Питање:
Помаже Бог! Имам велики проблем… Молила бих Вас да ми дате неки савет, пошто се осећам потпуно изгубљено и само… Унапред се извињавам на опширности и неповезаности; неповезаност текста који следи само је одраз моје унутарње пометености. Моја “природа” је таква да сам већину хришћанских начела у великој мери спроводила и пре него што сам ушла у Цркву. Имам лепе представе о међуљудским односима и браку, поштена сам, смирена, повучена, и то су неке ствари до којих сам “сама” дошла (путем логике и испитивања “савести”) и нису ми дате васпитањем или животном средином. Ипак, мој једини, али не и мали проблем, јесте – уздржавање од блуда. Имам 22 године и везу од три ипо године. Њу сам отпочела и пре него што сам почела да идем у цркву. У почетку сам најавила младићу да ће ми требати много времена да се осетим довољно блиском са њим да бисмо имали сексуалне односе, и он се са тим сложио – тако је трајало годину ипо дана. 2004. године (година када сам активно почела да се интересујем за Православље) сам прочитала да се свака врста односа пре брака сматра блудом и одлучила да наставим живим целомудрено. Младић је то прихватио тешко. (имао је две велике кризе, али смо све то превазилазили. Осећам да ми није био неверан.) Он не иде у цркву, сматра да сам ја поводљива и да се зато држим неких ствари. Верује у “нешто”, али није сигуран да је “та сила” Бог. И прилично је тврдоглав. Међутим… Страсти сексуалне природе ме прогањају и у последњих 6 месеци много сам поклекла пред искушењима… Да напоменем: мој младић има 25 година, завршио је факултет, запослен је, али каже да се неће женити бар још 2 године. Опет, да сам ја једина која му одговара и коју би могао да воли. Ја сам по природи плашљива и, иако бих желела да се наша веза настави, да наставимо да градимо љубав и у некој перспективи се венчамо, тренутно ме та идеја плаши, јер брак сматрам озбиљном и великом одговорношћу. Углавном, ја волим тог младића. То подразумева са собом све оно што и права љубав ТРЕБА да буде: желела бих да будем његов ослонац, уточиште, да увек може да ми се повери, да га посаветујем и да својом бригом и нежношћу развејем сваки његов немир. Да кувам за њега најлепша јела и на разне начине и кроз ситне пажње изражавам своју посвећеност. Имам разумевања за његове “кризе” и сматрам да љубав може да победи све. Мирно и тихо осећање посвећености брачном другу. Међутим. Око почетка ове године, мене су почеле да прогањају неке мисли и попустила сам пред њима… Почели смо да упражњавамо орални секс, на моју иницијативу. Иако ја од тога немам ништа, за мене је постало велико уживање пружати њему то задовољство. И то сам почела да доживљавам као посебан израз љубави. Када ме је прошао тај период… Онда сам схватила да повратка назад нема. Одувек сам знала да се “не може истовремено служити двојици господара”, и да ја не могу свесно радити нешто што није по вољи Господу, а звати се хришћанком. Јако се лоше осећам… Али са тим и даље настављам и допуштам да ме обузму блудне мисли. Као да сам постала дволична. Ипак, не бих могла преварити младића, нити размишљам о другоме на неки блудан начин. Нисам се саветовала са својим духовником, будући да сам тренутно ван земље, па ме занима: колико епитимије бих добила за почињено? Да ли постоји начин да се искупим? Са друге стране… Пре неколико месеци сам у цркви коју посећујем упознала јако доброг младића, студента Богословског факултета. Он би желео да отпочне везу са мном и има јако здраве хришћанске погледе на свет. Поред њега бих и ја доживела бригу и он би могао да ми буде уточиште – и он, као и ја, сматра да је избор брачног партнера јако важан и љубав му је јако битна. Њему сам рекла за свој грех, и он ми је рекао да то није важно (и признао ми да је он имао сексуалне односе са својом бившом девојком, на њену иницијативу, због чега се каје, али није исповедио, нити намерава то да учини, како не би угрозио могућност постављања за свештеника) . У великој сам кризи и недоумици… Свог младића волим заиста. Ипак, за њега ме везује и блуд… Моја љубав према њему и даље остаје чиста. Осећам то у срцу, у себи, у својим размишљањима… Али, не знам колико ми је он по души… Колико сам у стању да реално сагледам ствари. Са друге стране, богослов, који ми је јако сличан, уз којег бих успела да окајем свој грех и да живим праведним животом, али за којег ме не везују љубавна осећања… Мислим да за брак ипак мора постојати “нешто”, односно, да на будућег брачног друга гледамо ипак мало другачије него на пријатеља. Јако ми је тешко… Чини ми се као да бирам не између две особе, већ – између два начина живота. Између два света. А мене и даље вуче ка првом… А исувише сам слаба да младића изведем на праведни пут. Желела бих да свако од нас троје буде срећно у свету који је изабрао. Да било који од њих двојице нађе себи жену која му је од Бога послана. А до тада… На мени је одлука. А ја сам потпуно растрзана и много ми је тешко… Унапред Вам се захваљујем на утрошеном времену. Свако добро од Господа Вам желим.
Н.Н
Одговор:
Бог Помогао! Драга у Христу сестро. Заиста по искрености твоје исповијести видим да си хришћанка. Не знам како бих ти одговорио на ово комплексно питање, али једно могу са сигурношћу рећи. Без обзира на било који гријех, нико ти не може одузети право да будеш хришћанка – поготово не ти сама себи. Хришћанин гријеши, али се и каје. Већ сам једној дјевојци која је писала о сличном проблему написао да је Хришћанство вјера светих, а не безгрешних. Не дозволи да те било какав гријех или слабост отуђе од Христа и Цркве. Моли се Богу и не очајавај! срдачно о. Страхиња
