ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

Хиландарски преводи

Обитавање Безграничног у срцу

 

 

III

УПУЋИВАЊЕ У МОЛИТВУ
 

Молитва је пробни камен свега. Она је исто тако и извор свега.

Молитва све покреће и свему даје правац.

Чим је молитва јака, све је у добром поретку.
 

1. О МОЛИТВЕНОМ ПРАВИЛУ

Живот у молитви захтева строги унутрашњи ред.

Изабери себи једно одређено молитвено правило.

Одреди његову садржину и време ујутро, у подне и увече

тако да твоја молитва не буде подложна случају

(свети Теофан Затворник)
 
Молитва захтева одређени ред. Добро је да се навикнемо да се у одређене часове повлачимо на молитву и да у то време обављамо одређена молитвословља. Овај нас ред навикава на унутрашње повлачење и чува молитву од сваке самовоље. Прете-раност или помањкање, немар као и неумерена ревност шкоде молитви и лако воде у хлађење или пренапетост снага. Редовно мољење у одређеној мери као свакодневно заливање биљке храни молитву и чини да јача. Сви велики молитвеници су почињали свој молитвени живот слеђењем правила, избора и редоследа моитава које су прописали велики оци Цркве. На тај се начин буди дух молитве.
Изабери на почетку кратко молитвено правило, како се твој ненавикнути дух не би одбио. Испуњавај то правило увек са страхопоштовањем, брижљиво и пажљиво. Касније можеш да продужиш време молитве по мери своје потребе и својих растућих снага. Садржине молитава узми из молитвеника. Труди се да продреш у њихов дух: претходно промисли о њима, доживи их, научи их напамет и онда их приноси из сопственог срца Богу. То је закон који чини суштину праве молитве. Сво певање Псалама и изговарање молитава служи само као средство за наше одухов-љење. То појца испуњава умилењем и у њему буди осећање према Богу из кога је песма првобитно настала.
Из првих дана Хришћанства постоји обичај да се научи напамет неколико Псалама који нас одржавају у молитвеном расположењу. Свако може да изабере међу Псалмима оно што његовом срцу годи. Почни са Псалмом 50. То је Псалам покајаног срца. Нарочито јако подстицајно делују Псалми: 103, 145, 23, 24, 116, 70. Они истовремено представљају духовно наоружавање и помажу нам да се укључимо у молитву и да одагнамо искушења.
Кад стојиш на молитви, брини се да се твој ум не расејава и чувај своја осећања од хладноће и равнодушности. Труди се да стекнеш будност и топло осећање према Богу. У молитви стој пред лицем Божијим, начини поклон после сваке молитве у скрушености, или се спусти пред Њим на колена. Образац молитве је прост: молитву изговарај у скрушеном трепету, тихо или гласно – као на ухо Господу. Захваљуј му искрено, признај му скрушено своје грешке, принеси му своје молбе, и препусти се Његовој руци. То је најбољи начин молитве (преподобни Јован Лествичник).
За јутро, подне и вече изабери кратко молитвено правило, које би обухватило читање Јеванђеља, Апостолских посланица, неколико молитава из молитвеника, као и молитву од твојих сопствених речи.
На јутарњој молитви се захваљуј за сан и освежење, и моли Господа за помоћ да све што чиниш буде на Његову славу. Говори једноставно, просто, од срца: “Господе, Ти видиш моју немоћ и слабост: лечи и помажи”.
Код вечерње молитве не заборави да са искреношћу и скрушеношћу срца исповедиш Духу Светоме све погрешке које си у току дана починио. Само неколико тренутака топлог покајања и – бићеш растерећен. Очишћен Духом Светим, бићеш чистији од снега. Сузе које чисте срце нека теку из твојих очију. На теби је одора Христове истине и ти ћеш се сјединити са Њим.
Циљ молитве држи увек чврсто у свести: свака молитва је добра ако води предавању Богу са жељом: “Спаси ме како сам знаш и хоћеш”.
Моли се кратко и, по могућности, често. При томе је добро да ее навикнеш на одређену молитву која брзо загрева дух. Задржавај се на садржајима молитве који твоју унутрашњост покрећу. Не поводи се за помишљу да своје молитвено правило брзо приведеш до крају, већ тежи да створиш унутрашње молитвено расположење и обрати пажњу на топла осећања која се у твоме срцу јављају. Моли се на присан начин и заустављај се кад јак осећај захвати твоју душу. Заустави се код речи молитве које загревају твоје срце, макар то узело све време твога молитвеног правила. То, као и све што твоје срце покреће и загрева, јесте корисно за духовни живот. Јер, духовни живот почива на унутраш-њој бодрости срца.
Одређено молитвено правило испуњавај тачно и постојано, али дозволи себи и дужу молитву, увек кад твоје срце то захтева.
Моли се и сопственим речима. У мери у којој научиш да се молиш по молитвенику, оживљуј у себи и сопствене молитве.
Њих не запостављај и задржавај се на њима. Увек кад твоја душа хоће да се моли сопственим речима, треба јој пустити на вољу. Дај јој ту слободу. Тад ћеш се молити од срца и таква молитва ће се лакше уздићи ка Господу. Сопствена молитва је плоднија од свих других. Наше молитвено муцање, које у вери и љубави потиче из срца, Господа радује више него било шта друго. И сама душа при томе лебди од радости, загрева се, одушевљава, оживљује.
Често, код мало изговорених речи доживљавамо блаженство какво не срећемо код најдужих, најдирљивијих молитава које вршимо по навици и, стога, хладно. Властита молитва стоји ближе бићу молиоца. Стога се труди да је што чешће користиш. Кад писане молитве у време правила престану да покрећу срце и оставе га хладног, треба прихватити сопствену молитву, или пак Исусову молитву, и њима испунити сво правило. После неколико дана може се поново прећи на молитвеник.
Немој се молити са намером да имаш духовну корист, него са срдачном мишљу да прославиш Господа. Њему служи речима, мислима и делима. Имај при том увек на уму да стојиш пред Њим и да свој дух кроз молитву Њему усмераваш. Сабери све своје мисли, стави на страну сву своју дневну пословност и окрени дух према Христу. Без сабране пажње у унутрашњости срца не треба никад почињати молитву.

 

2. КАКО СЕ ОБАВЉА ИСУСОВА МОЛИТВА
 

Довољно је читања, треба делати.

Доста је гледања како други иду, треба сам да идеш.

Тражиш ли унутрашњи живот – ступи у унутрашњост.

(свети Теофан Затворник)
 
Као и свако важније дело, и молитва захтева припрему. Молитви никада не треба прићи неприпремљен, непосредно из дневних брига, разговора и запослености: за њу се увек треба спремати. Треба све зауставити и на моменат се сабрати, те своје мисли управити Богу. Потруди се да схватиш ко је Бог, а ко си ти. Пробуди у себи јасан осећај о величини потребе за молитвом, те како је можда последња прилика да пред Богом искрено признаш своје падове и да помолиш за Његову помоћ. Труди се да осетиш сву своју беспомоћност без Њега. И онда, у осећању своје свестране потребитости, почни са молитвом. Имај велико поуздање у Христа и обрати му се просто, искрено и са топлим срцем.
 

О упражњавању Исусове молитве
 

За уметност молитве важи исто што и за сваку другу:

она се не усваја кроз теоретско познавање,

већ кроз упражњавање током целог живота.
 
Исусова молитва, као и цео хришћански живот, не може да се схвати кроз теоретско учење, већ кроз практично извођење, тј. духовним узрастањем ума и срца и напредовањем у унутрашњем удубљивању. Она помаже да се отвори живоносни источник самодејствујуће молитве која води сједињењу са Христом, која ослобађа срце од сваке нечистоте, која пружа дубок мир и духовну чврстину и тако преображава сав наш унутрашњи и спољашњи живот. У томе почива значај Исусове молитве.
Обезбеди себи у молитвеном правилу извесне тренутке за Исусову молитву. Изговарај је по више пута на почетку и на крају сваке молитве. Одреди један известан број, или још боље, одређено време за њу – али не много наједном. Затим га повећавај лагано. Упражњавај је стално, кратко и сабрано, четврт часа или пола сата, како ти одговара. Ако некад осетиш потребу да се дуже молиш, удовољи свом осећају. Пусти своје срце да се моли онолико често и дуго колико хоће. Што чешће, то боље. При томе, не обраћај пажњу на број молитава, него на то да из срца теку као живоносни источник. Одржавај своје одређбно правило, али се не везуј за њега, иначе ће изумрети живахност молитве.
Не жури се код изговарања молитве, него сваку реч произноси пажљиво, полако и одмерено. Заустављај се на кратко, као у ишчекивању Божијег одговора. У почетку је корисно да се молитва обавља стојећи и да се сваки пут пропраћа једним дубоким поклоном или падањем на колена. Ово чини према снази, па ћеш убрзо видети плод. Ко Исусову молитву обавља на бројанице, може да узме један одређен број, око тридесет молитви – не више у почетку – и да их упражњава изјутра, у подне и увече. У међувремену се Исусова молитва може упражњавати у срцу колико се често хоће, тихо или гласно, све док се не повеже са дисањем и откуцајима срца, и тако почне да прати цео наш живот.
Труди се да се твој ум и срце моле са пажњом. То важи за сваку молитву. Ум мора да пази на речи, а срце да им саосећа. Ко у молитви није учвршћен, само наглас изговара речи молитве, а ум му се расејава и срце му остаје хладно. Молитвени подвиг почива у томе да се ум васпита у пажњи, а срце у саосећању. На тај ће начин молитва временом постати умно-срдачна. Тек тад је она стварна молитва.
Не треба да се молимо само речима, него још више умом. Не треба да се молимо само умом, него још више срцем. Ум треба јасно и одређено да поима шта речи исказују, а срце да доживи оно што ум поима. Све то заједно чини праву молитву. Ако неш то од тога недостаје, молитва је непотпуна, или уопште није молитва (свети Теофан Затворник).
Исусова молитва захтева строгу доследност. Свако нестрпљење и журба у тежњи за њеним коначним плодовима, без постепеног, мукотрпног пута самоодрицања – несагласно је са страхопоштовањем и осуђено на потпуну неплодност. Стога искусни у молитви захтевају да не журимо самовољно, већ да у пуној пажњи и скрушености, у подвижничком самопознању и неуморној ревности стрпљиво вршимо молитвословље и да чекамо док нас сам Господ, по свом нахођењу, не доведе на следећу степеницу.
То је једино исправан поредак у молитвеном животу. Ка томе се мора ићи што простије и искреније, без напрезања и без покушаја да се производе усиљена осећања… Такође, не треба мислити да тиме чинимо нешто нарочито и необично. Напротив! Пред лицем Божијим мораш признати да си несавршен човек који тражи спасење у очишћењу своје душе. У срцу, макар у клици, мораш да имаш искрену веру да је Исус Христос Бог и стварни Спаситељ света, који једини твоју душу може да васкрсне и у њој успостави истинити, чисти и свети живот. Без ове вере молитва нема никаквог смисла. Та се вера у току молитве оснажује и у срцу заузима водеће место. Ти се, уз то, још мораш потрудити да веру покажеш на делу, и да према својим моћима испуниш оно што је Господ у Јеванђељу заповедио.
Обављање Исусове молитве од самог почетка захтева велику пажњу, смирење и истрајност. Она не може да се обавља тек тако и са немарношћу. Чим се расеје, пажња мора одмах да се сабере. Маштарије које нападају и производе представе треба Одмах развејати, а страсти које се подижу треба сместа укроћавати. Најзад, ако нас притисне осећање бесплодности целог труда и укочи слутњама и унинијем, треба да смо стрпљиви и да се даље упорно молимо. Погрешке које настану из незнања, самовоље или прелести треба да се препознају, поправљају и да се за њих принесе покајање. При свему томе, неопходно је поседовати смирење, искључити роптање, наставити молитву и сву своју наду управити на Бога. Проћи ће недеље, месеци или године док се у срцу не распламса топлотна светлост непрестане благодатне молитве – по мери снаге и по ревности према овом светом делу.
Почетак за тако нешто јесте што је могуће чешћа, пажљивија и од срца изговарана Исусова молитва. Често понављање утврђује ум пред Богом, услед чега се загрева срце према Њему. Ако ова топлина постане стална, у нашу унутрашњост се усељава мир Божији са свим својим духовним струјањима. Што чешће и пажљивије обављаш Исусову молитву, брже ће се повезати са твојим срцем. Најбоље је потрудити се свом снагом и не попуштати све док молитва не почне да се сама покреће у срцу. Онда остаје да је ти само још подржаваш. На првом месту, Исусова молитва сабира све мисли у срцу. У неподељеној пажњи, страху Божијем, покајању и болном самопознању она их оставља да пребивају пред Христом. Кроз то се душа припрема за пријем Божије варнице. Тада искра Духа Светог дотиче срце и распаљује молитву до светог пламена.
Предуслов за то је непрестана, стална молитва. За њу је потребно стрпљење и самосавлађивање. Сва лењост и немарност, сва сумња у успех треба да буду прогнани. При томе, треба да нас учвршћује блажено поуздање да Господ гледа све наше напоре: ни једна једина молитва није узалудна. Господ види наш напор. Он слуша нашу сталну, премда расејаношћу ослабљену молитву, те нам најзад удељује праву, истиниту молитву, која као живи источник струји из срца. Поуздање у Бога је корен духовног живота. Све долази у своје време. Буди блажен у овом поуздању и ослони се на Бога.
Сређивање нашег унутрашњег живота и молитва иду руку под руку. По мери унутрашњег очишћења и обнове господства Духа Светога, приближава се и права молитва. А са њом срце добија слободу од свих веза, мир, светлост и радост у Богу.
Спољашњи израз молитве се састоји у сталном, нечујном или гласном произношењу уснама речи које је сачињавају. Унутрашњи њен израз сачињава неподељена сабраност разума и срца пред Богом. Стога је потребно удубити се свом снагом у Исусову молитву, понављајући је гласно или тихо и пратити је срцем док се ум не сабере у њега и док се срце не загреје према Господу. Тако се рађа унутрашња сабраност. Она чини да налазиш снаге у Богу и да стално у Њему пребиваш – било да си сам или међу људима и било чим да се занимаш. Снага ове молитве не лежи у понављању речи, већ у усмеравању срца и ума к Богу.
Нама је потребна непрестана веза са Богом кроз молитву. Неопходно је да се у срцу сјединимо са Исусом Христом, који је извор делатне снаге која води цео наш унутрашњи и спољашњи живот у духу Јеванђеља. Свако од нас треба да се сједини са Богом целим својим бићем – да умом и срцем прихвати Господа. Свако треба да отпочне да живи Његовим светим животом.
За ово сједињење је, после светог Причешћа, најбоље и најсигурније средство – Исусова молитва.
 

3. ПОСЕБНА СРЕДСТВА ЗА УСВАЈАЊЕ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ
 

Молитва је уметност над уметностима.

(преподобни Јован Лествичник)

 

Искуство духовног живота учи да ревностан молитвеник

једва да има потребу за упутствима.

Смирени ће стрпљиво настављати труд око молитве,

што ће га одвести до њеног највишег степена

(свети Теофан Затворник)
 
Добро упућени у духовни живот описују читав низ унутрашњих радњи и спољашњих помоћних средстава који доприносе задобијању непрестане молитве. Они својим ученицима дају општа упутства о овој уметности над уметностима и омогућују им да сигурно иду овим путем.
Они не виде суштину ствари у помоћним средствима, већ у правилном вршењу саме молитве. Стога управљају целу пажњу на упутства која обећавају највише помоћи.
У Добротољубљу налазимо три помоћна средства за Исусову молитву:
 
1) Често призивање имена Исуса Христа,
2) Унутрашњу пажњу при самом призивању,
3) Сабирање ума у унутрашњост срца.
 
Ова три помоћна средства су нарочито погодна да у нашем срцу оживе извор духовне молитве и да у нама открију Царство Божије. Стога се они обележавају као три кључа за ово свето дело.
 

а. О честом призивању имена Божијег
 

Молимо се што је могуће више.

Ономе ко се ревносно, често и постојано моли

расејаношћу упрљаном молитвом Бог најзад поклања чисту молитву

(преподобни Јован Лествичник)
 
Да би се нешто добро урадило, неопходно је да се што чешће и више упражњава. Делатност коју често обављамо, најзад Дрстаје наша унутрашња способност. Кроз често понављање људска природа може да се навикне на једно одређено стање душе. “Понављање производи навике и преобраћа их у нашу природу” (преподобни Исихије). Према посматрању искусних отаца, то важи и за молитву: човек који тежи унутрашњој срдачној молитви призива име Господње што је могуће чешће:
 
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!
 
Ова молитва временом може да постане оплемењена сабраношћу и срдачном топлином. Стога не треба да се подајемо искушењу уколико на почетку, док молитву говоримо само језиком, мисли лутају и лењост притиска. Понављај молитву чим нађеш времена за њу. Да би себе што јаче навикао на непрестану молитву, одлучи се да је и дању и ноћу, у одређено време или у одређеном броју (више стотина или хиљада пута) изговараш. То чини полако, јасно и разумљиво. После извесног времена, ти ћеш се у толикој мери навићи на њу да ћеш увек и код сваког посла да помињеш име Божије у својој унутрашњости (преподобни Калист и Игњатије). У почетку се ово понављање речи обично врши са муком и без расположења. Уколико се, међутим, помоћу благодати супротставимо својим страстима, молитва ће временом постати лакша и дража.
При томе треба да се свестрано трудимо да наш ум пажљиво саберемо на сам ток речи. Ако, пак, мисли скрену на нешто друго, треба их упорно сабирати и закључавати у речи молитве. Ум се тешко сабира, и то не кад ми хоћемо, него кад задобијемо смирење и Бог нам подари сабраност (старац Агатон Валаамски). Овај дар не одређује ни време ни количина наших молитава, већ само Божија милост.
Често призивање имена Христовог чини предворје мољења. Оно је почетницима неопходно као прва степеница, а од користи је свима који још нису вични у сабирању и обделавању сопственог срца.
 

б. О унутрашњој пажњи и о топлини срца
 

Унутрашња пажња почива на неподељеној сабраности ума пред Богом

и на одрицању од свих других представа

(монах Никифор)
 
Пажљива усна молитва постаје умна уколико се молимо умом у срцу. По мери наше ревности и смиреног труда, Бог нам као први дар поклања неподељену пажњу у молитви. Ова благодатна пажња је стална, док је наше сопствено сабирање само повремено и с муком одрживо (старац Агапије Валаамски).
Пажња је за праву молитву исто тако неопходна као фитиљ за светло. Потруди се да задобијеш пажњу. За њом следи молитва више него за ичим другим (преподобни Калист и Игњатије).
Да би се сабрао на садржај молитве, ум мора да се уведе у срце. Јер, у глави, где се мисли једна преко друге премећу, он не може да се сабере. Коме то тешко пада, нека се пажљиво усредсређује на смисао молитве: то отвара срце. Чим пажња продре у срце, као у једној жижи се групишу све душевне снаге. Та сабраност у срцу одмах изазива пријатан осећај који чини почетак унутрашње топлине према Богу. Та топлина сад привлачи пажњу. Тако се пажња у почетку ствара у срцу напором воље, како би у њему произвела топлину. Потом она, уз помоћ те топлоте, већ без напора борави у срцу. Обе се оне наизменично подстичу. Исто важи и у супротном: попуштање у пажњи расхлађује топлину, а попуштање у топлини слаби пажњу (свети Теофан Затворник).
 

в. Сабирање ума у унутрашњост срца
 

У време молитве нека ум пребива у срцу,

нека се унутра креће и нека се из дубине срца моли Богу.

У томе лежи све.

(свети Теофан Затворник)
 
Ако хоћеш да учиш како се умом улази у срце и борави у њему, треба да знаш да се као предуслов захтева твоја потпуна послушност заповестима Христовим и упутствима твога духовног оца. Пре свега мораш да испуниш три услова: да умреш за сваку бригу, да имаш чисту савест и да стремиш потпуном бестрашћу. Шта то значи?
Умрети за бригу значи бити слободан од сваког метежа. Повери се Божијој руци не само у излишним и пролазним стварима, него и у духовним добрима.
Имај пред Богом, људима и стварима чисту савест, тако да те више ни у чему не осуђује. Имати чисту савест пред Богом значи не чинити ништа што му није по вољи. Имати чисту савест пред људима значи желети им свако добро као и себи самом, и ништа им не чинити што самом себи не желимо. Имати добру савест према стварима значи употребљавати их на оговарајући начин и не злоупотребљавати их (тј. јело, пиће, одело, новац, сав посед и др.) Укратко, све мораш да чиниш пред оком Божијим тако да те твоја савест ни у чему више не осуђује. Деси ли се нешто против твоје воље како не треба, мораш се исповедити пред Богом и покајати се.
Вежбај се у бестрашћу тако да те мисли не вуку страсно ни према каквој земаљској ствари.
Обрати пажњу и на оно што ћу ти рећи у вези са телом и савет не сматрај безначајним. Јер, познато је да је наш духовни живот уско повезан са животом нашег тела. И као што дух делује на тело, тако и тело утиче на дух. При молитви је добро да тело буде спокојно и сабрано, а ум управљен на срце. Такво држање тела при напрегнутом мишићном строју делује подстицајно на дух. Раслабљеност удова раслабљава и дух. Такође, и сабирање у срцу има свој одраз. Сабирањем ума на одређене делове тела мења се телесни осећај, а тиме и карактер молитве. Овде је битно да се ум сабере на месту срца, а не стомака, како би се избегли нежељени покрети.
И спољашња околина, такође, делује на човека и доприноси или његовом сабирању или његовом расејавању. Једно тихо, полумрачно место користи унутрашњем сабирању и штити од расејаности.
Неке пропратне радње временом срастају са умном молитвом. Тако је неопходно од почетка сабирати пажњу у срцу, тело држати у мишићној суздржаности и крепости, а разум чувати од сваког лутања. Ове услове можеш да оствариш на било који начин који ти је погодан.
Опробаних средстава која воде успеху не треба се лишавати. Тим пре што су она само једна привремена скела која ће да нестане кад зграда буде готова (свети Теофан Затворник).
 

г. Помоћна средства код удубљивања у себе
 

Имај у виду да су силазак ума помоћу дисања у срце,

као и мирно полумрачно место, само помоћна средства.

Суштина ствари лежи у неподељеном, чистом и сабраном

призивању Господа у срцу са вером

(преподобни Исихије Јерусалимски)
 
Одређена упутства за технику молитве која се тичу места, седења, држања тела и дисања, наћи ћеш у Добротољубљу, нарочито код отаца: преподобног Симеона Новог Богослова, светог Григорија Паламе, преподобног Григорија Синаита, преподобног Исихија Јерусалимског, Никифора Посника, преподобних Калис-та и Игњатија. Ако хоћеш да стражариш разумом у своме срцу, неометан од маштарија, потруди се да Исусову молитву повежеш са дисањем.
Ако твој ум научи да са дисањем уђе у срце, одмах ћеш приметити да тамо просто и неподељено пребива у богомислију и срдачној молитви. Међутим, чим изађе напоље, он се распростире на многе ствари и расејава, чак и против воље, на многе представе и успомене. Да би се постигла простота и јединство ума, искусни оци налажу да се изабере једно мирно и полутамно место. Јер, поглед на спољне предмете проузрокује расејаност чула. Тишина и полутама, који чула остављају незапосленим, ум враћају њему самом. Навика у сабирању у себе и мотрењу на своју унутрашњост рађа навику чисте и неподељене молитве ума у срцу.
Делатну, умно-срдачну молитву упражњавај на следећи начин[1]:
у једном тихом, усамљеном, полумрачном месту седи на ниско седиште, сабери ум свој, води га из главе доле у срце и држи га у њему, нагни главу према грудима, затегни унеколико грудне мишиће, а такође мишиће врата и рамена, и говори често и стрпљиво, са пажњом и са осећањем срца:
 
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.
 
При томе диши успорено. То помаже сабирању мисли. Ако почну да се ближе представе, немој им посвећивати пажњу, чак и уколико буду изгледале добре и корисне. Затвори ум у срцу, понављај молитву и све маштарије разгони именом Божијим. Моли се истрајно, са стрпљењем, и не посустај ради тешкоћа, учесталих болова и напетости ума. Поднеси све са стрпљењем и моли се и даље (преподобни Григорије Синаит).
Ако си тиме исцрпљен, те у телу и срцу осећаш болове од напрегнутости молитве, устани, певај, читај, молитвено размишљај, мисли на смрт, или се дај на телесни рад. Кад се опоравиш, опет се врати срдачној молитви. Држи своју пажњу стално у срцу. Тамо увек управљај свој дух и своју душу. У почетку ћеш тамо да нађеш извесну тескобу, таму и хладноћу. Међутим, уколико ову делатност наставиш дан и ноћ, доспећеш до неисказане радости. У току подвига твој ум налази место срца и у њему сагледава ствари које дотле није познавао (преподобни Симеон Нови Богослов).
Из следећег упутства стичемо још јаснији увид о сабирању ума у срце: пре свега, води миран живот, без много бриге, и живи са свима у миру. Ступи у своје боравиште, седи, сабери свој ум и приморавај га да заједно са дисањем уђе у срце. Срце је узрок живота, као и топлоте тела. Оно вуче ваздух и хладноћу помоћу дисања, и ослобађа се своје топлине. Тако оно испуњава своје животно дело за које је и створено. Следи, дакле, умом дисање, сводећи га у срце. Навикни твој ум да се тамо бави. У почетку он ће много трпети због тескобе. Али, касније, неће хтети никуда да лута, јер је у нашој унутрашњости Царство Божије. Чим га он сагледа у чистој молитви, више ништа спољашње неће тражити. Доспеш ли умом у срце, слави Бога и држи се непрестане молитве као сталног дела и поуке. Она ће те научити ономе што још не знаш.
Молитва штити ум од гордости, чини га непријемчивим за маштарије и уздиже га ка Божанској љубави. Ако ти и поред много труда не пође за руком да са дисањем ступиш у срце, покушај следеће: сабери свој ум у груди (изнад срца), где су наша разумска снага и савест. Искључи из ума сваку другу садржину и остави Исусову молитву да се стално у унутрашњости покреће. Ако будеш једно време тако чинио, без сумње ће ти се отворити врата срца. То смо на себи искусили. А кад стекнеш благодатну пажњу, приближиће ти се цео низ врлина: мир, љубав и радост (Никифор Посник).
Добротољубље наводи разна помоћна средства за уметничко увођење ума преко дисања у срце. То је вештина у постизању умне молитве. Без искусног руководиоца ова упутства чине велике тешкоће… Она чак могу да нашкоде плућима, а да се у жељеном не успе (свети Игњатије Брјанчанинов).
Тај механизам се може у потпуности заобићи и надокнадити лаганим изговарањем Исусове молитве, при мирном и лаганом дисању и уз закључавање ума у речи молитве. Ово помоћно средство чини да постигнемо одређену пажњу. Тој пажњи срце брзо следи. Саосећање тим речима чини да се срце повеже са умом. Тако се ритам молитве сам од себе успоставља. Сва телесна помоћна средства која оци препоручују имају за циљ што брже задобијање пажња при молитви. Битно и неопходно је неподељена пажња (свети Теофан Затворник).
Стога саветујемо да се техника остави док се сама од себе не појави кроз молитву. Суштина ствари почива у уједињењу срца и ума – до чега, у одређено време, доводи Божанска благодат (свети Игњатије Брјанчанинов).
Што се више будеш трудио, молитва ће брже и тешње да се повеже са твојим срцем. Најбоље је ако се на њу решиш свом снагом воље и не посустанеш све док молитва не почне самостално да се покреће у срцу.
Уколико се Исусова молитва јаче повеже са срцем, утолико ће се срце јаче загрејати; уколико молитва постане самостална, пламен духовног живота ће се разгорети и постати постојан.
Стога се моли са стрпљењем и не одступај од молитве и поред свих тешкоћа. Подноси болове слично породиљи (Јер.8,21), јер ће Царство Небеско добити онај ко се до бола труди (Мт.11,12). Моли се уснама, моли се у себи умом све док не добије од Духа снагу да се на све начине делатно моли.
Исус Христос се само силом Духа Светога може чисто и савршено призивати као Господ. Тада ти неће бити потребне никакве речи, већ ћеш се молити само у духу (преподобни Григорије Синаит).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Молимо читаоца да обрати пажњу на упозорења Отаца (Агапија Валаамског, Игњатија Брјанчанинова, Макарија Оптинског) у поглављу ове књиге “Искушења и прелести – Заблуда и прелест” (уредник издања)

Comments are closed.