NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » OBJAŠNJENJE SVETE BOŽANSKE LITURGIJE

OBJAŠNJENJE SVETE BOŽANSKE LITURGIJE

S blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Gospodina LUKIJANA
episkopa osečkopoljskog i baranjskog

 
Za štampu pripremio i tehnički uredio:
protojerej-stavrofor Dušan M. Kolundžić, profesor

 
Ovu knjižicu poklanja svojim vernicima
o Vaskrsu 2006. godine
Eparhija osečkopoljska i baranjska u Dalju
 

Iz Bogosluženja Pravoslavne Crkve
 

OBJAŠNJENJE
SVETE BOŽANSKE LITURGIJE

 
<p claPrimite, jedite, ovo je Telo moje,
koje se za vas lomi na otpuštenje grehova.

 
<p claPijte iz čaše ove svi: ovo je krv moja Novoga zaveta,
koja se za vas i mnoge proliva na otpuštenje grehova.

 

ZAJEDNIČKA MOLITVA
 
Mi se možemo moliti Bogu svuda i na svakom mestu, onako kako nam je Hristos rekao, „u duhu i istini,jer je Bog Duh i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju“ (Jn.4,23-24). Međutim, Hristos je naročito istakao značaj zajedničke molitve: „Tamo gde su dva i tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima“ (Mt.18,20). Takvu molitvu će Bog i primiti: „Ako se dva od vas… uzmole daće im Otac moj koji je na nebesima“ (Mt.18,19). Pa i Hristos je revnosno išao na zajedničku molitvu: „…i uđe po običaju svome u dan subotni u sinagogu, i stade da čita“ (Lk.4,16).
Na zajedničku molitvu, u određeni nedeljni i praznični dan, obavezuje nas i Četvrta Božja zapovest, koja glasi: Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ, šest dana radi i završi sve svoje poslove, a sedmi dan posveti (je odmor) Gospodu Bogu tvome.
I Prva crkvena zapovest traži od vernika da revnosno učestvuju u zajedničkoj molitvi: Moliti se Bogu i učestvovati u Službi Božjoj svake nedelje i praznika. I ne samo slušati (jer to može biti i preko radija i televizije), već aktivno učestvovati u zajedničkoj molitvi, u crkvi na Službi Božjoj.
Primer zajedničke molitve dali su nam već sveti apostoli, koji su, posle vaznesenja Hristovog, očekivali u Jerusalimu silazak Duha Svetoga na njih: „Ovi svi bijahu istrajno i jednodušno na molitvi i moljenju…“ (Dap.2,14).
 

ZAJEDNIČKA MOLITVA SE VRŠI U HRAMU
 
Bogosluženje se ne vrši u našim običnim stanovima, već u naročito za to uređenim prostorima, hramovima ili crkvama.
Hram se svojom spoljašnjošću razlikuje od svih ostalih građevina, a unutrašnjost mu je udešena prema potrebama javnog bogosluženja. Zašto je to potrebno? Naš svakodnevni život je često daleko od Boga i od misli o Njemu. Zbog toga, da bi Mu se približili, potrebno je da se otrgnemo od obične svakodnevnosti i da se prenesemo u neposrednu blizinu Božju. Hram svojom spoljašnjošću i unutrašnjim uređenjem čini kao neki oklop koji štiti vernike od svih spoljašnjih uticaja i proizvodi u njima osećanje da se nalaze pred samim Bogom, na pragu neba.
Oblici pravoslavnih hramova su različiti, obzirom na vreme podizanja, na građevinski stil ili na mogućnosti vernika. Pa ipak, još izdaleka, u svakom naselju hram se najčešće ističe svojim visokim zvonikom, sa koga se oglašavaju zvona i pozivaju vernike na bogosluženja. Zvona se najčešće oglašavaju pre početka bogosluženja, da bi potsetila vernike da se spreme i na vreme stignu u crkvu. Zvonaće zvoniti i u toku Službe, da bi oni koji nisu mogli doći u crkvu, mogli znati koji je momenat Službe, da se i oni za trnutak bar u mislima i molitvenim željama prenesu u hram, da se prekrste.
 

DOLAZAK U CRKVU
 
Prema Prvoj crkvenoj zapovesti, u crkvu treba dolaziti redovno, nedeljama i na zapovedne praznike (štampane u u kalendaru crvenim slovima). Razume se, od ove obaveze su oslobođeni oni koji u te dane moraju da rade, po prirodi svoga posla (javne službe i poslovi od zajedničkih potreba).
U crkvu treba doći na vreme, pre početka bogosluženja, kako se kašnjenjem ne bi ometao sam tok bogosluženja i odvlačila pažnja vernika koji su se usresredili na molitvu.
Dolazeći u crkvu, na zajedničku molitvu, mi izlazimo pred samoga Gospoda, pa stoga treba dolaziti pristojno i što je moguće svečanije obučeni. Ako u ovozemaljske ustanove i pred značajne ličnosti javnog života izlazimo lepo obučeni, to toliko pre treba obratiti pažnju na svoj spoljašnji izgled pri izlasku pred nebeskog Cara.
Hristos nas je upozorio da na molitvu dolazimo izmireni sa svima. „Ako dakle prineseš svoj dar oltaru, i ondje se opomeneš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred oltarom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Mt.5,23-24).
Naročito u pripremi za Sveto pričešće treba biti izmiren sa svima, jer kako ćemo očekivati da Bog nama oprosti i time nas učini dostojnim pričešća, ako mi nismo spremni da oprostimo bližnjima i da sa njima u miru živimo.
Došavši na Liturgiju (Službu Božju), treba pred Bogom stajati sa otvorenim srcem, sa čvrstom namerom da sebe predamo Bogu i da sa Njim budemo ceo taj dan, celu nedelju. Jer, iako je Liturgija bezgranično dragocena sama po sebi, ipak se njeni plodovi, koje mi od nje dobijamo, mere našim unutrašnjim raspoloženjem, našim aktivnim učešćem u njoj. I vodu iz okeana je moguće bezgranično crpeti, ali svako može zagrabiti samo onoliko koliko staje u njegove sudove.
Uz to, što smo sve dobili od Liturgije, postaće nam jasno tek sledećeg dana ili nedelje. Ustvari, Liturgiji se može prisustvovati svake nedelje, pa opet ne postati bolji. Bez aktivnog učešća u Službi Božjoj (Liturgiji) nema ni praktične koristi.
 

ULAZAK U CRKVU
 
Pri ulasku u crkvu treba na ulazu zastati, pobožno se prekrstiti i poći ka celivajućoj ikoni (obično se nalazi na sredini hrama i predstavlja svetog kome je hram posvećen ili je to ikona praznika koji se tog dana slavi).
Jedan od najznačajnijih spoljašnjih vidova pravoslavne pobožnosti je paljenje sveća. Paljenje sveća je simvoličko ispovedanje, da smo mi hrišćani sledbenici religije svetlosti, a takođe i kao odgovarajuća žrtva Bogu. Zato svi vernici, odmah po ulasku u hram, uzimaju crkvene sveće i odlaze do čiraka (određenog mesta za paljenje sveća), da bi tamo, paleći ih i stavljajući na uobičajena mesta, otpočinjali sa molitvom Bogu.
Sveće se pale za zdravlje živih i pokoj duša umrlih srodnika i prijatelja. Pre paljenja sveća treba se prekrstiti, poljubiti sveću (time se izražava ljubav prema onome kome se sveća namenjuje), molitveno pomenutione kojima sveću „namenjujemo“, zapaliti je i staviti na određeno mesto. Iako u hramovima obično postoje odeljena mesta za paljenje sveća živima i upokojenima (za žive gore ili desno, a za upokojene dole ili levo) to nema nekog većeg značaja, jer su pred Bogom svi živi.
Crkvene sveće su od pčelinjeg voska ili mešane sa prečišćenim parafinom i one se osvećuju posebnom molitvom, gde se sveštenik obraća Bogu „da svi, koji ulaze u hram Božje slave kojoj se ne može pristupiti, vide istinsku slavu Božje pravde…“
Zato i ne treba posebno naglašavati da sveće za molitvenu upotrebu treba uzimati isključivo u crkvi.
Posle ulazne molitve i paljenja sveća, treba otići na svoje mesto. U mnogim krajevima običaj da muškarci, žene i deca stoje odvojeno u toku bogosluženja. Ako nema posebne „ženske crkve“ (unutrašnja priprata), žene stoje levo, muškarci desno (gledajući prema oltaru), a deca stoje napred. To, svakako, zavisi od lokalnih običaja, ali nema nikakvih prepreka da porodica i u hramu bude na okupu u zajedničkoj molitvi.
 

POLOŽAJ VERNIKA NA BOGOSLUŽENJU
 
Došavši na svoje mesto, gde će ostati u toku cele Službe Božje, vernik stoji uspravno, okrenut licem prema oltaru, sa rukama prekrštenim na grudima ili ispred sebe, a može ih pravo opustiti (nikako ih ne držati na leđima).
Priklanjanje (sagibanje) glave je izraz posebne pažnje i poštovanja u toku Službe Božje. Na primer, za vreme „malog vhoda“ (kada se prenosi Jevanđelje), dok se čita jevanđelje ili vrši „veliki vhod“ (prenošenje časnih darova radi osvećenja i pričešća), u vreme čitanja molitve pred sveto pričešće – lako saginjemo glavu, u znak pojačane pažnje prema rečima koje se izgovaraju i događajima na koje nas te radnje podsećaju.
Dakle, u crkvi se, na Službi Božjoj, stoji. To je izraz našeg poštovanja prema Bogu. U izuzetnim slučajevima dozvoljeno je sedenje, naročito za starije i bolesne vernike. No i oni, u najznačajnijim momentima Svete liturgije, treba da ustanu.
Veliki pokloni (spuštanje ruku ili čela do zemlje) i klečanje uobičajeni su u vreme posta i kajanja i izražavaju čovekovo priznanje svoje grešnosti i krivice pred Bogom. Običaj klečanja za vreme čitanja jevanđelja nije ispravan, jer nas je sveštenik pred čitanje jevanđelja upozorio: „Premudrost, smerno stojmo, čujmo sveto jevanđelje!“
Bez velike potrebe ne treba se pomerati sa svog mesta, okretati se, pozdravljati sa pridošlim vernicima, razgovarati ili napuštati crkvu pre završetka Službe Božje. Pogled uvek treba da bude prema oltaru, pažljivo slušati sveštenikove reči i pratiti njegove pokrete. Kada nas sveštenik kadi i kad nas posebno pozove na priklanjanje glave, treba lagano sagnuti glavu. Pri završetku svake molitve i pesme, a pogotovo pri pominjanju Presvete Trojice (Oca i Sina i Svetoga Duha) treba se pobožno i pravilno prekrstiti (sa tri prsta desne ruke osenjujemo svoje telo u obliku krsta: na čelo, grudi, desno i levo rame).
 

UČESTVOVANJE U SLUŽBI BOŽJOJ
 
U toku cele Službe Božje treba nastojati da koncentracija na molitvu bude što jača i trajnija. Zato pažljivo treba slušati sveštenikove reči, pevati sa pojcima i i horom crkvene pesme koje su poznate, a naročito i obavezno kratke pesme: „Gospode, pomiluj“ i „Amin“ (reč amin znači neka tako bude, dakle naša saglasnost sa zajedničkom molitvom).
Da misli ne bi odlutale i pažnja oslabila, treba češće posmatrati ikone na ikonostasu, udubljivati se u njihov sadržaj i vraćati se zajedničkoj molitvi, kroz višekratno ponavljanje u sebi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj se na mene.
Simvol vere (Vjeruju) i Oče naš… ako ne „uglas“, treba onda tiho zajedno izgovarati, jer kroz Simvol vere ispovedamo veru svoju pred Gospodom, dok je „molitva Gospodnja“ (Oče naš…) najjači izraz našeg međusobnog zajedništva i jedinstva sa Bogom.
Naročito pažljivo treba pratiti čitanje „apostola“ i „jevanđelja“, „mali“ i „veliki vhod“ i „kanon evharistije“, od Simvola vere do Oče naš… Za to vreme treba izbegavati svako kretanje, razgovor, izlaženje, pa i paljenje sveća.
Ukratko, zajedničko bogosluženje nije samo u tome da svi zajedno stojimo u crkvi, već da se, što je moguće više, svi zajedno i molimo, da aktivno učestvujemo u Službi Božjoj. Treba se, dakle, upoznavati kako sa sadržajem, tako i sa značenjem reči, radnji i sinvola u toku bogosluženja. Tada nam Služba neće biti ni duga ni strana, već prisna i razumljiva.
 

ISPOVEST I PRIČEŠĆE
 
Vernik, koji se postom i molitvom pripremio, a pre Službe nije ništa jeo ni pio i koji želi da se pričesti, treba da dođe u crkvu ranije, pre početka Službe, kako bi mogao da se ispovedi. Pred sveštenikom, koji je posrednikizmeđu vernika i Boga, treba otvoriti dušu, slobodno reći šta je na savesti, projaviti kajanje i želju za ispravljanjem. Saslušati sveštenikovu ispovednu pouku i zajedno sa njim moliti se Bogu za oproštaj grehova.
Na poziv sveštenika da pristupite „sa strahom Božjim, verom i ljubavlju“ – treba prići oltaru, na soleju, i pažljivo saslušati, ponavljajući u sebi za sveštenikom, molitvu pred sveto pričešće. Svetoj čaši treba pristupiti pobožno, s rukama prekrštenim na grudima. Ne krstiti se pred čašom, da je ne bi slučajno zakačili i, nedaj Bože, prosuli sveto pričešće. Svešteniku treba reći svoje ime, otvoriti usta, primiti sveto pričešće i ubrusom obrisati usta. Posle primanja svetog pričešća i celivanja Svete čaše, vratiti se na svoje mesto, sačekati da se i ostali pričeste i saslušati blagodarstvenu molitvu posle svetog pričešća.
Poneki vernici, sasvim ispravno, ne samo što na dan pričešća ostaju do kraja Službe, već nastoje da se i posle Službe zadrže određeno vreme u crkvi, da ne bi nakon stupanja u zajednicu sa Hristom, kroz sveto pričešće, suviše brzo se predavali svakodnevici.
I jedan savet: Pričešćivati se treba što češće, ne samo u toku višednevnih postova i ne samo jednom u postu, već kad god osetimo potrebu za ovom uzvišenom hranom naše duše i kad se dostojno pripremimo.
Sveto pričešće mora biti jedini izraz života sa Crkvom. Onaj ko se ner pričešćuje, ne može sebe smatrati članom Crkve. Necrkvenost, pa čak i anticrkvenost savremenog društva u mnogome se objašnjava odsustvom pravilnog liturgijskog života kod vernika.
 

IZLAZAK IZ CRKVE
 
Iz crkve ne treba izlaziti pre završetka Službe i pre nego što sveštenik proiznese „otpust“. Propoved, koja je obično pri kraju Službe, treba pažljivo saslušati i nastojati bar glavnu poruku zapamtiti.
Pri izlasku iz crkve celivati ikonu i krst u ruci sveštenika, primiti sveštenikov blagoslov i naforu na dlan desne ruke. Na samom izlazu iz crkve zastati, okrenuti se prema oltaru, lako se pokloniti i pobožno prekrstiti.
Međutim, ne završava se sve kad sveštenik na kraju Liturgije kaže: „U miru iziđimo!“ To ne znači: idite kući i u toku cele naredne sedmice skinuti sa sebe obličje hrišćanina. Naprotiv. One znače: idite i pristupite ispunjavanju vašeg prizvanja. Sad ste vi dužni da širite (propovedate) Hrista oko sebe. Svet gleda na vas. Svet treba da upozna Hrista, gledajući vaša dela, slušajući vaše reči. Vi ste kvasac koji stavljaju u testo, da bi se ono čitavo podiglo. Obogaćeni Hristom – budite kao Hristos, u svom životu i u odnosu prema svojim bližnjima.
Jedan je čovek govorio: „Volim da primam na Liturgiji Hrista, da bi On proveo svoj dan u meni“. Pravi hrišćanin, koji je proživeo Liturgiju, izazivaće među drugim ljudima u toku celog dana i cele nedelje duhovni uticaj, pa i preobražaj. Tajna pravilnog hrišćanskog života je u tome, da se pravilno koristimo Svetom Liturgijom.
Zato pažljivo pročitavajte, pa i učite, sledeći tekst: Objašnjenje Svete Liturgije.
 

SIMVOL VERE
 
Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
Verujem i u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, roženog, ne stvorenog, jednobitnog sa Ocem, kroz koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i primio telo od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek.
Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata i stradao i pogreben;
I koji je vaskrsao u treći dan po Pismu;
I koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca;
I koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima i njegovom carstvu neće biti kraja.
Verujem i u Duha Svetoga, Gospoda životvornog, koji od Oca ishodi, koji se zajedno sa Ocem i Sinom poštuje i slavi, koji je govorio kroz proroke.
Verujem u jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za oproštaj grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih
I život budućeg veka. Amin
 

BOŽANSTVENA LITURGIJA
 
Reč liturgija je grčkog porekla i znači služba, ili još bolje – služba Bogu, Služba Božja. Bogosluženje se često naziva i evharistija, što znači blagodarnost. Liturgija je najvažnije bogosluženje Hrišćanske crkve, zato što se na njoj, pod vidom hleba i vina, prinosi Bogu tajanstvena žrtva Tela i Krvi Gospoda Isusa Hrista, a kojom se mi pričešćujemo, radi našeg osvećenja i sjedinjenja sa Hristom.
Liturgija je žrtva, koja se zasniva na golgotskoj žrtvi Hristovoj, a mi je ponavljamo u njenom beskrvnom obliku, žrtvujući hleb i vino. Pored toga Liturgija je tajna i zasniva se na rečima Hristovim, upućenim apostolima na Tajnoj večeri: „Uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi radi opraštanja grehova… Pijte iz nje svi, ovo je krv moja novoga zaveta, koja se za vas i i za mnoge izliva radi oproštenja grehova… Ovo činite u moj spomen„. Pričešćujući se na Liturgiji telom i krvlju Hristovom, mi ispunjavamo ovu značajnu Hristovu zapovest.
 

LITURGIJA PRAVOSLAVNE CRKVE
 
Razume se da Liturgija u ovom obliku, kako je mi danas služimo, nije nastala odjednom, već je produkt vekovnog razvoja. No, bez obzira na taj vekovni razvoj, kao i na postojanje velikog broja liturgija u toku istorije, suština je ostala ista i neizmenjiva.
Da bi se sačuvala jednoobraznost služenja liturgije, u četvrtom veku su Sveti Vasilije Veliki i Sveti Jovan Zlatousti zapisali činove (tekstove) Liturgije, a koji se činovi i danas služe pod njihovim imenom. U šestom veku Sveti Grigorije Dvojeslov je zapisao u Carigradu tekst još jedne Liturgije, koja se danas služi u toku Vaskršnjeg posta, pod imenom Liturgija ranije osvećenih darova.
Liturgija Svetog Vasilija Velikog, koja se od Zlatoustove razlikuje nešto dužim molitvama, služi se devet puta godišnje: u prvi pet nedelja Vaskršnjeg posta, na Veliki četvrtak i Veliku subotu, na Badnji dan i Krstovdan (uoči Bogojavljanja) i na dan Svetog Vasilija Velikog (
1/14. januara).
Liturgija ranije osvećenih časnih darova služi se u dane Vaskršnjeg posta (sem subote i nedelje) i prva tri dana Strasne sedmice. Služi se zbog toga da bi se vernici mogli što češće pričešćivati. Darovi za ovu Liturgiju su osvećeni na Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta ili Svetog Vasilija Velikog.
U sve ostale dane u toku godine služi se Liturgija Svetog Jovana Zlatousta.
Ima, međutim, nekoliko dana u godini kada Crkva uskraćuje služenje Liturgije. To su: sreda i petak Sirne sedmice, ponedeljak, utorak i četvrtak Prve nedelje Vaskršnjeg posta i na Veliki petak (ako na Veliki petak padnu Blagovesti, tada se služi Liturgija Svetog Jovana Zlatousta i ona se odnosi na praznik Blagovesti).
 

VREME VRŠENJA LITURGIJE
 
Što se tiče dnevnog časa, kad treba da počne Liturgija, tu nema nekog određenog pravila. Tu će važiti mesni običaji, odluka nadležnog episkopa ili teren parohije. U Vojvodini, Slavoniji i Bosni počinje kasnije (najčešće u 10 časova), dok u Srbiji počinje dosta ranije (već u 8 časova). Najopštije pravilo je da ne počne pre izlaska sunca, ni posle podne. Izuzetak je Vaskrs, kad Liturgija počinje vrlo rano, u nastavku jutrenja, kao i na Badnjidan, Krstovdan, Veliki četvrtak i Veliku subotu, kad se Liturgija služi posle podne.
 

ŠTA JE POTREBNO ZA SLUŽENJE LITURGIJE?
 
Na Liturgiji sveštenik oblači potpuno odjejanije (stihar, epitrahilj, pojas, narukvice i felon) i za svaki deo odežde čita određenu molitvu. U toku Liturgije svešteniku će biti potrebni određeni sasudi (putir, diskos, zvezdica, koplje, kašičica, pokrovci, kadionica, sud za toplu vodu, anafornik). Tekst Liturgije štampan je u Sluđbeniku, a sveštenik će koristiti i Jevanđelje, dok su pojci potrebni: Apostol, Časoslov, Zbornik i drugo.
Na svetom prestolu, žrtveniku i soleji treba da gore sveće. Za Liturgiju je potrebno pet hlebovaprosfora (prosfora znači prinos), umešanih od čistog pšeničnog brašna, sa kvascem i solju. Svaka prosfora ima na gornjoj strani pečat, koji predstavlja kvadrat sa krstom u sredini. Među kracima krsta je natpis: IS -HS; NI – KA, što na grčkom jeziku znači: Isus Hristospobeđuje. Prosfore se sastoje iz dva dela, što označava dve prirode u Isusu Hristu, božansku i čovečansku. Pored prosfora potrebno je i čisto prirodno vino, obavezno crveno, da nas podseća na krv Hristovu. U vino se sipa malo vode.
 

SVETA LITURGIJA SE SASTOJI
IZ TRI OSNOVNA DELA
 
<ol cla

  • PROSKOMIDIJA
  • LITURGIJA OGLAŠENIH
  • LITURGIJA VERNIH
  •  

    PROSKOMIDIJA
     
    Sveštenik koji je spreman za služenje Liturgije ulazi u hram, čita pred oltarom određene ulazne molitve, celiva ikone i ulazi u oltar. Tu celiva Jevanđelje i sveti presto, oblači sveštene odežde, pere ruke i staje pred žrtvenik, da bi otpočeo ršenje proskomidije (reč proskomidija znači prinošenje, prinošenje na žrtvu hleba i vina).
    Stojeći pred žrtvenikom, sveštenik uzima prvu prosforu, čini kopljem na njoj znak krsta i, čitajući molitve i reči iz Isaijinog proroštva o Hristu, vadi kockasti deo, koji se od tog momenta naziva AGNEC (Jagnje) i predstavlja Hristakoji se žrtvuje za ljude. Sveštenik stavlja Agnec na sredinu diskosa, raseca ga sa donje strane unakrsno, a sa gornje strane probada kopljem, kao što je rimski vojnik probo rebra Hristova. Pošto je tada iz Hrista istekla krv i voda, uliva sveštenik vino i vodu u putir.
    Iz druge prosfore vadi se trouglasta čestica u čast Presvete Bogorodice i stavlja se desno od Agneca. Iz treće prosfore vadi se devet čestica, u spomen činova svetih: proroka, apostola, svetih otaca, mučenika, prepodobnih, besrebrenika i drugih, a stavljaju se levo od Agneca, u tri reda po tri čestice. Iz četvrte prosfore vade se čestice za žive, a iz pete za upokojene članove Crkve i te se čestice ređaju ispod Agneca.
    Agnec će se u toku Liturgije pretvoriti u telo Hristovo i njime će se pričestiti sveštenici i vernici. Ostale čestice će se, posle pričešća, sipati u putir, gde se nalazi krv Hristova, da bi krv Hristova očistila grehe svih onih čija imena je sveštenik pomenuo, vadeći čestice, i da bi se sjedinili sa Hristom. Ostatke prosfora, iz kojih je izvađen Agnec i druge čestice, razdaje sveštenik posle Liturgije svima prisutnim vernicima.
    Posle završetka vađenja čestica, sveštenik blagosilja kadionicu i, okadivši zvezdicu, stavlja je na diskos. Zatim okadivši pokrovce, stavlja ih na diskos i putir, a sve pokriva najvećim pokrivačem (vozduhom). Uz to govori molitve u kojima moli Boga da primi ove darove i da se seti svih koji su prineli ove darove i i radi koga su prineseni.
    Proskomidija nas podseća na rođenje Hristovo, a takođe i na stradanje Njegovo. Rođenje je bilo u tišini, ljudi Ga čak nisu ni primetili. Samo su anđeli pevali na nebesima i pastiri su se poklonili novorođenom Spasitelju. Zbog toga se proskomidija i vrši u tišini. Sveštenik sve molitve izgovara poluglasno. Često se proskomidija vrši u toku jutrenja ili časova. Po završetku proskomidije sveštenik kadi oltar i hram.
     

    LITURGIJA OGLAŠENIH
     
    Oglašeni su bili ljudi koji su se pripremali za krštenje, za prelazak u hrišćansku veru. Crkva ih je pre krštenja poučavala u nauci Hristovoj, pa je dopuštala oglašenima ili katihumenima (katihizirati – znači poučavati u veri) i pokajnicima, kao i Jevrejima i mnogobožcima, da prisustvuju ovom delu Liturgije, da bi upoznali veru Hristovu. Tako se po njima, ovaj deo Liturgije nazvao – Liturgija oglašenih. Oglašeni nisu stajali zajedno sa vernima, nego na naročitom mestu u crkvi, u priprati. Na đakonov poziv: „Vi koji ste oglašeni, iziđite!“ – morali su izaći iz hrama, da bi mogao početi treći deo Liturgije – Liturgija vernih.
    Liturgija oglašenih, u Crkvi prvih vekova, sastojala se iz pevanja psalma, čitanja Svetog pisma, propovedi i molitava za oglašene i pokajnike. Ovo i danas, sa malim izmenama, sačinjava Liturgiju oglašenih.
    Po završetku proskomidije, zvonjenjem svih zvona, objavljuje se početak Liturgije, koju sveštenik počinje slavljenjem Boga, troičnog u licima:
    Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova – na šta narod, kao iz jednog grla, odgovara – Amin, neka tako bude.
    Stojeći u oltaru, pred svetim prestolom, sveštenik proiznosi veliku jekteniju (ako služi đakon on sve jektenije proiznosi ispred oltara, sa soleje). Jektenija je, ustvari, revnosna, usrdna molitva, niz kratkih molbi, kojima se narod pobuđuje na molitvu, a iza svake molbe, narod odgovara: Gospode pomiluj, to jest Gospode, smiluj se na nas. Sveštenik se moli za mir u svetu, za narod, za arhijereja i sveštenstvo, za pogodno vreme i izobilje zemaljskih plodova, zaone koji plove, putuju, stradaju, boluju, kao i za izbavljenje od svih opasnosti i nevolja.
    Na kraju jektanije čita sveštenik molitvu, a narod peva prvi antifon. Antifon je naizmenično pevanje ili čitanje stihova iz psalama u desnoj i levoj pevnici. Stihovima Starog zaveta dodaju se pesme Novog zaveta. Ovim sjedinjavanjem oba zaveta prikazuje se jedinstvo ljudi, koji zajedničkom hvalom slave i veličaju moć i dobrotu Božju.
    U našoj bogoslovskoj praksi ima tri vrste antifona na Liturgiji. To su: antifoni svakidašnji, antifoni izobraziteljni i atifoni praznični. Svakidašnji antifoni se pevaju u radne ili težatne dane; izobraziteljni u subote i nedelje, na praznike Bogorodičine i svetiteljske; praznični – na velike Gospodnje praznike.
    Kao što se vidi, najčešće se upotrebljavaju izobraziteljni antifoni. Naziv su dobili otuda što se pevaju na izobraziteljnoj, koja ponekad zamenjuje, izobražava Liturgiju. Prvi antifon je ustvari 102. psalm „Blagosiljaj dušo moja Gospoda…“, ili kako se popularno kaže – prva slava. Drugi se antifon sastoji od 145. psalma i pesme „Jedinorodni Sine…“, koja govori o ovaploćenju Hristovom – to je druga slava. Treći antifon čine stihovi blaženstava i pesama koje su pozajmljene sa jutrenja, iz takozvanih kanona. Između antifona govori sveštenik malu jekteniju i čita molitve antifona. Ove molitve, kao i (ostale koje čita sveštenik) u toku Liturgije, sveštenik čita tiho u oltaru, da Liturgija ne bi bila isuviše duga.
     

    MALI VHOD
     
    Pri kraju pevanja stihova blaženstava vrši se mali vhod. U staro vremeJevanđelje se nije nalazilo na svetom prestolu, već u naročitom spremištu. U toku bogosluženja iznosilo se i stavljalo na sveti presto. Tada se prvi put pred očima vernika pojavljivalo Hristovo jevanđelje i zato mali vhod prestavlja izlazak Hrista na propoved.
    Sveštenik, noseći Jevanđelje na grudima, izlazi kroz severne dveri i ide preko soleja prema carskim dverima, govoreći tiho molitvu vhoda, koja govori o tome da anđeli Božji služe zajedno sa sveštenikom Liturgiju. Na sredini soleje sveštenik blagosilja vhod (ulazak), celiva Jevanđelje i onda, podigavši ga visoko iznad glave, govori na carskim dverima: Premudrost, stojmo smerno! Ovim rečima poziva sveštenik vernike na pažnju, jer će uskoro nastupiti čitanje Svetog pisma. Vernici, videći Hrista među sobom (Jevanđelje predstavlja Hrista), klanjaju Mu se i mole Ga da ih spase.
     

