NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » OSNOVI UČENJA RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE O DOSTOJANSTVU, SLOBODI I LJUDSKIM PRAVIMA

OSNOVI UČENJA RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE O DOSTOJANSTVU, SLOBODI I LJUDSKIM PRAVIMA

>
 
PREAMBULA
I DOSTOJANSTVO ČOVEKA KAO RELIGIOZNO-MORALNA KATEGORIJA
II SLOBODA IZBORA I SLOBODA OD ZLA
III LJUDSKA PRAVA U HRIŠĆANSKOM VIĐENJU SVETA I U ŽIVOTU DRUŠTVA
IV DOSTOJANSTVO I SLOBODA U SISTEMU LJUDSKIH PRAVA
V PRINCIPI I PRAVCI PRAVNO-ZAŠTITNE DELATNOSTI
RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

 


 
PREAMBULA
 
Tokom celokupne ljudske istorije shvatanje onoga šta jeste čovek, suštinski je uticalo na uređenje privatnog i društvenog života ljudi. Bez obzira na duboke razlike među različitim civilizacijama i kulturama, u svakoj od njih postoje nekakve predstave o ljudskim pravima i dužnostima.
U savremenom svetu značajnu rasprostranjenost zadobio je stav da institucija ljudskih prava može sama po sebi na najbolji mogući način da doprinese razvoju ljudske ličnosti i organizaciji društva. Pritom se uz pozivanje na zaštitu ljudskih prava u praksi često realizuju takvi stavovi koji se korenito razlikuju sa hrišćanskim učenjem. Hrišćani se nalaze u uslovima u kojima ih društvene i državne strukture mogu terati, a vrlo često ih i teraju, da misle i postupaju protivno Božijim zapovestima, što predstavlja smetnju dostizanju najvažnijeg cilja u životu čoveka – izbavljenju od greha i zadobijanju spasenja.
U ovoj situaciji Crkva je, temeljeći se na Svetom pismu i Svetom Predanju, prizvana da podseti na osnovne stavove hrišćanskog učenja o čoveku i da vrednuje teoriju o ljudskim pravima, kao i njenu primenu u životu.
 
I DOSTOJANSTVO ČOVEKA KAO RELIGIOZNO-MORALNA KATEGORIJA
 
I 1. Osnovni pojam na kome se zasniva teorija o ljudskim pravima je shvatanje ljudskog dostojanstva. Uprovo zbog toga postoji potreba da se saopšti crkveni stav u vezi sa dostojanstvom čoveka.
U skladu sa biblijskim otkrivenjem, prirodu ne samo da je stvorio Bog nego ju je obdario svojstvima Njegovog lika i podobija (v. Post. 1,26). Samo na toj osnovi moguće je tvrditi da ljudska priroda poseduje neotuđivo dostojanstvo. Sveti Grigorije Bogoslov je, upoređujući ljudsko dostojanstvo s aktom Božanskog stvaranja, pisao: „Takvim bogatstvom je Bog obdario sve ljude, zbog toga, naravno, da bi podjednakim razdavanjem Svojih darova pokazao i podjednako dostojanstvo naše prirode i bogatstvo Svog dobra“ (Beseda 14, „O ljubavi prema siromašnima“).
Ovaploćenje Boga Logosa bilo je svedočanstvo da ljudska priroda ni nakon grehopada nije izgubila dostojanstvo, jer u njoj je ostao neuništivi lik Božiji, a znači i mogućnost uspostavljanja ljudskog života u punoći njegovog početnog savršenstva. To je sačuvano u bogoslužbenom tekstovima Pravoslavne Crkve: „Slika sam neizrecive tvoje slave, iako nosim i rane grehova… Nekad si me iz nebića sazdao i svojim božanskim likom počastvovao. No zbog prestupa zapovesti opet si me vratio u zemlju iz koje sam uzet. Uzdigni me do bogolikosti, staru lepotu opet uobliči. (tropari na neporočne iz čina opela). To što je Gospod Isus Hristos uzeo na sebe svu punoću ljudske prirode osim greha (v. Jevr. 4,15) pokazuje da se dostojanstvo ne odnosi na izopačenja nastala u toj prirodi koja su rezultat grehopada.
 
I 2. Ako se na lik Božiji, u pravoslavlju, odnosi neotuđivo, ontološko dostojanstvo svake ljudske ličnosti, njena najveća vrednost, onda se život adekvatan dostojanstvu upoređuje sa shvatanjem podobija Božijeg, koje se s Božijom blagodaću dostiže kroz preodolevanje greha, sticanje moralne čistote i vrlina. Upravo zbog toga, čovek koji nosi u sebi lik Božiji, ne treba da se preuznosi ovim visokim dostojanstvom, jer to nije njegova lična zasluga nego Božiji dar. Isto tako, on ne treba njime da opravdava svoje slabosti ili poroke, nego naprotiv, da počne da uviđa odgovornost za usmerenost i način svog života. Očigledno je da je u samom pojmu dostojanstva neotuđivo prisutna ideja odgovornosti.
Tako, u istočno – hrišćanskoj tradiciji pojam „dostojanstvo“ ima, pre svega, moralni smisao, a predstave o tome šta je dostojno, a šta nije dostojno, u čvrstoj su vezi sa moralnim ili nemoralnim postupcima čoveka i sa unutrašnjim stanjem njegove duše. Uzimajući u obzir stanje ljudske prirode pomračeno grehom, važno je jasno razlikovati dostojno i nedostojno u životu čoveka.
 
I 3. Dostojan je onaj život koji je u skladu sa prvobitnim prizvanjem položenim u prirodu čoveka koji je stvoren za učešće u blagodatnom životu Boga. Sveti Grigorije Niski kaže: „Ako je Bog punoća dobra, a čovek Njegov lik, onda lik u tome i odgovara prvoliku, da postane preispunjen svakim dobrom“ (O stvaranju čoveka, gl. 16). Zbog toga se život čoveka i sastoji u „upodobljenju Bogu u vrlinama, koliko je to moguće čoveku“ (Tačno izloženje pravoslavne vere), kako primećuje prepodobni Jovan Damaskin. U svetootačkoj tradiciji ovo razotkrivanje lika Božijeg naziva se oboženje.
Bogom dato dostojanstvo potvrđuje se time što svaki čovek poseduje moralni zakon koji se prepoznaje u glasu savesti. O tome piše sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima: „Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju“ (Rm 2,15). Upravo zbog toga, moralne norme koje su svojstvene ljudskoj prirodi, kao i moralne norme koje se nalaze u Božanskom otkrivenju, razotkrivaju promisao Božiju o čoveku i njegovom prednaznačenju. One predstavljaju zvezde vodilje za život u dobru koji je dostojan ljudske prirode koju je Bog stvorio. Najuzvišeniji obrazac ovakvog života otkrio je svetu Gospod Isus Hristos.
 
