ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ИЗБОР ПЕСАМА О КОСОВУ
 
Патријарх АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ
НАПУШТЕНА ЦРКВА
ГРАЧАНИЦЕ
КОСОВО III
ИЗБЈЕГЛИЧКИ СОНЕТ
ВЕЛИКА НЕДЕЉА
БОЖЕ УСКРСА
ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ
СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ
РУШИОЦУ ГРОБЉА НА КОСОВУ, ПОЉУ КОЈЕ ПУТУЈЕ
КОСОВО ПОЉЕ
ПСАЛАМ
ВЕЧЕРЊЕ У ДЕЧАНИМА
 


 
Патријарх
АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ
 
Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом
од места до места, као лађа
на пучини великога океана брзамо,
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан и проћи
тамна ноћ и зимска беда
што над нама лежи.
Јер нема онога што нас саветује
и од туге што нас ослобађа.
Мука наша удвостручи се и рекох са сузама:
“Докле ћеш нас, Господе, заборављати до краја,
докле ће се наоружавати на имање Твоје?
Устани, Господе, зашто спиш, зашто лице
Своје – Боже наш, окрећеш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена Твојега ради!”
Тако свагда ридање ридању придодајемо
и ниоткуд помоћи не можемо добити…
 
Месеца октомврија
29. дан, 1705. лета
 
НАПУШТЕНА ЦРКВА
 
Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
Над главом ореол од кована сребра.
Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста.
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез’о уметник из Дебра.
Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док неосетно, свуда пада тама,
И јато се ноћних птица на плен спрема,
Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема…
 
Милан Ракић
 
ГРАЧАНИЦЕ
 
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да друга рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.
Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме,
да се нисмо привикли у тебе клети.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.
Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе
нису предака давних расејане кости.
Да те бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.
 
(1968)
Десанка Максимовић
 
КОСОВО III
 
Не може Агарен
и одступник
да брани твој род
Нити ће паликућа од пожара да спасава
Из ропства мисирског
неће те извести рука фараона
Лажни избавитељ пречицом
води до новог ропства и Вавилона
 
(1986)
Миодраг Павловић
 
ИЗБЈЕГЛИЧКИ СОНЕТ
 
Хиљаду деветсто четрдесет прве
Бјежао сам, плачљив, на очевој руци
Са спаљеног прага, жељан хљебне мрве;
Урлале су воде и бијели вуци
На троме буљуке избјеглица тужних;
Уз руговске горе, студ априлске кише
Читала је с лица стрављених и ружних:
Да се неће своме дому никад више
Вратити и кућне запалити ватре,
Ни пошто пакао разбратништва мине,
Ни онда кад вјетар стопе мржње затре;
Из шуме коју ми још чувају браћа,
Чим двокљуна муња с Проклетија сине –
Очева сјена ме родном прагу враћа.
 
(Морача, 1959)
Момир Војводић
 
ВЕЛИКА НЕДЕЉА
 
Изишав из шуме сели смо хлеб да једемо
Опрали смо на брзину руке на извору
А ја сам био болестан Брате мој
Далеко од тебе, твоје жене и твоје деце
Најстарији рече да певамо
И певали смо ту на почетку шуме
Била је Велика недеља
Звери су стале и слушале нас
Непознате жене приближавале се уплашено
Хлеб нам носиле на белим рукама
А говеда су наша јако рикала
И окретала се као људи
За домовима и шталама које заувек остављасмо
Опрали смо руке и сели хлеб да једемо
А ја сам био још млад Зоране,
брате мој рођени
Никад се не зна колика је шума
Далеко од тебе, твоје жене и твоје деце
Најстарији рече да певамо
 
(Грачаница, 1968)
Радослав Златановић
 
БОЖЕ УСКРСА
 
Једном прогнани са Неба
Бићемо прогнани и са Земље, Владико.
Код Неба без Неба
Код Земље без Земље
Код Косова без Косова
Код Милоша без Милоша
Код Себе без Себе
Помоз’ Боже, јаднијем Србима
Моли се, Владико, Подвикни, Господару!
 
(1985)
Ранко Јововић
 
ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ
 
Кажу нам не бојте се, кажу нам смирите се,
кажу нам слободно отворите прозоре,
врата, увуците конац у иглу, укључите мотор,
умочите четку у боју, наложите ватру,
посолите месо, узмите дете у крило!
Кажу нам будите потпуно спокојни,
чуде нам се зашто се забога плашите,
кажу нам да то нипокоју цену,
кажу да то неће, да не сме, да не може бити!
Кажу нама,
који знамо
да је већ било.
 
(1985)
Матија Бећковић
 
СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ
 
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку, заштити,
заустави ово расипање, сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који пале,
устани пред оне који кољу,
и њихове лучеве погаси, ножеве растопи, окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео,
траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве, лето у јесен,
и бос по путевима, свети Јоаникије, Господњим,
кроз бежаније, кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
и учи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!
 
(1985)
Љубомир Симовић
 
РУШИОЦУ ГРОБЉА НА КОСОВУ, ПОЉУ КОЈЕ ПУТУЈЕ
 
гробови наши бориће се с вама
Алекса Шантић
 
недостаје ми слово: како да те назовем?
јер
као да ниси од бога
као да си се сам замијесио
без душе
а звијерима не припадаш
оне не руше гробља
ко си?
која те сила води?
твоје очи
свјетлост не примају теби
манастир не сјаји
нагониш стоку
да по мртвима пасе
не знаш
да нису овдје
ал одасвуд мотре
недохватљиви
што смјераш
кад ноћу рушиш
храм,
у шаци држиш шаку мрца?
не можеш узети
ко јеси да јеси
јаче је од тебе
толики је оно гроб
да га не би срушио
ни да те има
колико скакаваца
толики је оно живот
да дише гдје год дишемо
од тога нас није
одучио
ниједан ужас
нећеш ни ти!
 
(1987)
Здравко Крстановић
 
КОСОВО ПОЉЕ
 
Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаришју?
Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру достојанство.
Зар да опет затрапим Свети Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам ја продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.
Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.
 
(1987)
Матија Бећковић
 

ПСАЛАМ
 
Господе, кишо светлосна, плаха,
Господе над морима и над пољима,
Ослободи ме, Господе, страха
Од земаљскијех разбојника.
Они су свуда, исконска тама
Променила је метаболизам,
А Ти, над горама и над водама,
У нашој слабости слабиш и сам.
Гаси се пламен са налоња,
Кров прокишњава, мокре су хаље,
Превазишао сам у тузи коња,
И отишао од пса даље.
У послушном незадовољству,
Нису ми ове године миле.
Господе, сабери у растројству,
Окрепи, Господе, против силе!
 
(1983)
Милован Данојлић
 
ВЕЧЕРЊЕ У ДЕЧАНИМА
 
И туга на туге
и рана на ране
и јад на јаде
и тмина на тмине
и суза на сузе
и смрт на смрти
и све грђе на горе
колико воде протече
од постања и више
Божији раб Арсеније
Тако лицем овим људским
тихо тишином огледам
небеса утихнуле душе и небо
Дечана Високих отворено
Тако и целујем коленопреклоно Србију
ову земљу од плача нам
честиту и на њој стопе
Светих наших царева и убожника књегиња монахиња и
незнаних чобана
печатом крвним и сузним
у рујава ова брда у српска
у срца наша небоотворена
утиснута огњем као
целујем и видим
и земља ми се обрадованоме радује
И зар ово после свега
ваистину и који ово дан и ко сам Србин
на земљи бременом згурен у мах
и витак ко зелен бор у гори
овој ко дуга
к висоти винута
Излазим на двери Цркве
улазим у озвездану ноћ света
крст свој носим од сухога злата
трикрат жеженога
на плећима својим душе омудрене
у костима костију уписан животом
сузе су ми риза златоткана
дубоко над Косовом наше небо
изрециво и неизрециво
видиво и утајњено
просто ко хлеб од царства дивније
стаза нам к Царству ходом
Светих обагрена
И у дом ме уводиш
и лице своје находим
и род свој к лицу лицем срце гледам
целујем Божији раб Арсеније
 
(1986)
Матеј – Александар Арсенијевић

One Comment

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .