ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ПОТРЕБНА ЈЕ ПУНА ИСТИНА О КОСОВУ
(Из интервјуа датог у Аустралији, о Божићу 1986/7)
 
Оче Атанасије, Ви сте скоро дошли из наше Отаџбине. Уверен сам да пратите догађаје са будном пажњом. Шта нам можете рећи о прогону наше браће Срба на Косову?
 
Отац Атанасије: То је наша свеопшта српска трагедија и трагедија саме наше земље Југославије. Позната су и најновија страдања Срба на Косову и Метохији која се, нажалост, умножавају све рафинираније, подмуклије, препреденије и, Бог свети зна, какав је ту крај, какав излаз? Оно што чине власти, поготову шиптарске власти на Косову, то је замајавање, то је “завођење за Голеш планину”. Подиже се некаква фасада некаквог побољшања, а у суштини резултати су исти, јер река исељавања не престаје, иако је тамо Срба све мање и мање.
Сад су почели из Србије, из Београда, нешто позитивније да чине, али нажалост, немају много подршке Југославије као такве. Питање је да ли ће бити резултата, јер и мере које се предузимају нису праве мере. Није мера за заустављање исељавања да подигну фабрику у селу Батусе, јер је нереално да ће то бити чисто српска фабрика, за српске раднике. Очигледно је, као што се види и чује, да Албанци траже да и њихови људи дођу и раде у тој фабрици. Нису иселили из Батуса ни онога Албанца Фазију, онај коме су због незаконитости булдожерима порушили кућу, јер он се поново вратио тамо и доводи сада у то српско село и друге Шиптаре и тако то је врзино коло, ту нема краја.
Колико су слепи неки политичари, то је за чуђење, заиста.
Али најстрашније је што се светиње наше скрнаве, светиње српске, и част и образ наших мајки, сестара и девојчица газе, пале се светиње наших цркава и манастира тамо. То је оно што је страшно и што сва наша срца погађа, потреса савести свих поштених људи.
 
Шта је потребно учинити и како помоћи ту незаштићену и насилну сеобу Срба са својих прадедовских огњишта?
 
Отац Атанасије: Треба најпре дизати глас, глас правде, слободе, истине, и права обавештења – праву истину износити на видело. Она се, нажалост, често режира, камуфлира, препричава у име неке “политичке”, јефтине, садашњости, “политичког тренутка”. У суштини, ако немате праву информацију, немате онда увид у ствари и немате могућност да помогнете. А информације су нам из “званичних саопштења”, која сами даљи догађаји изобличавају.
Ми са своје стране чинимо колико можемо, обавештавамо јавност. Требало би и инострану јавност обавештавати о правом стању, о ономе шта се збива на Косову. Албанска пропаганда у иностранству је далеко успешнија. Она врши такву пропаганду, да испада да су Албанци угрожени на Косову као мањина, а у ствари су Срби сада тамо мањина и они су гоњени. Шиптари врше вешто пропаганду са оним младим људима, који су осуђени на по 510 година, мада ти млади људи бивају често пуштени после неколико месеци или краћег периода, и они постају национални хероји, јер су били осуђени на робију, а суђени су у ствари за страшне злочине, за силовања. У ствари, организатори знају да ће ови осуђени млади људи бити пуштени на слободу; и тако се у суштини зло не пресеца, него се подржава и иде на страну пропаганде албанских сепаратиста.
Ми са своје стране настојимо да што чешће одемо тамо, посећујемо наше светиње – манастире и цркве, као и наше верне, нарочито на црквеним свечаностима. Можда би могло нешто више да се учини као подршка овим људима, који се мирно, али слободарски и правдољубиво окупљају као што је било у Косову Пољу, Батуси, Племетини, као и у Бабином Мосту недавно. Ти наши људи треба да виде да нису сами и да то њихово изразито српско, хришћанско, православно понашање јасно сведочи да они неће да газе туђи образ, нити да силују, ни да пљачкају и убијају, већ једноставно протестују и траже слободу, траже заштиту, траже од Србије да их спасе, кад већ, како изгледа, Југославија не брине много о њима. Такве, нажалост, и Србе на Косову, и остале који их помажу, који се солидаришу са њима, проглашавају за “српске националисте”, за “реваншисте”, и слично, и тиме само иду на руку антисрпски расположеним Шиптарима.
Ми смо у молитви Богу да им Бог помогне, а да се и ми отрезнимо и освестимо. Надајмо се даће и наша политичка власт да схвати да је угрожена не само територија Косова, већ целе Србије, целе Југославије.
 
Да ли, по Вашем мишљењу о. Атанасије, треба Свети Архијерејски Сабор СПЦ да се састане у ванредно заседање и да том приликом проучи у детаље прогон Срба на Косову и cвe оно што се тамо дешавало и још увек дешава и да о томе једном посебном посланицом обавести cвoje вернике?
 
Отац Атанасије: Колико знам овај претходни Архијерејски Сабор од 1986. донео је одлуку да идући Сабор 1987. заседа у Пећкој Патријаршији. Вероватноће то бити само почетна седница, претпостављам као што је ове године била у Студеници, а раније у Жичи. Било би добро и корисно да тамо у Пећи Сабор заседа сву недељу дана и, по могућству, посети сва важнија места по Косову и Метохији. То би, у ствари, била огромна морална подршка томе страдалном народу.
Мислим да би добро било, ако не ванредни Сабор – можда би и он требао , али тај редовни Сабор да посвети неколико седница вапијућим косовским проблемима и да по могућству образује једну комисију која би и обилазила наш свет на лицу места. Право да Вам кажем, мало је остављен владика Павле сам себи. Истина, он шаље Синоду и Сабору своје извештаје, своје жалбе одоздо. Оне се констатују и копије се упућују државним комисијама, и на томе се заврши.
Не само комисија, коју би оформио Архијерејски Сабор, већ и кад би неколико Архијереја ишли чешће на Косово и учествовали на богослужењима, обилазећи села, цркве и манастире у току године, онда би то добило други одјек у народу, народ би видео да није усамљен. Много за наше људе на Косову и Метохији значи кад они виде побожне вернике који долазе из разних крајева наше Отаџбине аутобусима. Ми идемо са нашим студентима и будемо са њима на богослужењима и тиме их макар мало охрабримо, да смо ту, да они нису остављени сами.
Архијерејски Сабор могао би и требао да изда један свој текст, једно своје саопштење, једну своју констатацију. Ако ништа друго бар да остане за историју. То би имало одјека, и не би требали да се боје политичких квалификација.
Било би корисно једно саопштење Архијерејског Сабора, али на основу извештаја једне комисије која би имала увид у ствари, нешто слично ономе саопштењу из 1981. које је објављено у штампи и које је имало велики одјек. Није Архијерејском Сабору згодно да увек и у свакој ствари иступа, али, ево, прошло је неколико година од 1981. Архијерејски Сабор би имао и разлог и места да дигне свој глас и то би имало позитивног одјека. Црква је и сада оно што је увек била, а сада нарочито њен је глас у народу веома поштован. И у иностранству би то имало одјека. Уосталом, поодавно се у народу нашем очекује одлучнији глас Цркве за прогањане правде ради.
 
(“ГЛАС Српске Православне Цркве у Западној Европи”,
бр. 107, јануар-мај 1987)

One Comment

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .