ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ЧЕТВРТА
 
И рече Бог: нека се сабере вода под небом на једно место и нека се појави копно. (Пост. 1,9-13)
 
1. Хајде да и данас вашој љубави понудимо гозбу од речи блаженога Мојсеја и да са пажњом размотримо оно што Владика створи у трећи дан. Ако они који ископавају златоносну земљу не одустају све док виде жиле са златним песком, па док не разгрнувши земљу и сишавши и у саму дубину не уберу велико благо, утолико пре приличи нама који нисмо дужни да трагамо за златним песком, него који очекујемо да нађемо неизмерно благо – да му свакодневно улазимо у траг, како бисмо се вратили дому добивши отуда велико духовно богатство. Тамо често чулно богатство и опасности причини онима који га стекоше, а и пре опасности, накратко пруживши насладу, у трен мине јер га или нападоше варалице и крадљивци или га слуге украдоше и утекоше. Али овде ништа такво не може да се догоди. Ово духовно благо је неосвојиво и када се смести у скривнице нашега разума постаје недоступно за сваковрсна лукавства, само уколико ми својим немаром не дамо простора ономе који жуди да га уграби. Наш непријатељ, лукави ђаво, када види где се сабира духовно благо, помахнита и шкргуће зубима и не дрема тражећи погодан тренутак како би уграбио шта од онога што чува наша унутрашњост. А ништа му такву прилику не пружа као наша лењост. Зато нам ваља непрестано бдети и заграђивати му приступе. Види ли нас трезвене и сасвим бодре, када једанпут и други пут приступивши види да залуд настоји, он коначно одступа посрамљен, увидевши да му ништа више неће користити и да смо ми показали велики опрез. Знајући тако да нам цео живот ваља војевати, наоружавајмо се као да имамо пред собом непријатеља који непрекидно пази да нисмо на час задремали и пружили му прилику за напад. Не видиш ли колико се они који стекоше многа блага старају да их сачувају када очекују упад непријатеља? Неки их закључавају иза врата и преворница, на сваки их начин осигуравајући, а други их и у саму земљу закопавају, како нико не би могао да их нађе. Тако и ми треба да сабирамо богатство, да га чувамо са великом пажњом и не излажемо свачијим очима, него да га скривамо у најсигурнијем сместишту разума и заградимо све улазе ономе који је поревновао да га уграби, како бисмо, сачувавши га недохватним, узмогли да, одвојивши се од живота, имамо неку попутнину на тамошњем путовању (απоδημιιαν – странствовању). Јер као што се они који се задесе у туђини, када реше да се врате у сопствену отаџбину, дуго старају и журе да мало помало саберу толику попутнину која ће моћи да им траје током целогапута, како не би сами себе немудро препустили глади, тако и ми као да смо у туђини (јер сви смо странци и придошлице), већ овде треба да мислимо и да унапред себи духовном врлином на страну одлажемо попутнину, како бисмо, када Владика наложи да се вратимо у своју отаџбину, били приправни и да бисмо нешто понели са собом, а нешто послали унапред. Јер таква је природа тих попутнина: оно што пожелимо да сами себи унапред одложимо чињењем тих врлинских дела – стићи ће тамо пре нас, отворити нам двери смелости пред Владиком и улаз нам унапред припремити, како бисмо са сваком слободом ушли и велику милост у Судије обрели.
2. А да би се уверио, љубљени, да је то тако, помисли како онај који твори изобилну милостињу и овде пребива храњен добром савешћу, код Судије налази велико човекољубље, те да ће, уз друге, зачути оне блажене речи: Ходите, благословени Оца Мога, наследите царство које вам је припремљено од стварања света; јер огладнех и дадосте Ми да једем (Мт 25,34,35). А исто то могло би се наћи где се дешава и са другим врлинама. Тако ће бити и са исповедањем грехова и са молитвама које се са усрдношћу савршавају. Будемо ли могли да у овом животу исповедањем омијемо оно што сагрешисмо и да опроштај обретемо од Владике, тамо ћемо отићи чисти од грехова и даће нам се велика смелост. Никакву утеху не може да пронађе онде онај који у овом животу није спрао грехе, јер у аду, каже [Писмо], ко ће Ти се исповедити (Пс 6,6)? И са правом је то казано: ово је прилика за труд, подвиге и борбе, а оно за венце и плате и награде. Подвизавајмо се, дакле, док смо још на тркалишту, како не бисмо у часу у којем треба да понесемо венац и плату за напоре, били међу посрамљенима, него међу онима који венац на главу са смелошћу примају. Ово на почетку не говоримо вашој љубави без разлога, него желећи да вас свакога дана подсећамо на добра дела, како бисте, будући без мане и савршени и зарећи врлинским животом, постали беспрекорни и чисти, чеда Божја непорочна и да бисте се јавили као светила свету, слово живота имајући, на похвалу нашу, у дан Христов – како бисте, и самом појавом, користили онима који са вама живе и да би они са којима разговарате причестили се својственом вам духовном благоухању и беспрекорном животу. Управо као што друговање са лошим људима обично штети онима који се мешају са њима, као што и блажени Павле каже: Зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор 15,33), тако и друговање са добрима веома користи њиховим ближњим. Зато је и допустио човекољубиви наш Владика да се помешају добри са лукавима, како би ови имали некакву корист од заједничкога живота и да не би упорствовали у лукавству, него да би, имајући их непрестано пред очима, добили нешто више од општења са њима. Толика је сила добродетељи – да је се и они који не учествују у њој силно стиде и велику јој похвалу плету. А на тај начин, опет, и сами они који учествују у злу непрестано га подвргавају осуди. Оно је свима толико очевидно, да никога никада нећеш наћи да се дичи њиме. Али чудно је то да оно што настоје да на делу остваре, на речима често руже и покушавају да сакрију од многих. А и то је сведочанство љубави Божје, коју је пројавио према роду људском – што је у свакога од нас положио непоткупљиво судилиште – савест – која тачно распознаје добро и оно што није такво. Управо то ће моћи да нас лиши свакога оправдања како у грехе падамо због незнања, а не због душевног немара и нестарања за врлину.
3. У сваком часу мислећи на то покажимо велику бригу око сопственога спасења, да не бисмо, како време пролази, неприметно сами себе нашкодили. Него, доста је ово за увод. Чујмо, стога, ако је угодно, шта је ?о о чему и данас жели да нас поучи благодат Духа Мојсејевим језиком. И рече, каже, Бог: нека се сабере вода под небом на једно место и нека се појави копно. И би тако (Пост 1,2). Гледај, љубљени, какав беспрекоран поредак и след овде владају. Рекавши у почетку да земља беше невидљива и неустројена, будући да је била покривена тамом и водама, а пошто затим у други дан наредивши да настане свод даде да се раставе воде, назвавши свод небом – сада нас [Писмо], ето, обавештава о томе како је у трећи дан [Господ] наредио да вода под небом, односно сводом, стекавши се на једно место створи простор, те да се укаже копно. И би тако. Пошто све беше испуњено водама, Он заповеда да мноштво вода дође на једно место, како би се видело копно. Гледај како нам мало-помало представља устројство и благообразије земље. И би, каже, тако. Како? Како Владика заповеди. Само каза и остварење уследи. Управо то је и својствено Богу – да творевином управља по Својој вољи. И сабра се, каже, вода под небом на место своје и указа се копно. Као што је светлости, када је свугде била тама, заповедио да се појави и разделио је од таме, како би једну назначио за дан, а другу за ноћ и као што, опет, у вези са водама створивши свод, заповеди да једне заузимају горњи простор, а друге да буду испод свода – тако и сада заповеда да се исте те воде које су под сводом стекну на једно место како би се појавило копно и да би тада и њему наденуо посебно име, као и светлости и тами. И сабраше се, каже, воде на своја зборишта, појави се копно и назва Бог копно земљом. Виде ли, љубљени, како земља беше невидљива и неустројена, сакривена под водама као под каквим покровом, а сада нам показује њено лице и даје јој њено име? И зборишта водена, каже, назва морима. Ето, и воде добише сопствено име. Као што неки врсни уметник, када се намери да изгради неки сасуд сопственом вештином, не надене му име пре него што положи крај ономе што ствара, тако и човекољубиви Владика не именује стихије док их Својом заповешћу не постави на њихово место. Када, дакле, и земља доби свој назив и дође до свога облика, и сабране се воде удостојише сопственога имена. И зборишта водена, каже, назва морима, те поново додаде: и виде Бог да је добро. Како слаба људска природа није била кадра да достојно похвали творевину Божју, Божанствено Писмо нас унапред обавештава о томе како је она похвалу примила од Самога Творца.
4. Када, дакле, схватиш да се и Самоме Саздатељу творевина показала као добра, више ћеш се дивити, а опет ниједну реч више у похвалу и славу нећеш моћи да додаш. Јер ти имаш таквога Владику – Који ствара тако да то од нас не може примити похвалу. Па и како би могао род људски достојно да похвали дела Божја или икада да их прослави? Види, дакле, овде по томе што следи неизрециву премудрост благога Бога промислитеља. Када нам показа земљино лице, сопственом заповешћу дарује је благообразијем које јој припада, украшавајући њено лице шаренилом семена. И рече, вели, Бог: нека исклија земља биље травно, које сеје семе по роду и по подобију, и дрво плодовито које по роду носи плод, у којем је семе његово по подобију на земљи. И би тако. Шта значи то: и би тако! Заповеди, каже, Владика и земља сместа побудивши своје трудове, саму себе приправи за израстање семена. И исклија, каже, земља биље травно, које сеје семе по роду и по подобију, и дрво плодовито које по роду носи плод, у којем је семе његово на земљи. Размисли овде, љубљени, како се све на земљи зби речју Владичином: ни човека не беше да је обделава, ни плуга, нити помоћи од волова, ни каквога другог старања о њој, него она само зачу заповест и у трен показа своје. То нам је наук да нам ни сада плодове не дарује ни настојање земљоделаца, нити уопште труд који је неизбежан у земљоделству, него пре свега тога реч Божја која земљи у почетку би упућена. Божанствено Писмо, опет, исправљајући и након тога неразумност људску, све нам подробно излаже по поретку догађаја, како би се побили они који залуд празнослове поводећи се за сопственим расуђивањем и тврде да је за доспевање плодова довољно садејство сунца. Има и неких који чак настоје да то припишу неким звездама. Због тога нас и поучава Дух Свети да је земља пре стварања тих стихија речју Његовом и заповешћу својевољно изнела сва семена, а да јој ничије друго садејство не беше потребно. Њој наместо свега довољно беше: Нека исклија земља биље травно. Следећи, дакле, Божанствено Писмо, никада не допуштајмо да слушамо оне који говоре оно шта им просто падне на ум. Макар људи и обрађивали земљу, макар имали помоћ од бесловесних животиња и свакојако се старали око земље, макар и ваздух био благорастворен и стекли се сви други повољни услови, нема ли одобрења Владичиног, све је залуд и никакве користи бити неће од силних напора и мука, уколико се рука свише не косне људске и не дарује принос томе што расте. Ко не би уздрхтао и задивио се размишљајући о томе како реч Владичина: Нека исклија земља биље травно, сишавши у саме теснаце земљине, као неком чудесном хаљином украси лице земље цветним шаренилом? И гле њу, која раније беше безоблична и необделана, где пројављује толику красоту да безмало може са небом да се надмеће. Управо као што је оно, не задуго потом, требало да се украси шаренилом звезда, тако се и она украси тако разноликим цвећем, да је и Творца навела на похвалу: Виде, каже, Бог да је добро.
5. Јеси ли видео како [Писмо] уз све што се саздаје показује и Творца где изриче похвалу, како би после тога и људски род, поучен тиме, од творевине усхитао Створитељу? Јер, ако творевина, таква будући, превасходи род људски и нико не би могао достојно да је похвали, шта би ико могао да каже о самоме Творцу? И виде, каже, Бог да је добро. И би вече, и би јутро, дан трећи. Видиш ли како сталним понављањем поуке [Писмо] жели да утврди у нашем уму силу смисла онога о чему се беседи? Требало је, наиме, казати: “И би дан трећи”. Али ти гледај како оно за сваки дан овако каже: И би вече, и би јутро, (дан трећи), и то не тек тако, него да ми не бисмо мешали поредак, нити мислили да је дан окончан наступањем вечери, него да бисмо видели да је вече крај светлости и почетак ноћи, а да је јутро крај ноћи и пунота дана. Томе би да нас поучи блажени Мојсеј говорећи: И би вече, и би јутро, дан трећи. Немој се изненадити, љубљени, ако Божанствено Писмо то често говори. Па уколико, каменосрдни и прелешћу једнако опхрвани, Јудеји и поред тога што им је то толико понављано хоће да се споре и мисле да је вече почетак наступајућега дана, сами себе обмањујући и још увек седећи у сенци – док је истина свима тако јасно објавила – уз светиљку док сунце правде на све стране своје зраке изблистава – да се [Мојсеј] није послужио толиком и тако подробном поуком, ко би поднео спорење незахвалника? Него, нека они чекају плату за своје безумље, а ми се, удостојивши се да примимо луче сунца правде, повинујмо учењу Божанственога Писма и следећи његово правило, здрава учења одложимо у скривнице свога разума, па њих чувајући долично се постарајмо за своје спасење и бежимо од онога што нарушава наше душевно здравље клонећи се свега таквог као од отрова. Та је штета много већа и то у мери у којој је душа претежнија од тела. Они отрови узрокују телесну смрт, а оно што скврни душевно здравље – нашу вечну смрт. А шта је то што нам шкоди? То су многе и разноврсне ствари, а поготово приљубљивање људској слави и неспособност да се она презре. Нама то многа зла узрокује и имамо ли какво духовно благо, то нам га пустоши и лишава нас његове користи. Шта би, онда, могло да буде погубније од те погубе, када нам узима и оно што мислимо да имамо? Тако је онај фарисеј постао мањи од цариника, јер не могаше да задржи свој језик, него њиме, као кроз каква вратанца, расу све своје богатство.
6. Па и реци ми, зашто стремиш људској похвали? Не знаш ли да она ишчезава као сенка или и нешто још ништавније од ње, као да плине ваздухом? Људска природа ионако је превртљива и непостојана и исти ти који сада хвале, сутра куде истога човека. А са Божјим судом никада се то не може догодити. Не будимо, дакле, неразумни, и не варајмо се узалуд. Чинимо ли шта добро, ако није само због тога како бисмо испунили заповест свога Владике и да само Њему јединоме постанемо знани, ни због чега труд подносимо и сами себе лишавамо плода. Онај који твори некакво добро како би га ловила људска слава, успео он да је окуша или не – а често бива и да све чинећи ради ње не узмогне да је достигне – домогао је се, дакле, или не, овде је примио довољну награду и тамо никакво уздарје неће за то добити. Зашто? Зато што је унапред самога себе лишио славе Судијине, претпоставивши садашње будућем и славу од људи суду праведнога Судије. А ако чинимо нешто духовно само зато да бисмо угодили једино оном Недреманом Оку, пред којим је све наго и откривено, и ризница ће наша неприкосновена остати и награда нетакнута и добра нада већ овде пружиће нам велику утеху; а осим тога што се та награда чува у неприступачној скривници, и људска би могла да уследи слава. Па управо тада је највише и имамо, када је презиремо, када јој не тежимо, када је не гонимо. И зашто се чудиш ако се то догађа код оних који следе духовну философију, када и код оних који теже светским стварима већина се управо гнуша оних који желе добар глас од људи и презиру их, а пронаћи ћеш да им се многи и подсмевају због тога што стреме празној слави? Шта би могло да буде јадније од нас који следимо духовно, ако будемо, слично таквима, жудели за добрим гласом од људи, не задовољавајући се само похвалом од Бога? Тако и Павле каже: Његова похвала није од људи, него од Бога (Рим 2,29). Зар не видиш, љубљени, да се ни на коњским тркалиштима они који гоне коње ни не осврћу док свакакав народ седи, излива силне похвале, а ови им се ни не радују, него на јединога цара гледају који у средини седи и пазе само на његово одобравање, а презиру сву масу и преузносе се само кад их он овенча? На њих се угледајући, не држи много до људске похвале и не стреми врлини због ње, него ишчекуј суд од праведнога Судије и сав свој живот устројавај пазећи на његово одобравање, како би и овде стално храњен био добрим надама и тамо окушао вечна добра, што да и сви ми добијемо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом, [приличе] слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин.