О ЖИВОТУ У ХРИСТУ – Page 8

О ЖИВОТУ У ХРИСТУ

СЕДМА БЕСЕДА
КАКАВ ПОСТАЈЕ ПОСВЕЋЕНИК У СВЕТЕ ТАЈНЕ ПОШТО СВОЈИМ ТРУДОМ ОЧУВА У СЕБИ БЛАГОДАТ КОЈУ ЈЕ КРОЗ ЊИХ СТЕКАО

Пошто је већ речено какав треба да постане онај ко је у свете Тајне посвећен и каквим путем треба да ходи да би сачувао оно што је кроз свете Тајне задобио, остаје нам да размотримо шта ће бити уколико то сачува и каквим ће се показати ако свој труд приложи божанској благодати. Јер, оно што сачињава духовни живот, а што је све појединачно било предмет засебног поглавља овог нашег излагања, јесте с једне стране благодат која происходи из светих Тајни, а са друге стране, старање оних који су благодатни дар примили и њихово настојање да га очувају. А сада, пошто је тај живот већ установљен, преостаје нам да га у потпуности сагледамо, да покажемо у чему је спрега ово двоје, да видимо до које мере све човекове врлине могу ићи под руку са божанском благодаћу.
2. Ово можемо остварити ако се обазремо на некога ко је сачињен од оба ова чиниоца; као када неко хоће да покаже шта је здравље и каква је корист од њега, па то најбоље постигне тако што нам покаже најздравијег човека. Имајући, дакле, пред очима онога који је тако живео и испитујући га са свих страна, спознајемо његово здравље и његову лепоту; али, немојмо загледати ништа од онога што га украшава, чак ни ако блиста од чудеса која чини, или ако је такву благодат примио од Бога, већ посматрајмо искључиво њега самог и његов властити украс, односно врлину његове душе. Јер, због чудеса може неко имати представу да је тај човек значајан, а то би био довољан доказ његове врлине; искусити, међутим, саме начине његовог живота, значи спознати самога човека.
3. Но, шта ће човеку знаци и представе, кад на непосредан начин може доћи до сазнања, и зашто би као доказ тражио чудеса, кад се и сам може дотаћи тих ствари? Чудеса не бивају обавезно докази врлинског живота. Она, наиме, нису присутна код свих светитеља, нити су, опет, сви они који су чинили чудеса били делатељи врлине. Јер, многи од оних који су велике ствари пред Богом постизали, никаква чудеса нису чинили, а истовремено, неки од злих људи беху у стању да покажу таква чудесна дела. Онима, дакле, који Христа призивају, ништа није немогуће учинити – не зато што им то њихов начин живота омогућује, већ да би се тиме открио Онај Кога призивају.
4. Због тога су за стицање врлине потребне и свете Тајне и сваки труд; ниједан светитељ, међутим, није био у стању да докучи на који начин треба да се подвизава како би стекао могућност да чини чудеса. И не само то. Када у њиховом животу није било чудеса, они никакву жељу за чудесима нису имали нити су их тражили, а када су, опет, ова била присутна, није им било допуштено да се због њих радују: “Не радујте се томе, вели Јеванђеље, што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша записана на небесима”.[1] Према томе, пошто чудеса човеку не доносе врлину и пошто не могу бити њен показатељ онда кад постоје, неприродно је да неко тражи чудеса како би се уверио у постојање врлине. Дешава се, међутим, да неки човек има извесна виђења и у стању је да прими откривења, или да све тајне зна (а и то понекад бива код оних који живе у Христу) – но не треба због тога да му одајемо признање и да му се дивимо; јер, то не сачињава и не изграђује духовни живот, односно ови дарови ништа не доприносе врлини онога ко се само на њих обазире. На то указује и блажени Павле када пише Коринћанима: “Ако знам све тајне и све знање… а љубави немам, ништа сам… онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи”.[2]
5. Према томе, остављајући по страни све остало, обратимо пажњу на саму жељу душе, од које зависи хоће ли човек бити ваљан или зао, хоће ли поседовати истинско здравље или болест, и уопште, хоће ли бити жив или ће мрети. Кад је жеља човекова благочестива и усмерена само ка Богу, то је блажени живот. Јер, дело светих Тајни и изучавања живота Христовог чини да хтење човеково буде управљено ка једином истинском добру. Може се, дакако, видети да само то добро представља једини циљ целокупног старања Божијег за људски род, и да свако обећање добара и свака претња казном води овоме. Уосталом, због тога добра Бог нам је и саздао овај свет, успоставио законе, послао нам безбројне дарове и казнио нас многим недаћама, како би нас обратио ка Себи и како би нас убедио да само Њега желимо и љубимо.
6. Јасно је да Бог, за сва добра која нам је учинио, само један принос од нас захтева, а то је да жудимо за оним што је добро и да наше жеље буду ваљане. О томе сведоче све заповести Божије, сви савети Његови, и уопште, о томе сведочи свака реч која је људима на корист и која их води ка добру. Осуђујући лакомост, кажњавајући телесне жеље, обуздавајући јарост и одгонећи свако злопамћење, Господ од нас не захтева ништа осим честитости душе и ваљаности – али и сиромаштво духом, плач, милостивост, кроткост и све остале врлине, због којих Христос назива блаженима оне који их постигну, а које у потпуности представљају плод човекове воље. Приврженост исправним догматима и веровање у истину о Богу такође припада онима у којих је добра воља. Уосталом, Бог вели да је Свој закон успоставио због љубави коју има према човеку – а љубав је врлина воље.
7. Будући, дакле, да Бог, после толиког старања и промишљања о нама, ипак сматра да то што је нас задобио представља плод наше воље, јасно је да све на њу полаже и да у њу улаже сву силу и сву припрему за добро. Наиме, због тога нам је и крштење и остале Тајне подарио, да би нашу вољу учинио благочестивом како јој и приличи, јер сва сила светих Тајни, као и нови живот, од ње зависе. Уосталом, шта нам свете Тајне могу пружити? Припремају нас за будући живот – јер оне представљају “силе будућега века”, како каже апостол Павле.[3] Али, шта је то чиме се једино припремамо? То је држање заповести Онога Који у будућем животу може да нас награди победним венцем, али и да нас казни; то је оно што Самога Бога у нас усељава. Јер, Господ вели: “Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити”.[4] А држање заповести у потпуности зависи од човекове воље. Уистину, одређене су награде за оне који Законодавца поштују, као што су одређене и казне за оне који се на Њега не обазиру – а то показује да ли је човек вољан. Наиме, таква је душа која узима на себе одговорност за све, док за оно што чини потпуно против своје воље, не може се задобити ни победни венац ни казна.
8. Према томе, ако раскрилимо вољу некога од оних који живе по Богу, наћи ћемо како у њој блиста блажени живот; али да бисмо сву њену силу спознали, сагледајмо је у њеном крајњем облику, као што силину тела посматрамо кад је оно у својој пуној снази. А крајњи облици воље су задовољство и туга: ово прво свак радо прихвата, а оно друго одбацује. Због тога се сваки човек у њима показује онакав какав јесте; кроз њих се, наиме, показује свачији карактер и уочава разлика измећу рђавих и ваљаних. И тако човечији живот постаје двојак: они који су рђави, радују се ономе што је рђаво и испразно, а они који су добри, радују се ономе што је добро. И тако, ови први се жалосте због онога што им се чини мрским, а ови други се жалосте због онога што је уистину лоше. И не зависе од воље само злоба или ваљаност, него и немар и лењост живљења, као и тегобност и несрећа – али и успешност. Па како онда да они који говоре о блаженом животу, немају потребе да ово све размотре, јер тако ће научити и какав је уопште тај блажени живот и шта је то благостање! Но, како задовољству претходи туга – пошто је оно њен плод, јер утешиће се, речено је, они који плачу[5] – природно је да претходи и беседа о њој. Уосталом, жалостити се због нечега, сасвим природно значи бежати од зла, а радовати се нечему, извесно је, представља пут ка добру; због тога оно по редоследу долази друго, јер речено је: “Нека се уклања од зла и нека чини добро”.[6]
9. О тузи по Богу било је, наравно, речи у претходним беседама које су расправљале о томе шта би човек требало да има на уму да би био тужан: будући да се обазире на друге појаве, није у стању да оствари све оно што таквоме стању приличи. Сада пак треба да сагледамо – и нека Бог управља нашу беседу – шта је то што жалости онога ко ревносно живи, на који начин се то збива, као и све друго у чему се огледа целокупна разлика измећу хваљене туге и злобе.