    TROPARI I KONDACI NA LITURGIJI
     
    Posle vhoda sa pevaju se tropari i kondaci, kratke pesme, u kojima se slavi praznik ili sveti, da bi se označilo da se Hristovo učenje ostvarilo u životu Božjih svetaca i da bi se svetima, kao izvršiteljima Hristovog učenja, ukazala čast koja im pripada. Pevanje tropara i kondakazavršava se obično pesmom u čast Presvete Bogorodice. Dok se pevaju tropari, sveštenik tiho čita molitvu, u kojoj moli oproštaj grehova za sebe i sve koji stoje u hramu, koji od Boga mole snagu da bi Mu mogli pravedno služiti. Molitva završava vozglasom: Jer si svet Bože naš, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekovaAmin.
     

    ČITANJE APOSTOLA I JEVANĐELJA
     
    Pesma Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni, pomiluj nas uvedena je u bogosluženje još u petom veku, posle jednog čudesnog događaja u Carigradu, kada je grad bio spasen od zemljotresa, a čula se pesma anđeoska, ovakve sadržine. Na neke Gospodljnje praznike, umesto ove pesme, peva se: Vi koji se u Hrista krstite, u Hrista se obukoste, Aliluja. Na Krstovdan (14/27. septembra) i Nedelje krstopoklone peva se: Krstu Tvome klanjamo se Gospode i sveto vaskrsenje Tvoje slavimo.
    Đak, koji će čitati apostol, prima od sveštenika blagoslov i odlazi na sredinu hrama, dok pojci pevaju prokimen, određeni stih iz Svetog pisma Starog zaveta. U apostolu se čitaju odlomci iz Dela (svetih apostola) i poslanicasvetih apostola. Za vreme čitanja apostola narod stoji, a sveštenik kadi oltar i ceo hram sa soleje – da bi time označio kako se čitanjem Svetog pisma raširio dar Duha Svetog, kako se izlio na sve krajeve sveta i u duše vernika miomiris Hristovog učenja.
    Slušajući čitanje apostola, mi se sećamo poziva Hristovog, upućenog učenicima, kada su oni sve ostavili i pošli za Njim i početka propovedi apostola, na koju ih je Hristos poslao. Sveštenik zatim tiho čita molitvu pred svetim jevanđeljem, u kojoj moli Boga da nas obasja svojom svetlošću, kako bi mogli razumeti jevanđelje koje će nam se čitati.
    Posle čitanja apostola, koje se završava pesmom aleluja (jevrejska reč, a znači – hvalite Gospoda), sveštenik priprema vernike za slušanje svetog jevanđelja. Za čitanje jevanđelja pale se sveće, da bi označile svetlost jevanđelske istine, koja je prodrla kroz tamu neverovanja, a u kojoj su se nalazili narodi pre Hristovog dolaska. Ovom svetlošću se i danas prosvećuje um svih onih koji u Hrista veruju i Njegovu nauku slušaju.
    Sveštenik uzima Jevanđelje sa svetog prestola i iznosi ga na carske dveri, pokazujući time da su i apostoli, radi propovedanja jevanđelja izašli iz Jerusalima. Tu se Jevanđelje stavlja na specijalan stalak – nalonj – a ako služi đakon, nalonj će se staviti na amvon (okruglo uzvišenje na soleji).
    Jevanđelje nam izlaže svedočanstva o životu Gospoda Isusa Hrista, govori o Njegovom učenju, delima i čudima, pa zato svi vernici treba pažljivo i pribrana duha da slušaju, pravo stojeći, a preklonjene glave, pokazujući na taj način, da su spremni da izvršuju učenje Hristovo, objavljeno u Jevanđelju.
     

    ZAVRŠETAK LITURGIJE OGLAŠENIH
     
    Ubrzo posle čitanja jevanđelja završava se Liturgija oglašenih, jer su čitanje Svetog pisma i propoved za oglašene bili najvažniji. Sveštenik zatvara carske dveri i govori sugubu jekteniju (što će reći – udvostručenu), koja je dobila ime po tome, što se u početku ove jektenije, u dva maha, udvojeno, obraćamo milosrđu Božjem, a narod na molbe odgovara sa tri puta Gospode pomiluj. Molbe su upućene za zdravlje i napredak naroda i arhijereja, za one koji su podizali hramove i pomagali ih, kao i za sve pravoslavne hrišćane. U nastavku ove jektenije može se, po potrebi proiznositi i jektenija za upokojene, u kojoj se molimo za oproštenje grehova umrlih hrišćana. Ovaj deo Liturgije završava se jektenijem za oglašene, a za to vreme sveštenik na svetom prestolu razvija antimins.
    Zašto se danas, kada u Crkvi zvanično nema katihumena, kad niko ne napušta hram na poziv: oglašeni iziđite…, ipak na Liturgiji čitaju jektenije za oglašene?
    Zato što i među hrišćanima ima mnogo takvih, koji bi se mogli ubrojati među oglašene jer, iako su kršteni, ipak svojim životom pokazuju da nisu dostojni da učestvuju u Liturgiji. Svi oni koji se ne kaju za učinjeni greh, koji svesno krše zapovesti Božje i zapovesti crkvene, koji u svojoj duši gaje mržnju i zlo prema svojim bližnjima, trebalo bi, na sveštenikov poziv, da iziđu iz hrama, kao što su nekada izlazili pokajnici i katihumeni stare Crkve.
    Oglašeni su, takođe, i svi oni maloletni i punoletni potomci pravoslavnih predaka u bivšim komunističkim zemljama, a koji do sada još nisu kršteni.
    U staro vreme, zajedno sa oglašenima, izlazili su i oni hrišćani koji su zgrešili, koje je Crkva na izvesno vreme odlučivala od učešća u vršenju svete tajne Evharistije. Poziv oglašenima da izađu iz hrama, napominje nam da, ako bi nam Crkva sudila onako kako je sudila u staro vreme, mnogi bi od nas zaslužili da izađu iz hrama, pre najvažnijeg dela Liturgije, Evharistije.
     

