Питање:
Драги оче, када је човек незадовољан оним што му се дешава, труди се да га промени мењањем себе, па разговором са другима, и то не води решењу долази до секирације и депресије што је код мене случај. Ја сам у браку са човеком за кога сам се удала из љубави и венчани смо у Цркви. Иначе посвећени смо Богу, читамо стално књиге светих отаца, и посећујемо Цркву не баш редовно као што би требало али идемо. По темпераменту смо доста слични, наши ближи пријатељи кажу да смо као брат и сестра (доста смо брзи, у афекту користимо тешке речи, а после као да ништа није било) . Бог нам је дао сина који има 16 месеци и прави је анђео. Живимо у заједници са његовим родитељима који су изгубили девојчицу када је имала 9 година а мој супруг је тада имао 4. Људи су преко леђа пребацили у животу тешку тугу и бол и Богу хвала што су нормални, ја сам покушавала и даље покушавам да останем присебна на неке њихове коментаре, али некад ми је језик брзи од памети па одговорим и ја. Код нас је главни проблем разлика у годинама и то што када је викнем по моје дете и нешто му недам они се буне и то схватам због њихове ситуације, али не ћутим увек. Стари као стари воле да се мешају свуда, а ми млади као млади би волели већ да и ми имамо своју реч јер имамо и породицу зрели смо, ја имам 25 а супруг 28 година. Супруг док није радио често се свађао са њима, а сада пошто скоро целог дана није кући дође једе, ни 1 сат не буде са њима и готово све је ок. Али сада сам ја кући по цео дан са њима, у задње време сам почела да му причам дешавања у току дана и осећам се као гунђалица, покушала сам прво да разговарам отворено са свекрвом, али она каже да ја не дозвољавам реч да ми се каже, да треба да се понашам као зрела зена, мајка, супруга, да поставим мужу да једе када дође с посла, када одем до другарице без детета, што се ретко деси, нормално одмах индиректно пребацивање. Најтеже ми пада што мој муж када му се вози бицикла, он иде, када му се трчи – трчи, када хоће да легне слободно уради, и има неки свој свет који кроји према својим жељама има, ништа у кући не ради и каже да он ради на послу и да је уморан. Он је један диван човек, али због онога што се десило у животу његових родитеља много су га штедели и на неки начин умазили. Желим да знам да је мени света његова покојна сестрица, и да то страсно поштујем, али оче много сам постала и нервозна и незадовољна, вичем по дете стално и раздражљива сам пуно. Свог супруга много волим, али понекад осетим презир, јер му се изјадам, у очекивању да отворено поразговара са родитељима и на леп начин реши проблем, пошто ја нисам могла, али он успут када се деси неки случајан разговор само одбруси и проблем и даље стоји. Постоји могућност да пређемо на спрат куце да живимо али мислим да ће и даље бити исто. Моја најбоља пријатељица каже да треба све то да решим са мужем, јер у ствари је он тај кога они штите и за кога су нормалне неке ствари у животу које за мене нису. Али ја када код поменем мом супругу проблем, ми се посвађамо, његове родитеље желим да поштујем јер су ако ништа друго старији. Извините оце на дужини питања али бих волела колико толико да схватите ствар.
Унапред вам хвала С поштовањем Ивана
Ивана
Одговор:
Драга Ивана, Нисам баш сигуран да ли си желела да питаш или си само изнела констатацију, односно да си желела да се некоме повериш. Да би неко победио депресију или секирацију како ти рече, мора са собом да рашчисти, односно да испита себе на прави начин. Од следеће недеље имамо сви прилику да “полажемо испит” кад почиње Часни васкршњи пост. Уз пост сваки човек треба да покаже сву своју љубав према ближњима и свима другима који нас окружују. Све ово што си написала показује да си ти на некој прекретинци где показујеш и љубав и мржњу истовремено зато мораш да испиташ себе коме “царству” припадаш. Мислим да би било добро да после прве недеље поста одеш код твог свештеника код кога се причешћујеш и да му све лепо изнесеш, односно да се исповедиш најискреније да све што ти је тешко избациш из себе, и онда примиш Св. Тајну Причешћа која ће ти бити на спасење ако искрено очистиш и душу и тело. Тело кроз пост, а душу кроз покајање. С поштовањем о.Драган