I 4. Za čoveka je nedostojan život u grehu jer on razara samog čoveka, a takođe nanosi štetu i drugim ljudima, kao i prirodi koja nas okružuje. Greh preokreće jerarhiju odnosa u prirodi čoveka. Umesto da duh vlada telom, u grehu se on pokorava telu, na šta obraća pažnju Sveti Jovan Zlatousti: „Mi smo preokrenuli poredak i zlo je tako ojačalo da mi primoravamo dušu da sledi želje tela“ (Beseda 12 na Knjigu Postanja). Život po zakonu tela protivan je Božijim zapovestima i ne odgovara moralnom zakonu kojeg je Bog položio u prirodu čoveka. U odnosima s drugim ljudima, pod uticajem greha, čovek deluje kao egoista koji se stara da zadovolji svoje potrebe na račun bližnjih. Takav život je opasan za ličnost, društvo i prirodu koja nas okružuje jer narušava harmoniju bića, preokreće se u duševna i telesna stradanja, bolesti i ranjivost usled posledica razaranja životne sredine. Moralno nedostojan život ne razara ontološki Bogom dato dostojanstvo, ali ga tako jako pomračuje, da se ono skoro ni ne može prepoznati. Upravo zbog toga je potreban ogroman napor volje, da bismo uvideli, a još više, priznali prirodno dostojanstvo teškog prestupnika ili tiranina.
 
I 5. Da bi čovek uspostavio harmoniju u odnosu na sopstveno dostojanstvo poseban značaj ima pokajanje u osnovi koga leži spoznaja greha i želja da se izmeni sopstveni život. Kajući se, čovek priznaje disharmoniju svojih misli, reči ili postupaka u odnosu na Bogom dato dostojanstvo i svedoči pred Bogom i Crkvom o sopstvenoj nedostojnosti. Pokajanje ne ponižava čoveka nego mu daje jak stimulans za duhovni rad na sebi, za stvaralčku promenu sopstvenog života, za očuvanje čistote Bogom datog dostojanstva i uzrastanje u njemu.
Upravo zbog toga, svetootačka i asketska misao i liturgijska tradicija Crkve više govore o nedostojnosti čoveka koji je uslovljen grehom, nego o njegovom dostojanstvu. Tako se u molitvi Svetog Vasilija Velikog, koju hrišćani izgovaraju pred pričešće Svetim Hristovim Tajnama, kaže: „Temže i az, aщe i nedostoin esmь nebese i zemli, i seя privremennыя žizni, vsego sebe povinuv grehu, i slastem porabotiv, i Tvoй oskverniv obraz; no tvorenie i sozdanie Tvoe bыv, ne otčaяvaю svoego spaseniя, okaяnnый, na Tvoe že bezmernoe blagoutrobie derzaя, prihoždu“. („Stoga i ja, mada sam nedostojan neba i zemlje, pa i ovog privremenog života, celog sebe potčinivši grehu, i slastima zarobivši, i Tvoj oksvrnivši lik, ipak, pošto sam Tvoje stvorenje i sazdanje, ne očajavam kukavan za svoje spasenje, nego, uzdajući se u Tvoje bezmerno milosrđe, pristupam“)..
U skladu s pravoslavnom tradcijom, očuvanje Bogom datog dostojanstva i uzrastanja u njemu uslovljeno je životom u skladu sa moralnim normama, jer ove norme izražavaju prvostvorenu, a znači i istinsku prirodu čoveka koja nije pomračena grehom. Zbog toga, između ljudskog dostojanstva i moralnosti postoji direktna veza. Još više od toga, priznanje dostojanstva ličnosti označava potvrdu njene moralne odgovornosti.
 
II SLOBODA IZBORA I SLOBODA OD ZLA
 
II 1. U zavisnosti od samoopredeljenja slobodne ličnosti lik Božiji u čoveku može se zamračivati ili se projavljivati snažnije. Pritom, prirodno dostojanstvo postaje sve očiglednije u životu takve ličnosti ili se potire grehom. Rezultat direktno zavisi od samoopredeljenja ličnosti.
Sloboda jeste jedna od projava lika Božijeg u ljudskoj prirodi. Po rečima Svetog Grigorija Niskog, „čovek je postao bogovidan i blažen, jer je obdaren slobodom (αὐτεξουσίῳ)“ (Beseda o upokojenima). Na osnovu ovoga, Crkva se, u svojoj pastirskoj i duhovničkoj praksi, pažljivo odnosi ka unutrašnjem svetu čoveka i njegovoj slobodi izbora. Potčinjavanje volje čoveka pomoću manipulacije ili nasilja nekom spoljašnjem autoritetu shvata se kao narušavanje poretka koji je ustanovio Bog.
U isto vreme sloboda izbora nije apsolutna i konačna vrednost. Ona je data od Boga da služi ljudskom dobru. Ostvarujući je čovek ne treba da čini zlo samome sebi i onima koji ga okružuju. Ipak, po sili vlasti greha koji je svojstven paloj ljudskoj prirodi, nikakav ljudski napor nije dovoljan za ostvarenje istinskog dobra. Na sopstvenom primeru Sveti apostol Pavle svedoči o onome šta je svojstveno svakom čoveku: „Jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim, to činim… Tada to ne činim više ja, nego grijeh koji živi u meni“ (Rim 7, 15-16). Sledstveno, čovek ne može da se snađe bez pomoći Boga i tesne saradnje sa Njim, jer samo je On izvor svakog dobra.
Odbacivši Boga i oslanjajući se isključivo na sebe, prvi ljudi pali su pod vlast razornih sila zla i smrti i predali su tu zavisnost svojim potomcima. Zloupotrebivši slobodu izbora čovek je izgubio drugu slobodu (ἐλευθερία) – slobodu života u dobru koju je imao u prvostvorenom stanju. Ovu slobodu čoveku vraća Gospod Isus Hristos: „Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni (ἐλεύθεροι)“ (Jn 8,36). Sticanje slobode od greha nemoguće je bez svetotajinskog sjedinjenja čoveka sa preobraženom Hristovom prirodom, što se ostvaruje u Tajni Krštenja (Rim 6,3-6; Kol. 3,10), a učvršćuje se kroz život u Crkvi – Telu Hristovom (Kol. 1, 24).
Sveto pismo govori o neophodnosti ulaganja sopstvenog napora čoveka da bi se oslobodio od greha: „Stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti“ (Gal. 5,1). O istom iskustvu svedoči i praktično iskustvo mnoštva svetih muškaraca i žena koji su se podvizavali duhovnim podvigom i koji su potvrdili mogućnost preobraženja života svakog čoveka. Ipak, plodovi duhovnih napora čoveka projaviće se u punoći tek pri sveopštem vaskrsenju, kada će se „naše poniženo tijelo“ saobraziti „tijelu slave Njegove“ (Flp 3,21).
 
II 2. Gospod Isus Hristos kaže: „I poznaćete istinu i istina će vas osloboditi… svaki koji čini grijeh rob je grijehu“ (Jn 8,32,34). To znači da je istinski slobodan onaj ko ide putem pravednog života i traži zajednicu s Bogom, izvorom apsolutne istine. Suprotno, zloupotreba slobode, izbor lažnog, nemoralnog načina života razara samu slobodu izbora jer vodi volju u porobljavanje grehom. Samo Bog, koji je izvor slobode, može da je održava u čoveku. Oni koji ne žele da se rastanu s grehom daju svoju slobodu đavolu – protivniku Boga, ocu zla i neslobode.
Priznajući vrednost slobode izbora, Crkva tvrdi da ona neizbežno iščezava kada se izbor čini u korist zla. Zlo i sloboda su nespojivi.
U ljudskoj istoriji izbor ljudi i društava u korist zla dovodio je do gubitka slobode i ogromnih ljudskih žrtava. I danas čovečanstvo može da stane na isti taj put ukoliko takve apsolutno poročne manifestacije, kao što su: abortus, samoubistvo, razvrat, izopačenost, razaranje porodice i kult grubosti i nasilja, prestanu da budu ispravno moralno ocenjivane i počnu da budu opravdavane s osloncem na izopačeno shvatanje ljudske slobode.
Slabost institucije ljudskih prava je u tome što ona, štiteći slobodu izbora (αὐτεξουσίον), sve manje i manje uzima u obzir moralnu dimenziju života i slobodu od greha (ἐλευθερία). Društveno uređenje treba da se orijentiše na obe slobode, harmonizujući njihovo ostvarenje u javnoj sferi. Ne može se štititi jedna sloboda, a da se previđa druga. Slobodno stajanje u dobru i istini nemoguće je bez slobode izbora. Isto tako, i slobodni izbor gubi svoju vrednost i smisao, ukoliko se okreće zlu.
 
III LJUDSKA PRAVA U HRIŠĆANSKOM VIĐENJU SVETA I U ŽIVOTU DRUŠTVA
 
III 1. Bog je svakog čoveka obdario dostojanstvom i slobodom. Ipak, zloupotrba slobode neizbežno vodi do uništavanja sopstvenog dostojanstva i do poniženja dostojanstva drugih ljudi. Društvo treba da kreira mehanizme koji ponovo uspostavljaju harmoniju ljudskog dostojanstva i slobode. U društvenom životu koncepcija ljudskih prava i moral mogu i treba da služe datom cilju. Pritom su oni povezani bar već tom okolnošću što moral, odnosno predstave o grehu i dobru, uvek prethode zakonu koji je i nastao iz ovih predstava. Eto zbog čega erozija morala uvek, na kraju krajeva, dovodi do razaranja zakona.
Predstave o pravima čoveka prošle su dugu istorijsku evoluciju i baš zbog toga ne mogu biti apsolutizovane u svom sadašnjem shvatanju. Potrebno je jasno definisati hrišćanske vrednosti s kojima treba da budu harmonizovana ljudska prava.
 
III 2. Ljudska prava ne mogu da budu iznad vrednosti duhovnog sveta. Hrišćanin stavlja svoju veru u Boga i svoju zajednicu s Njim iznad sopstvenog zemaljskog života. Zbog toga je nedopustivo i opasno tumačenje ljudskih prava kao najviše i univerzalne osnove društvenog života kojoj treba da se potčinjavaju religijski stavovi i praksa. Nikakvim pozivanjem na slobodu reči i stvaralaštva ne može se opravdati izvrgavnje ruglu u javnoj sferi predmeta, simbola ili shvatanja koje poštuju verujući ljudi.
Iako nisu Bogom ustanovljena, ljudska prava ne treba da budu u konfliktu sa Božijim Otkrivenjem. Za veći deo hrišćanskog sveta, uporedo s idejom lične slobode, nije od manje važnosti kategorija verske i moralne tradicije s kojima čovek treba da usaglašava svoju slobodu. Za mnoge ljude koji žive u različitim državama, nisu toliko sekularizovani standardi ljudskih prava, koliko versko učenje i tradicije, te koje poseduju najviši autoritet u društvenom životu i uzajamnim odnosima.
Nikakve ljudske ustanove, uključujući načine i mehanizme društveno-političkog ustrojstva, ne mogu same po sebi da učine ljudski život moralnijim i savršenijim, da unište zlo i patnje. Važno je da se ima u vidu da državne i društvene sile imaju realnu sposobnost i prizvanje da presecaju zlo u njegovim socijalnim manifestacijama, ali da one ne mogu da odnesu pobedu nad njegovim uzrokom – grehovnošću. Suštinska borba sa zlom vodi se u dubini ljudskog duha i može imati uspeha samo na putevima religioznog života ličnosti: „Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“ (Ef. 6,12).
U Pravoslavlju neizostavno postoji uverenost da društvo, uređujući zemaljski život, treba da uzme u obzir ne samo ljudske interese i želje, nego i Božiju pravdu, večni moralni zakon dat od Tvorca koji dejstvuje u svetu, nezavisno od toga da li je sa njim saglasna volja pojedinaca ili ljudskih društava. Ovaj zakon, koji je ovekovečen u Svetom Pismu, za pravoslavnog hrišćanina je iznad bilo kojih ustanova, jer će po njemu Bog suditi čoveku i narodima pred Svojim Prestolom (v. Otkr. 20,12).
 
III 3. Razvoj i primenu koncepcije ljudskih prava potrebno je usaglasiti sa moralnim normama, s moralnim zakonom koga je Bog položio u ljudsku prirodu, a koji se prepoznaje u glasu savesti.
Ljudska prava ne mogu biti osnov za primoravanje hrišćana da narušavaju Božije zapovesti. Pravoslavna Crkva smatra da su nedopustivi pokušaji da se stav verujućih o čoveku, porodici, društvenom životu i crkvenoj praksi potčini shvatanju ljudskih prava koje je protivno religiji. Na ovo hrišćani moraju poput apostola Petra i Jovana da kažu: „Je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga?“ (Dap 4,19).
Nedopustivo je da se u oblast ljudskih prava uvode norme koje razvodnjavaju ili zamenjuju kako jevanđeljski tako i prirodni moral. Crkva primećuje ogromnu opasnost u zakonodavnoj i društvenoj podršci različitih poroka – na primer: polne raspuštenosti i razvrata, kulta gomilanja novca i nasilja. Isto tako, nedopustivo je proglašenje za normu nemoralnih i antihumanih dejstava u odnosu na čoveka, takvih kao što su abortus, eutanazija, korišćenje ljudskih embriona u medicini, eksperimenti koji menjaju ljudsku prirodu i tome slično.
Nažalost, u društvu se pojavljuju zakonodavne norme i politička praksa, koje ne samo da dozvoljavaju slične radnje nego stvaraju i preduslove za njihovo nametanje čitavom društvu kroz sredstva javnog informisanja, obrazovnog i zdravstvenog sistema, reklamu, sferu trgovine i usluga. Osim toga, verujući ljudi koji smatraju ove pojave za grehovne bivaju primoravani da priznaju dopuštenost greha ili se podvrgavaju diskriminaciji i progonima.
Na osnovu zakona mnogih zemalja kažnjive su radnje koje nanose štetu drugom čoveku. Ipak, životno iskustvo pokazuje da se i šteta koju čovek nanosi samom sebi rasprostire na okolinu, na one koji su povezani s njim rodbinskim vezama, vezama prijateljstva, susedstva, zajedničke delatnosti i državljanstva. Čovek snosi odgovornost za posledice greha, jer njegov izbor u korist zla pogubno utiče na bližnje i na celokupnu Božiju tvorevinu.
U skladu sa svojim dostojanstvom čovek je prizvan da čini dobra dela. Njegova je dužnost da se brine o svetu koji ga okružuje i o ljudima. Usmerenost njegovog života treba da bude činjenje dobra i učenje dobru, a ne zlu: „Ako, dakle, ko ukine jednu od ovih najmanjih zapovijesti, i nauči tako ljude, nazvaće se najmanji u Carstvu nebeskome; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u Carstvu nebeskome“ (Mt 5,19).
 
III 4. Ljudska prava ne treba da protivreče ljubavi prema Otadžbini i bližnjima. Tvorac je položio u ljudsku prirodu potrebu zajedničarenja i ujedinjavanja ljudi, o čemu je rekao: „Nije dobro da je čovjek sam“ (Post. 2,18). Ljubav prema sopstvenoj porodici i drugim bliskim ljudima ne može da se ne proširi na narod i zemlju u kojoj čovek živi. Nije slučajno da pravoslavna tradicija uzdiže patriotizam do reči Samog Hrista Spasitelja: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje“ (Jn 15,13).
Priznanje prava individue treba da bude uravnoteženo definisanjem odgovornosti ljudi jednih prema drugima. Krajnosti individualizma i kolektivizma ne mogu da služe harmoničnom uređenju društvenog života. One dovode do degradacije ličnosti, moralnog i pravnog nihilizma, porasta zločina, gubitka građanske aktivnosti i međusobnog otuđenja ljudi.
Duhovno iskustvo Crkve svedoči da tenzija između pojedinačnog i društvenog interesa može biti prevaziđena kada se ljudska prava i slobode usaglašavaju s moralnim vrednostima, a najvažnije je da se život čoveka i društva oživljava ljubavlju. Upravo je ljubav ta koja ukida sve protivrečnosti između ličnosti i ljudi koji je okružuju, čineći čoveka sposobnim da u potpunosti ostvari svoju slobodu i istovremeno da se brine o bližnjima i Otadžbini.
Radnje koje su usmerene na poštovanje ljudskih prava, na usavršavanje društvenih i ekonomskih odnosa i institucija neće biti krunisane istinskim uspehom ukoliko budu ignorisane duhovne i kulturne tradicije zemalja i naroda.
Civilizacije ne treba da nameću jedna drugoj svoj način uređenja života pod predlogom zaštite ljudskih prava. Zaštitno-pravna delatnost ne treba da bude u službi političkih interesa pojedinih zemalja. Borba za ljudska prava daje plodove onda kada služi duhovnom i materijalnom bogatstvu ličnosti i društva.
 
III 5. Realizacija ljudskih prava ne treba da vodi degradaciji životne sredine i iscrpljivanju prirodnih resursa. Odricanje od bogootkrivenih orijentira ljudskog i društvenog života ne dovodi samo do zahlađenja u međuljudskim odnosima, nego i do katastrofalnog sudara čoveka i prirode koja je od Tvorca data čoveku da gospodari njom (Post. 1,28). Neograničena težnja ka zadovoljavanju materijalnih potreba, a posebno prekomernih i veštačkih, grehovna je po svojoj suštini, jer vodi oskudici i ljudske duše i okoline. Ne treba zaboravljati da prirodna bogatstva nisu samo ljudska svojina, nego pre svega Božija tvorevina: „Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vaseljena i sve što živi na njoj“ (Ps. 24,1). Priznanje prava čoveka ne znači da zbog ugađanja sopstvenim egoističnim interesima on može da razbacuje prirodne resurse. Ljudsko dostojanstvo neodvojivo je od njegovog prizvanja da brine o Božijem svetu (v. Post. 2,15), da se rukovodi umerenošću prilikom zadovoljavanja svojih potreba, da brižno čuva bogatstvo, raznovrsnost i lepotu prirode. Ove istine društvo ili država treba da uzmu u obzir sa najvećom ozbiljnošću pri definisanju glavnih ciljeva socijalno-ekonomskog i materijalno-tehničkog razvoja. Treba imati u vidu da ne samo sadašnja već i buduća pokolenja imaju pravo da koriste ta prirodna bogatstva koja nam je Tvorac dao.
S tačke gledišta Pravoslavne crkve, političko-pravna institucija ljudskih prava može biti u službi pozitivnim ciljevima zaštite ljudskog dostojanstva i može doprinositi duhovno-moralnom razvoju ličnosti. Zbog toga ostvarenje ljudskih prava ne treba da se nalazi u protivrečnosti s bogoustanovljenim moralnim normama i na njemu zasnovanom tradicionalnom moralu. Pojedinačna prava čoveka ne mogu se suprotstavljati vrednostima i interesima Otadžbine, društva i porodice. Ostvarenje ljudskih prava ne treba da bude opravdanje za napad na religijske svetinje, kulturne vrednosti i osobenosti naroda. Ljudska prava ne mogu biti povod za nanošenje nepopravljive štete prirodnom dostojanstvu.
 