10. Онај ко живи у Богу, сасвим природно тугује због онога због чега и треба туговати, и то на начин који му приличи; но, пошто ово није сасвим јасно, неће бити потпуно сувишно ако, према својим могућностима, осмотримо мало шта је то због чега се ваља жалостити и који је прикладан начин за то. Туга, наиме, зависи од мрзости, а мрзост од злобе ума. Јер, уистину, одвраћамо се од онога што сматрамо рђавим, и бивамо жалосни кад нас сналази оно што нам је мрско и што нам изазива незадовољство. Према томе, онај ко исправно живи и који је досегао до истинске философије, тај понајпре спознаје шта је то што је истински добро, потом шта треба да мрзи, и коначно, тугује због онога што и треба да га жалости. Испитајмо, стога, шта је то што је за човека одиста зло.
11. Наиме, иако постоје многе и разноврсне појаве које се називају рђавима – од којих су неке непријатне свим људима уопште, а неке само појединцима – ипак ништа није толико лоше колико злоба душе и болест воље. Наравно, велике временске непогоде и пометње годишњих доба, неплодност на пољима, пуцање земљишта и земљотреси, затим заразе, глад и болести, сваковрсне невоље, тамновања и ране – свако појединачно представља зло по себи, али за човека то није никакво зло. Ове ствари, међутим, наносе штету само споља, и не могу доспети даље од човековог тела и његовог имања; но, човек није тело, да би се разболевао кад се оно разболи, а још мање ће човечанска природа бити оштећена уколико човеку буде ускраћено оно што је телу неопходно. Не чине човека, наравно, ни мишљења која многи о њему имају – ако неко о њему говори најгоре, не значи да је он уистину најгори. Јер, ако ствари тако поставимо, тада би један исти човек требало да буде и несрећан и срећан, и рђав и добар, да буде бедан и блажен – једни ће за њега тврдити ово, а други оно.
12. Ако истинског човека, међутим, чине његова воља и његов ум, и ништа осим тога, онда та иста воља и тај исти ум могу човека подстаћи и на врлину и на злобу. Од тога, опет, зависи хоће ли човек добро чинити или ће бити зловољан, хоће ли бити здрав или болестан, хоће ли живети у изобиљу или у немаштини; ово друго, дакле, бива кад се оно прво изопачи и ово друго заузме његово место. Изопачење ума, наиме, представља лаж, а изопачење воље представља злобу преостаје нам, дакле, да пазимо на јасне знаке изопачења сваког од њих. Од многих знакова који постоје највећи је, свакако, суд Самога Бога. Према томе, добро и истинито јесте оно што се код Њега може видети, а рђаво и лажно је оно што Он никако не одобрава. Истинито је, дакле, оно што човек према захтеву Божијем треба да научи, а корисно је оно што према Његовом Савету треба да жели – док оно што је томе супротно, препуно је обмане, препуно неваљалства. Неке од божанских поука донели су на земљу људи, а неке Сам Бог као Весник, и то у човечанском телу, односно као човек који је људима, уз помоћ речи које су њима блиске, објавио шта им ваља чинити. Шта би могло бити корисније од порука или истинитије од догмата које је Сам Бог успоставио и чији је Он проповедник – јер, само је Он истина и само је Он добар.
13. Ако је потребно да спознамо шта то, представљајући изопачење природе, чини истинског човека жалосним, природно је да прихватимо оно што је томе супротно. Јер, истинско зло је оно што се противи божанској вољи – пошто је рђаво, праведници га сасвим оправдано мрзе, а пошто га мрзе, задовољни су кад га нема, а пате кад је присутно. Присутно зло ће их ожалостити било због тога што су сами некада одступили од Речи Божије, било зато што су преступили други, за чије се добро они моле – а моле се за све људе како би ови настојали да стекну божанско човекољубље и како би желели свугде да виде блистање славе Божије. И тако, једино што жалости оне који живе у Христу јесте грех: прво, зато што је он рђав, а они живе ваљаним животом; друго, зато што се грех противи законима Божијим, у којима хришћани, уз помоћ своје воље, настоје да заједничаре; и треће, јер не приличи онима који живе у складу са здравим разумом, да се узалуд жалосте – а само овде, кад је грех у питању, није узалуд жалостити се јер нам та жалост доноси добра која су најкориснија од свих.
14. Са друге стране, никакве користи нема ако неко болује – јер ни немаштину, ни болест, нити било какву сличну невољу нећемо сузама одагнати. За неваљалство душе, међутим, најбољи лек је туга: кад неваљалство тек предстоји, туга га унапред одгони; кад је присутно, она га укида, а када је већ почињено, она је у стању да човека ослободи кривице. Чини ми се да је Бог управо због тога у самом почетку усадио тугу у нашу природу, јер ни у чему другом она не може да нам буде од помоћи. Грех који чинимо није бадава – то је плата за ужитак, односно као да здравље душе замењујемо насладом (јер не бисмо иначе пропаст душе и пожар нашег ума изабрали због њих самих). Пошто добро знамо да је то тако, кад се покајемо за оно што смо сагрешили, жалосни смо, негодујући због задовољства које је отуда проистекло; јасно је да једном страшћу другу искорењујемо, одбацујући оно што смо примили, а примајући оно што смо одбацили. Тако туга истовремено бива награда за оно што смо учинили – њоме се очишћујемо, те друге казне нису ни потребне. Таквом наградом Бог од самог почетка кажњава оне који су Његове законе преступили, награђујући преступнике тугом и патњама. И не би им такву казну одредио да није противан њиховим злоделима и да није наумио да их ослободи кривице.
15. Исти начин у борби против греха користио је касније и Господ кад је ступио у човечанско тело, а кад је требало из човечанске природе изагнати грех, изагнао га је подносећи патње. Па ипак, кад се неко жалости због нечега што се на тело односи, то није само залудно већ је очигледно и штетно – јер то значи да тај нешто друго сматра важнијим од Бога. Врхунац таквог зла било је безумље Јудино, који је за шаку сребрних новчића продао Бога и Спаситеља; зачетак и семе такве пропасти је у томе што човек престане да има Њега на уму, те љубећи нешто друго, удаљује себе од Њега. Кад се страст толико осили и кад заборав на Бога заузме простор човекове душе, тада сахне љубав према Њему – јер љубав се, дакако, рађа из непрекидног сећања на Бога. А кад се љубав угаси, сместа завлада невољност према заповестима Божијим и преступање – као што Господ каже: “Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби”.[7] Онима који су у стању да погазе законе Божије и да се дрзну на рђава дела, нимало није тешко да издају правило вере ако ће од тога икакве користи имати. Наиме, они који одбацише добру савест, ти претрпеше бродолом вере, рекао је блажени Павле.[8] Јер је вера мртва, вели један други апостол,[9] код оних који су занемарили добра дела; зато није никакво чудо ако такве вере убрзо нестаје.