    LITURGIJA VERNIH
     

    VELIKI VHOD
     
    Kad su, na poziv sveštenika, oglašeni izašli iz hrama, počinje treći deo Liturgije, kome mogu prisustvovati samo verni, zbog čega se i nazova Liturgija vernih. Glavni delovi Liturgije vernih su: veliki vhod, priprema za osvećenje časnih darova, osvećenje darova, priprema za pričešće, pričešće sveštenika i vernika, blagodarenje Bogu što nas je pripustio svojoj božanskoj tajni i, na kraju, završetak Liturgije.
    Posle dve kratke jektenije i dve molitve za vernike, narod počinje da peva heruvimsku pesmu, takozvanu „heruviku„, u kojoj se kaže da mi tajanstveno predstavljamo heruvime, koji nevidljivo nose Cara slave. Zato sada treba odbaciti svaku životnu brigu, to jest da ne mislimo ništa o imanju, slavi, uživanju, nego da dostojanstveno primimo Cara svih zemaljskih i nebeskih stvorenja, sa onom čašću i slavom, kojom Ga slave angelske čete na nebu, kličući – aliluja.
    Dok narod peva prvi deo heruvike, sveštenik najpre čita molitvu, u kojoj se govori o potrebi duhovne čistote za one koji služe pred svetim prestolom, a zatim, podivavši ruke, govori tri puta heruvimsku pesmu i na kraju kadi oltar i hram sa soleje. Odlazi zatim žrtveniku, uzima levom rukom diskos a desnom putir i, kad narod prestane sa pevanjem, izlazi kroz severne dveri, idući prema sredini soleje, pominje blagočestivi narod, ktitore i priložnike hrama, episkopa i sve pravoslavne hrišćane. Sveštenik ulazi u oltar i stavlja svete darove na razvijen antimins na svetom prestolu, a narod nastavlja da peva drugi deo heruvike.
    Veliki vhod, to jest prenošenje časnih darova sa žrtvenika na sveti presto, radi osvećenja i pretvaranja u telo i krv Hristovu, što je i glavna svrha Liturgije vernih, kao i pevanje heruvimske pesme, simvolički predstavlja dolazak Isusa Hrista iz Vitanije u Jerusalim, da pretrpi mučenja, stradanje i smrt. Zato, za vreme velikog vhoda, gledajući prenošenje časnih darova, sa najvećom pobožnošću i poštovanjem priklanjamo glave, kao da mimo nas prolazi sam Gospod naš Isus Hristos, idući na muke i stradanja, radi nas i naših grehova i zato treba u sebi da ponavljamo: Seti me se Gospode u carstvu Tvome (Lk.23,42).
    Postavljanje časnih darovana sveti presto predstavlja raspeće Hristovo, zatim skidanje tela sa krsta i polaganje u grob. Zatvaranje carskih dveri i navlačenje zavese, simvolički predstavlja pečaćenje groba Hristovog i postavljanje straže oko njega.
     

    PRIPREMA ZA OSVEĆENJE ČASNIH DAROVA
     
    Posle tog veličanstvenog prenošenja časnih darova na sveti presto, počinjemo da se pripremamo za vršenje svete tajne Evharistije. Sveštenik najpre proiznosi prozbenu jekteniju, u kojoj svaka molba završava rečima: od Gospoda molimo (prosimo). Posle svake molbe narod odgovara: Podaj Gospode! Jektenije završava podeljivanjem mira i pozivom sveštenika na međusobnu ljubav: Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno ispovedali a narod prihvata: Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu jedinosušnu i nerazdeljivu. Na ove reči verni su dužni da ispune svoje duše ljubavlju prema svojim bližnjima, da od srca oproste sve uvrede i da svi u sebi gaje međusobnu čistu i bratsku ljubav u Isusu Hristu. Bez takvog raspoloženja duše, prisustvovanje na Liturgiji ne može biti Bogu ugodno, a ni nama korisno (Mk.11,25-26;Mt.6,15).
    Da bi dostojno i sa verom mogli pristupiti svetoj tajni, poziva nas sveštenik rečima: Dveri, dveri, premudrošću pazimo! U staro vreme taj vozglas se odnosio na specijalne vratare, da paze kako niko ne bi ulazio, ni izlazio iz hrama. Sada nas ovaj vozglas podseća da zatvorimo vrata srca svoga za sve što nije dobro. Samo u ljubavi i jednomisliju, to jest u istoj veri i nadi može se vršiti veliko i strašno bogosluženje tajne Tela i Krvi Hristove. Zato, pristupajući mu, mi čitamo Simvol vere, u kome su ukratko izložene osnovne istine hrišćanske vere.
    Za vreme čitanja Simvola vere, sveštenik maše vozduhom iznad svetih darova. Time on izražava snagu molitve o silasku Duha Svetog na darove i njihovom osvećenju. Otkrivanje darova i otvaranje zavese na dverima, označava da mi svoju veru ispovedamo pred licem samoga Gospoda. I sledeći vozglas: Stojmo smerno, stojmo sa strahom, pazimo da sveti prinos u miru uznesemo, upućuje nas kako treba da stojimo pred Gospodom i da budemo postojani u veri. Narod prihvata ove reči i dopunjava ih: Milost miražrtvu hvale, jer je Bogu najugodnija žrtva – naša ljubav prema duševnom miru i duša čista pred Gospodom. Posle upućenog blagoslova, sveštenik nas poziva da uzdignemo svoja srca ka Gospodu. U najuzvišenijem času Liturgije, hrišćani treba da uzdignu osećanja i misli od zemaljskog ka nebeskom, da odbace sve životne brige i da uprave srca ka Bogu čovekoljubcu.
     
    <p cla"LJUBIMO JEDNI DRUGE, DA BISMO JEDNODUŠNO ISPOVEDALI:
    OCA I SINA I SVETOGA DUHA, TROJICU JEDNOSUŠTNU I NERAZDELJIVU“!
     

    KANON EVHARISTIJE
     
    Podsećajući na Spasitelja, Koji je na Tajnoj večeri blagodario, sveštenik, klanjajući se pred svetim prestolom, govori: Zablagodarimo Gospodu! Od tog momenta počinje KANON EVHARISTIJE to jest strogo, po pravilu ustanovljeni poredak samog osvećenja darova, najvažniji deo Liturgije. Narod peva: Dostojno je i pravedno klanjati se Ocu i Sinu i Svetome Duhu…, a za to vreme sveštenik čita evharistijsku molitvu, uzima zvezdicu, dodiruje njenim krakovima diskos, govoreći glasno završetak molitve: Pobedničku pesmu pojeći, kličući, uzvikujući i govoreći, a narod punim glasom nastavlja: Svet, svet, svet, Gospod Savaot. (Savaot – Gospod nad vojskama) Puno je nebo i zemlja slave Tvoje; Osana (osana, jevrejska reč – Gospode spasi) na visinama, blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje; Osana na visinama. Sveštenik za to vreme nastavlja da čita evharistijsku (blagodarstvenu) molitvu, koja se završava rečima: „uzevši hleb u svoje svete i prečiste i neporočne ruke, blagodariv i blagosloviv, osvetiv, prelomiv, dade svojim svetim učenicima i apostolima, rekavši: (tada pokazuje rukom na diskos i Agnec na njemu i nastavlja glasno da govori) Primite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi na otpuštenje grehova„. Pokazujući na čašu govori: Pijte iz nje svi, ovo je krv moja novoga zaveta, koja se za vas i za mnoge proliva na otpuštenje grehova. Na oba ova poziva narod odgovara sa Amin. U kratkoj molitvi, koju sveštenik čita tiho, spominje se krst, grob, tridnevno vaskrsenje, uznošenje na nebo, sedenje sa desne strane Oca i drugi slavni dolazak, a glasno izgovara: Tvoje (darove) od Tvojih (mnogobrojnih darova, koje si sam izabrao na Tajnoj večeri) Tebi prinosimo za sve (što je pomenuto u predhodnoj molitvi – krst, grob, vaskrsenje, i drugo) i svega radi (radi našeg spasenja), a narod prihvata: Tebi (zato) pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.
     

    OSVEĆENJE DAROVA
     
    Sveštenik sada čita molitvu, u kojoj se direktno obraća Duhu Svetome, da siđe i osveti darove, da ih pretvori u telo i krv Hristovu. Tek posle ove molitve usuđuje se pravoslavni sveštenik da blagoslovi darove poslednjim, završnim blagoslovom. Nastaje najsvečaniji trenutak Liturgije. Vrši se tajna koja je nedostupna i anđelima. Pripremljen blagodaću Duha Svetog, sveštenik blagosilja Sveti Agnec i tiho govori: I učini ovaj hleb časnim telom Hrista Tvoga. U tom trenutku zvoni prvi put zvonce u oltaru (običaj prihvaćen u severnim eparhijama), a narod tiho i pobožno peva: I molimo Ti se, Bože naš.
    Sveštenik sada blagosilja putir i tiho govori: A šta je u čaši ovoj (učini) časnom krvlju Hrista Tvoga. Po drugi put zvoni zvonce, a narod ponavlja: I molimo Ti se, Bože naš. Sveštenik krsnim znakom blagosilja putir i diskos zajedno i govori: Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim. I treći put zvoni zvonce, a narod gromkim glasom i otegnuto peva: I molimo Ti se, Bože naš. Od tog trenutka, silom Duha Svetog, časni darovi su osvećeni i pretvoreni. Pretvoren je hleb u istinito telo Hristovo, a vino (sa vodom) u istinitu krv Njegovu, iako pred našim očima ostaju u svom prirodnom obliku. Sveštenik pada ničice pred svetim prestolom i zahvaljuje Bogu što ga je udostojio ovog najuzvišenijeg sveštenodejstva.
    Trenutak osvećenja darova i njihovog pretvaranja u telo i krv Hristovu je, prema tome, najsvetiji i najuzvišeniji trenutak. Stoga se zvonjenjem velikog zvona sa zvonika opominju ne samo prisutni u hramu na pobožnije molenje, nego se time objavljuje i svima koji nisu u hramu, dokle god dopire zvuk zvona, da ostave za časak svoje poslove i razgovore, da sjedine svoje molitve sa molitvama koje se prinose u hramu.
    Kao što je žrtva Hristova na krstu bila prinesena za ceo svet, isto tako se evharistijska žrtva prinosi za ceo svet, što se naročito izražava u molitvama posle osvećenja darova, kad se sveštenik pojavljuje kao posrednik između Boga i cele vaseljene.
    Sveštenik se moli za one koji su spremni da se pričeste svetim darovima, zatim za umrle i najzad za žive. Za pričesnike sveštenik se moli, da im sveti darovi budu na budnost duha, za opraštanje grehova, za zajednicu Duha Svetog, a ne na sud i osudu. Sveštenik se moli da Bog, zbog molitava svetaca, pogleda i na nas.
    Uzvišenim glasom spominje sveštenik Vladičicu našu Bogorodicu, prečistu Djevu Mariju, da bi time pokazao duboko poštovanje, koje pripada Majci Božjoj i carici svih svetih, najmoćnijoj našoj posrednici pred prestolom Božjim, a pominjemo i sve ostale, zbog kojih je izvršeno ovo žrtvoprinošenje. Bogorodica je takođe čovek i zato je njeno spasenje, kao i svih ostalih ljudi, bilo izvršeno od strane Hrista. Žive i upokojene članove Crkve sveštenik pominje tiho, šapatom, a samo arhijereja pominje glasno.
    Pomenuvši crkvenu vlast, sveštenik moli od Gospoda jednodušnost i mir za celu Crkvu i posreduje za sve ljude sveta. Pomeni Gospode grad ovaj u kome boravimo, svaki grad i zemlju i one koji verom borave u njima. Pomeni Gospode one koji plove, putnike, bolesnike, patnike, zarobljenike i spasenje njihovo… I nastavlja glasno: I daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo prečasno i veličanstveno ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha
    Blagosiljajući prisutne, sveštenik završava KANON EVHARISTIJE. Počinjući pripremanje vernika za primanje svete tajne, to jest pričešće. Sveštenik proiznosi po drugi put prozbenu jekteniju, u kojoj se moli za oproštenje naših grehova i za dobijanje mirnog, svetog i bezgrešnog života. Ova jektenija se završava svečanim čitanjem molitve Gospodnje (Oče naš…).
     

    PRIPREMA ZA PRIČEŠĆE
     
    Stojeći pred svetim prestolom, sveštenik govori uzvišenim glasom: Pazimo! Svetinja svetima! Pažljivo uzima prstima obe ruke Agnec i podiže ga uvis, što označava uznošenje Spasitelja na krst i raspeće, a reči nas podsećaju da se svetinja, to jest tajna pričešća, daje samo svetima. Narod na to smerno odgovara: Jedan je svet, jedan je Gospod Isus Hristos… to jest, niko od ljudi nije svet sam po sebi, već da svetost dobija od jednog svetog Isusa Hrista i svaki treba da se trudi, da po meri svoje duhovne moći dobije osvećenje.
    Da bi pokazao Spasiteljeve muke na krstu, razlama sveštenik Agnec na četiri dela i te delove unakrsno razmešta na diskosu. Zatim uzima jedan deo, na kome piše Isus, spušta ga u putiri potom uliva toplu vodu, toplotu. Sjedinjenje tela Hristovog (Agneca) sa božanskom krvlju, označava vaskrsenje Hristovo, a topla voda se sipa u putir da bi se mi pričestili toplom krvlju Hristovom, jer je u živom telu topla krv.
    Sveštenik se pričešćuje u oltaru, a narod za to vreme peva pesmu, koja se zove pričasten. To je neki stih iz Svetog Pisma ili odgovarajuća pesma. Pričešće sveštenika u oltaru podseća nas na vaskrsenje Hristovo unutar zapečaćenog groba. Oni se pričešćuju odvojeno telom (od čestica na kojoj piše Hristos) i krvlju iz putira, kako su se u starini pričešćivali svi vernici. Sada sveštenik priprema svete darove za pričešće vernika, drobi čestice NI – KA na sitne delove, prema broju pričasnika, čitajući pri tom reči pashalnih (vaskršnjih) pesama i sipa ih u putir. Ako nema pričasnika među vernicima, onda će sada u putir sipati sve čestice sa diskosa.
     

    PRIČEŠĆE VERNIKA
     
    Kad je sveštenik pripremio pričešće za vernike, otvara carske dveri i iznosi Svetu čašu, pozivajući vernike rečima: Sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupite! Pokazivanje putira na dverima predstavlja javljanje vaskrslog Hrista apostolima, a učenici koji su videli Vaskrslog, poklonili su Mu se. Vernici sa pobožnošću i prekrštenim rukama na grudima dolaze na soleju, gde za sveštenikom ponavljaju molitvu pred Sveto pričešće. U njoj ispovedamo našu veru u Svetu tajnu pričešća i molimo Gospoda našeg Isusa Hrista, da nam oprosti naše grehe, koje smo učinili hotimično i nehotimično, rečju ili delom, da bi se mogli neosuđeno pričestiti. Molimo Gospoda da nas pripusti Svetoj tajnoj večeri, ne zato da bi dali izdajnički poljubac kao Juda, već da bi rekli kao onaj razbojnik, koji je bio raspet sa Hristom: Seti me se Gospode u carstvu Tvome!
    Prilazeći Svetoj čaši svaki treba da kaže svoje ime. Sveštenik pričešćuje vernike kašičicom, zahvativši telo i krv i govoreći: Pričešćuje se čedo Božje (ime) časnim i presvetim telom i krvlju Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista na otpuštanje grehova i na život večni. Pričešćeni vernik briše usta ubrusom, celiva podnožje putira, uzima parče prosfore, klanja se i odlazi ustranu, da pažljivo sačeka kraj Liturgije i blagodarstvenu molitvu, koju će sveštenik pročitati posle pričešća. Za vreme pričešća narod peva: Telo Hristovo primite, izvor besmrtnosti okusite!
    Kad su se svi pripremljeni vernici pričestili, unosi sveštenik putir u oltar i sipa u njega sve čestice sa diskosa, koje su izvađene na proskomidiji. Zatim rukom blagosilja vernike, a narod izjavljuje kroz pesmu: Videsmo svetlost istinsku, primismo Duha nebeskog, nađosmo istinitu veru, klanjamo se nerazdeljivoj Trojici, jer nas je ona spasla. I poslednji put iznosi sveštenik na dveri Svetu čašu, osenjujući njome sve prisutne, uz reči: Svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Oni koji se nisu pričestili, klanjaju se Svetoj čaši, sećajući se vaznesenja Hristovog na nebo. Dobivši veliku radost u pričešću Svetim tajnama, mi blagodarimo Bogu u molitvi, koju narod složno peva: Da se ispune usta naša hvale Tvoje, Gospode, jer si nas udostojio da se pričestimo svetim Tvojimtajnama… Blagodarenje se nastavlja i u poslednjoj jekteniji, koju izgovara sveštenik, zatvarajući antimins na svetom prestolu.
     

    ZAVRŠETAK LITURGIJE
     
    Sveštenik objavljuje završetak Svete liturgije i, pripremajući vernike za dostojan izlazak iz hrama, kaže: U miru iziđimo! No pojci, u ime svih vernika, izjavljuju želju, da ne izlaze iz hrama drugačije nego u ime Gospodnje, da dobiju blagoslov imenom Gospodnjim. Tada sveštenikstaje iza amvona i čita molitvu, u kojoj ukratko ponavlja molbe cele Liturgije: on moli da Gospod spasi svoj narod, da blagoslovi one koji Njemu pripadaju, da sačuva punoću svoje Crkve i da osveti one koji vole lepotu doma Božjeg, da ne napusti one koji se u Njega nadaju, jer je svaki dar savršen koji dolazi odozgo, od Oca svetlosti, kome treba neprekidno da uznosimo hvalu i slavu, na šta narod tri puta peva: Neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada i do veka!
    Završavajući Liturgiju, sveštenik proiznosi otpust, prizivajući svete Božje ugodnike, da posreduju za ljude. Vernici prilaze svešteniku da celivaju časni krst, a on im razdaje antidor, naforu, to jest ostatke prosfora iz kojih je izvađen Agnec i ostale čestice. Nafora se daje onima koji se nisu pričestili na Liturgiji (jer svi vernici nisu uvek spremni i dostojni da prime Sveto pričešće). Otuda se nafora i naziva antidor – što znači: umesto dara Svete evharistije. Na taj se način postiže jedinstvo onih koji su se pričestili sa onima koji se nisu pričestili. Ovim se unekoliko ispunjavaju reči Svetog apostola Pavla: Jer je jedan hleb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednog hleba pričešćujemo (1.Kor.10.17).
    Davanje nafore čini se spomen na agape (večeri ljubavi), zajedničke trpeze hrišćanske zajednice iz prvih vremena Crkve. Od ostatka prinesenih darova, a u svrhu pomaganja siromašnih, održavale su se agape – zajedničko bratsko obedovanje, kao vidljiv znak međusobne ljubavi i hrišćanskog jedinstva.
    Na mesto ovih agapa crkva je uobičajila da, posle Liturgije, podeli vernima ostatke blagoslovenog hleba, u znak njihove zajednice sa Crkvom. U znak te zajednice nafora se šalje kući onima, koji zbog bolesti ili kakvog drugog opravdanog razloga, nisu mogli da dođu u crkvu na Službu Božju.
    Nafora se obično jede pre svakog drugog jela toga dana.
     


     

    MOLITVA PRE PRIČEŠĆA
     
    Verujem Gospode i ispovedam da si Ti vaistinu Hristos, Sin Boga živoga, Koji si došao u svet da grešnike spaseš, od kojih sam prvi ja. Još verujem da je ovo samo prečist Telo tvoje i ovo sama časna Krv tvoja. Stoga Ti se molim: pomiluj me i oprosti mi sagrešenja moja, hotimična i nehotimična, učinjena rečju i delom, svesno i nesvesno i udostoj me da se neosuđeno pričestim prečistim Tajnama tvojim na otpuštenje grehova i na život večni.
    Primi me danas Sine Božji, za pričasnika Tajne Večere tvoje, jer neću kazati tajnu neprijateljima tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda, već kao razbojnik na krstu ispovedam Te: pomeni me, Gospode, u Carstvu tvome. Neka mi pričešćivanje svetim tajnama tvojim, Gospode, ne bude na sud i na osudu, već na isceljenje duše i tela. Amin.
     

    MOLITVA POSLE PRIČEŠĆA
     
    Blagodarimo Ti čovekoljubivi Vladiko, dobrotvore duša naših, što si nas i u današnji dan udostojio tvojih nebeskih i besmrtnih tajni. Ispravi put naš, utvrdi sve nas u strahu tvome, sačuvaj život naš, učvrsti korake naše, molitvama i moljenjima slavne Bogorodice i Prisnodjeve Marije i svih svetih tvojih. Amin.
     

    IZ POSREDNIČKE MOLITVE NA LITURGIJI
    SVETOG VASILIJA VELIKOG
     
    …Pomeni Gospode tvoju svetusabornu i apostolsku Crkvu od kraja do kraja vaseljene i daruj mir njoj koju si stekao časnom Krvlju Hrista tvoga i ovaj sveti hram utvrdio do svršetka veka…
    Pomeni Gospode blagoverni narod naš, naoružaj ga oružjem istine i daruj mu pobedu nad vidljivim i nevidljivim neprijateljima…Dobre sačuvaj u dobroti tvojoj, rđave dobrotom tvojom obrati u dobre… po obilju milosti tvoje pomiluj nas: domove naše napuni svakim dobrom, brakove sačuvaj u miru i slozi, decu odgaji, omladinu vaspitaj, starce ukrepi, malodušne uteši, rasejane saberi, zabludele obrati i prisajedini tvojoj svetoj Crkvi; plovi sa onima što plove; putuj sa onima što putuju; udovice štiti; siročad zaštiti, sužnje oslobodi; bolesnike isceljuj.
    Pomeni Bože one pod sudskim isleđenjem i one po rudnicima… i sve one što su u bilo kakvoj nevolji i nuždi i opasnosti.
    Pomeni Gospode i sve one kojima je potrebno tvoje veliko milosrđe i one koji nas vole i one koji nas mrze… Pomeni i sav narod tvoj i izlij na sve bogatu milost tvoju i daruj svima ono što mole za spasenje… Jer si Ti Gospode pomoć bespomoćnicima, nada beznadežnima, lekar bolesnima…
     
    .

    6 komentar(a)

    1. Hvala Vam na podeljenim informacijama.

    2. Puno mi znači ,lepo i opširno objašnjeno.

    3. Lep prikaz i tumačenje, nadahnujuće i za sadašnje i dao Bog buduće učesnike Svete liturgije.
      Jer čini jasnim smisao učešća, hvala

    4. Toliko sam bio do sada na Svetim Liturgijama, a prvi put sada vidim pravo značenje i smisao Liturgije. Bože molim Te oprosti mi koliko sam grešan i koliko sam u neznanju. Trebalo bi svim vernicima deliti ovo (ako se već ne deli) odštampano sa velikim naredbom da OBAVEZNO pročitaju po nekoliko puta dok ne shvate smisao!!! Ako ne shavataju da mole Sveštenika da im objasni. Treba proveravati znanje vernika oko Liturgije od strane Sveštensva, jer je narod totalno neuk . Nadam se da će buduće generacije kroz Veronauku u školama prosvetliti i nas matore. Mislim da velika većina ne zna ništa o liturgiji a ide na nju.

    5. zašto na nekim pečatima piše ćirilično is xs ni ka, a na nekim latinično.. šta je ispravno..??

    6. Nisam nikad prisustvovao Liturgiji ali želim, pa me interesuje, pošto ovde nigde me piše, šta treba da uradim pre prvog prisustva Liturgiji npr. Nedeljom?

    Ostavite odgovor na Jerotije Otkaži

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *