ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
Прилог 2:
ТАМНАВСКО ПИСМО
 
Ваша Светости,
Ми, Ваша чеда у синовској оданости усуђујемо се овом приликом говорити са Вама без прописаног протокола. Шта је то, што је условило да се једна група свештеника из једне епархије обрати директно Поглавару своје Српске Цркве? Претичемо ли ми можда време, па оно што бисмо могли говорити сутра говоримо већ данас? Надамо се ипак да нисмо поранили – или што је још важније, да нисмо закаснили. Са том вером упућујемо Вам ово Отворено писмо.
Ви сте “Примус интерпарес” (=први међу равнима) у српском епископату и имате моралну обавезу да нас саслушате, да чујете уосталом и сваки други глас који долази из верног, српског, православног народа. Свет се мења и време пролази, прикрада се и провлачи поред нас као утвара коју не опажамо и не примећујемо. Народи који су вековима били у ропству постају слободни, господари свог бића и своје земље. То је добро. Особито од Хелсинкија до Мадрида расправља се о правима народа и сваког човека појединачно; иако са променљивим успехом, ипак се тежи остварењу идеала слободе потребне као хлеб насушни.
И Црква Христова тражи своје место у свету. И то је добро. Шта се то догађа са нама, шта се догађа са Српском Православном Црквом? Тешко нам је и велики бол нас притиска у души кад озбиљно погледамо истини у очи…
АРХИЕПИСКОПЕ ПЕЋКИ, Ви носите титулу славних српских архиепископа почев од Светог Арсенија I Сремца чије је седиште било у Пећи. Било би нам жао да је од свега овог остао само овај наслов. Гласови који допиру до нас и раздиру нам душу, гласови који као ножем парају срце сваког поштеног православног Србина, па уосталом и сваког истинољубивог и добронамерног човека, језиво наслућују – на Косову, у нашој славној РашкоПризренској Епархији ускоро неће бити православног живља, нестаће са лица земље наше старе задужбине којима смо се ми дичили и којима се дивио културни свет. То је друга тешка рана на телу наше Цркве данас. Зато ридамо и плачемо! Као да и сада чујемо глас вапаја попа Петра, попа Николе, монаха Исаије, старог дечанског хроничара и других из њиховог доба (“Кад су живи завидели мртвима” – М. П. Суреп). Једино што је учинио епископат наше Цркве је штура информација за јавност у црквеној штампи са једног од разговора са функционерима Републике Србије у којој се само стидљиво напомиње шта се то догађа тамо на Косову. Сигурни смо да располажете мноштвом података о томе. А, ћутите! Зашто? Вероватно ради добрих односа између Цркве и државе које обавезно истичете у сваком саопштењу са тих разговора. Обратно, када треба нападати Цркву због свега и свачега нас нико не штеди ради тих “добрих” односа.
Црквена штампа не пише о погромима, прогонима православног свештенства и верника на Косову. Не пише се о рушењима, паљењима и скрнављењима косовских светиња. Највише што чини је да евентуално, пренесе неку вест из средстава јавног, друштвеног информисања. И тада, чини се, са дозом некаквог одстојања. Све до сада што знамо о стању Цркве на Косову прочитали смо код других, сазнали са друге стране. Па и ти други се чуде: зашто Српска Црква ћути!? Зашто ћути њена штампа? Где су њени дописници? Ћуте и не пишу, ваљда – забране ради?! Ако се због тога – истине ради, забрани и заплени неки наш лист бар знамо да смо нешто покушали. Зар да ћутимо када непријатељ у овој нашој, слободној земљи пребија српског владику, туче професоре наше богословије, свештенике и монахе а монахиње силује? Зашто се крије од нас како је изгорео конак Пећке Патријаршије? Ко је од стране наше Цркве прихватио она прва саопштења за јавност на радију, телевизији и у штампи? Ако то нико није учинио, зашто то није речено јавности? Од кога и од чега Српска Црква непрестано страхује? Од мучеништва – можда? Па њени темељи почивају на крви Мученика! Никада у историји није постојала већа и озбиљнија опасност да нестане један народ на једном простору, јер православни Срби беже и исељавају се са Косова интензивно двадесетак година. Хоће ли се свет питати да ли нам је неко и чиме затворио уста?
Служба Српске Цркве преко хиљаду година, само је служба Христу и никоме другом. Никада ми нисмо одступили са те линије до скорих дана. Плашимо ли се ми слободе? Научили смо по свему судећи да будемо робље, да сагнемо главу, да трпимо у ћутимо. Некако нам је то ушло у крв. Слободом и уједињењем 1918. године нису престале, него тек почеле наше међусобне српске свађе и уступци властима. Нисмо се опредељивали, подржавали смо власт. Тада и ништа друго није значај није постигнуто, изузев обарања оног злокобног Конкордата, што су више други искористили за своје циљеве него ми. Ни у последњем рату се нисмо јединствено определили, нисмо осудили сарадњу са окупатором и зато нам се данас (с правом) може рећи, да нисмо исто што и Римокатоличка црква у Пољској. А ми смо увек били са својим народом кроз историју особито у патњама, све до новијих времена када себи морамо поставити питање: где смо и шта смо?
Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента, Ваши славни претходници на пећком трону повели су свој народ у туђу земљу да би сачували име српско и веру прадедовску од најезде тућина. И у миру, и у борби, они су били прави вођи свога народа. Проклињу ли нас њихове кости у гробовима? Шта то ми учинисмо да спречимо да ослобођено и освећено Косово остане без свог народа? Ко је у врховима, или свеједно у бази наше Цркве крив и одговоран што нас сматрају прорежимском Црквом и клерокомунистима? Шта то ми још можемо изгубити, ако јавно протестујемо, ако упознамо нашу и страну јавност са тешким стањем у којем тамо живи наша Црква? Да ли је ко био спреман, или бар размотрио могућност да напусти свој положај и повуче се у манастир, негодујући – спасења ради?
Можда ће тек тада и наше друштвене власти схватити да нас све ово вређа и боли и да ће учинити нешто за боље сутра овога народа?!
Хоће ли Свети Архијерејски Сабор или Синод или Ви, Архиепископе Пећки, одговорити, шта још може изгубити Српска Црква од онога што је већ изгубила? Сматрамо да се не бавимо политиком кад вршимо свету дужност старања о људским душама, кад бранимо право да се јавно и несметано исповеда Православна вера Христова и када као припадници једног народа мислимо о његовој будућности…
Не бојте се! Не плашите се! Верујте у свој народ и своју Цркву. Ми смо с Вама уједињени у молитвама и у љубави према Богочовеку Христу, Спаситељу нашем Коме нека је слава у векове. Амин!
 
Одлучили смо да ово Отворено писмо упутимо:
 
1.Његовој Светости, Архиепископу Пећком, Митрополиту Београдско-карловачком и Патријарху Српском, Господину Герману
2.Епископу Шабачко-Ваљевском, Господину Јовану
3.Светом Архијерејском Синоду СПЦ
4.Управи Манастира Хиландара у Светој Гори
5.Богословском факултету СПЦ
 
Свештенство Архијерејског намесништва Тамнавског
(Уб, пред Ускрс. 1982)