampije, molim te, pomozi. Neka mom sinu, kada poželi da učini bilo koje loše delo, poželi da učini greh, ništa ne pođe za rukom. Ali kada nastupi trenutak da stvori porodicu, kada njegova osećanja budu ozbiljna, pomozi mu!“ I znaš oče, sada mirno spavam! Zato što ranije celu noć nisam mogla da spavam…
Uzgred, ova žena je imala 12 dece, spavala je na podu, to jest, molila se i od umora bi zaspala na podu. Govorila mi je: „To je bilo mučenje. Toliko sam se bojala za decu, toliko sam želela da ostanu dobri, pratila sam ih, zvala ih na telefon i oni su me lagali. Skoro da sam poludela, pretvorila sam se u detektiva. To nije bio život. Tada sam rekla sebi: „Ništa ne mogu sama da uradim. Ići ću Svetiteljma, moliću se i ako Bogu bude ugodno, sve će se promeniti. Počela sam da se molim: ‘Gospode, znam da ćeš Ti sve da urediš!’ i umirila se. Sveti Haralampije se veoma dobro snalazi, ja sam mirna za svoju decu.“
Tada sam shvatio zašto mladi čovek nije mogao da nađe devojku da bi učinio greh sa njom. Smetala mu je molitva majke. Razmisli, da li možeš da se moliš tako?
Drugi mladi čovek je molio da ubedim njegovu verenicu da napusti posao u banci gde je radila, jer su u istoj kancelariji sa njom radili i muškarci. On se brinuo da će je oni gledati. Rekao sam mu:
– Slušaj me, ona je deo tvog života. Kako ćeš živeti sa njom? Zar ćeš je beskonačno pratiti da neko drugi slučajno ne pogleda na nju? Zar je to ljubav? Zar će te ona voleti na silu? Ti treba da se moliš i nemaš prava da joj oduzimaš slobodu!
Jedino ljubav koja je slobodna ima vrednost. Voleti ne znači da te zatvorim u kući i ne dozvoljavam da se viđaš sa drugim ljudima da te ne bih izgubio. Dužni smo da učimo da volimo onako kako nas voli Gospod. Kada čovek nema izbora, on ne može da kaže da je izabrao onoga koga je izabrao dobrovoljno. Sloboda znači da ja mogu da biram, poredim i izabiram tebe. Upravo tako je bilo u slučaju sa ovim mladićem. Njegova verenica mi je rekla:
– Oče, što više gledam na druge muškarce, to mi više nedostaje moj verenik, jer ga ja zaista volim.
On je to shvatio, umirio se, nije se više nervirao zbog njenog posla. Neko može da kaže: „Znači, predlažeš mi da ostavim sve kako jeste, da se ni u šta ne mešam, ne brinem se uopšte ni za šta i legnem da spavam mirno?“
Ne. Uopšte ti ne predlažem da ostaviš čoveka koji se nalazi pored tebe i ne brineš, već da promeniš način na koji deluješ: budi stalno sa svojim detetom, svojom ženom, svojim mužem, sa onim na koga želiš da utičeš, ali izaberi drugi, tihi, nevidljivi i vrlo efikasni način – molitvu, smirenje, uvažavanje druge osobe i rad na svojoj duši.
 
Jednom su Starca Pajsija pitali:
– Šta radiš oče, kada tvoj paradajz tako raste?
– Podupirem ih kočićima da ne padnu, jer je paradajzu neophodna podrška. Međutim, ne vezujem ih žicom, već vlaknima tkanine koje uzimam iz neke od majica i vezujem ih sa brigom i precizno.
Dakle, da, deluj na čoveka, ali deluj brižljivo, ne pritiskaj ga, da ne oseti tvoje dejstvo i ne pomisli u sebi: „Kako da se izbavim od njega, nemam snage da trpim više ovo!“
Mi ne možemo na silu da zadržimo dete oko sebe. Nekada će on ili ona imati svoju porodicu, svoj dom, svoju decu. Naše dete ne pripada nama, ono nije naša svojina. Mi se rađamo u utrobi majke sami, rastemo, odrastamo i Bog govori svakom od nas: „Uzmi sebi saputnika da ne budeš sam na putu života i zajedno idite ka Meni. Dajem ti druga, ali ne da bi ga ti mučio ili se mučio sam, već zato da tražiš i nađeš svog Boga i naučiš se da voliš i uvažavaš druge ljude“. Zatim ti Bog daje decu i govori: „Rađajte, budite velika porodica i radujte se tome.“
Međutim, vreme prolazi i porodica se ponovo smanjuje. Ženi se prvo dete, odlazi iz kuće, zatim drugo – i porodica ponovo postaje mala. I u velikim porodicama kada se svi ožene i udaju, u domu ponovo ostaju samo dva čoveka. A zatim nastupa trenutak kada ponovo postaješ usamljen jer jedan od dvoje umire. Međutim, ako si na početku svog puta čuo šta ti govori Gospod, onda ćeš se učiti tome, učiti se da ljubiš i naučivši se, nećeš ni od koga ništa zahtevati.
Niko mene na silu nije naterao da budem sveštenik kao i sve ostale sveštenike. U svakom zanimanju kojim se prinudno baviš nije moguće osetiti radost. O ovome govorim i deci u školi: meni se dopada ono što radim, ja predajem dobrovoljno, dopada mi se što mi moj posao donosi zadovoljstvo i ja želim time da se bavim. U protivnom, ne bih izdržao.
I Gospod ne prinuđuje nikoga od nas nasilno. I ako mi sebe prinuđujemo na nešto, treba to da činimo dobrovoljno. Na primer, post predstavlja samoprinuđivanje – ako želiš, onda posti. Ako ne želiš to da radiš, nemoj da radiš, nikakve koristi nema u tome da postiš na silu i mučiš se, postiš i svađaš se sa Bogom. Tako nešto nije pravilno. Neophodno je radovati se što se trudiš za Boga, ali nikada ne treba pritiskati i prekorevati ostale zbog toga. Živi u duhu hrišćanske slobode i ljubavi. I što se više budeš snažio u tome, to će više drugi imati potrebu za tobom. Kada primoravaš drugog čoveka da radi nešto na silu, samo ga odguruješ od sebe. Dozvoli mu da ode i on će se obavezno vratiti da bi našao utehu u tvom zagrljaju. Ostavi ga na miru i on će sam tražiti da te ponovo sretne. Hajde da zapamtimo to.
Naravno, lakše je govoriti nego probati sa primenom ovog principa u životu jer smo svi skloni da namećemo svoju volju ostalima. Međutim, uvek treba da pamtimo da upravo zbog toga naš život postaje težak i uvidimo kako se to odražava na našim međuljudskim odnosima – i sa našom decom i među nama samima…
 


Izvori:
Pravoslavie.ru i Pravoslavie.ru

Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Korektura:
Dragana Jovanović

6 komentar(a)

  1. Ovaj tekst je zaista toliko dobar, da ne može a da ne probudi u čovjeku toliko jakih osjećanja koja ga „bude“ i opominju na ono na šta treba uvijek da obrati pažnju, da se preispita i suoči sa sobom i svojim greškama koje čini u komunikaciji sa svojim bližnjima, prvenstveno sa djecom. Daj nam Gospode snage, trpljenja i umudri nas da shvatimo svoje greške i ispravi put naš, da se kajemo i mijenjamo svoju narav i svoju palu prirodu, da ne povređujemo i ne prenosimo na svoju djecu ono što nije dobro za njih, a sve pod opravdanjem da to činimo iz dobre namjere!

  2. Hvala Gospodu Bogu jer mi je pokazao put da čitam tekstove arhimandrita Andreja Konanosa. Svaki njegov tekst je melem za dušu!

  3. Divan tekst, Bogu hvala sto sam u ovom trnutku naisla na njega, od velike mi je pomoci u ovom trenutku.

  4. Poucno.Blagodarim.

  5. zahvaljujem

  6. Ljubica

    Predivan tekst. Hvala Gospodu da sam ga procitala, nisam bila svesna koliko mi je bio potreban.

Ostavite odgovor na Sneza Otkaži

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *