ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
О КОСОВУ – ЗА КОСОВО
На трибини Удружења књижевника Србије (1523. маја 1987)
 
Хвала иницијаторима ових деветовечерњих скупова о мученичком Косову. Хвала и на указаној ми части да међу првима говорим на овој слободарској трибини истинољубивих и правдољубивих српских писаца.
Одмах да признам да све што бих ја вечерас имао да кажем о Косову, већ су казали браћа Срби Косовци на недавној драматичној, можда и трагичној Косовопољској ноћи (24-25. априла 1987). Њихова потресна казивања, уз пендреке милиције, слична су ми оним исказима Срба избеглица из 1941. и 42. године кад су бежали испред усташких злочина у мајку Србију, мада је и она тада била поробљена.
Ја бих вечерас хтео да скренем вашу пажњу на недавно изашлу велику књигу о Косову – Задужбине Косова. Нарочито на њен завршни део, где су изнети документи о патњама косово-метохијских Срба од 1941. до 1986. године. Тај део документације припремио сам ја и то је углавном архивски, до сада непознат материјал. Наиме, то су жалбе и протести наших верника, цркава и манастира са Косова и Метохије, као и Епархије Рашко-Призренске, достављени Светом Синоду наше Цркве, а често и надлежним властима. У тим жалбама изнета је најстварнија стварност Косовска, сваковрсне српске патње за последњих 45 година по косовском разбојишту. Узгред да додам, да ми се чини да, ово што су недавно говорили Срби у Косову Пољу, уствари је прави наставак ове и овакве документације о стању и страдању Срба на Косову и Метохији. У том смислу, оно што је објавила “Борба” као стенографске белешке те ноћи, под насловом “Ноћ опорих речи” (и као посебни додатак, мај 1987), могло би се мирне душе придодати овом последњем делу наше монографије “Задужбине Косова”.
Каква је документација у питању, може се видети из кратког “постскриптума” у монографији, који носи мој потпис, где објашњавам зашто смо у овој књизи изнели само ове и овакве примере “истребљења наших богомоља и нашег народа”, али и то како се кроз тај летопис скорашњих и најновијих догађаја па Косову и Метохији гледа право у очи не само туђем, него и злу домаћему.
За представљање правог карактера ове књиге, овог саборног свесрпског зборника о Косову, можда ће најбоље бити ако овде прочитам само неколико реченица из иначе кратког предговора Епископа Рашко-Призренског Павла:
“Област Рашко-Призренске епархије, током векова, била је средишна земља нашег народног и црквеног живота… Данас: остају проређене задужбине Косова у средини својих проређених верника. Хришћанског, светосавског карактера, вере коју је народ примио и њоме живео, ове задужбине и данас казују да су грађене са свешћу о непогрешном и вечном мерилу вредности човека и његових дела, као и вредности дела једног народа, утврђеног Господњим речима о величини служења, из љубави према Богу и ближњима…
Зато, наше Косовско опредељење било је, и данас остаје: рађе и нестати као људи, него опстати као нељуди; за нас другог избора нема: боље и мртав човек него жив нечовек. Јер човек и мртав, није мртав пред Богом живим. Пред Њим је мртав нечовек и док хода и гази по овој земљи… Да ли ћемо опстати као људи или нељуди, то зависи од нас, као што од нас зависи и да ли ћемо опстати или нестати и пред Богом и пред човечанством”.