ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ТРИНАЕСТА
 
А Адаму се не нађе помоћник подобан њему. И метну Бог иступљење[1] на Адама и овај заспа. И узе једно од ребара његових и испуни плоћу место тога. ? сазда Бог од ребра, које узе од Адама, жену. (Пост. 2,20-25)
 
1. Много сам вам захвалан што сте јуче са великом преданошћу примили наш савет и што не само да се нисте озловољили због дужине беседе, него сте ме до самога краја тако пратили да сте сачували живу жељу за слушањем. Отуда су и наше добре наде да ћете на делу испунити наш савет, јер ко са толиким уживањем слуша, јасно је да ће бити спреман и да то оствари. И ваше садашње сабрање може, иначе, да буде знак вашега душевног здравља, јер као што је глад знак доброг телесног стања, тако би жудња за божанским изрекама могла да буде најпоузданији показатељ душевнога здравља. А будући да се плод ваше ревности пројављује испуњењем послушања, хајде да и ми плату, коју јуче обећасмо, предамо вашој љубави. Ову духовну поуку називам платом која може и мени који је дајем да увећа имање и да вас који је примате обогати. Јер духовно је све такво, а то није могуће када је реч о чулним стварима. Тамо онај који да – умањи своје имање и онога који прима учини имућнијим. А овде није тако, него и онај који је дао управо ће тиме чак увећати сопствено богатство, а и онима који приме имање се умножава. Пошто смо, дакле, и ми спремни на захвалност, а и ви, намерни да примате ово духовно благо, само што не развисте крила ума, хајде да испунимо обећање и да вам платимо тиме што ћемо се поново прихватити онога што је даље читано од блаженога Мојсеја. Ваља нам изложити оно што је данас прочитано, да бисмо га тако, помно испитујући богатство смисла сакривено у речима, положили пред вашу љубав. Чули сте како Божанствено Писмо мало пре каза: А Адаму се не нађе помоћник подобан њему. Који је смисао тога што је тако рекао – а Адаму? Зашто је додао везник [“а”]? Није ли било довољно рећи – “Адаму”? Ми се то не трудимо да испитамо просто из излишне ревности, него како бисмо вас научили да, све брижљиво испитујући, не претрчите ни преко кратког израза, нити преко иједног слога који лежи у Божанственим Писмима. То нису само речи, него речи Духа Светога и зато је и у једном слогу могуће наћи велику ризницу. Зато, молим вас, добро пазите – нека нико не буде одсутан, нико сањив, сви ми дајте будан разум. Нека нико не блуди мишљу и не довлачи овамо са собом житејске бриге, него нека, мислећи на вредност овога духовног скупа и на то да ми кроз пророков језик слушамо Бога који нам се обраћа, слуша и напрегне ум, да ниједно семе које вам ми сејемо не би доспело на камен или крај пута или крај трња, него да би све посејано на добру земљу, широм вашега срца, могло да вам донесе обилан плод и да умногостручи оно што ми посејасмо. Него, да видимо, дакле, шта нам каже ова употреба везника. А Адаму се, каже, не нађе помоћник подобан њему. Гледај колико се тачно изражава Божанствено Писмо. Рекавши: А Адаму се не нађе помоћник, није се зауставило ту, него додаде: подобан њему, указујући нам тиме на разлог из којега је додало везник. Мислим, додуше, да они оштроумнији међу вама већ предвиђају шта ћемо рећи. Али будући да треба свима вама да дамо општу поуку и да свима буде јасно шта говоримо, хајде да вам кажемо зашто је тако речено. Али мало се стрпите. Као што се сећате, раније нас је Божанствено Писмо, рекавши: Начинимо му помоћника према њему, одмах обавестило о стварању звери и гмизаваца и свих других бесловесних, јер каза: И начини Бог још на земљи све звериње и птице небеске и приведе их Адаму да види како ће их назвати. А он им као господар свима нарече имена и свакој врсти звери и птица и свега бесловесног одреди властито име по датој му мудрости, да бисмо ми, дакле, знали да је свака твар, макар и испуњавала неку службу и олакшавала му напоре, ипак бесловесна и у великој мери далека човеку и да не бисмо мислили да за њих [Господ] каза: Начинимо му помоћника. Макар и помагале и биле од велике користи служењем човеку, ипак су бесловесне. А то да помажу – може се опитно видети. Неке су погодне за пренос терета, а друге за обрађивање земље. Во вуче рало, сече бразде и на разне начине много нам користи у земљорадњи, магарац нам, опет, много