ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ПЕСМЕ:
 
НА КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБА
МАЈКА ПРАВОСЛАВНА
ЗА СПОМЕНИК У ПРКОСУ
НОВИ МУЧЕНИЦИ ПРАВОСЛАВЉА
ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ
 


 
НА КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБА
(Народна песма)
 
На Кордуну гроб до гроба,
тражи мајка сина свога.
Нашла га је, на гроб клекла
и овако сину рекла:
“О, мој сине, радост моја,
гдје почива младост твоја?”
Отац плаче, мајка цвили:
“отвори се, гробе мили”.
Гробак се је отворио,
син је мајци говорио:
“Не плач’ мила мајко моја,
тешка ми је суза твоја.
Тежа ми је суза твоја,
него црна земља моја.
Иди, мајко, јави роду,
да сам пао за слободу.
Кажи, мајко, кажи роду,
да се бори за слободу.
Хајде, мајко, дому своме,
не долази гробу моме”.
 
МАЈКА ПРАВОСЛАВНА
 
Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
– Ох, та кућа биједна!
Тражећ оком и рукама коливчицу малог Јове,
Иконицу Светог Ђурђа
и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел,
све прогута чађа тавана,
Ти, сломљена крепка грана,
најбеднија међ женама,
Мајко православна!
 
Јеси ли се находала ногама што једва носе,
-Ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Рулгу, краву своју,
Краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л је вуци растргоше, ил је сакри шума травна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и млиеко,
Мајко православна.
 
Јеси ли се заплакала над судбином друга свога,
– О друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса измлатише,
Мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он, кога срце вукло дјела вршит тешка славна,
Као хром се богаљ врати, да ти умре на рукама,
Жено православна.
 
Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
– О јамо проклета!
Гдје с гркљаном пререзаним
дјеца твоја сада леже
Покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
И боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тамна.
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
Мајко православна.
 
Блиедиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
-Бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље,
И нек траје вјековима.
Нека чују у што сада
Промјетну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
Шутиш. Блиедиш. И ореол мучеништва већ те круни,
Мајко православна.
 
У попаљеном српском селу
код Вргинмоста, јануара 1943.
 
Владимир Назор
 
ЗА СПОМЕНИК У ПРКОСУ
 
Не дигосмо ни камен усред рата
А сви смо пали од руку џелата.
Били смо некад људи, деца, жене,
А сада нисмо ни прах, нити сене.
И нико од нас ником неће доћи
У неповратној ми лежимо ноћи.
Појавимо се каткад у Пркосу
Претворени у траву или росу.
 
Стеван Раичковић
 
Напомена песника У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ српског становништва. Тог дана је од 608 житеља овог села отерано у смрт 480.
(Наша напомена: Ова песма је била састављена за споменик у селу Пркосу, али је у последњем тренутку изостављена и замењена стиховима другог песника).
 
НОВИ МУЧЕНИЦИ ПРАВОСЛАВЉА
(Из Лике)
 
Крвава је стаза, врлетна и стрма
По којој су ишли они срца чиста,
И ништа их није могло да уздрма
Да не иду храбро следујући Христа.
За праву су веру постајали жртве,
Свесни за шта своје полажу животе,
Знајући да најзад Бог подиже мртве
И да васкрсења нема без Голготе.
 
Хаџи-Недељко Кангрга
 
ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ
 
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се.
Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица.
Не могу да их отерам
из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.
 
2
 
Међу зидовима, иза затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса…
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена.
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом.
И црвена уста
Свежих храна остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.
 
3
 
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се.
А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали.
Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку.
Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Горе расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.
 
Иван В. Лалић
 
“У прошлости се нешто догодило, нешто страшно и велико, а ми садашњи имамо више или мање јасан осјећај о томе што се десило и како се десило. Тај наш осјећај гони нас да говоримо, да памћењу даднемо форму, да видимо своју сопствену патњу у зјеници ока и да будемо свједоци који морају да говоре”.
 
Станко Кораћ
Трауматично опијело
(из књиге есеја “Патња и нада”,
Загреб 1982, стр. 152)

One Comment

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .