Односи пре брака?

Питање:
Поштовани оци, ако се сложим да је секс пре брака блуд, опет је данас тешко, ако неко студира, онда је бар до 22. године завистан од родитеља, а брак, бар по мом мишљењу, подразумева и материјалну независност, значи, треба да се са дечком 5 година само држим за руке, што је можда подвиг, али је јако тешко а није баш ни здраво. Значи, на момка не смем да помислим до краја студија? Или треба да уђемо у брак а да нас родитељи и даље издржавају? Даље, знам да црква не подржава планирање породице, али како може зена да има посао и неку каријеру и, рецимо, седморо деце? У реду двоје, па и троје, али ја волим и да радим, волела бих да имам децу, и чему ове моје студије, ако то знање нећу употребити на послу? Пуно поздрава и извините ако су питања непријатна, ово ме већ дуже времена мучи.
D.

Одговор:
Драги…? Што се не бисте сложили да је данас секс пре брака грешка (“блуд” – заблуда у својој одлуци) ? Има ли било шта да то може да оспори – камо среће? ! Бог је замислио човека пре свега бестрасног и светог, и његов полни живот требало је да буде свет, те потреба само за рађањем, јер он тада није имао нужност да упражњава секс ради “уживања”. Уживања у чему – у блату? У психи ондашњег бесмртног човека полни акт је био бесмислен, јер није са собом носио страст, тако да му не би било јасно зашто то мора да ради а да не планира нови живот, који је опет из предела Божјих. Такво преживљавање уопште није постојало, али постојала је светиња људске личности и заједничког живота, где се тело физички није малтретирало нити скрнавило мењањем партнера (“потражњом праве љубави”) , које, по правилу, са собом носи психофизичке последице на нас цео живот. Бог је чувао крајњу интимност за човека (па и после пада) , и није дозволио инвазију тела људи који нису планирани да буду део тог једног тела – светиње Тајне брака. Бог жели да ничим не умрљамо праву љубав у светом браку. Наравно, Он то жели – а ми мудрујемо преко Његових жеља. После сазнања да је човек постао го, његов Творац уређује норму правилног живота – Закон, и ми треба да га у послушању поштујемо. Мени уопште није јасно зашто је данашњи факултет мерило успешног живота, или пак гарант доброг а пре свега правилног живљења? Ми смо нација са великим степеном “образованости” (читај: размажености) , која у свом свом гордом сазнању није способна да креира економију, а још мање способна да се врати на економију наших природних потенцијала (“на опипљиво”) , а што је најжалосније и апсурдно, то је да ти “образовани” људи илузорно живе у великим материјалним ишчекивањима да ће их неко са стране економски спасти (да им се просто да) . Неко други треба да дође и поправи све наше проблеме – која гордост и лењост; које нехришћанско схватање живота, а најмање професионално које треба да пружи једна реална образованост? Села нам изумиру због каузално повезаних проблема. Млади остављају земљу, и на њу гледају са презиром (и на своја села) , и јуре у градове не питајући за цену, а цена је: понизно нуђење, наметање и лутање у немаштини; сналажење у проституцији; удаје из економских разлога а не љубави, и то све за собом носи психофизичке последице и разочарања која се касније лече алкохолом и наркоманијом и тако се завршава у хедонизму. Младом мушкарцу је још теже, јер иако постоји жеља да се организује на опипљивим економским потенцијалима које наша средина ван градова пружа, има врло мале шансе да се ожени и развије стабилну породицу, тако и унутрашњи мир, који му је потребан за даљи успех у свом раду. Не сумњам ни за један трен да данашња Српкиња са својим схватањима успесног живота (тесан једнособан или двособон стан, али у граду) носи велику одговорност за то што духовно, економски и као нација изумиремо. За девојку ван градова то је животни циљ и “каријера” – мало крова над главом и асфалта. Зар није Господ решио ту Васу дилему? Ако погледате свештену историју рода људског – Свето Писмо, видећете да је Господ знао за тај Ваш проблем, па је благоустановио да се сексуално зреле личности венчавају када им је време (“здраво време”) , и девојка од 20 година у свим културама сматрана је за баба-девојку (скоро до јуче) , а за мушкарца прва половина двадестих за уседеоца. Данас ће свако рећи, па то је нездраво, а Ви само што поменусте да је “нездраво” да дечка држите за руке до 22 (или 26 ако буде лошији ученик) . Зашто тако “рано”? – зато што је већ тешко да се уздржава, јер и св. ап. Павле саветује да је боље да се женимо него да се успаљујемо. То је оно што Бог жели од нас, а друго је шта ми очекујемо и како планирамо овај прекратки живот. Сексуална револуција и феминистички покрети су постепено самоубиство, али њихове последице се откривају касно. У психи како деце тако и родитеља “факултет” је покушај стварања будућег раја на земљи људским планирањем (мистична реч “каријера”) којег никада бити неће, него, напротив, ствара се пакао. И ово Ваше питање садржи неке примесе ада – огорченост, безнађе, љутњу на Бога и на Његову установљену норму нашег живота; страдања у мукама од уздржавања, или блудодејствовања али са осудом савести – то је тај немир који подрива насу душу. Велика су очекивања од овог земаљског живота, и зато постоје огромна улагања, у која многи улажу и своје душе да ли би како створили добру “каријеру”. Добар живот је на овој суровој земљи релативан појам, како код богатих тако и код сиромашних, где код сиромашнијих (смиренијих) постоји мирнији живот, јер су мања ишчекивања у већој израженој благодарности Богу, док код богатијих већа су очекивања а мања благодарност Богу, јер се увек тражи више, и више, и ти људи никада нису задовољни. О томе сведоче велика ломљења, тј. самоубиства, и психијатријске терапије чији су клијенти најбогатији овога света, зато што су и поред свега тога што имају и даље несрећни у овом животу без смисла. Смисао живота је да испуњавамо вољу Божију, да се волимо и у љубави све градимо, а пре свега да схватимо да је ово све пролазно и да не треба такве огромне жртве да се улазу у смртно и трулежно. Ваша младост и љубав су прескупе жртве за ту апстрактну реч “каријера”. Факултет? Ко вам са њим гарантује материјално (каријеру) било где на овој земаљској кугли? Начин размишљања у овом питању мени говори да пишете у “домаћим” условима живота, јер у земљама Запада “студирање” не значи пасивно битисање (а посебно оно вечито студирање) , него млади људи од прве године својих студија почињу са самоиздржавањем, и није мали број оних који већ оснивају породицу. Поред студија студирају и навику да раде, и нема те социјалне државе која ће да им “гарантује” посао, него ће га они сами тражити и колико су способни и наћи. Дакле, ко вам гарантује посао, стан, паре после факултета – да би се ви венчали и законски родили децу, тј. били независни од родитеља? Нико. Онај ко до 24. године зависи од родитеља, док његови вршњаци у неким земљама већ имају изграђену радну личност и поштовање према зарађеном, тај се никада неће научити да се самоиздржава и увек ће да виси о врату својих родитеља, које по природи богоодступности све мање и мање поштује. Чиме оправдавате ваше схаватање да ваши родитељи треба да вас издржавају у 22, а богме много чешће и у каснијим годинама? То је тај синдром социјал-комунизма који је остао у психи несрећних православних Словена (наравно, то је и био план да нам униште светињу живота у Цркви) . Времена су тешка а долазе још тежа, и ако једини “живи факултет” остане пасиван – Српска црква, и не ухвати се у коштац са овим огромним проблемима, ми смо пропали у сваком погледу. Црква није организација (“канонолог”) која тумачи каноне а свештеници њени “правници”, да говоре то ваља а то не ваља; него она још од малих ногу припрема човека да он изгради свој правилни однос према школи, послу, љубави, породици… 50 г. она је била одсустна из душа ваших генерација (кроз ваше родитеље) и није реално да одједном разумете њену мисију а да се не љутите на њу (и наше свештенство од тога страда) . Њена мисија је стихијско утицање и образовање на “поновном рађању човека” (оно што је Господ рекао Никодиму) да поштовањем Божјих закона изгради овоземаљску срећу са таквим високим степеном разумевања овог живота, да ће се човек лакше снаћи у било којој невољи, у светом сазнању да та срећа тек почиње у суживоту са Богом, у Његовом царству славе, мира – тога што највише недостаје у овим нашим душама. Момка за руку и у цркву по Благослов Божији, и са мало вере све ће Он то лепо да уреди. Желећи вам тај мир и сва друга блага од Господа, Ваш о.Љубо