служи приликом преноса терета, па и многе друге бесловесне животиње служе нашим телесним потребама. И овце нам служе вуном од које правимо одећу, а козе, опет, длаком и млеком и другим што нам је погодно за исхрану. Да се не би помислило да је за њих горе речено: Начинимо му помоћника према њему, на почетку реченице Мојсеј сада каже: А Адаму се не нађе помоћник подобан њему, као да нас поучава и каже да све то беше [Богом] створено и да од Адама прими име, али да се, међутим, ништа достојно њега међу њима не нађе да му помаже. Зато [Мојсеј] хоће да нас поучи да ће се створити ново биће и да је то будуће биће које треба да се створи оно о коме говораше [Господ]: Начинимо му помоћника према њему, односно подобно њему, исте суштине као и он, достојно њега и које ни у чему за њим не заостаје. Зато овај блажени говораше: А Адаму се не нађе помоћник подобан њему, показујући нам да је, ма колико нам користиле управо бесловесне животиње, помоћ коју жена указује Адаму другачија и умногоме премашује ону.
2. Када су, дакле, створене све животиње и када примише имена од првозданога, човекољубиви Владика стаде тражити да му створи помоћника сличног њему, па Он Који све устројава ради онога кога створи и Који је целокупну ову видљиву творевину ради њега привео у битије, уз све остало и жену ствара. Гледај само како нас подробно [Писмо] обавештава и о саздавању тога створења. Поменувши да [Господ] жели да му начини помоћника сличног њему и рекавши горе: Начинимо му помоћника према њему, и овде каже: Не нађе се помоћник подобан њему, па зато из његове суштине ствара њу и каже: И метну Бог иступљење на Адама и овај заспа. И узе једно од ребара његових и испуни плоћу место тога. И сазда Господ Бог од ребра, које узе од Адама, жену и приведе је Адаму. Велика је сила ових речи које превазилазе свако људско поимање и њихову величину није другачије могуће докучити до сагледавши све очима вере. И метну, каже, Бог иступљење на Адама и овај заспа. Гледај колико је разговетна поука. Овај блажени пророк, или боље Дух Свети његовим језиком, помену обоје [и иступљење и дубоки сан] учећи нас о следу збивања. Метну, каже, иступљење на Адама и овај заспа. Нити је то било просто иступљење, нити је сан био обичан, него када је премудри и благоискусни Творац нашега рода намерио да узме једно од његових ребара, да му не би то причинило бол, па да после тога не би био озловољен према оној која настаје из њега и замрзео, сећајући се бола, саздавано биће, [Господ] га у такав сан уведе, наложивши на њега иступљење и давши да он буде опхрван нечим попут обамрлости, да не би осетио ништа од тога шта се збива, па као врхунски уметник узе шта треба и испуни шта недостаје, те оно што је узето тако устроји по Своме човекољубљу. Метну, каже, иступљење на Адама и овај заспа. И узе једно од ребара његових и испуни плоћу место тога, да не би када се прене из сна приметио што се збило по томе што му недостаје, јер ако није знао то у трену одвајања [ребра], могао је ипак да види шта се догодило после. Да му, дакле, не би одвајањем причинио бол и да га не би потом то што га више нема ражалостило, [Господ] и једно и друго тако устроји, те и ребро одвоји без бола и испуни шта недостаје и ничим не допусти да Адам осети шта се догодило. Узевши, дакле, то ребро, од њега сазда Господ Бог жену. Чудно је ово што је казано и потпуно недокучиво људском разуму. А све је Владичино такво. Ни то није мање од онога да је човек начињен од праха. И гледај снисхођење Божанственога Писма – којим се изразима послужило због наше слабости. И узе, каже, једно од ребара његових. Не примај те речи на људски начин, него њихову грубост припиши човековој слабости. А да се није тако [Мојсеј] изразио, како бисмо ми могли да упознамо ова неизглаголива тајанства? Немојмо се задржати само на речима, него на све богодолично мислимо као [на оно што се односи] на Божје, јер узе и слично томе казано је због наше слабости. Гледај како је и овде опет прибегао истом обичају, као и у вези са Адамом. Као што тамо и једном и двапут и више пута рече: И узе Господ Бог човека, ?о?а сазда и опет: И рече Господ Бог: начинимо му помоћника према њему, тако и сада каже: И сазда Господ Бог од ребра, које узе од Адама, жену, а пре тога горе: И метну Господ Бог иступљење на Адама, да би ти сазнао да ове речи не носе никакво разликовање Оца и Сина, него се Писмо [управо] због тога што Обојица имају једну суштину послужило именима без разлике. Ето, дакле, и у вези са стварањем жене држи се истога обичаја, па каза: И сазда Господ Бог од ребра, које узе од Адама, жену. Шта би овде могли да кажу јеретици који би да све испитују и мисле да су докучили рођење Творца свега? Који ум може то да испита? Које срце да појми? Једно ребро, кажеш, узе? Па како из њега једног цело биће сазда? И зашто кажем – како из њега једног сазда цело биће? Реци ми како се то одвајање догодило? Како га овај није осетио? Али тешко да ћеш и на шта моћи да ми одговориш. То једини зна Онај Који је савршио стварање. Ако, дакле, ми не постижемо ни оно што нам је ту и што се тиче стварања бића које је једнога рода са нама, колико ли би било безумље и лудило испитивати оно што је до Творца и говорити да смо разумели оно о чему ни бестелесне и божанствене силе немају тачно знање, него са страхом и трепетом не престају да славослове?
3. И сазда, каже, Господ Бог од ребра које узе од Адама жену. Гледај колико је Писмо одређено. Оно није више рекло “створи” (επλασεν) него сазда (ωκоδоμησεν), јер узе део од већ створенога и такорећи даде само оно што је недостајало. Зато и каже: И сазда, јер [Господ] није начинио друго створење, него је узео делић већ постојећег и од њега и начинио савршено биће. Колика је моћ Првоуметника Бога да од оног најмањег дела складно начини толике удове, да створи толика чувства и образује савршено, свецело и потпуно биће које може и да говори и да му, имајући једну суштину са њим, доноси велику утеху. Управо ради утехе то биће би створено. Зато и Павле говораше: Јер није саздан муж ради жене, него жена ради мужа (1 Кор 11,9). Видиш ли како све ради њега бива? Након окончања стварања, након саздавања бесловесних животиња које су нам погодне за храну и користе нам служећи нам, пошто је створени човек имао потребу за неким са киме би разговарао и ко може да му, будући заједничке суштине као и он, донесе и велику утеху, из његовога ребра [Господ] ствара то словесно биће и по Својој промисаоној премудрости чини га савршеним и потпуним, у свему подобним човеку, односно словесним и способним да му у право време помаже у потребама и животним околностима. Бог беше Онај Који све некаквом премудрошћу устројава. Ако ми због слабости разума не можемо да схватимо како је све постало, ипак верујемо да се све Његовој жељи повињава и да се све што Он заповеди остварује. И сазда, каже [Писмо], Господ Бог од ребра које узе од Адама жену и приведе је Адаму, показујући да њу ради њега створи. Приведе је, каже, Адаму. Пошто се ниједан не нађе међу свима другима подобан ти помоћник, ево – оно што обећах (а обећао сам да ћу прибавити помоћника који ти је сличан), испуњавам и предајем ти.
Приведе је, каже, Адаму. И каза Адам: то је сада кост од костију мојих и плот од плоти моје. Гледај овде, љубљени, како уз ону неисказану, од Бога му дану, мудрост коју нам је показао тиме што именова толике врсте бесловесних животиња, он беше удостојен и пророчкога дара. Управо нас због тога горе поучи овај блажени пророк како га, поред сна, обузе и иступљење, тако да он уопште не осети оно што се збива – да би се ти, чувши да је [Адам] сада, видевши жену, тачно објавио шта се догодило, тврдо уверио да он то говори пророчким духом и просветљаван поуком Светога Духа. И он који не зна ништа од тога шта се збило, када је [Господ] приведе њему, каже: Ово је сада кост од костију мојих и плот од плоти моје. Један други тумач преводи уместо сада је – ово је једном,[2] показујући да се само сада то збило и да никада више неће бити таквог стварања жене. Сада, каже, од мужа поста жена, а касније неће бити тако, него [ће постајати] од жене муж или, још тачније, не од жене, него садејством њих обоје, као што и Павле каже: Јер није муж од жене, него жена од мужа и није саздан муж ради жене, него жена ради мужа. Тако је, али те речи, рећи ћеш, показују да је жена постала од мужа. Али стрпи се, па ћеш добити јасну поуку из овога што следи. [Свети Павле] каже: Више [у Господу] није ни муж без жене, ни жена без мужа, учећи нас да ће се убудуће и жена и муж стварати састајањем њих обоје.
4. Затим, да би се уверио у тачност његовога пророштва и како то што он рече светли до сада и светлеће до самога краја, чуј и даље: Она ће се назвати жена[3] каже, јер од мужа свога би узета. Зато ће оставити човек оца свога и мајку и прилепиће се жени својој и биће двоје једна плот (εις σάρκα μιαν). Јеси ли видео како нам је све открио, све тачно објављујући својим пророштвом? Она ће се, каже, назвати жена, јер од мужа свога би узета и поново нам дозначује да мисли на одвајање ребра. Објављујући затим оно што ће се тек догодити, он каже: Зато ће оставити човек оца свога и мајку своју и прилепиће се жени својој и биће двоје једна плот. Откуда му је само, реци ми, ово дошло да каже? Откуда је знао будуће и да ће се људски род умножити и да ће бити састајања мужа и жене? Оно се појавило након преступа, јер до тада они као ангели обитаваху у рају, нераспаљивани жељом и неопседани другим страстима, непотчињени потребама природе, него у свему саздани непропадљивим и бесмртним, па немаху потребе ни да се покривају одећом. А беху, каже, обоје наш и не беше их стид. Пошто још не уђоше грех и преслушање и јер беху обучени у славу свише, они се и нису стидели. А након преступања заповести, уђоше и стид и свест о наготи. Откуда му то, реци ми, дође да каже? Па није ли јасно да, пре преступа причастан пророчкоме дару, све то гледаше духовним очима? На ово вам сада не указујем без разлога, него да бисте већ ту увидели и преизобилну љубав Бога коју Он пројави према човеку дарујући га на почетку ангеоским животом и небројеним добрима, па га уз све остало удостоји и пророчкога дара. Када видите зато након толиких доброчинстава човекову небригу, немојте више преносити на Бога кривицу, него све приписујте њему. Управо сам он себи постаде крив за сва зла, како ћете после видети, за то што је лишен толиких блага и за казну коју због непослушања претрпе. А када се сетим у каквом је стању пребивао, а чиме га Владика дарова, указавши му тако штедру милост, и како прво, пре него што га сазда, ради њега створи и цео овај тварни свет, па онда и њега, да би, поставши, уживао у свему видљивом, а онда заповедивши да постане рај пожеле да он тамо обитава, одвојивши га од бесловесних животиња и давши му власт над свима, наложи му да као неки господар свима као слугама и послушницима надене имена, па затим, јер [човек] сам беше и беше му потребан неки помоћник који има исту природу као он, ни то [Бог] није пропустио [да му учини], него створи жену на начин на који је Сам изволео, повери му је и уз све то дарова га и пророчким достојанством и, после тих неизрецивих доброчинстава дарова га и главним – ослободи га свих телесних брига, не дозволивши ни да потребује одећу нити шта друго, него, како рекох, изволевши да он као земаљски ангео обитава на земљи – када, дакле, о свему томе промишљам, поражен сам и Владичином љубављу према нашем роду, и људским немаром, и ђаволовом завишћу: јер зли демон није поднео да гледа ангеоски живот у људском телу.
5. Него да не бисмо превише развукли беседу, ако је угодно, одложивши [тумачење] које се тиче наговора лукавога демона за касније, овде ћемо је прекинути, позвавши вашу љубав да тачно запамтите ово што је речено и да о свему промишљате, како бисте то утврдили у својим умовима. Јер ако се непрестано подсећамо на добра Божја које је учинио нашем роду, и сами ћемо бити захвални и то ће нам бити највећи подстицај на путу добродетељи. Који памти доброчинства Божја, јасно је да ће се постарати да се не покаже недостојним, него ће толику ревност и благоразумност показати да се и других удостоји. Милостив је наш Владика и када види да смо захвални за оно шта већ имамо, велику и изобилну благодат спушта на нас и удостојава нас још и већих дарова, само ако ми, старајући се за своје спасење, не траћимо улудо време и не гледамо на то је ли већ прошла половина свете четрдесетнице, него да ли смо у том времену урадили шта добро и јесмо ли исправили неку од мучних страсти. А ако намеравамо да, слушајући свакога дана духовну поуку, исти остајемо и не напредујемо у врлини, нити да изгонимо сваковрсно зло из својих душа, не само да никакву корист нећемо имати, него ћемо још претрпети и штету. Јер када неко и окусивши толику бригу никакву корист не стекне, самом себи распаљује већи огањ геенски. Зато вас молим, макар преостало време поста искористимо како ваља и сваке недеље, а још боље свакога дана, сами себе испитујмо и слабости изгонимо из својих душа, подухватимо се стицања врлина, како посаветова пророк [Давид], и отклонимо се од зла и ходимо по врлини (Пс ЗЗ,15). Јер то је истински пост. Који је гневљив нека ту мрску страст благочестивим разумом изгони из своје душе, а нека се приљуби кротости и благости. Који је немаран и разуздан и са дрскошћу гледа на телесне лепоте, зауздавши своју помисао и у срце уписавши закон Христов – Који је погледао на жену са жељом, већ је починио прељубу са њом у срцу своме (Мт 5,28), нека бежи од страсти распусности и подвигне се на целомудреност. Који је брзоплетог језика и говори све шта му падне на памет нека се угледа опет на блаженога пророка и нека говори: Постави, Господе, стражу на уста моја и двери као ограду око усана мојих (Пс 140,28). И нека никада не говори без расуђивања, него нека слуша Павла који каже: Свака вика и гнев и хула и сквернословље и ругање да су далеко од вас са сваким злом, и опет: Ако има нека добра рен за назидање потребног, да донесе благодат онима који слушају (Еф4,31).
6. Нека сасвим бежи и од клетви, слушајући забрану Христову: Речено је старима: не куни се лажно. А ја вам кажем да се не кунете уопште (Мт 5,33-34). Не говори ми онда: “Кунем се у правди”, јер не сме се клети ни у правди ни у неправди. Чувајмо, дакле, уста чистима од клетве и од свега тога ограђујмо и свој језик и уста и разум, да се не би унутра рађала нека лукава помисао, нити се језиком произносила. Затварајмо чврсто и уши, да не бисмо примали ништа некорисно, као што блажени Мојсеј налагаше, говорећи: Слух сујетан не прими (Изл 23,1). И блажени Давид, опет, говораше: Онога који говори клевету на ближњега својега изгоних (Пс 100,5). Видиш ли, љубљени, колико нам је потребно да бдимо, колико да се трудимо око врлине, како нам и ситница пренебрегнута носи пуну опасност? Зато и на другом месту вапијаше блажени Давид, приговарајући ономе који то чини: Седећи против брата свога злословио си и на сина мајке своје метнуо си саблазан (Пс 49,20). Ако тако оградимо све своје удове, моћи ћемо и да се пренемо на дела врлине и да језик упослимо славословљем и славопојем Богу свега, уши слушањем и учењем божанских изрека, разум схватањем духовних поука, руке не грабежом и похлепом, него милосрђем и доброчинствима, а ноге да не иду у позоришта и на хиподроме и на шкодљиве призоре, него у цркве и домове молитве и гробнице светих мученика, како бисмо, од њих благослов добијајући, сами себе учинили недохватнима за мреже ђаволове. Будемо ли о томе бринули и о сопственоме спасењу, моћи ћемо и корист од поста да добијемо, и да избегнемо замке ђаволове, и да велику наклоност свише привучемо, па и сви нека је окушамо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом [приличе] слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.
 

1. Грчки “εκστασις”, слов. “иступление”.
2. Νυν, уместо “τоύτо άπαξ”.
3. Односно “човечица”, јевр. ишша.