IV DOSTOJANSTVO I SLOBODA U SISTEMU LJUDSKIH PRAVA
 
IV 1. Postoje različite tradicije tumačenja i specifičnosti nacionalnih ostvarenja kompleksa ljudskih prava i sloboda. Savremeni sistem ljudskih prava ima razgranat karakter i tendenciju ka još detaljnijoj razradi. U svetu nema opšteprihvaćene klasifikacije prava i sloboda. Različite pravne škole grupišu ih na osnovu različitih kriterijuma. Crkva, po sili svog osnovnog prizvanja, predlaže da se prava i slobode posmatraju s tačke gledišta njihove moguće uloge u stvaranju povoljnih uslova za usavršavanje ličnosti na putu spasenja.
 
IV 2. Pravo na život. Život je dar Božiji čoveku. Gospod Isus Hristos blagovesti: „Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju“ (Jn 10,10). Zapovest „Ne ubij“ je zajedno sa drugim zapovestima bila data proroku Mojsiju od Boga. Pravoslavlje ne prihvata i osuđuje terorizam, oružanu agresiju, kriminalističko nasilje, isto kao i sve druge forme zločinačkog oduzimanja ljudskog života.
Istovremeno, život se ne ograničava zemaljskim okvirima u kojima čoveka oblikuje sekularni pogled na svet i zakonski sistem koji je u vezi sa njim. Hrišćanstvo svedoči da zemaljski život, koji sam po sebi predstavlja vrednost, dobija punoću i apsolutni smisao u perspektivi večnog života. Zbog toga, na prvom mestu ne treba da stoji sama želja da se po bilo koju cenu sačuva zemaljski život nego težnja da se on organizuje tako da čovek može u saradnji sa Bogom da izgradi svoju dušu za večnost.
Reč Božija nas uči da davanje svog zemaljskog života radi Hrista i Jevanđelja (v. Mk 8,35) i radi drugih ljudi ne šteti spasenju čoveka, nego naprotiv, da ga privodi u Carstvo Nebesko (v. Jn 15,13). Crkva poštuje podvig mučenika, koji su čak i svojom smrću poslužili Gospodu, kao i ispovednika koji ga se nisu odrekli pred licem gonjenja i pretnji. Pravoslavni hrišćani, takođe, poštuju herojstvo onih koji su dali život na polju odbrane Otadžbine i svojih bližnjih.
U isto vreme Crkva osuđuje samoubistvo, s obzirom da onaj ko ga izvrši ne prinosi sebe kao žrtvu nego odbacuje život kao dar Božiji. U vezi sa tim, nije prihvatljiva legalizacija takozvane eutanazije – pomaganja odlaska iz života ljudi koji predstavlja kombinaciju ubistva i samoubistva.
Pravo na život treba da podrazumeva zaštitu ljudskog života od momenta začeća. Svaki atak na život ljudske ličnosti koja se formira jeste narušavanje tog prava. Savrameni međunarodni i nacionalni pravni akti učvršćuju i čuvaju život i prava deteta, odraslog i starog čoveka. Ista logika zaštite ljudskog života treba da se primeni i na interval od momenta začeća do rođenja. Biblijska predstava o Bogom datoj vrednosti ljudskog života od momenta začeća konkretno je izražena kroz reči cara Davida: „Jer si ti stvorio što je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje… Nijedna se kost moja nije sakrila od tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj. Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo nijednoga“ (Ps. 138,13,15-16).
Priznajući da je smrtna kazna bila prihvatljiva u starozavetnom periodu, a nema ni ukazivanja na neophodnost njenog ukidanja „ni u Svetom pismu Novog zaveta, ni u Predanju i istorijskom nasleđu Pravoslavne crkve“, nemoguće je ne prisetiti se da je „Crkva često uzimala na sebe obavezu da pred svetovnom vlašću traži pomilovanje za osuđene na smrt, tražeći za njih milost i ublažavanje kazne“ (Osnovi socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve, 9.3). Štiteći ljudski život, Crkva je, bez obzira na odnos društva prema smrtnoj kazni, prizvana da ostvaruje ovu obavezu traženja pomilovanja.
 