16. Постоје три ствари које нам помажу да очувамо поштовање према Богу: страх од зала која очекују оне у којих нема благочешћа, побожно надање благочестивих, и љубав према Самоме Богу и према добру. Ниједно од ово троје не остаје делатно у душама оних који свесно чине преступе; но, као што се поштовање према Богу увећава код оних чији је живот потчињен законима Божијим, на исти начин се то поштовање мало-помало губи код оних који се на божанске заповести не обазиру, те ако су у томе истрајни, не преостаје им ништа сродно томе добру, односно поштовању према Богу. Кад се то поштовање у њима изгуби, пошто нестане свега онога што је у стању да заустави грех и пошто утихне глас савести који води ка врлини, тада они врло лако доспевају до најгорега од свих зала.
17. Због тога су истински хришћани увек на опрезу, те се од самог почетка заустављају код корена свакога зла и своје срце чувају само за Бога, посвећујући Му свој ум као какав храм. Јер, знају да многима није допуштено ни да се дотакну свештених храмова и да је нечасно користити се сасудима и прекривачима који су њима завештани; а знају и то да ниједан од свештених сасуда није раван души која је Богу посвећена. Продавцима и трговцима свештени храм је недоступнији за њихову работу од било којег другог простора; у њему нема места ни за какве мењаче новца, продавце кољива и сличне сподобе. Ако би дом молитве требало да буде такав, како онда замислити онога ко се у њему моли, због кога је то место требало очистити од сваке вреве и метежа? Па ипак, назив дом молитве не одговара увек томе месту, и није то увек дом молитве, јер нема у њему оних који се моле, док Павлов закон заповеда хришћанима да кроз непрекидну молитву стално буду у општењу са Богом.[10]
18. Но, узмимо у обзир и ово: сва наша прегрешења Спаситељ је само речима сузбијао овде је пак користио и речи, и руку, и бич како би нас нагнао да разумемо колико је та светиња за Њега значајна. А учинио је тако не због тога што је желео да укаже част том Јерусалимском храму, на који није обратио пажњу кад је разрушен, већ због тога да би показао колики значај придаје томе да сваки од верника, у којима ће Он по Свом обећању пребивати, ослободи себе од животних трудова и световних брига. Желео је, истовремено, да нам покаже како је страст световних брига напаст, и да је потребна одлучност воље, чврстина душе и трезвеност ума, а пре свега рука Спаситеља нашега – јер ако Њега не примимо у себе, нећемо бити у стању да ту страст изагнамо. Због тога је био донесен Старозаветни закон да се смрћу казни онај ко светињу оскрнави, а Светиња над светињама је застором морала бити одвојена. Уза је умро јер је својом нечистом руком придржао свештени Кивот, који се умало није претурио,[11] а Озија се прекрио губом пошто се Светиње дотакао;[12] и многе сличне законе Господ је установио како би крштеној души, истинском храму Божијем, пружио чисто уточиште.
19. Због тога они који у Христу живе, сматрају да је веома значајно да им душа буде слободна од сваког старања; те ако у њихов ум ступи нешто од онога што се чини корисним, то га ипак неће обратити у другом правцу, као што Петра, кад је зачуо позив Спаситељев, нису више заокупљале ствари које је у својим рукама држао. Јер, и они су призивани трајним, непрекидним позивом, уз помоћ благодати, која је кроз свете Тајне као печат утиснута у њихове душе; а то је, вели апостол Павле, “Дух усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче”.[13] И тако хришћани у свакој прилици све друго занемарују како би били у стању да увек следују за Христом, јер не ваља, вели Писмо, оставивши реч Божију, служити око трпезе.[14] Најпре зато што за њих нема ничега што је важније од Бога, а затим што очекују да ће све друго пронаћи покрај Њега, Који је ризничар свих добара. Наиме, по нелажном обећању Божијем, они који најпре ишту Царство Божије, стећи ће и сва друга добра. Много речи упућује Спаситељ о овој заповеди, те оне који су Му привржени, одвраћа од сваке животне бриге да не би били лишени оних узвишенијих добара и да би схватили да се узалуд старају око онога о чему се Он пре њих постарао.
20. Ако је, дакле, старање о тим стварима штетно, где ћемо онда сместити тугу, која не само да душу удаљује од сећања на Бога, већ представља потпуно помрачење и слепило ума? А одатле није тешко достићи до крајње пропасти. Јер ум, обузет тугом и безнађем, потресају унутарњи вртлози – па кад је разорен, у стању је да почини најгоре. Као што људи које обузме дремеж, испуштају оно што имају у рукама, тако и ум врло спремно одбацује своју моћ, и своју вредност, и све оно што његовој природи припада, па попут роба лако узмиче пред страстима, које би иначе с правом могао себи потчинити. И тако, ништа не спречава душу да, задобивши безброј рана, умре, јер много је оних који надмоћно против ње војују, као што је рекао Давид,[15] а никога, опет, ко би је заштитио. Због тога апостол Павле каже: “Жалост овога света доноси смрт”.[16] Они, дакле, који хоће да њихова душа истраје и да живи, а имају у виду све ово, не само да избегавају тугу, већ се држе подаље и од брига овога света, одгонећи на тај начин зло далеко од себе.
21. Ако се и дешавало да су неки од хришћана били принуђени да се прихвате управљања појединим градовима или заједницама, они се ипак нису превише предавали тим животним бригама нити је то њихов ум одвајало од стања које му је природно. Наиме, велику бригу имамо због неизвесности да ли ћемо успети да стекнемо оно што желимо и да постигнемо оно што је циљ нашег настојања. Оно што изазива нашу бригу и што је у стању да измучи душу, то је страсна љубав према ономе што желимо и недостатак јасног знања о томе како ће се то настојање окончати. Дакле, и ако не знамо ништа о предмету наше љубави, или ако знамо да ће се по нашој жељи остварити то што волимо, онда за нас нема никакве тешкоће нити икакве бриге; а опет, ако тражећи то што волимо, јасно знамо да га нећемо стећи, тада нема места ни за какву бригу. Јер, где престају границе бриге, тамо нема никаквог старања нити страха – напротив, појављује се само страст туге, као да је присутно зло.
22. Пошто ниједно од ових зала, која изазивају бригу, не узнемирава душе оних који живе у Христу, мора бити да су они ослободили себе од мука световних брига. Јер, нису се предали некој од служби телу, а опет, ако је нужно да се позабаве нечим што је телу потребно, они свагда знају где је граница томе старању. Моле се да дело њиховог труда буде Богу угодно, а знају врло добро да оно што кроз молитве траже, сместа бива услишено. Могли би, уистину, световним бригама да се оптерећују сиромаси који, потребујући храну, траже да стекну више животних добара него што имају, или богаташи којима нема ништа прече од њиховог богатства, који, док поседују своја добра, стрепе да их некако не изгубе, а кад се ова истроше, пате због њих чак и онда кад их ради свога тела потроше како ваља. И толико су они безумно заљубљени у то своје благо да би га радије све време држали под кључем – макар немали од њега никакве користи него да, извадивши га из ризнице, имају какав добитак од њега. Потом се брину, страхујући да ће та добра бити можда узалуд потрошена, пошто не могу имати поузданог знања о томе какав ће бити последак њиховог труда; јер, њихово надање не зависи од руке Божије, која представља једину извесну и постојану стварност, него се у свим својим делима ослањају само на себе и на свој ум, који је бојажљив и непостојан, како вели Соломон.[17]
23. Они којима је мрска свака раскош и који презиру све што је видљиво, у сваком труду који улажу за себе и за друге, уместо светиљком, бивају вођени законима Божијим и у свему што делају полажу наду на Њега да ће их услишити и учинити оно што им је на корист. Па зашто би се они бринули? Зашто би проводили бесане ноћи због оних добара за која знају да су их већ стекли? Они не траже на сваки начин учинак који је у складу са њиховим трудом, већ траже оно што је њиховим душама од користи; нити се пак брину због будућих потреба, јер врло добро знају да ће њихове жеље бити услишене – надају се да ће се остварити оно што је за њих најкорисније и верују да је то управо оно за шта су се и молили. И уопште, наликују на путнике који су пронашли водича који добро зна да их поведе путем којим треба ходити; тако у њих нема страха да би могли залутати и не брину се како ће се њихов пут окончати. На исти начин и хришћани, ослобођени брига за себе, прибегавају Ономе Који све зна и Који све може, и само Њега прихватају за водича свога живота и својих трудова, те тако њихова душа постаје слободна од сваке бриге. Узимајући, дакле, у обзир само оно што је доиста добро, старају се само о ономе што се тиче Господа – плаше се, брину или страдавају само за оно што сматрају да је Њему по вољи. Тада они нису од користи само себи него и другима, због којих и плачу. Мора се човек дивити доброти Божијој: јер нико се не може ослободити телесне болести тако што ће неко други уместо њега попити лек, а од кривице се човек може ослободити ако и други са њим пате због греха.
