Омилије

ОМИЛИЈЕ

ВАСКРС У ТУЂИНИ

… Распет је за нас, мучио се, био погребен … и ускрсао трећи дан, као што је писано…
А деветнаест векова после тога, милиони потргоше мачеве, да одбране истину, за коју је Он на крсту издахнуо: да и малима, и незнатнима, даду пуну слободу и једнакост, и прими их у братство, као да су велики и силни.
И две године траје рат, крвав и свиреп, рат какав свет није запамтио. Заљуљали се океани, запалиле планине, оживеле пустиње, побеснели народи од истока до запада, од севера до југа, ухватиле се у самртнички коштац не војске, не народи: с белим и крвавим пенама носе се најјаче расе светске, јуначки се носе на земљи и под њом, на страшним таласима и у небесним висинама.
И гину. Гину сваки дан десетине хиљада; гину седе и прослављене војсковође високи државни достојници и уметници и научници светскога гласа; гину браниоци и храниоци домова, гину млади витезови свежи као росне капи, милионе граби црна земља, милионе гута несито море; милијарде су прождрли ватра и вода, два крвника, две слуге, које се тако чудно сложише, да тамане своје господаре.
Минути уништавају што су векови стварали. Бесповратно пропадају славна дела људскога ума и духа; варварски се ниште научни радови, културни споменици, уметнички узори, који су хиљаде година трајали и многобројне нараштаје задахњивали и потстицали на бесмртна дела.
И тако тече час за часом, дан за даном, месец за месецом, готово пуне две године и не зна се, колико ће се и каквих средстава пронаћи, да човек убије човека.
А кад су се и океани до дна заљуљали, како је с тобом, вечито бурно море, напаћени и јуначки народе српски?
На овом лепом острву, пристаништу брода наше нове величине, има једно скривено месташце, које је стара прича уметнички окитила. Бродоломник Одисеј, десет година одвојен од свога дома, због Тројанског рата, после многобројних невоља, после највећих опасности, кад су му све наде на спасење биле угушене, по Божјој милости избачен је таласима на то месташце. Нашла га је краљева кћи Навсика и повела у дом оца свога. Гостољубни краљ мирног Фејачког народа, славни Алкиноје, љубазно је овде у Крфу, примио незнана госта у свој двор, а када је дознао ког је рода и племена, дао му је дарове, лађу и пратиоце, да га одведу дому, у бреговиту Итаку.
Тако вели прича.
А истина, жива истина казује:
Џиновска борба, која је цео свет потресла, затекла је један мали, напаћен али Јуначки, народ, кад је, у испуњењу заветних идеала, већ био изгубио велики број најбољих својих синова. И он је опет скупио своју заморену снагу, и славно одбио једног непријатеља, који је на бојишту био двапут јачи и по броју и по убојној спреми. Али кад једнога одби, притече у помоћ још један, јак, осион, одморан, и не будући опет уверени у победу, позваше и трећег, који угуши глас савести своје, издаде свој род и мучким ударцем зададе тежу рану од оних већих и силнијих.
Поче неравна борба – низ нових славних дана и славних спомена; много је груди било са сто срдаца, и много се имена овековечило, али ни малени храбри народ није могао учинити оно, што премаша човекову снагу. Уложивши све што се могло уложити, и давши све што се могло дати, храбри браниоци нађоше се ван граница своје отаџбине. И тада поче један нечувен и невероватан пут. Три стотине хиљада војника невољника, с краљем и краљевим сином, с владом, све оно што је представљало и представља биће државно, крете се путевима и распутицама, непролазним кланцима, дивљачким гудурама, глибовитим мочварама и варљивим морем, да се прикупи, да се уреди, да се припреми за самртни удар, који ће задати непријатељу…
Ти си, напаћени народе, нов, живи, Одисеј; твоја је судба чудно слична са судбином јелинског бродоломца. Опасности, кроз које те је Провиђење провело, нису мање од оних, што су њега на путу сретале. Колико си пута, у пакленој ватри, смело гледао смрти у очи, борећи се с надмоћнијим непријатељима, и одолевајући оловној киши, громовима, бреговима, кршевима, ветровима, пљусковима! Пробијао си се кроз дивље крајеве, у којима те заседа чекала иза сваког жбуна, и пробио си се; гладовао си, и мушки си издржао; мамили те, као Одисеја сирене, заводљиви гласови непријатеља наших – и оних несрећника које су ти гласови у пропаст завели – да напустиш заставу, под којом си се толике године храбро борио, и ниси поклизнуо; непрестано си висио измећу бити и небити, и ниси ни часа губио поуздање, и најзад, ево и тебе на гостољубивом острву мирних Фејача, да прибереш снагу пред полазак у отаџбину. И буди уверен, народе мили, да те исто чека: и теби ће први покрет са овог лепог острва бити ка тужним и поробљеним домовима, који нас сваког дана са сузама и уздисајима изгледају, чекајући да им донесемо слободу.
* * *
У туђини прослављамо дан, на који је освећен крст, символ мучеништва, али и васкрсења. Са крста је Божји Син извојевао победу својим узвишеним начелима; у знаку крста победио је пре толико векова велики Константин, син нашег поробљенога Ниша; у знаку крста скоро, врло скоро ћеш победити и ти, измучени браниоче прегажене отаџбине, ти, који свој тежак крст годинама носиш мушки и јуначки.
На освитку дана, када се смрћу смрт поправља, у зори васкрсења наше нове славе и величине, далеко од најрођенијих, али опет сви као најрођенији, поздравимо се простим а значајним поздравом:
Христос васкрсе!”
Христос васкрсе мученицима за правду, за слободу, за славну отаџбину.

“Српске новине”, Крф, 1916. г.