ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

 

Хиландарски преводи

Обитавање Безграничног у срцу
 

Књига која нам је потребна као дисање
 
Обитавање Безграничног у срцу се појављује по трећи пут у нашем народу. Прво и друго издање ове књиге брзо је нестало јер се појавило у безваздушном простору у коме су се људи тетурали од индуизма, преко суфи-мистике до окултизма тражећи праву и здраву духовност својих предака, и не могавши да је нађу у мноштву уџбеника за путовање у прелест и самообману.
Обитавање Безграничног у срцу им је понудило ризницу светоотачких поука о молитви и хришћанском животу, од светог Антонија Великог, оца пустињског монаштва, до светог Серафима Саровског, љубљеног сина Божијег по благодатном усвојењу, који је Русији и свету објавио радост Васкрсења у XIX веку, веку “научног атеизма”. Отворивши Обитавање Безграничног у срцу, многа душа се Безграничном зарадовала, и много га је срце примило у себе, да се Њиме нахрани и штити у доба невиђене глади за истином и љубављу.
У “Акатисту најслађем Христу” каже се да су мудраци са истока, вођени звездом, “стигли до Недостижног”, до Богомладенца који је лежао у јаслама Витлејемске пештере. Суштина подвижништва Православне Цркве управо се у томе и састоји: у достизању Недостижног, Онога кога небо и земља не могу обухватити, а који се, из превелике љубави према људском роду, унизио до обличја слуге, поставши Човек и уселивши се у утробу Пресвете Богомајке.
Православни подвиг почиње од свесности да човек у самом себи не може наћи средства и начине да се сједини са Богом, будући да је створен ни из чега, а понор између Творца и творевине је напорима саме творевине непремостив. Али, Бог нас је саздао према свом образу и подобију, као свесна и савесна, слободна и љубавна бића, а затим је и понор између себе и нас премостио поставши као један од нас.
Творац је постао сопствена твар из љубави према створеном. У Њему, Сину Божијем јединородном, заувек су се, нераздељиво и несливено, сјединиле Божанска и људска природа. Тада је и наша боголикост од могућности постала најживља стварност и синови људски су почели да постају синови Божији по усвојењу кроз Сина Божијег по природи, који је постао Син Човечији ради нас и ради нашег спасења. Овај пут, пут узрастања у богосиновство, пут је подвига и напорне борбе са затеченим, грешним “ја”, које се надилази да би се дошло до пуноте живота у Живоме и Истинитоме Богу.
Обитавање Безграничног у срцу је књига која нам тај пут описује и даје нам упутства како њиме да се ходи да би се стигло до циља – небеског и вечног Јерусалима, онога града који ће остати кад се сви земаљски градови и пореци сруше. То је књига која се не чита ради пуког задовољства у тексту, него стога да би била остварена на делу и да би се преко њених савета човек усмерио тако да не залута на путу истине и правде. Безгранични је нежан и тих, тих као “тиха светлост” којој се на вечерњим службама поју химне: треба се научити нежном општењу са Њим, да Он не би одступио од човека који га тражи.
Ово је књига која нас нежности и тиховању учи, књига – духовник, цветник најмедоноснијих поука источног Хришћанства. Свети Игњатије Брјанчанинов је још у прошлом столећу сведочио да ће се људи у Доба које долази, доба са премало искусних руковођа молитве и подвижничког живљења, руководити читањем светоотачких поука и трпљењем свих могућих невоља. Обитавање Безграничног у срцу је једна од књига које нам у томе могу веома помоћи.
Манастир највећег српског оца и учитеља молитве, светог Саве, и његовог оца, богоносног Симеона, настојаће да овакве књиге и даље нуди нашем читалаштву, гладном и жедном Безграничног и Бескрајног, Онога који је љубав.
 

Владимир Димитријевић