IV.3. Sloboda savesti. Dar slobode izbora čovek, pre svega, prepoznaje u mogućnosti da izabere svoje sopstvene životne orijentire. Kako piše Sveti Irinej Lionski, „Bog ga (čoveka) je stvorio kao slobodnog, kao onog koji ima sopstvenu vlast <…> da dobrovoljno ostvaruje Božiju volju, a ne po Božijoj prinudi“ (Protiv jeresi, gl. XXXVI, 1,4). Princip slobode savesti u saglasnosti je s voljom Božijom, ako štiti čoveka od despotizma u odnosu na njegov unutrašnji svet, od nasilnog nametanja različitih shvatanja. Nije slučajno u Osnovama socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve priznata potreba da se „za čoveka sačuva neka autonomna sfera, gde će njegova savest ostati „samovlasni“ gospodar, pošto od slobodnog iskazivanja volje, u krajnjem ishodu, zavisi spasenje i propast, put ka Hristu ili put od Hrista“ (OSK, IV, 6). U uslovima zemaljske države, sloboda savesti koja je zakonom proglašena i potvrđena, dozvoljava Crkvi da sačuva svoju samostalnost i nezavisnost od ljudi koji imaju drugačija shvatanja i obezbeđuje pravni osnov, kako za neprikosnovenost njenog unutrašnjeg života, tako i za javno svedočenje Istine. Uporedo s tim „uspostavljanje pravnog načela slobode savesti svedoči o gubitku duhovnih vrednosti i ciljeva u društvu“ (OSK, III, 6).
Ponekad se sloboda savesti tumači kao zahtev za verskom neutralnošću ili kao indiferentnost države i društva. Neke ideološke interpretacije verske slobode insistiraju na priznavanju relativnim ili „podjednako istinitim“ sve oblike veroispovesti. To nije prihvatljivo za Crkvu, koja je, uvažavajući slobodu savesti, prizvana da svedoči o Istini koju ona čuva i da razobličava zablude (v. Tim, 3,15).
Društvo ima pravo da slobodno određuje sadržaj i obim međusobnih odnosa države i različitih zajednica u zavisnosti od njihove brojnosti, od toga da li je ona tradicionalna u toj zemlji ili regionu, od doprinosa istoriji i kulturi i od položaja u društvu. Pritom treba poštovati jednakost državljana pred zakonom nezavisno od njihovog odnosa prema religiji. Princip slobode savesti nije prepreka za partnerske odnose Crkve i države u socijalnim, humanitarnim, obrazovnim i drugim društveno korisnim delatnostima.
Ne treba, pozivanjem na slobodu savesti, izvrćući samu suštinu ovog principa, uspostavljati potpunu kontrolu nad životom i shvatanjima čoveka, uništavati lični, porodični i društveni moral, vređati verska osećanja, posezati na svetinje i štetiti duhovno-kulturnoj samostalnosti naroda.
 
IV 4. Sloboda reči. Sloboda izražavanja mišljenja i osećanja, koja pretpostavlja mogućnost širenja informacija, jeste prirodni nastavak slobode izbora. Reč je osnovno sredstvo komunikacije ljudi s Bogom i međusobno. Sadržaj komunikacije ozbiljno utiče na blagostanje čoveka i međusobne odnose u društvu. Čovek nosi posebnu odgovornost za sopstvene reči. „Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen“ (Mt. 12,37). Javni nastupi i izjave ne treba da doprinose širenju greha, da rađaju nasilje i nesklad u društvu. Reč treba da izgrađuje i podržava dobro. Posebno je opasno vređati verska i nacionalna osećanja, izvrtati informacije o životu različitih verskih zajednica, naroda, socijalnih grupa i ličnosti. Odgovornost reči višestruko raste u savremenom svetu koji proživljava buran razvoj tehnologije čuvanja i širenja informacija.
 
IV 5. Sloboda stvaralaštva. Stvaralačke sposobnosti su manifestacija lika Božijeg u čoveku. Crkva blagosilja stvaralaštvo koje otkriva nove horizonte za duhovno uzrastanje čoveka i za poznanje stvorenog sveta. Budući da je prizvano da doprinosi razotkrivanju potencijala ličnosti, stvaralaštvo ne treba da opravdava nihilistički odnos prema kulturi, religiji i moralu. Pravo svake ličnosti ili grupe ljudi na samoizražavanje ne treba da se ostvaruje u formama koje su uvredljive za uverenja i način života drugih članova društva. Pritom treba poštovati jedan od osnovnih principa zajedničkog života – međusobno uvažavanje različitih stavova o svetu koje imaju različite grupe ljudi.
Podvrgavanje svetinja ruglu ne može biti opravdano pozivanjem na prava umetnika, pisca i novinara. Savremeno zakonodavstvo obično ne štiti samo ljudski život i imanje nego i simbolične vrednosti kakve su sećanje na preminule, grobna mesta, istorijske spomenike i spomenike kulture, kao i državne simbole. Ista takva zaštita treba da bude rasprostranjena na veru i svetinje koje su važne religioznim ljudima.
 
IV 6. Pravo na obrazovanje. Upodobljenje Bogu u vrlini predstavlja cilj ljudskog zemaljskog života. Obrazovanje nije samo sredstvo za sticanje znanja ili za uvođenje čoveka u život društva, nego i vaspitanje ličnosti u skladu sa promislom Tvorca. Pravo na obrazovanje pretpostavlja sticanje znanja koje uzima u obzir kulturne tradicije društva kao i pogled na svet sa pozicije porodice i ličnosti. U osnovi većine svetskih kultura nalazi se religija i zbog toga svestrano vaspitanje i obrazovanje čoveka treba da uključuje i predavanje znanja o religiji koja je stvorila tu kulturu u kojoj čovek živi. Pritom treba poštovati slobodu savesti.
 
IV 7. Građanska i politička prava. U Svetom pismu verujući se poučavaju da obavljju porodične i društveno značajne obaveze kao poslušanje Hristu (v. Lk. 3,10-14; Ef. 5,32-33; Tit 3,1). Sveti apostol Pavle je više puta iskoristio prava rimskog građanina da bi mogao neometano da propoveda Reč Božiju. Građanska i politička prava daju čoveku velike mogućnosti za delatno služenje bližnjem. Koristeći ovo oruđe građanin može da vrši uticaj na život društva i da učestvuje u upravnim poslovima države. Od toga kako čovek koristi svoje pravo da bira i da bude izabran, pravo pravljenja asocijacija i saveza, slobode reči i stavova, zavisi i blagostanje društva.
Korišćenje političkih i građanskih prava ne treba da dovodi do deoba i neprijateljstva. Pravoslavna tradicija sabornosti pretpostavlja očuvanje jedinstva društva na temelju nepromenljivih moralnih vrednosti. Crkva poziva ljude da suzbiju svoje egoistične težnje radi zajedničkog dobra.
U istoriji naroda koji su pod patronatom Ruske pravoslavne crkve stvorena je plodotvorna predstava o potrebi zajedničke saradnje vlasti i društva. Politička prava mogu u potpunosti da služe takvom principu državno-društvenih odnosa. Za ovo je potrebno realno zastupništvo interesa građana na različitim nivoima vlasti i obezbeđenje mogućnosti za građansku delatnost.
Privatni život, pogled na svet i volja ljudi ne treba da budu predmet apsolutne kontrole. Za društvo je opasna manipulacija ljudskom slobodom izbora i njihovom svešću od strane struktura koje su na vlasti, političkih snaga, ekonomskih i medijskih elita. Takođe je nedopustivo prikupljanje, koncentracija i korišćenje informacija o bilo kojoj strani ljudskog života bez njihove saglasnosti. U slučajevima kada to zahteva zaštita Otadžbine, očuvanje morala, zdravstvena zaštita, prava i zakonski interesi građana, kao i prevencija ili razotkrivanje zločina i sprovođenje pravosuđa, prikupljanje informacija o čoveku može se savršavati bez njegovog odobrenja. Ipak, i u tim slučajevima, dobijanje i korišćenje informacije treba da se ostvaruje u skladu sa izrečenim ciljevima i poštovanjem zakona. Metode prikupljanja i obrade informacija o ljudima ne treba da unižavaju ljudsko dostojanstvo, ograničavaju slobodu i pretvaraju čoveka od subjekta društvenih odnosa u objekat automatskog upravljanja. Još opasnije za ljudsku slobodu biće uvođenje tehničkih sredstava koja stalno prate čoveka ili su neodvojiva od njegovog tela, ako ih bude moguće koristiti za kontrolu njegove ličnosti i upravljanje njome.
 
IV 8. Socijalno-ekonomska prava. Zemaljski život nije moguć bez zadovoljenja materijalnih potreba čoveka. U knjizi Dela apostolskih govori se o ranohrišćanskoj zajednici u kojoj je materijalna briga o njenim članovima bila stavljena na posebnu visinu (v. Dap 4, 32-37; 6, 1-6). Ispravna upotreba materijalnih dobara nije beznačajna za delo spasenja. Zbog toga je neophodno davati jasnu moralnu dimenziju takvim pravima i slobodama kao što je pravo na privatnu svojinu, pravo na rad, pravo na zaštitu od samovolje poslodavca, sloboda preduzetništva i pravo na dostojanstven životni nivo.
Realizacija ekonomskih prava ne treba da dovodi do formiranja takvog društva u kome se korišćenje materijalnih dobara pretvara u cilj koji dominira ili je jedini cilj postojanja društva. Jedan od ciljeva ekonomskih i socijalnih prava sastoji se u tome da se spreči konfrontaciono raslojavanje u društvu. Takvo raslojavanje je u suprotnosti sa zapovešću o ljubavi prema bližnjem. Ono stvara uslove za moralnu degradaciju društva i ličnosti, rađa međusobno otuđenje ljudi i narušava princip pravednosti.
Bitna odgovornost društva jeste briga o ljudima koji nisu u mogućnosti da ostvare svoje materijalne potrebe. Mogućnost obrazovanja i neophodne za život medicinske pomoći ne sme da zavisi od socijalnog i ekonomskog položaja čoveka.
 
IV 9. Kolektivna prava. Prava pojedine ličnosti ne treba da budu razorna za jedinstveno uređenje života i porodične tradicije, kao i za različita verska, nacionalna i društvena udruživanja. Bog je u ljudsku prirodu položio težnju individue ka zajedničkom življenju (v. Post. 2,18). Na putu ostvarenja volje Božije o jedinstvu ljudskog roda važnu ulogu igraju različiti oblici društvenog života koji se ostvaruje u nacionalnim, državnim i socijalnim savezima. Ipak, punoću ostvarenja Božijih zapovesti o ljubavi prema Bogu i bližnjem (v. Mt. 22, 37-39) sobom projavljuje Crkva – bogočovečanski organizam.
Početak društvenog života predstavlja porodica. Ne govori uzalud Sveti apostol Pavle o pričasnosti porodice Svetoj tajni Crkve (v. Ef.5, 23-33). U porodici čovek stiče iskustvo ljubavi prema Bogu i bližnjem. Kroz porodicu se predaje religijska tradicija, socijalno uređenje i nacionalna kultura društva. Savremeno pravo treba da posmatra porodicu kao zakoniti savez muškarca i žene u kome se stvaraju prirodni uslovi za normalno vaspitanje dece. Zakon je, takođe, prizvan da uvažava porodicu kao celoviti organizam i da je štiti od razaranja koje je prouzrokovano padom morala. Čuvajući prava deteta, pravni sistem ne treba da negira posebnu ulogu roditelja u njegovom vaspitanju koje je neodvojivo od svetonazorskog i verskog iskustva.
Potrebno je uvažavati i druga kolektivna prava, kao što su pravo na mir, pravo na prirodnu sredinu, pravo na očuvanje kulturnog nasleđa i unutrašnjih normi koje regulišu život različitih zajednica.
Jedinstvo i uzajamna povezanost građanskih i političkih, ekonomskih i socijalnih, individualnih i kolektivnih prava čoveka može da doprinese harmoničnom uređenju društvenog života, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Društvena vrednost i uspeh celokupnog sistema ljudskih prava zavisi od toga koliko on stvara uslove za uzrastanje ličnosti u Bogom datom dostojanstvu i koliko je u skladu sa odgovornošću čoveka za sopstvene postupke pred Bogom i bližnjima.
 
V PRINCIPI I PRAVCI PRAVNO-ZAŠTITNE DELATNOSTI RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
 
V 1. Od davnih vremena do današnjeg dana Pravoslavna crkva zauzima se pred vlašću za ljude koji su nepravedno osuđeni, poniženi, unesrećeni i podvrgnuti eksploataciji. Milosrdno zastupništvo Crkve rasprostire se i na one koji služe pravednu kaznu za zlodela. Crkva je, takođe, mnogo puta pozivala da se zaustavi nasilje i da se ublaže strasti onda kada su se razgarali konflikti tokom kojih su se kršila ljudska prava na život, zdravlje, slobodu i dostojanstvo. Na kraju karajeva, tokom godina bogoboračkih gonjenja pravoslavni jerarsi, sveštenoslužitelji i laici obraćali su se vlasti i društvu, štiteći slobodu ispovedanja vere i braneći pravo na aktivno učešće verskih zajednica u životu naroda.
 
V 2. Isto tako smo i mi danas prizvani da se, ne samo na rečima nego i na delima, revnosno brinemo o očuvanju prava i dostojanstva čoveka. Pritom, svesni smo toga da se u savremenom svetu prava čoveka ponekad narušavaju tako da njegovo dostojanstvo, ne samo da narušava državna vlast, nego i transnacionalne strukture, ekonomski subjekti, pseudoreligiozne grupacije, terorističke i ostale zločinačke organizacije. Sve češće, dostojanstvo i prava čoveka moraju se štiti od razorne informacione agresije.
Za našu pravno-zaštitnu delatnost posebno treba izdvojiti sledeće oblasti:
 
– odbrana prava čoveka da slobodno ispoveda veru, da savšrava molitve i bogosluženja, da čuva duhovno-kulturne tradicije, da poštuje verske principe, kako u privatnoj, tako i u sferi društvene delatnosti;
 
– suprotstavljanje zločinima na polju nacionalne i verske mržnje;
 
– zaštita ličnosti od samovolje lica koji su nosioci vlasti i od poslodavaca, kao i od nasilja i poniženja u porodici i kolektivu;
 
– zaštita života, slobode izbora i ljudskog dostojanstva u toku internacionalnih, političkih, ekonomskih i socijalnih konflikata;
 
– pastirsko staranje za vojnike, za očuvanje njihovih prava i dostojanstva u uslovima ratnih dejstava i služenja vojnog roka u vreme mira;
 
– briga o uvažavanju dostojanstva i prava ljudi koji se nalaze u socijalnim ustanovama i zatvorima s dvostrukom pažnjom prema invalidima, siromašnima, starima i drugim bespomoćnim ljudima;
 
– odbrana prava nacija i etničkih grupa da imaju sopstvenu religiju, jezik i kulturu;
 
– staranje o onima čija prava, sloboda i zdravlje stradaju zbog delatnosti destruktivnih sekti;
 
– afirmacija porodice u njenom tradicionalnom poimanju, očinstva, majčinstva i detinjstva;
 
– suprotstavljanje uvlačenju ljudi u korupciju i u druge oblike zločina, kao i u prostituciju, narkomaniju i igromaniju;
 
– staranje o pravdenom ekonomskom i socijalnom društvenom uređenju;
 
– zabrana totalnog kontrolisanja ljudske ličnosti, kontrolisanja njene slobode izbora i privatnog života, kroz korišćenje savremenih tehnologija i političkih manipulacija;
 
– negovanje uvažavanja zakona i širenje pozitivnog iskustva realizacije i zaštite ljudskih prava;
 
– ekspertiza pravnih akata, zakonodavnih inicijativa i delovanja organa vlasti s ciljem prevencije gaženja ljudskih prava i dostojanstva, kao i pogoršavanja moralne situacije u društvu;
 
– učešće u društvenoj kontroli ostvarivanja zakonodavstva, konkretno, onog koje reguliše crkveno-državne odnose, kao i kontrole ostvarivanja zakonskih odluka ;
 
V 3. Pravno-zaštitna delatnost dece Ruske Pravoslavne Crkve može se voditi i na opštecrkvenom nivou, uz blagoslov Sveštenonačalstvujućih, i na nivou društvenih organizacija koje stvaraju mirjani od kojih mnogi već sada uspešno rade u pravno-zaštitnoj sferi. U svojoj delatnosti koja je usmerena na zaštitu prava i dostojanstva čoveka, Crkva se trudi da ostvari međusobnu saradnju sa državom i društvenim snagama. Birajući partnere u društvu, Crkva se seća reči Hrista Spasitelja koje je izgovorio apostolima: „Jer ko nije protiv vas s vama je“ (Mk 9,40).
 
V 4. Oslanjajući se na crkveno učenje o dostojanstvu, slobodi i pravima čoveka, hrišćani su prizvani da ostvaruju moralno orijentisanu socijalnu delatnost. Ona se može manifestovati u najrazličitijim oblicima – na primer, u svedočenju pred licem vlasti, u intelektualnim razradama, u sprovođenju kampanja za zaštitu raznih kategorija ljudi i njihovih prava. Ne težeći revolucionarnom preuređenju sveta i priznajući prava ostalih društvenih grupacija na učešće u društvenim transformacijama na osnovu njihove slobode izbora koja je u skladu sa njihovim pogledom na svet, pravoslavni hrišćani ostavljaju sebi i pravo na učešće u takvom uređenju društvenog života koji ne bi protivrečio njihovoj veri i moralnim principima. Iste takve principe Ruska pravoslavna crkva spremna je da brani u dijalogu sa sekularnim društvom i u saradnji sa vernicima drugih tradicionalnih konfesija i religija.
 
* * * * *
 
Arhijerejski sabor Ruske Pravoslavne Crkve usvaja ovaj dokument u cilju razvoja osnova njene socijalne koncepcije. Kanonske strukture, sveštenoslužitelji i laici naše Crkve treba da se rukovode datim dokumentom u nastupima i delatnostima od društvenog značaja; njega treba izučavati u duhovnim školama Moskovske patrijaršije. Dokument je preporučen bratskoj pažnji pomesnih pravoslavnih Crkava u nadi da će poslužiti uzrastanju u jedinomisliju i da će pomoći koordinaciji praktične delatnosti. Na izučavanje dokumenta i diskusiju o njemu pozivaju se i druge verske zajednice, državni organi i društveni krugovi različitih zemalja i međunarodne organizacije.
 


Prevod sa ruskog:
Nataša Poljak

Izvor:
RUSSKAЯ PRAVOSLAVNAЯ CERKOVЬ
OFICIALЬNЫЙ SAЙT OTDELA VNEŠNIH CERKOVNЫH SVЯZEЙ

Jedan komentar

  1. Željka

    U dokumentu nisam uočila bilo što o vještačkoj oplodnji. I kakav je stav SPC i R. Sestrić moga muža koji je u Svetoj bračnoj zajednici SPC već je nekoliko puta sa ženom pokušavao na taj način doći do djeteta. Do sada nisu uspjeli a veliki broj beba začetih u epruveti već umrlo prilikom usađivanja ili smrznoto čekolo na novi pokušaj. Pitao me za mišljenje. Rekla sam mu da je to u Crkvi katoličkoj zabranjeno i podtpada pod teški ili ti smrtni grijeh. Odgovorio mi je da se on konsultirao sa autoritetom (sveštenikom) iz SPC i da je stav Crkve da to nije teški-smrtni grijeh jer se pokušaj za život i njegova mogućnost stavlja iznad smrti (bez obzira koliki je njihov broj) ostalih začetih. Molila bih da mi se glede ovoga obiteljskog slučaja pojasni što kaže SPC. to jest njezin stav.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *