ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
КОСОВСКИ ЗАВЕТ[1]
 
Немогуће је поменути реч Косово а да не дође до дубоког узбуђења код свакога од нас Срба. Ускоро, кроз пар година, навршиће се 600 година од знамените и трагичне Косовске битке, која очигледно, ево, још није завршена. Но сва је та вековна Косовска битка, у току свих 600 година, у знаку Косовског завета. А на тај Косовски завет подсећа нас и такорећи нагони пре свега само Косово, како раније тако и данас.
Ја не бих хтео да се ово предавање претвори у поједностављену тему “Косово данас”, већ желим да останемо на ширинама, дубинама и висинама наше хришћанске, православне теме Косовског завета. Наравно, неизбежно ће бити вратити се и на тему данашњице нашег Косова. Но да бисмо и њу могли да схватимо како треба, потребно је да читаво Косово, па и његово данашње стање, гледамо у светлу Косовског завета.
О Косову и његовом смислу, о Косовској мисли или идеји, о Косовском завету и опредељењу нас православних Срба, мучили су се, говорили и писали многи наши велики људи. Поменућу најпре сам народни геније, народног песника (тј. народне песме), затим великог владику
Његоша и другог не мањег од њега владику Николаја (Велимировића), затим предратне професоре и есејисте Милоша Ђурића и Бранка Лазаревића, књижевника Иву Андрића, нашег великог теолога оца Јустина Поповића, и на крају Марка Марковића, који живи у Паризу, и Жарка Видовића, који живи у Београду. Сви су се они мучили Косовом и писали о Косовском завету: најпре народни песник, затим владика Његош и онда редом остали до Жарка Видовића, који је недавно почео да објављује делове из своје опширне и значајне студије “Његош и Косовски завет”.
Народна песма има своје виђење Косова и Косовског завета, и то је несумњиво наше свенародно виђење, на које ћемо се одмах вратити. За Његоша сви добро знамо да је био заточник Косовског завета или, како је то рекао и написао Иво Андрић, “трагични јунак Косовске мисли”. Андрић је написао свој познати есеј на ту тему (пре рата, тридесетих година) у којем је изнео Његошеву, и уопште црногорску и свесрпску, обузетост Косовском идејом и Косовском судбином нашег народа.
Како Његош види Косово и Косовски завет свакако да би било интересантно изложити, као и то како Иво Андрић интерпретира Његоша као “трагичног јунака Косовске мисли”, али ја не бих желео да се у овом предавању задржавам на детаљима појединих тумачења Косовске идеје и Косовског завета. Моја је жеља да заједнички пођемо корак даље и спустимо се још дубље од иначе значајних тумачења Косовске идеје и код Андрића и Ђурића и Лазаревића и код осталих које сам поменуо, укључујући ту и Жарка Видовића који, истина, још није дорекао своју последњу реч.
Но пре тога треба рећи да све ове поменуте мислиоце и писце, који су се мучили великомученичким Косовом, укључујући ту и писање на ту тему епископа Николаја Велимировића, несумњиво повезује једна основна мисао, у којој су сви они мање-више сагласни. То је мисао и констатација да је читава тема Косова, нарочито његово виђење у народним песмама, уствари један самосвојни српски доживљај Хришћанства.
Тако су, на пример, Милош Ђурић, Бранко Лазаревић и Марко Марковић директно повезивали поједине догађаје из Косовског циклуса са догађајима из Христовог живота, као што су: Тајна вечера и Кнежева вечера, жртва Лазарева и Христова жртва итд. Нема сумње да у тој мисли, заједничкој не само њима него и другама који су о Косову и Косовском завету мислили и писали (нарочито Епископ Николај у књизи “Царев завет”), има велики део истине, али се мени чини да та истина није још доречена до краја, није нађен њен прави и пуни контекст, њен потпуни смисао и објашњење. Јер, откуда таква подударност између Христовог Хришћанства и, тако да кажем, српског “Косовског Хришћанства”? Ради ли се ту о неком посебном “Српском Православљу”, о посебном, нашем српском “Косовском завету” или је по среди иста стварност јединственог Христовог и нашег Новог Завета?
Тенденција тумачења Косова присутна код професора Милоша Ђурића, Бошка Лазаревића, па и Марка Марковића, а можда и код још некога од споменутих (можда чак и код Његоша), као да иде за тим да створи извесни паралелизам између Новозаветног Хришћанства и Српског Хришћанства, између Јеванђелског и Српског Православља, па да се онда, добијањем и упоређењем тих двеју сличних стварности, изведе закључак о посебно српском доживљају Хришћанства на један оригиналан, “Косовски” начин (Ђурић је то, изгледа, доводио у везу и са “античком трагедијом”, сада у српској верзији).
Међутим, ма колико у таквом приступу и тумачењу Косовске идеје, првенствено у песмама Косовског циклуса, и било реалних података и могућих закључака, остаје чињеница да се ту ипак ради о једноме двојству којесачињавајунаједној страни “Новозаветно”, ана другој “Српско” Хришћанство.
Наше пак тумачење, наш приступ Косовском завету, који ћемо даље изнети, иако понешто користи од наведеног тумачења Косова и Косовске мисли или завета, ипак је нешто другојачији и, чини нам се, више одговара чињеницама. Одмах да кажем укратко унапред, ризикујући да прејудицирам саму тему нашег предавања, да у нашем схватању и тумачењу Светосавског Хришћанства није реч ни о паралелизму, него управо о дубоком унутрашњем идентитету, о идентичности и јединству доживљаја и искуства које ћемо назвати литургијским, евхаристијским, што значи најдубље црквеним, новозаветним, јеванђелским, православним. О чему је реч?
Кратко речено: ради се о литургијском, евхаристијском приступу Косовском завету, а у таквом приступу заиста се открива истински идентитет нашег “Српског” Хришћанства, нашег Православља, или ако хоћете Светосавља, нашег српског Косовског завета и опредељења. Овај приступ могао би се назвати и есхатолошким, дакле не просто историјским, али претпостављам да израз “есхатолошки” претходно треба објаснити, као вероватно и израз “литургијски”, “евхаристијски”.
Уосталом, и многи други хришћански православни изрази и термини потребују за многе људе данас посебно објашњење, нарочито за бројне наше интелектуалце (чак и за неке са теолошким образовањем), који су стекли углавном западно образовање. Јер се дешава да наши људи, чувши извесне хришћанске изразе и термине, а не познавајући њихов православни смисао и садржај, схватају их онако како се они употребљавају на Западу, код других неправославних хришћана, и онда, наравно, настаје преношење и код нас чисто западних концепција, туђих Православљу и његовој вековној живој вери и предању.
Да бисте ме боље схватили, навешћу једну паралелу: Када су се у 4. веку Хришћанства велики црквени Оци на Истоку сусрели са грчком философијом, онда су они, употребљавајући бројне термине из грчке философије и културе, изнутра преображавали те изразе и испуњавали их другим, сасвим новим, хришћанским смислом и садржајем, тако да ови, иако формално исти, нису више имали исто значење код хришћана као код Јелина. Тако и овде треба подсетити да Православно богословље, као израз живе вере и искуства Цркве Христове на Истоку, има и употребљава бројне термине који се сусрећу и у терминологији западних хришћана, али имају своје специфично православно значење и смисао. Тако је и са изразима литургијски или евхаристијски, односно есхатолошки приступ у теологији. Није, наравно, реч о било каквој нетолерантности, него једноставно о изворном значењу православног литургијског, црквеног Предања, у којем је садржан али и изражен хришћански православни доживљај Христа и Његове Цркве, Јеванђеља и јеванђелске вере, аутентичне новозаветне истине и њеног искуства у Цркви као богочовечанској заједници.
Једном речју, ради се о православном црквеном литургијском доживљају и искуству Хришћанства, у којем се Црква и њена Литургија, а то значи истовремено и црквена вера и црквена пракса, поистовећују и поклапају у једном и јединственом доживљају Христа, као Бога Који се оваплотио и постао Човек и у Себи као Цркви открио и открива нама људима последњу=есхатолошку реалност вечнога Царства Божијег, које нам у Литургији=Евхаристији Цркве постаје сада присутно и доступно. Полазећи првенствено из тог и таквог искуства, ми православни употребљавамо онда и теолошке изразе, термине, категорије који имају свој посебни смисао и садржај одређиван тим литургијским искуством као живим Предањем Цркве. У њима се онда, у тим изразима, разоткрива овај првобитни, јеванђелски, новозаветни садржај. Тако је и овде у нашој употреби термина литургијски, евхаристијски или есхатолошки приступ српском Косовском завету и опредељењу.
Право на такав приступ за поимање и тумачење Косовског завета даје нам пре свега сам наш православни народ, који је своје право виђење, тј. свој хришћански доживљај Косова изразио у народној песми. Једна од тих песама, на коју је нарочито скренуо пажњу Жарко Видовић, јесте стара песма о Косову, која у Вуковој збирци носи назив “Пропаст царства Српског”, али, како с правом претпоставља Видовић, вероватно се није тако звала у народу, него можда баш “Косовски завет” или “Цар Лазар се приволева Царству Небеском”, како се ова песма и зове у неким издањима. У овој песми Косовског циклуса народ, обично интелигентнији од својих школованих богослова, изразио је своје православно хришћанско схватање Косова, његове драме, или трагедије, и његовог решења, тј. Косовског завета и опредељења.
Ево најважнијих извода из песме о којој је реч:
 
“Полетео соко тица сива
од светиње од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био Светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице;
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
“Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме,
или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане,
витезови сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
 
па причести и нареди војску;
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути”.
 
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
“Мили Боже, шта ћу и како ћу?
 
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека”.
 
Цар воледе царству небескоме,
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву,
 
па дозива српског патријар’а
и дванаест велики’ владика,
те причести и нареди војску.
 
И погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска
 
Све је свето и честито
било и миломе Богу приступачно!”
 
Ако сада литургијски посматрамо и анализирамо ову песму видећемо да је она верни израз наше народне хришћанске, православне, црквене душе. Песма је највероватније и настала у некој нашој цркви или манастиру. Јер, као што је с правом примећено: први зачетници наших народних песама били су наши калуђери и духовници. Зато у многим народним песмама има православног црквеног, литургијског искуства. То доказује и сродност ове наведене песме, у виђењу и тумачењу Косовског страдања, са нашим старим црквеним, литургијским текстовима посвећеним Св. Великомученику Лазару и осталим Косовским Мученицима, а које су писали савременици Косовског боја: патријарх Данило III, Раванички монаси и Деспот Стефан Високи. Ми те литургијске текстове нећемо сада овде наводити, него само подсећамо на истоветност духовног виђења и тумачења Косова у њима и у наведеној песми о Лазаревом и нашем свесрпском Косовском завету и опредељењу.
Наведена народна песма о Косовском страданију=мартиријуму за Христа и Царство Небеско “пуна је Бога, с Богом почиње и конци јој се о небо везују”, како је за нашу народну песму уопште рекао Милош Ђурић. Песма конкретно почиње од “светиње од Јерусалима”, то јест од Светог Града Божијег где је рођена Црква Христова у дан Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле. Од Апостола је из Јерусалима раширено Јеванђеље и целокупно Божанско Откривење, оно Откривење које је Бог раније најављивао и делимично откривао преко Пророка. Сада из тог и таквог Јерусалима, од Апостола, тј. од Самога Христа и Духа Светога, на Косово долази Пророк Божји Илија, и он носи “Књигу” од Богородице, тј. од саме Апостолске Цркве са Сиона, јер је познато да је Богородица одувек схватана као символ Цркве Христове.
Познато је такође да су Срби, и патријарси српски и верујући народ, за себе кроз векове говорили да припадају “Јерусалимској вери” (очигледно не “Римској” вери, било то Старога или Новога или Трећега Рима), то јест изворном јеванђелском, новозаветном, апостолском Православљу.
“Књига” пак коју доноси Пророк Илија – иначе толико популаран у Српском народу, као и код осталих Православних – није друго до Јеванђеље Христово, које је и започело речима Јована Крститеља и Самога Христа: “Покајте се, јер се приближи Царство Небеско”(Мт.3,2; Mp.1,15). И овде сада, на Косову, истиче се Јеванђеље пред кнеза Лазара и Српски народ: да се у критичном моменту свог живота у историји определе и учине пресудни избор, којим се посведочава људска слобода и самоодговорност пред Богом, пред собом и пред светом: којеће “царство” изабрати? Хоће ли живот или смрт? светлост или таму? добро или зло? Тачно онако како је Бог поставио питање пред Стари Израиљ: “Ево, дао сам преда те живот и смрт, добро и зло, … благослов и проклетство, па изабери…” (5Мојс.30,15-19).
У једном свом тумачењу Косовског опредељења кнеза Лазара, Владика Николај је мудро рекао: “Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакога од нас, свакога дана кроз цело земно време” – на наш лични избор, то јест: којем ће се сваки од нас приволети царству? Према томе, народна песма говори о провери Лазаревој и српској – на Косову – Јеванђељем. И решење је, наравно, указано једино у литургијском православном ставу у овом свету и животу, у историји, која је простор нашег људског, и појединачног и свенародног, опредељења и избора: којем ћемо се коначно приволети царству? За истински православне, и појединце и народе, уствари и нема другог хришћанског става осим овог литургијског, којим се једино може превазилазити и коначно решити историја. Но, кад је реч о историји да се, ради јасноће, вратимо мало уназад и објаснимо какво је то православно литургијско схватање и решење историје.
Познато је да је Хришћанство донело ново схватање историје, које је сасвим другачије од старог, античког схватања цикличког кретања времена, као кружења свега и повратка на свој почетак. У овом цикличком схватању времена поклапају се и грчка митологија и Платонова, Плотинова и уопште грчка философија и такође остале религиознофилософске традиције Истока. Ово цикличко схватање, без обзира на извесне промене, прешло је и у новију европску философију, коју на свој начин завршава Хегел на један и Маркс на друта начин, али у основи оба на исти начин, тј. опет цикличким схватањем повратка историје своме почетку, своме првобитном стању.
Наравно, познато ми је да у Хегеловој и Марксовој дијалектици историје постоји нешто другачије схватање о “синтези” као новом и обогаћенијем достигнућу развоја од тезе преко антитезе до синтезе, али то битно не мења ствар, јер се опет ради о иманентном развоју унутар света и историје, унутар “Апсолутног Духа” Хегеловог или унутар Марксове и Енгелсове “Природе”. Макар колико у том њиховом схватању историје и било новога, ипак се и ту све коначно своди на повратак у затворени круг иманентности, и затворености у историју овога света и овога века. Човек ту коначно остаје заробљеник природе и историје, заробљеник овога света, заробљеник царства земаљскога, како би рекла наша песма о Косовском завету.
Једино је Хришћанство донело ново схватање историје, не као цикличног кружења, повратка, понављања, безизлаза, него као отворену перспективу времена ка Вечности, историје ка Метаисторији, царства земаљскога ка Царству Небескоме. Хришћанство је заиста унело у историју један нови динамизам, отворену перспективу раста и прогреса, и то прогресивно, праволинијско схватање историје признају Хришћанству чак и марксисти.
Хришћанство је опет могло видети и доживети историју не циклично, него динамично и прогресивно једино благодарећи својој истини о стварању света Богом из небића, о настанку до тада непостојећег света и његовом реалном постојању као друге реалности паралелно с Богом, а назначене за вечни и бесмртни живот. Свет и историја имају свој почетак и отворену перспективу свог бескрајног развоја, а то зато што је Бог свету и човеку у историји дао слободу, али слободу која укључује и личну одговорност, што означава да човек и његова историја подлежу и извесном суду, извесној процени и оцени, управо зато што слобода значи и могућност избора, самоопредељења.
Па ипак, иако је Хришћанство донело несумњиво ново схватање историје, оно у свом најаутентичнијем изразу – у Православљу ипак не остаје само при историји као последњој вредности и самоцености, ма колико историја била схваћена прогресивно и отворено, са динамичком могућношћу бескрајног развоја. Управо овде и долази до изражаја православно хришћанско есхатолошко схватање и процењивање свега, па и историје, то јест литургијско схватање и искуство превазилажења историје, литургијско надилажење и осмишљавање историје, њено стварно спасавање.
Јер, ма колико да је значајно ово праволинијско, прогресивно схватање историје, као развоја без краја и конца, ипак то није пуно хришћанско виђење историје. Само по себи, такво схватање може одвести и до такозване “глупе (бесмислене) бесконачности”, тј. до схватања једне голе историјске бесконачности без коначног смисла и садржаја. Јер у историји и за историју човека и рода људског није главно само развиће, кретање и прогрес напред, јер и то само по себи не води нигде, не даје стварно и спасоносно превазилажење времена и природе, не даје излаз ни пуноћу, вечни смисао и вечно садржајни, божански живот.
Историја, за Хришћанство, за Православље може бити превазиђена, осмишљена и испуњена само Есхатологијом, само Есхатоном као Пуноћом. Самим тим историја је у Хришћанству процењивана, “суђена”, осветљавана и осмишљавана само есхатолошким Царством Небеским, у које су људи у свету и историји и позвани Богом да уђу.
И управо тај сусрет, тај “суд” и процена историје са метаисторијом, царства земаљског са Царством Небеским збива се у Цркви, у црквеној Литургији, у Светој Евхаристији Цркве Христове. То је сусрет директни и непосредни Бога и човека, Бога и света, Бога и човечанства. Тај је сусрет остварен и омогућен једном за свагда у Личности Христа Богочовека, а у Литургији се овај сусрет мистагошки понавља, или тачније: актуализује, посадашњује, оприсутњује. На тај начин се историја, у сваком даном моменту своме, Светом Литургијом осветљује, пресеца и процењује Есхатологијом, откривењем и јављањем последње реалности Царства Небеског – сусрета и сједињења Бога и човека у Христу, Бога и рода људског у Телу Христовом које је Црква.
Можда ја овде говорим једним језиком слабо разумљивим обичним људима, али то је језик којим се донекле описује реалност православне црквене Литургије, Свете Евхаристије, оне Свете Тајне и Богослужбе коју обично називамо Свето Причешће. А, сећате се, наша Косовска песма управо и говори о Причешћу кнеза Лазара и Косовске војске. Но, вратићемо се још на то.
Да се сада запитамо: зашто Православно Хришћанство процењује историју Есхатологијом? Није ли то метод и поступак антиисторијски, и тиме нехришћански ако је Хришћанство изразито историјско? Да бисмо то лакше схватили, навешћу овде један пример који помиње Свети Максим Исповедник, један од највећих православних богослова и историософа.
Да би показао како библијска, хришћанска перспектива виђења света, човека и његове историје није обична “историјска” перспектива, него христолошка, есхатолошка, дакле не “хронолошко”, него литургијско виђење света, Свети Максим каже: Када градимо кућу, оно што одлучује о сваком поступку и акту њене градње, чак и о само прављењу њеног плана, није сам тај почетни план или почетак градње, него онај коначни завршни план, то јест оно каква ће та кућа на крају бити и чему ће служити. Тај коначни циљ и функција (=служба) куће и јесте оно што одлучује о хронолошком току њене градње.
Речено, дакле, језиком Библије, то значи да о тачки Алфа (тј. о почетку) одлучује тачка Омега (тј. свршетак и циљ). Према томе, није почетак тај који одлучује о крају, него крај одлучује о почетку. То је можда парадоксално, али ова обратна перспектива, обратна од историјско-прогресивистичке, то и јесте православна библијска, црквена перспектива (као и обратна перспектива на православној икони).
Иако ми говоримо, и то стоји на почетку саме Библије, да је “у почетку створио Бог небо и земљу”, ипак тај почетак, тј. само стварање света није оно што њему даје коначни смисао и пуноћу. Смисао стварању света и човека даје тек Христово Оваплоћење и Крст и Васкрсење Његово, а то је управо та стварност коју Црква доживљава у својој Литургији, у којој се оно Последње (то Есхатон), или тачка Омега, доживљава још овде и сада, у историји, али мистагошки, и есхатолошки, тј. евхаристијски, литургијски.
Уствари, литургијски се време сједињује Црквом све у једно, на мистагошки, есхатолошки начин, јер је Христос истовремено и Алфа и Омега и Почетак и Савршетак, и Први и Последњи – Сведржитељ (=Онај Који све у Себи држи и садржи – Откр.1,8; 22:13). Света Литургија и наше учешће и причешће у њој јесте причешће истовремено Историјским и Есхатолошким Христом Богочовеком, Који је истовремено и првобитни Творац света и човека, и његов Спаситељ оваплоћењем, крстом и васкрсењем, а и његов коначни Обожитељ, крајњи Савршитељ и Испунитељ.
Зато, благодарећи присуству Христа у Литургији у нашем Причешћу Њиме (=партицпирању у Њему), наше се време и историја већ овде на земљи, у овом “земаљском царству”, могу преливати у Божију вечност, у Царство Небеско, могу се спасоносно превазилазити и преображавати. Не пропадати или се губити, него изнутра осмишљавати и овековечивати, испуњавати својим трајним и вечним, непролазним смислом и пуноћом. Тај пролаз и прелив, тај преображај јесте опет и својеврсни “суд” над историјом (грчки: “крисис”=криза, процена и оцена, пресуда, али не обавезно и осуда). Но суд Христов и суд Христом није обавезно и осуда, него је првенствено процена, стварно вредновање којим се свему даје коначна и права оцена и вредност.
Тако, дакле, последња, есхатолошка стварност, која ће се тек открити у пуноћи са Христом када Он поново дође, она се већ сада и овде почела откривати Његовим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем и то се откривање и јављање продужује и актуализује у Литургији Цркве, коју дејствује и литургише у Цркви и кроз Цркву Дух Свети Утешитељ. На тај начин, литургијски чин (=дејствије, служење, свештенодејствовање=јерургија) већ сада у историји процењује и “суди” историју, пресеца есхатологијом оно развојно, прогресивно кретање историје и осветљује га и оцењује и тако Царством Небеским суди и процењује царство земаљско. Управо онако како вели Св. Апостол Павле: “Господ Исус Христос ће судити живима и мртвима јављањем Својим и Царством Својим” (2Тим.4,1).
Другим речима, једино се Литургијом, литургијском Евхаристијом (=службом и причастијем)осветљује и осмишљује све земаљско и историјско, тј. Царством Небеским као последњом реалношћу процењује се вредност царства земаљскога и свега што је у њему. Тиме се још не осуђује “царство земаљско” као такво, или само зато што је “земаљско”, него му се даје трајни и пуни смисао, његово вечно осмишљење; превазилази се његова пролазност (“земаљско је за малена царство”) и задобија се богоназначена свету и човеку непролазност и вечност (“а небеско је увек и довека”).
То и јесте оно што је тако јасно рекао Христос свакоме човеку и свакоме народу: “Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се све придодати” (Мт.6,33). Ово пак укратко значи да се само искањем Царства Божијег и правде Божије у овом свету и животу може истински осмислити и испунити правим и трајним садржајем и људско живљење и делање у историји, било појединачно било свенародно. Управо ову истину и показује Лазарев и наш српски православни Косовски завет и Косовско опредељење.
Но пре но што кажемо још нешто више о томе, да кажемо претходно и следеће: Обично се за нас хришћане, и посебно за нас православне, износи као неки наш “религиозни став” према свету нешто што не одговара истини ни пракси Православља. А то је неки “идеалистички” став према свету и историји, који се и нама приписује: да смо наводно “незаинтересовани” за овај свет, за живот човеков на земљи, него се бринемо само “за небо”, за “царство небеско”. Отуда, наводно, потиче и историјска “неефикасност” Православља, његови “неуспеси” у историји итд. Нарочито то говоре и нама приписују марксисти, који би и иначе хтели да нас хришћане “истисну” из историје, из “борбе” у овом свету за живот и судбину људску, јер ми се наводно “интересујемо не за земљу, него за небо”! Тако, наравно, њима онда остаје више места у свету и историји – да их они “преуреде” и “усреће” по своме.
Али Православно Хришћанство, као што није материјалистичко, тако није ни идеалистичко, јер и једно и друго су само крајности и једностраности, које не покривају собом праву истину и реалност света и човека, поготову не дају свету и човеку праву и пуну смисленост и испуњеност вечним садржајем. За опште Православно, па и за наше Српско Православно Хришћанство овај свет и живот, ова земља и људи на њој дело су Божије и нико од нас никада то не пориче, нити се тог и таквог света одриче. Јер управо ова земља и овај свет, овај човек и ово човечанство, а не неко друго, постојаће вечно, јер је Бог све то створио за бесмртност и непропадљивост (Прем. Сол. 2,23). Највећи хришћански визионар и “метаисторичар”, Св. Јован Богослов, видео је у својој есхатолошкој визији не неко друго, него ово исто небо и земљу: “И видех ново небо и нову земљу, јер прво небо и прва земља прођоше” (Откр.21,1), где израз “прођоше” означава да “пролази обличје овога света” (1Kop.7,31), али не пролази сам свет као дело Божије и као простор и обиталиште живота и рада човека и човечанства, као од почетка Богом створено “тело” коме је човек “глава”, то јест: не пролази свет као Црква којој је вечна глава Христос Богочовек.
Отуда и зато ми православни хришћани, па и ми Срби, нисмо индиферентни према овом свету и историји, јер се у овом свету и историји бије главна и одлучна битка за вечни живот, у овом се царству бије “Косовска битка” за Царство Небеско. Свети Косовски Мученик Лазар и остали Мученици итекако су се борили (кнез Лазар је у боју задобио “седам рана”), али је та њихова борба била за “Крст Часни и вјеру хришћанску… за лијепо Име Исусово, како каже народ за њих у песмама Косовског циклуса (упореди и речи Косовских јунака:
 
“Него мислим сјутра на Косову
за ришћанску вјеру погинути
за Крст Часни крвцу прољевати
и за вјеру с браћом умријети”).
 
Но та њихова и уопште наша православна борба и подвиг у овом свету и животу и за свет и живот историјски, увек је била у знаку и светлости Царства Божијег, јер само у вечној светлости Божијој видимо праву и истинску светлост овога света; у светлости вечног живота ми осветљујемо и осмишљујемо живљење и делање наше у историји на земљи. Доказ тога је, између осталога, и узвишена и богата духовна и материјална култура нашег Православља, византијског и српског Средњег века, у којој су оваплоћене у историји и остварене трајне и непролазне духовне вредности, и људске и божанске. (Упореди нпр. само народне Песме из Косовског циклуса: Зидање Раванице и Милош у Латинима).
Према томе, ми православни Срби, као и остали православци, борци смо истовремено и за царство земаљско и за Царство Небеско и у оба случаја једну и исту духовну битку водимо, један и исти подвиг чинимо, јер се “Царство Небеско од времена Јованова Крститеља до сада с напором узима, и задобијају га само подвижници” (Мт.11:12). Човек се и духом и телом бори и подвизава у овом свету за вечни живот, и та наша борба и подвиг није да се свучемо (од тела), него да се преобучемо, тј. преобразимо, тако да се обучени, а не голи нађемо … да би живот прогутао смрт (и смртност), како вели Свети Апостол Павле (2Кор.5,3-4).
Такав је, уосталом, и био кроз векове подвиг Христових Пророка и Апостола и нарочито Христових Мученика, и истинских сведока Христових (“мученик”, на грчком: “мартис” и значи пре свега сведок, сведок до краја, ако треба и смрћу, крвљу својом), а управо су такви и били Свети Лазар и Косовски Мученици.
Но, да се вратимо нашој народној песми о Косовском завету кнеза Лазара и Српског православног народа. Нема сумње, како с правом примећује епископ Николај, да је “кнежево привољевање Царству Небеском извршено у име целог Српског народа (попут Мојсијевог у име Израиља), и оно је било најјачи израз смисла наше историје и њена регулативна идеја… Косово (тј. Лазарев избор и опредељење на Косову), додаје Николај, показало је да се наша историја одигравала на највишем плану, на трагичној и узвишеној граници небеског и земаљског, Божијег и људског. И Косово је сведочанство да се као народ никада нисмо борили за безначајне ствари и да никада нисмо могли бити искрено одушевљени ситницама и пролазностима” (Сабрана дела, ix, 347). Да додамо још и следеће речи Владике Николаја, изречене на тему Косова и Косовског завета: “Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; унаказило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ! Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота, али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Јер, оно је зауставило морално распадање нашег народа” (исто,стр. 326).
Из свега до сада реченога јасно произлази да је Лазарево и наше Косовско опредељење истовремено и историјско и надисторијско. Историјско – зато што се њиме и сам Лазар и цео наш народ определио овде на земљи, у историји, за нешто што ту историју “суди”, тј. просуђује, процењује стварношћу и вредношћу есхатолошком, кроз литургијски акт и понашање о чему и говори народна песма “Цар Лазар се приволева Царству Небеском”. Самим пак тим литургијским поступком и искуством Косовско опредељење је надисторијско, есхатолошко, јер се њиме Лазар и сав народ определио за искање најпре и првенствено Царства Божијег и Правде Његове, уз које се онда и све остало придодаје, по нелажној речи Христовој.
Јер, шта је уствари био и остао наш српски Косовски завет? Ништа друго него израз наше верности Христу и Хришћанству, наша преданост Царству Христовом, а не “царству Кесаревом” (макар тај “Кесар” био и Србин). Косовски завет је био и остао наше опредељење за правду и љубав Христову, увек крстоносну али зато и увек спасоносну. Као што је говорио Епископ Николај: Срби на Косову определили су се ” за Крст часни и слободу златну”…, а “носити Крст значи страдањем посведочавати љубав своју према Богу. Крст је сведочанство те свете љубави… Сама борба за Крст већ означава победу, без обзира на блиски исход борбе… Кроз Крст часни (Христов) јављена је људима слобода златна, слобода истинска и непроменљива, првенствено унутрашња слобода. Зато је боље жртвом (тј. Крстом) задобити Царство Небеско, него лукавством царство земаљско”.
Народна песма, коју смо навели, једноставно и просто, на песнички начин, говори нам о Лазаревом, и нашем свенародном, опредељењу за Небеско Царство као трајни и непролазни, вечно смисаони садржај људског живота и историје. То опредељење песма везује за дубоке старохришћанске или ранохришћанске корене, чиме хоће да покаже да наше Косовско опредељење, Косовски завет има дубоке византијске, православне, првохришћанске корене. Оно је несумњиво наставак и светосавског опредељења не за “овај свет”, него за Вишњи Сион у Јерусалиму, за Цркву Христову непролазну и непобедиву (ср. Јевр.12, 22-24), или за вечну “Небеску Србију”, како би рекао Владика Николај и Отац Јустин. То је такође и наше светоћириловско опредељење: не за паганско “тело и крв” – јер то “тело и крв не могу Царства Божијег наследити” (1Kop. 15,50), – него за Христово “Тело и Крв” у Светој Литургији, то јест за пуно прихватање Хришћанства и хришћанског живота, за свесно – учлањење у Цркву као Тело Христово, као вечну богочовечанску Заједницу.
Тако смо ми Срби, кроз крштење од Светог Ћирила и Методија и просветљење од Светог Саве ушли у историју, али исто тако је литургијски и надишли, превазишли голу “светску” историју и закорачили у Царство Вечности. Преко Свете Браће и Светог Саве, и поново преко Светог Лазара Косовског и Косовског завета, ми смо се повезали и сјединили са раним Хришћанством, са Сионском Црквом Светих Пророка и Апостола у Јерусалиму, и тиме се идентификовали, као истински хришћани, са свима православнима кроз векове, а нарочито са Светим Мученицима Христовим. Зато су Косовски Св. Лазар и остали Косовски страдалници, од самог почетка сматрани и поштовани као свети Мученици, али свакако не само тиме што су просто изгинули, него зато што су животе своје положили за Христа – својим добровољним опредељењем за Царство Небеско и својим литургијским причешћем још овде на земљи и у историји тим есхатолошким Царством, то јест самим Распетим и Васкрслим, Вечноживим Христом Богочовеком.
О томе причешћу Христом управо и говори Косовска народна песма, то јест наша народна православна душа, која је кроз ту песму изразила своје виђење и доживљај Косова и Косовског опредељења. Лазар и његова војска кроз Литургију, кроз Причешће=приопштење, још овде у историји, есхатолошком Царству Божијем, постају житељи и грађани Неба, јер је Литургија актуализација Царства Небеског на земљи и у времену. Стога је и могла да онако, попут литургијске химне, заврши се песма речима на крају: “Свеје свето и честито било, и миломе Богу приступачно”.
Косовски Мученици су само кроз Свету и Божанствену Литургију превазишли историју. Они су се избором Царства Небеског определили, а Светом Евхаристијом већ причестили Божанскога Есхатона, тј. по Апостолу Павлу: “окусили су Дар Небески, и постали заједничари Духа Светога, и Силе Будућега Века” (Јевр.6,45).
Света Литургија својим небоземним сабором и свештенодејствованом тајном јесте продор и улаз Онога Века у овај век, Царства Небеског у свет и време земаљско, са циљем да би их преобразила и преосмислила Христовом Вечношћу и Бесмртношћу. Иако временски и историјски тај Есхатон још није дошао, управо благодарећи Литургији ми још сада можемо да у њему партиципирамо, да заједничаримо (=узимамо удела) и причешћујемо се, то јест приопштавамо се Царству и животу Будућег Века.
Пре преласка на завршни део овог предавања, желео бих да укажем на још неке значајне моменте Косовског завета. У песми коју смо наводили и анализирали, Пророк Илија говори цару Лазару да “сакроји на Косову цркву, па причести и нареди војску”, што је Свети Лазар затим и учинио. Наравно, он то није учинио сам, него са патријархом, епископима и свештенством Српске Цркве. Јер није он, као владар или цар, тај који служи Свету Литургију, него су то епископи као наследници Светих Апостола, као благодатни продужаваоци дела и службе Христа – Великог Архијереја. Лазарев је био само слободан избор и опредељење, али је важно да је то био избор и завет литургијски. (У праву је, стога, Жарко Видовић када каже да “само дејством Литургије и литургијског искуства могао је у народној песми да буде присутан Косовски завет”).
Поменути пак храм, или шатор, који је Лазар “сакројио на Косову”, уствари је црква Самодрежа, за коју свесрпско предање везује причешће Косовске војске на дан уочи одсудне битке (појава позната и у православној Византији). Упоређење, међутим, у песми са “шатором” има дубоки библијски смисао и значај, јер Лазареву литургијску цркву повезује не само са старозаветним шатором (=скинијом)Завета Бога, и Његовог народа, него се још више тај храм повезује са “шатором” или “скинијом” тела Оваплоћенога Христа (Јевр.8,2 и 9:11 Откр.21,3; Јн.2,1922).
По Светом Максиму Исповеднику, а и сходно целокупном православном црквено-литургијском предању, хришћански храм и у њему свршавана Евхаристија (=служба Божја и наше причешће) јесте најконкретнији израз хришћанског литургијског виђења и доживљаја света и живота, целокупне твари и историје, пресечених есхатологијом, то јест осветљених коначним осмишљењем и пуноћом у Христу Богочовеку. (Упоредити “Мистагогију” Светог Максима). Светом Литургијом свршаваном у храму, и нашим учешћем и причешћем (партиципирањем) у њој, још овде у историји, на земљи, предокуша се и антиципира вечни живот у Вечном Царству Божијем, које ће нам се у пуноћи открити и дати у метаисторији, у последњем Дану Господњем, – у “Незалазном Дану Царства Христова”, како се каже у нашој Литургији.
Тако је, и зато је, Света Литургија једино спасоносно решење и надилажење света и времена и историје, њихово преображење и искупљење, њихово спасење, осмишљење и испуњење. Тако се једино литургијски може прећи и прелазити из царства овоземаљског у Царство Небеско, а то је својим избором и опредељењем и учинио Свети Великомученик Лазар Косовски и остали Косовски Мученици, са њиме и за њиме све до данас.
У том Лазаревом избору и опредељењу изражен је наш свенародни став или завет трајног опредељивања за избор Царства Небеског и правде његове. А онда, тек у светлости тог и таквог става и Завета, добија смисао и наше земаљско царство, наша српска земаљска отацбина, наш лични и свенародни земаљски живот и делатност у историји.
Сасвим је у праву Жарко Видовић када каже да Косовски завет није никаква идеологија (мада је, додаје он, у нашој науци до сада приказиван као идеологија). То није нека идеолошка, националистичка или политичка конструкција, није нека земаљска или историјска теорија, него је Косовски завет и опредељење српско само исповедање нашег хришћанског православног идентитета, испољавање нашег црквено-народног духовног бића, сведочење о нашем трајном литургијском памћењу.
Косовски завет је заиста наше памћење, али тако да се то памћење стално потврђује нашим поновним избором и опредељењем, попут Лазаревог заветног, литургијског избора и опредељења. У Косовском се завету, зато, као ретко где испољава наш српски идентитет као хришћанског православног народа.
У том смислу значајна је и данас улога и мисија Косовског завета за цео Српски народ. Јер тај завет нас морално и духовно оживљава и васкрсава. Својом крсном драматиком Косово утиче позитивно на карактер читавог нашег народа: да се и појединачно и саборно стално проверава – којем ће се приволети царству? Јер није узалуд са српском свенародном драмом Косова спојена и страшна чињеница издајства, слична Јудином издајству Христа на Тајној Вечери (управо у часу установљења Свете Литургије). Јуда се тада определио за овоземаљско царство Израиљево, управо оно које је тражило од Христа да га успостави, што Христос наравно није хтео, јер његово Царство није од овога света (Јн 18:36). Слично томе, схваћен је у нашем народу и поступак издајства Вука Бранковића на Косову, када је Вук хтео да, ради царства земаљског, спасе себе и своју војску завођењем за Голеш планину. (Нажалост, и данас, нарочито у последњих пар деценија, многи хоће да тим путем и начином спасу Српски народ издајничким завођењем целог тог народа за Голеш планину, тј. напуштањем нашег Косовског завета, нашег православног црквенонародног памћења и идентитета).
Српско Косово се може посматрати и као трагедија, поготово у светлости најновијих трагичних збивања на Косову и Метохији, чији смо неми сведоци и сви ми. Али, за нас православне Србе, Косово ипак није никада била нека бесмислена трагедија, него се све до данас кроз нашу Цркву доживљавало као историјска драма, као тежак али частан Крст наш хришћански и православни, који ево већ шест векова носимо.
Косово је увек, нарочито данас, сво у знаку Крста. Но, исто тако, Косово је сво и у знаку Васкрсења. Његова тајна је у жртвовању за Христа, за веру хришћанску, то јест у мучеништву Царства ради Небескога. Историјски гледано, то је најчешће био спољашњи пораз. Али зато, литургијски и есхатолошки гледано, то је било и одолевање и победа. На Косову се, како вели Епископ Николај, већ вековима жању две жетве: жетва смрти и жетва живота. Јер, и целокупна историја овога света и века јесте једно велико поље и вечне јеванђелске жетве, како је то говорио Христос (Мт.13,30.38-43). Споља и само историјски гледано, на њиви светског живота и збивања подједнако се жању и кукољ и пшеница. Али се у ризници Царства Небеског сабира само пшеница, док се кукољ избацује напоље. Косовски Мученици, на челу са Светим Лазаром, показивали су да су добровољно пожњевени за жетву живота, јер су по своме опредељењу и завету били пшеница, а не кукољ. Њихов спољашњи историјски пораз није постао и вечни пораз, избацивања напоље, него почетак победе у Христу, тријумф Царства Небеског над царством земаљским. Историјски гледано, то тада није тако изгледало, па ни више векова касније. Али, литургијски и есхатолошки гледано, то је тако било већ истога онога момента. Затим се тај њихов литургијски победнички моменат, то надвремено време Царства Небеског, појављивало и у нашој историји као духовна победа кад год су Срби испољавали свој Косовски завет и опредељење. То јест: кад год су искали најпре Царство Божије и Правду Вечну, онда им се и остало потребно придодавало. Зато је, понављамо, и могао народни песник да своју песму о Лазаревом Косовском завету заврши оним литургијским победним миром: Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно!
Свим овим, наравно, не желим овде да кажем да је сва српска историја била, увек и у свему и код свих Срба, осветљена и просветљена Косовским заветом. Напротив, било је и код Срба не мало зла и преступа, не само издајства и издајстава, већ и директног греха, зла, недела и злодела. Само што, Богу хвала, никада се Срби као хришћански православни народ нису поистовећивали са својим неделима и гресима. Народ је и у песми осудио своје великаше – проклете им душе, јер им је била прорасла земља кроз душу, јер су више волели царству земаљскоме него ли Царству Небескоме. Таквих великаша било је увек, и данас их, нажалост, има још више. Ми ни за њих нећемо рећи да су пропали и изгубљени. Јер до њих стоји хоће ли се повратити и косовски определити, хоће ли поћи за Светим Лазарем или остати са Вуком Бранковићем. За остали пак Српски народ, уза све његове личне и заједничке грехе, постоји увек јеванђелски и светосавски литургијски позив на покајање, на ону новозаветну стварност којом увек, и свагда изнова, започиње долазак Царства Небескога (ср. Мт.3,2; Мр 1:15).
Покајање у православном црквеном животу и искуству и јесте први предуслов учешћа у Светој Литургији. То је наше људско и лично и свенародно отварање на широку перспективу и отвореност Царства Божијег према нама грешнима, и појединачно у животу свакога од нас, и уопште, у историјском животу сваког хришћанског народа. А само покајање већ јесте својеврсно спасоносно страдање, почетак мученичког али победничког прихватања крста Христовог и ношења кроз овај живот у свету и историји. Покајање бива пак коначно и истински спасоносно тек када се прелива у Богочовечанску Литургију, када се човек и народ литургијски пренесу у живу заједницу Христа Спаситеља: Онога Који је Себе принео, и увек литургијски приноси, за нас грешне: да нас очисти и освети, да нам дарује истински живот и спасење вечно.
Јеванђелско покајање првенствено показује и пројављује непроцењиву вредност људске боголике личности, која се благодатним покајањем и литургијским преображајем ослобађа од ропства злу у себи и у свету и тако ослобођена постаје способна за истински, вечни живот. Покајањем се грех и зло побеђују изнутра, у срцу самога човека, где се зло и зачиње, а онда такве личности стварају праву и здраву заједницу – народ Божији, позван и стално позиван из таме на светлост, из грешности у светост, из смрти у живот вечни. Покајањем очишћена и литургијским самопревазилажењем, личност се причешћује Св. Тројицом, Која људској личности и људској народној=црквеној заједници и даје вечни смисао и пуноћу. По овој бесценвредности и неприкосновености људске личности и одликује се Православно Хришћанство, а то је оно у чему је и наш српски Косовски завет истински хришћански и православни.
Благодарећи узвишености нашег Косовског завета и опредељења ми и у данашњој тешкој ситуацији на Косову можемо да гледамо свима и свакоме, и у нашој земљи и у свету, право и незазорно у очи. Тешко доживљавамо страдање наше браће Срба на Косову, на својим вековним огњиштима и у својим светосавским и немањићким Светињама, али не губимо душу своју. Јер, боље нам је изгубити главу, него своју огрешити душу. Као људима од крви и меса, тешко нам је да гледамо и трпимо ове нове зулуме нечовечних суседа Албанаца, горе и теже него ли турски петвековни зулуми и насиља. Али нас то страдање браће нити чини равнодушнима, нити заборавнима свога Косовског завета и опредељења.
Искрено да вам кажем, мени је жао тих несрећних Шиптара на Косову. Јер они су у трагичнијем положају од нас Срба. Веће је зло чинити, него то исто зло трпети.
Јер, злочинац је најпре себи злочинитељ. Ми православни Срби осетили смо то и доживели за ових последњих деценија веома снажно и потресно, веома болно, али крстоносно. Схватили смо из тог најновијег нашег личног и свенародног страдања да је заиста страдање Крста добродетељ. Томе нас је научио управо наш заветни Косовски став и опредељење – плод велике православне душе Светог кнеза Лазара и нашег Светосавског народа, плод наше Христове Цркве и њене Свете Литургије.
Литургија је највећи израз Христове божанске љубави према човеку и људима, и она нас учи крстоносном страдању у љубави, а не мржњи и освети. Јер Литургија је истовремено израз и плод највеће жртвене љубави. А љубави и нема тамо где нема жртве. Снага љубави и њена победоносност и јесте у сили жртве. Из жртве Крста родило се Васкрсење, зато онај ко верује у васкрсење, не боји се смрти. Гаранција победе над смрћу управо и јесте Света Литургија.
Можда изгледа да ја говорим овде “романтичне приче” усред трагичне садашњице нашег Косова. Али, ово није романтика. Хтео бих да вам пренесем једно своје литургијско искуство са данашњег Косова. Бивао сам више пута о празницима по црквама и манастирима Косова и Метохије, на пример: за Велику Госпојину у Грачаници и Дечанима, у недеље и празнике у Пећкој Патријаршији или Манастиру Девичу. Тамо сам видео право Косовско стање и расположење нашег многонапаћеног живља на Косову. Јесте народ у тешком, готово трагичном стању, али је то народ који управо на Светој Литургији показује да ће истрајати, да ће издржати и ове зулуме као и оне раније.
Са каквом љубављу Срби Косовци долазе својим Светињама – црквама и манастирима по Косову! Можемо слободно рећи: док је тих светиња на Косову, и док се у њима служи Божанска Литургија, дотле ће бити и Срба тамо, и они ће бити у страдању неодољиви, у смрти непобедиви. Нема јачег присуства на земљи од литургијског присуства. Сећам се одговора једног православног епископа из многонапаћене Русије, који је на питање једног европског западно-хришћанског представника: Шта ви у Русији радите као Црква, какву мисију вршите? – кратко и једноставно одговорио: Ми служимо Литургију, то је сва наша мисија и делатност. Мислим да тај западни хришћанин није схватио сву тежину и снагу тог православног одговора. То схватамо само ми православни, нарочито наши Срби на мученичком Косову.
Јер, понављам, у Литургији се збива, овде и сада, у времену и историји, надвремени и надисторијски сусрет Бога и човека, Бога и људи као Народа Божјег и браће у Христу, и у том литургијско-есхатолошком сусрету људско биће и људски живот испуњују се другим смислом и садржајем, оним непролазним и васкрсавајућим, оптимистичким и преображајним.
У том смислу, мислим и остајем при тој мисли, да наше Косово није изгубљено, и неће бити изгубљено све док га будете гледали и доживљавали у светлости Косова небеског, светолазаревског Косовског завета.
Многи наши на Косову то су почели већ да схватају, и зато се враћају својој Цркви. Говоре: остала нам је само Црква, све друго смо изгубили и губимо.
Кад се уђе у храм и на Литургију наших Косовских задужбина, иако притешњени историјском трагедијом онога што се око тих Светиња збива, ми почињемо да се тада дубље уносимо у литургијску тајну Цркве: у благодатни сусрет са Небом, са есхатологијом, са Христом Распетим и Васкрслим. И причестивши се, ми излазимо из храма гледајући све око себе другим очима и испуњени новом снагом и хришћанским оптимизмом.
Једно је несумњиво са нашим Косовом и Косовским заветом данас: Косово и његова драма и трагика враћају нас себи, своме хришћанском идентитету и историјско-литургијском памћењу. Ово не значи да постајемо или остајемо само “људи прошлости”. Напротив, још боље и дубље и смисаоније доживљавамо нашу крстоносну садашњост, наш Косовски крсни завет и опредељење: да се само у светлости Царства Небеског може живети и издржати судбоносна драма живота и историје на земљи. Јер само тако може се литургијски поново доживети велика истина из Косовске народне песме: “Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно”.
 
ј. Атанасије
 
(“Глас Канадских Срба” (Торонто), Септембар-октобар 1985;
“Глас Цркве” (Шабац), бр. 13, 1987).
 

1. Предавање одржано на СН Академији, на Универзитету у Торонту (Канада).