24. Из овога што је досада речено, јасно је шта жалости оне који хоће да живе у Христу; преостаје нам, дакле, да придодамо неколико речи о томе како се то збива и кроз помисли. Наиме, узроци бола због почињеног греха нису у свих исти: неке гордост нагони на сузе – јер, иако имају високо мишљење о себи, дешава им се оно што је мимо њихових надања – неки се жалосте, како ми се чини, јер очекивану награду не добијају; већину, опет, мучи страх од одговорности. Но, љубав према Законодавцу чини да најбољим људима сваки преступ постаје неподносив терет. Тако се мећу подвижницима највише држе реда они које на стицање врлине не подстиче ни страх од казни, нити ишчекивање награде, већ само љубав према Богу; отуда су бољи од других они који су сагрешили па пате због тога и који су се ожалостили због љубави према Богу. Они први сами себи стварају патњу и сами доспевају до туговања, те плачу јер љубе сами себе; док покретач ових других јесте Сам Бог. Према томе, пошто делатност мора бити у складу са делатељем, она жалост мора бити толико узвишенија од ове колика је међусобна удаљеност оних који делају – као што ће стрела, одапета из руку вештог стрелца, имати тачнију путању и боље ће своју мету погодити.
25. Но, будући да не треба само да знамо због чега и како треба жалити, већ и колико (јер дешава се понекад да човек пати мање него што приличи његовим сагрешењима, а некад се предаје патњи више но што је то потребно), они који се уз такве мисли жалосте, пронаћи ће меру својих суза. Кад је телесна повреда у питању, односно кад неки део тела болује, тада сама повреда не може заменити сатрвено тело нити његовом расту придодати више но што је природно и уобичајено; а кад се тело поврати у своје природно стање и ослободи се болести, оно одмах напредује до првобитне мере, па пошто обнови нарушено стање, оно не иде даље од тога, него се на томе зауставља. Тако се исто збива и са болестима душе.
26. Пошто жалост због прегрешења, и злопаћење, и сузе, и све томе слично, теже ка једноме – а то је уклањање греха и васпостављање свих оних добара без којих је душа остала – једина здрава туга, и једина која је у складу са здравим разумом, јесте она туга која од божанске љубави потиче; она једина од свих других познаје своју меру. Јер, ако су у врлини напредовали они који су се држали љубави Божије, они, свакако, нису пошли другим путем и нису свој замах променили, нити су, опет, занемарили границе или место на коме треба да се зауставе. Заиста, ходити право ка Богу значи ходити са љубављу, јер је то пут беспрекорних, који га “свим срцем траже”,[18] како вели Псалмопојац, показујући овим речима истрајност њихове жеље. Наиме, то су они који ходе у закону Господњем, који живе са љубављу, од које сваки закон зависи, тако да за њих нема никакве препреке – одмах одстрањују сваки грех који помрачује духовне очи. А у тим својим жељама гледају очима здравога разума и јасно виде колико је потребно да тугују.
27. Пошто је, као што рекох, циљ човечанске врлине у томе да човек, ради свога добра, оствари заједницу са Богом – док је циљ зла потпуно супротан – онда ово прво представља остварење човековог назначења, а ово друго представља промашај. Код оних који живе мудрујући о очекиваној награди, када и стекну врлину, то не буде зато што љубе врлину саму по себи, а кад падну у грех, они не одгоне зло због њега самог, већ зато што их на то покреће, с једне стране, љубав према наградама, а са друге, страх од погибије. И пошто ни најмање не мрзе, рекли бисмо, саму суштину греха, они га у својим мислима не избегавају у потпуности чак ни кад престану да га чине. Јер, као што човекомрсцем не можемо назвати онога ко мрзи грешне људе због њиховог владања, тако и гнушање над грехом – не због тога што се грех противи законима Божијим, већ зато што наноси штету онима који га чине – представља истински знамен оних који избегавају властиту штету, а не оних којима је грех мрзак. Сасвим је јасно да они не би избегавали зло кад би могли грешити без икакве опасности по себе. Но, они хришћани које је љубав Божија уздигла до истинске философије и који поштују закон јер љубе Законодавца, у сукобу са Богом оптужују сами себе, осуђују сам свој грех и плачу не зато што су се изјаловиле њихове наде да ће им за врлине бити узвраћено наградом, већ зато што се нису саобразили вољи Божијој.
28. Према томе, кад се они први и покају због својих сагрешења, њихове душе и даље нису у потпуности чисте од свакога зла; због тога они, више него они који су здрави, треба да испитују колико због својих грехова треба да се злопате, да плачу и да се труде. Овима другима ће, опет, бити довољно да се у потпуности ослободе болести. Будући да је грех двојак, они избегавају оба његова вида: наиме, пошто због покајања престају чинити грех, у њима више не остаје ни грешна жеља нити ишта рђаво, јер жеља која стреми ка добру и ка Богу, не оставља им простора у души.
29. Но, доста је било говора о жалости. А када у нама има радости? Радујемо се онда кад је присутно оно што љубимо – али и онда кад му се надамо. “У нади смо радосни”, како каже апостол Павле,[19] јер је љубав према некоме помешана са радошћу због њега. И заиста, кад љубимо друге, радујемо се због себе самих, а и због других ради нас. Има и оних који су задовољни у себи јер су сами доброг владања и благонаклоне пријатеље имају. Знајући, дакле, да је добро једино достојно љубави, истински хришћанин се радује добру и кад га види код себе и кад га види код других – јер, хришћани једни другима помажу у стицању добра. И без тога се, уосталом, добар човек радује туђим добрима, а циљ његових молитава и његове жеље и јесте то да другоме буде добро.
30. У томе је управо најслободнији вид задовољства: кад човек своју духовну радост чини заједничком, кад не жели само своје задовољење и оно што му припада, и кад не поштује само што је његово, нити воли само да задобија, већ сматра да је овенчан славом и кад побеђују други. По томе, дакле, човек превазилази своју природу и наликује Богу – јер добро је заједничко свима. Уосталом, човек показује да љуби доброту због ње саме, а не због користи коју од ње може имати, онда кад је задовољан што је види и код других. Код сваког човека врлина се другачије показује; добри људи се виде по томе што свима желе добро и што се радују кад су други успешни; ово би се могло узети као показатељ да ли је неко савршено добар, као што принос са родног дрвета показује да ли је оно у пуној снази. Јер, ни природа не може учинити да дрво дарује рода пре но што оно доспе до своје зрелости; тако ни човек није у стању да према другоме буде ваљан пре но што и сам постане добар. Пре но са другима, човек је у заједници са самим собом, близак је самоме себи; пре него према другима, добар је према себи самом, себи жели добра, и моли се за њих.
31. Шта га, дакле, спречава да најпре гледа своју корист, ако се он већ радује због добара, а природа га позива да се превасходно окрене себи самом и старању за себе, као што сва бића чине? Јер, он у потпуности припада себи; представља добро најпре за себе самог, а првенствена и преовлађујућа жеља свакога је да буде свој.
32. Ово значи да онај ко воли успех других и радује се кад га ови остваре, ни сам није без тих добара, нити му ишта од њих недостаје. Јер, не би се, занемарујући себе и своје потребе, старао о другима због онога што и њему самом недостаје. Како би могао желети да у рукама других види оно што и његовоме дому недостаје? А ако понеки људи који се рђаво односе према добру и према врлини, стављају маску духовних људи и тобож се труде у добродетељи тражећи да воде друге у ономе што је њима самима потпуно непознате, они то чине из жеље да стекну глас и лажну славу, а не због добра; здрав разум нам каже да они који тако нешто желе, не могу уистину бити добри. Доброта, наиме, припада људима који су слободни од сваке зависти и сваке љубоморе, који своме ближњему пружају искрену и савршену љубав, што значи да су доспели до врхунске мудрости.
33. Природно је, стога, да они који осећају такву врсту радости буду најбољи и најмудрији од свих, а опет, природно је да они који су најбољи и најмудрији, осећају такву врсту радости. То је разумљиво: пошто учествују у добру, они у својој души показују природу добра, чије је својство да се простире и преноси на друге. Наиме, као што сви људи теже ка добру,[20] тако је и добру својствено да се пружа према свима; јер, кад се добро не би свима нудило, не би ни сви желели да га стекну. Зар би имало смисла да једна толико распрострањена жеља буде узалудна? Отуда правило доброте захтева од доброг човека да онако како се предаје себи самом, предаје себе и свим другим људима; односно да тугује, да се радује, и да било какво осећање носи у својој души не мање према другима него према себи. Уосталом, такву радост у њему изазива љубав Божија; јер, уколико се радује онај ко је љубљен, радоваће се и онај који љуби.
34. Дошли смо и до самог савршеног и чистог задовољства. Пошто Бога изнад свега љуби онај ко живи у Њему, он истовремено осећа и радост која је његовој љубави сразмерна. Требало би, дакле, да подробније сагледамо ту радост, испитујући из чега се састоји и колико је силна. Пре свега, човек не сматра себе узроком радости другог човека, нити му је Бог угодан зато што му је од користи. Тако је са човеком који нема истинске љубави према Богу, него више воли себе, а у свему што чини, има на уму само једну сврху – то је он сам. Како ли, уопште, човек може бити благоразуман кад не љуби превасходно свога Добротвора? Како може бити праведан ако за Онога Који је од свих жељених блага најузвишенији, оставља најнезнатнији део своје љубави? Како пак може бити мудар кад нешто друго поставља изнад Онога Који је коначни циљ?
35. Пошто је, дакле, природно да човек буде благоразуман, праведан и мудар, он свакако треба да љуби Бога и да Му се на изузетан начин радује, а свему томе да следи радост која је постојана, натприродна и чудесна. Та радост је трајна јер се човек вазда налази у заједници добара вољенога Бога – како оних добара којима је окружен (било оних која за своје тело користи, било оних о којима размишља), тако и оних добара од којих је сачињен (којима постоји, живи, дејствује, и уопште, којима на било који начин располаже и од којих постаје). Све то, дакле, човек сматра делима Божијим, све му је то трајно дато; кроза све у њему истрајава сећање на Бога; све то његову љубав чува неугасивом, све га то чини радосним, па нити он сам себе напушта, нити је у стању да не живи у заједници са собом, нити је, опет, могуће да та радост икада престане. А кад живимо у заједници са онима које љубимо, не радујемо се само због њих него и због њихових дела, као и због свега другог што је на неки начин њима заједничко. Уосталом, и код оних којима је подарена каква голема благодат, она по себи може да буде постојана и да пружа велики ужитак. Јер, човек који се нечему радује никако не може порећи да учествује у задовољству, нити оно што изазива радост може престати да буде пријатно. Он, дакако, неће приговарати тој својој страсти, нити ће прекоревати себе кад буде у власти тог ужитка, који не може назвати ни грешним ни неприродним, јер следи саму логику. Благодат је постојана, те у онима у којима се налази, изазива велику радост; не може се нико због тога уплашити, и нема никакве бојазни да би се она могла променити или преиначити.
36. Величину задовољства могао би човек сагледати ако се обазре на саму благодат. Јер, радост мора да одговара величини задовољства. Као што се ништа не може поставити испред благодати Божије, тако ни за људе ништа не може бити налик на радост коју због ње осећају, јер и силина жеље мора бити у складу са њеним предметом. Предмет жеље, наиме, не може бити толико велики а да жеља буде рђава и да не буде довољна за толико изобиље доброте – и она сама приготовљена је у складу са бескрајем те доброте. Иако је природно одређено да жеља буде у сразмери са својим предметом, видимо да ниједно од добара није по њеној мери, него свако далеко заостаје за њом. Стога, ако човек и стекне нека од добара, па чак ако стекне и сва добра, он гледа даље од тога, те иште оно чега нема, презирући увек она добра која су пред њим; тада ништа не може његову жељу утолити, нити га ишта може задовољити, нити, опет, у његовој души може постојати она савршена сила радости. Јасно је, дакле, да његова жеља има свој домет, али је прилагођена бескрајном добру, да је природа ограничена, али да њена енергија и њена стремљења не познају границе, као што знамо да је сав живот душе бесконачан, за разлику од коначне твари.
37. Разлог за ово је то што је и живот наше душе, и нашу радост, и све наше силе Бог према Себи прилагодио; живот нам је бесмртан тако што кроз смрт са Њим живимо – а наша радост не зна за границе како бисмо само у Њему могли да уживамо у свеобухватном блаженству. Кад се ово двоје споје у једно, они чине бесконачно добро, које нема никаквих граница и представља испуњење бескрајне жеље. Колико ли је то задовољство велико! Па ипак, изобиље радости не досеже само дотле – не радује се човек само стицању онога што жели стећи. Тада би се радовао само онолико колико је у стању да стекне, па колико би преостало онога што не може стећи, за толико би његово задовољство било мање; а овако се радује због свег блаженства које је у Богу, и све оно што у Бога може спознати, њему пружа задовољство – јер он не жели себе, већ Њега.
38. Наиме, као што човеков живот није управљен ка њему самом, тако ни његова жеља није усмерена ка властитом добру, већ ка Богу; због тога се и радује божанским добрима – не зато што их сам стиче, већ зато што је Бог у њима. Себе пак сматра блаженим не због добара која је примио, већ због свега онога што његов жељени Господ поседује. Он напушта самог себе и свом својом вољом стреми ка Богу – заборавља властиту беду, гледајући на њу као на туђу невољу, а диви се богатству Божијем, држећи да је оно његов властити посед. Он не сматра себе несрећним због беде у којој се налази, него се због Божијега богатства осећа богатим и блаженим. Јер, сила љубави чини да они који љубе, присвајају себи све оно што припада онима које љубе. А пошто светитељи сву силу своје воље и своје жеље Богу посвећују, они само Њега сматрају својим добром: ни њихово сопствено тело, ни душа, нити икаква душевна добра, нити ишта што им је по природи сродно или блиско, не могу им пружити никакво задовољство. Јер, ништа од свега овога није само по себи предмет њихове љубави. Они као да не знају више за себе јер су једном већ из себе иступили, и свој живот и своје жеље негде другде пренели.
39. Ово ни по чему није невероватно. Љубав мећу људима нагони заљубљене да презру и ствари и тела; можеш видети да они који лудо воле, кад су у добром стању, нису ни свесни свога здравља, јер виде да се њихови пријатељи налазе у горем стању. Са друге стране, кад здравље изгубе, никакву пажњу не обраћају на болест ако су здрава тела њихових љубљених. Многи од њих су чак радо умирали како би помогли својим вољенима – бирајући радије да своја тела предају смрти него да гледају како се њихови вољени злопате. А љубав према Богу толико је већа од љубави према човеку колика је разлика између њих као предмета љубави.
40. Шта нам, дакле, преостаје што бисмо за Бога могли жртвовати и шта Му драгоценије можемо подарити ако смо Његовом љубављу обузети – него то да и саму своју душу занемаримо? Јер, властиту душу истински не занемарује онај ко своје тело убија, већ ко предаје управо њу и њена добра. Предаје је, дакле, као што се рђав човек целим својим бићем одаје телесним уживањима; тако и богољубив човек сваку делатност своје душе и сваку своју жељу приноси Богу, а својој души ништа не оставља. Ако и говори о својој срећи, он не иште оно што му душа жели нити иште њена добра, већ иште да љуби Бога и да се стара о Његовим законима како би стекао спасење. Као када, нешто правећи, свраћамо пажњу на алатку, па, на пример, говорећи о точку потребном за кочије, не водимо заиста бригу о точку него о кочији.
41. То би се и овако могло показати: шта је то што нас нагони да будемо привржени својој души и да је силно љубимо? Ништа друго него жеља да постојимо. Желимо, дакле, да постојимо и да наше постојање буде срећно; јер нема тога који би поднео да буде несрећан, и многи су због тога себе усмртили; а Спаситељ за таквога каже: “Боље би му било ди се није родио”.[21] Пошто срећа и благостање нису ништа друго него љубав према Богу, јасно је да љубећи Бога свом својом природом, љубимо и саму душу.
42. Код многих пак који не знају одакле им благостање може доћи, љубав према другима није равномерна и често се дешава да не успевају у том настојању, те их таква неравномерна љубав чини горима; јер, нити своју душу поштују колико треба нити је, опет, занемарују на начин који смо малочас поменули. Ревнитељи Божији, међутим, који су себе потчинили Богу, знају где треба да траже благостање за себе и како треба да се владају – само Бога сматрају узрочником своје љубави и воле Га само због Њега Самог, али и своју душу, и своје биће, и све остало због Њега љубе. Но, љубећи своју душу на такав начин, они заправо не љубе њу, него Онога због Кога њу и љубе.
43. Ако своју душу и љубимо као нешто што је нама блиско, Спаситељ нам је ипак и од саме душе ближи; а они који се у свом животу само о томе старају, знају да је Спаситељ сваким сродством са њима повезан, па им због Њега и њихова властита душа и само њихово биће постају сродни и достојни љубави. Јер, човека обузимају унутарњи пориви због којих је немиран, и неће наћи спокоја док се са Богом не сусретне. А они који ваљано расуђују – као што то и приличи онима који живе у Христу – не треба да ускрате Богу оно што Њему припада. Значи: ако Њега, Који је савршено Добро, љубимо својом несавршеном љубављу, љубимо Га на несавршен начин; па ако љубимо још и нешто друго, онда заиста ту љубав комадамо; а Закон вели: “Љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје”.[22]
44. Како мудри људи сву своју љубав управљају ка Богу – ниједан њен део не остављајући ни за друге ни за саме себе – њихова воља није више усмерена на њих саме или на нешто друго, него на Бога. Јер, љубав је оно што све спаја; и тако, окренувши своју вољу од свега другог и усмеривши је само ка Богу, они само за Њега живе, само Њега љубе, само се Њему радују. Ако и желимо да оно што је уистину наше буде стално уз нас и да му се радујемо, то није зато што нам оно припада, него зато што га љубимо; јер кад не би било тако, односно кад не бисмо љубили то наше, тада то власништво само по себи не би било у стању да нас држи уза се нити да у нама изазове радост. Много је, међутим, нашега што нас жалости, а опет, има у нас и онога због чега прекоревамо себе; неки чак жестоко мрзе себе, те прижељкују и саму смрт; а има и оних који су дигли руку на себе и отишли са овога света пре судњега часа усмртивши се мачем или омчом. Јасно је, дакле, да љубав изазива блискост према ономе чему смо привржени и радост због њега.
45. Према томе, ако неко жели добра другим људима и љуби их ништа мање него своја властита, тај мора да својом душом буде уз друге људе и да се радује са њима због њихових добара не мање него због својих. Због тога код богољубивог човека, чија природа још увек није преиначена и промењена према божанској – те се ове енергије у њему природно јављају – његова воља и љубав се преносе са властитих добара на Бога; тада га ништа не спречава да поседује целовиту радост Божију, као да је већ преображен. Премда он још увек носи човечанску природу и није се са божанском сјединио као са нечим што му припада, ипак је његова воља ка њој окренута. Та воља одређује хоћемо ли се овако или онако радовати и хоће ли у нама превладавати ово или оно задовољство.
46. Како се онај ко себе љуби, радује при помисли на добра која има у овоме животу, тако и. они који једино Бога љубе, због Његових добара осећају властито задовољство. Његовим богатствима се богате и хвале; због Његове славе се диче; овенчани су славом кад се људи Њему поклањају, и поносе се кад се људи Њему диве. Они који за себе живе, чак и кад се радују због истинских добара, не осећају због тога потпуно задовољство: како се због присутних добара радују, тако исто је природно да жале због одсутних добара или због присутних зала. Код оних који су свој живот предали Богу, задовољство је искрено и туге нема никакве; јер многе ствари које Он чини, изазивају у њима радост, а ништа Његово их не жалости. Заиста, нити у Богу, у Коме они живе, има ишта неугодно, нити ишта од онога што је у овом животу присутно, они осећају као своје, да би их нешто могло ожалостити. Јер, закон савршене љубави не допушта да човек иште оно што му припада, односно љубав “не тражи своје”.[23] Они, наиме, љубе зато што је блажен онај који воли, а то осећање је чудесно и преузвишено; јер човек који је земља и прах размењује са Богом оно што има – као кад сироти и убоги људи, ушавши у царску палату, одбацују сместа своје сиромаштво и окружују се свим царским сјајем. Због тога мислим да се они називају насилницима који задобијају Царство,[24] јер не чекају на оне који ће им Царство даривати, нити гледају на оне који ће их изабрати, већ сами заузимају престо и по својој одлуци стављају на себе царску круну.
47. Но, иако су тако стекли Царство, они ипак не сматрају себе срећнима, нити осећају икакво задовољство због тога, већ зато што спознају да то Царство њиховом Љубљеноме припада. Радују се, дакле, не зато што им Он од Својих добара предаје, већ зато што је и Он Сам мећу тим добрима; а то им осећање долази од њих самих и од њихове благоразумности. Отуда, ако и немају никаквог учешћа у Царству, односно ако их њихов Љубљени и не учини заједничарима Свога блаженства, они неће бити мање срећни и неће мање царовати и бити прослављени, уживајући у свим добрима тога Царства. Према томе, са правом се могу назвати насилницима и отимачима божанских добара, јер сами себе подстичу на њихово уживање.[25] То су они који мрзе своју душу и губе је, те наместо ње примају Господа.
48. Шта ли може бити веће и трајније од те радости? А да ту радост изгубе они који се себи радују – то није неочекивано; нема тога добра у овоме свету које је постојано, те се они зато не радују више добрима која уживају него што се жалосте због њиховог могућег губитка. Но, безбедна је Ризница добара коју хришћани имају, а њихова је радост ослобођена од сваке бриге; и никаквог страха нема у њих јер је реч о постојаној и сасвим извесној ствари. Они други, опет, са правом сумњају у сопствену радост, плашећи се да их она не доведе до гордости јер се само на себе обазиру, што односи највећи део ужитка, док ове, који у Христу живе, ништа такво не узнемирава. Они се, наиме, не обазиру на себе, него своју снагу имају у Богу и Њиме се диче; и уопште, окушају радост не онолико колико им припада или колико је људима природно да се радују, него се наслађују натприродним и божанским ужитком. Јер, ако неко лошу кућу замени бољом, он тада и једно задовољство замењује другим, односно оно задовољство које је осећао живећи у првобитној кући, замењује новим, које сасвим природно осећа прелазећи у ову другу кућу. То је као кад би неко неким вештачким средством стекао боље тело, а своје властито одбацио – он би се тада више радовао, и његова радост била би толико већа колико је боље ново тело које је стекао.
49. Према томе, кад хришћанин, одбацивши самог себе, стекне не само тело или кућу него Бога, и кад му Он замени и тело, и душу, и пријатеље, и све што има, тада овај, с једне стране, осећа радост која надилази свако задовољство што му човечанска добра могу пружити, а са друге, прима уживање које је у складу са божанским блаженством и које таквој измени и приличи. Због тога се за њих и каже да се радошћу Христовом радују, јер оно што Њега радује, и њима причињава радост, пошто је Он због Себе радостан. А како су исте ствари које представљају предмет љубави, природно је да и задовољство због њих буде исто. Ово није само пуко нагађање или домишљање – то можемо сазнати из онога што нам Сам Спаситељ јасно каже. Пошто је Својим следбеницима дао законе љубави и заповедио им да своју љубав према Њему до самог краја сачувају неизмењеном, рекао је: “Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни”.[26] Због тога вам, вели, заповедам да ме љубите, јер ће љубав учинити да све што је моје буде и ваше, те да се и ви, заједно са мном, радујете због онога што је моје. “Јер умресте,каже апостол Павле, и ваш је живот сакривен са Христом у Богу”.[27] На исти начин и човекова радост и све друго припада Христу.
50. Код хришћана нема ништа што је само људско. Изражавајући све то са неколико речи, апостол Павле каже: “Нисте своји, јер сте купљени скупо”.[28] Онај ко је купљен, не гледа много на себе, већ на онога који га је купио, и живи у складу са његовом вољом. Па ипак, онај ко робује човеку, по господаревој одлуци бива везан само телесно, али његово мишљење и његов ум остају слободни, те може да их користи како му је воља; а онај кога је Христос купио, не може сам себи припадати. Наравно, нико од људи не може целог човека купити, нити постоји цена за коју је могуће задобити човекову душу; отуда нико и није ослободио или поробио неког човека, осим по телу. Спаситељ је, међутим, купио целог човека: људи су за заточеника давали само новац, а Христос је принео Себе и предао је Своје Тело и Своју Душу за нашу слободу; најпре је поднео смрт Тела, а затим је од њега одвојио Душу; и трпело је Његово Тело болове докле су му наносили ране, а Душа је патила не само док је Тело на жртву приношено, него и пре рањавања. “Жалосна је душа моја до смрти”, вели Спаситељ.[29] И тако, пошто је целога Себе предао на жртву, купио је целог човека, односно задобио је и његову вољу – нарочито њу. Заиста, био је Он Господар свега осталог и владао је над целокупном нашом природом; оно чиме смо избегавали служење Њему, била је наша воља, а Он је све учинио како би и њу освојио. Но, пошто је тражио нашу одлуку, Он никакву присилу није употребио и ништа није отео, него је искупио. Отуда нико од тако купљених неће праведно чинити ако своју вољу само за себе користи, јер ће тако чинити неправду своме Искупитељу, лишавајући Га Његовог поседа; јер свако изражава своју вољу кад нешто жели и радује се ономе што му припада.
51. Према томе, шта друго остаје врлинским и праведним људима него да не љубе саме себе, већ Онога Који их је искупио? Тако треба да чине они који су искупљени – ако не сви, оно макар неки од њих. Уосталом, зар би било прилично да она страшна откупнина буде узалудна? Но, ако хришћани само Њега љубе, природно је да осећају радост лишену сваке туге, јер њихов Љубљени не чини ништа што је њиховим жељама противно. А то је узвишена, натприродна и божанска радост, јер они овде исцрпљују сву силу радости, а њихов ужитак превазилази свако изобиље задовољства.
52. Уосталом, као што је природно да тугује онај ко робује људима, тако је природно да се радује онај ко робује Христу. Иако ниједан од њих не следи своју вољу, него вољу онога који га је купио, ипак овај први уз патњу и жалост следи онога који је за сву ту бескрајну муку одговоран; а други, опет, како да буде тужан кад иде за истинском радошћу? Јер тамо – кад је у питање робовање човеку – онај ко је своје благо уложио да би купио роба, није га уложио да би њему добро учинио, већ да би он сам био на добитку и да би се његовом муком окористио. И тако, старајући се о потребама својих поседника и сабирајући кроз своју муку оно што је њима на ужитак, слуга живи у непрекидном јаду. Овде се, међутим, збива сасвим супротно: Христос све чини ради добробити Својих слугу. И откупнину је дао не да би Сам стекао нешто од оних које је избавио, већ да све што је Његово буде и њихово; Сам Господар и Његове патње постају добитак за слуге, а они који су искупљени, стичу целога Искупитеља.
53. Наравно да се због тога радују они који нису утекли из робовања Њему, већ Његове окове прихватају радије од сваке слободе – своје сиромаштво заменили су за богатство, тамницу за царску палату, а своју крајњу беду за најузвишенију славу. Јер, оно што господари по закону могу чинити са својим слугама, то је допуштено и слугама да чине према заједничком Господару због Његовог човекољубља. Наиме, оне купце закон именује господарима над слугама и над свим стварима које им припадају – осим ако не изгубе своје господарство, или ако робови не буду ослобођени. Хришћани, међутим, имају свога Господа, и Његова добра наслеђују ако Његов јарам понесу и ако Његову откупнину поштују. То је апостол Павле заповедио говорећи: “Радујте се свагда у Господу”,[30] називајући нашега Искупитеља Господом (= Господаром). Желећи да нам јасније покаже у чему је узрок наше радости, Спаситељ назива слугом добрим онога ко ће учествовати у Његовој радости, а Себе назива Господом, говорећи: “Слуго добри… уђи у радост Господара својега”[31] – пошто си остао веран слуга и залог откупнине ниси презрео, уживај сада у истој радости твога Господара. А радост је иста не само зато што је исти предмет радости, већ и зато што је истоветан начин благовољења. Господ није желео само Себи да угоди,[32] него је најпре због Својих слугу поживео и умро и био рођен, а потом је, повративши се у Своју славу и заузевши отачки престо, засео тамо због нас и постао наш Утешитељ и Заступник код Оца у све векове;[33] тако ни слуге, којима је Владика постао важнији од властитих душа, нису посвећене себи, већ једино Њега љубе.
54. Такав је био Јован Крститељ: иако је са Христовим јављањем морао да се повуче у страну, не само да због тога није био незадовољан, него је и сам проповедао о Њему и објављивао Га онима који Га још нису познавали, и ништа му не беше слаће од тих речи које су умањивале његову личну славу.[34] Сматрао је исправним да Христос сву пажњу на Себе привуче, да сав народ придобије, те да сви ка Њему своје мисли усмере као невеста своме женику – а он да се задовољи тиме да буде у Његовој близини, да слуша Његове речи, и да му за сав његов подвиг то буде плата: да слуша речи Љубљенога.
55. Иштући оно што Христу припада, Павле не само да на себе није обраћао пажњу, него је и потпуно напустио себе; да је могао, себе би и у пакао бацио, јер се и за то молио[35] – што беше веома загонетно. Наиме, пошто је силно љубио, желео је да остане без Онога Кога је љубио, и видело се да га је тај ерос више пекао од пакла огњеног, али да га је он сматрао претежнијим од радости због живота покрај Љубљенога. Као што је тврдио да пакао треба презрети, тако је лако тврдио да ни на ту радост не треба обраћати пажњу, иако је већ био окусио Његову доброту и стекао јасно искуство о њој. Но, иако је знао да живети и пребивати покрај Христа и царовати заједно са Њим, представља благостање, он ипак није тражио своје више него што је тражио славу Његову – чак је био вољан и то да изгуби.
56. Стога, и кад је нешто желео, није то желео за себе, већ за Њега; а кад је за Њега требало побећи, он је бежао.[36] Па ако ради себе није желео то што је једино достојно жеље, шта би онда од свега могао желети? Јер, ако Њега, за Кога је све учинио и све претрпео, није пожелео гледајући само на себе и на своје блаженство, онда тешко да ће пожелети нешто од онога што је иначе презрео. Отуда је јасно да се у потпуности удаљио од себе и да се сасвим одрекао своје воље, која је усмерена једино ка Христу. Како не беше ничега што би наудило његовој жељи за Христом и што би јој се супротставило, он је осећао чудесно задовољство, које га је вазда пратило и са којим је живео, и никаква мрзост у његовој души није могла завладати. Па и ако је било ствари због којих је патио и јадиковао, ипак та туга није могла надвладати оно задовољство, нити је било ичега што га је од ње могло удаљити – уосталом, та врста туге била је препуна некакве радости. Наиме, његова туга беше плод љубави и великодушности, и због тога ништа горко, или зло, или малодушно у његово срце није ступало. А да се он увек радовао, види се по томе што је друге саветовао како се вазда треба радовати, поручујући им: “Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“[37] Јер, не би другима наметао оно што најпре није сам својим делима показао.
57. Такав је у овоме свету живот светих и толико је блажен – што је и природно – јер то блаженство јесте плод њиховог надања и њиховог веровања; а кад се овога света ослободе, живеће толико узвишенијим животом колико је стицање тих добара савршеније од надања и колико је јасно виђење Доброга савршеније од веровања. Бог је у овоме животу подарио човеку дух усиновљења, откуда и проистиче савршена љубав, на којој се блажени живот заснива. Понудио им је, дакле, да приме Тајне Христове, а онима који су Њега примили, “даде власт, да буду чеда Божија”[38] – а деци припада савршена љубав, од које је далеко сваки страх.[39] Ко тако љуби, не стрепи од губитка плате нити од рана које може задобити – јер ово прво припада најамницима, ово друго слугама, док чиста љубав припада само синовима Божијим. Ту истинску љубав благодат Божија полаже у душе оних који су посвећени у свете Тајне. Како она у њима дејствује и какво искуство им пружа, то могу знати они који су је искусили; но, свакако можемо рећи да им она помаже да спознају божанска добра, те да се, кушајући велика добра, надају још већима и да, на основу овога што могу видети, стичу постојану веру у оно што је још увек невидљиво.
58. Наш принос Богу је у томе да сачувамо љубав. Није довољно само да заволиш и да прихватиш божанску љубав, већ треба и да је сачуваш, и да наложиш дрво на ватру како би се одржала. Јер, пребивати у љубави, у којој је све блаженство, значи да пребивамо у Богу, а Он пребива у нама, јер “који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему”.[40] То се и догађа – љубав се учвршћује у нашој вољи кад поступамо по заповестима и кад поштујемо законе Љубљенога. Но, по својим енергијама, душа поприма ову или ону навику, ваљану или рђаву; јер и кад су умећа у питању, стичемо и учимо она на чија смо дејства навикли. Закони Божији одређују људска дела и њима управљају како би ова била у складу са вољом Божијом. Тако усађују у нас навику да желимо оно што је по извољењу Законодавца, да сву своју вољу само Њему потчинимо и да осим Њега ништа не желимо – јер само то значи да Га искрено љубимо. Због тога Спаситељ и вели: “Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој”.[41]
59. Блажени живот је плод такве љубави јер она одасвуд сабира нашу вољу, удаљава је од свега другог па и од нас самих, и само је са Христом спаја. Заједно са вољом иде и све друго што је наше: нагони тела, делатности ума, свако дело и све што је људско; све се то, дакле, усмерава тамо куд га воља води. И уопште, жеља управља и води све наше биће, те ако је она негде спутана, све се наше тамо везује; дакле, ко њу освоји, тај господари нашим умом.
60. Према томе, они људи чија је воља у потпуности обузета Христом, стреме само ка Њему; све што желе, све што љубе, све што ишту – јесте Он. Све њихово биће и сав њихов живот јесу у Њему, јер њихова воља не може постојати нити деловати ако не пребива у Христу, пошто је тамо свако добро – као што ни око не може чинити што му је дужност ако нема светлости. Да би се гледање остварило, неопходна је светлост, а жеља може бити остварена само кроз добро. Господ је ризничар свих добара; према томе, ако свој наум и своју вољу не донесемо и не положимо пред Њега, и ако нека жеља падне изван те ризнице, она остаје неостварена и мртва. Јер вели: “Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити”.[42]
61. Ако подражавати Христа и живети у складу са Њим значи живети у Христу – то представља плод наше воље кад је она послушна намерама Божијим, као што је Христос, кад су Његове две воље у питању, Своју човечанску потчинио Својој божанској вољи – све због тога да би нас поучио и да би нам оставио пример исправног живљења. Није избегао смрт кад је требало да умре за свет: пре но што је тај час дошао, помолио се Оцу, показујући тиме да није рад ономе што има да претрпи, него је, како вели апостол Павле, “био послушан до смрти”[43] и пошао на распеће – јер није имао једну вољу, или једну од две, него је тиме показао да су у Њему две воље; из свега што се са Њим збило, може се видети да се блажени живот састоји у савршенству воље. Дакако, имам на уму овај живот. А пошто човекову личност сачињавају двоје: ум и воља, онда онај ко жели да у потпуности буде блажен, свакако треба и једним и другим да приступи Богу и да се сједини са Њим – умом да Га јасно посматра, а вољом да Га савршено љуби.
62. Наравно да нико од оних који живе у пропадљивом телу није окусио истинско благостање и по уму и по вољи; такве људе ће примити само онај небески живот, који је ослобођен пропадљивости. Но, у овоме веку блажени су пред Богом они који су савршени што се тиче воље, али нису савршени кад су у питању и енергије њиховог ума; јер код њих можеш наћи савршену љубав, али не и јасно виђење Бога. Наиме, ако се некима од светих, док су још живели у телу, и открила будућност, па су већ и будуће награде окусили, то ипак није било ни трајно, ни непрекидно, ни савршено, јер ово земаљско живљење то не допушта. Због тога апостол Павле каже: “Будите у нади радосни”[44] и “вером ходимо а не гледањем[45] …јер делимично знамо”[46] – иако је он сам видео Христа,[47] али није стално био у том виђењу. То свагдашње виђење само ће будући живот моћи да покаже; на то нам је указао Павле кад је, после описа Другог доласка Христовог, додао: “И тако ћемо свагда са Господом бити”.[48] Стога, онај ко својим телом живи у Христу, успео је, по речима Павловим, да стекне и вечни живот. Стекао га је, дакле, уз помоћ воље, доспевајући љубављу до оне неизрециве радости. Чисто виђење Бога помоћу ума остаће сачувано за будући живот; док вера, опет, води ка љубави. Да би то показао, блажени апостол Петар вели: “Њега сад не Гледајући, но верујући, радујте се радошћу неисказаном и прослављеном”.[49]
63. У тој љубави и у тој радости остварује се блажени живот. Тај живот је, с једне стране, скривен, по речима апостола Павла: “Ваш је живот сакривен”;[50] а са друге стране, јасно је видљив, јер Господ каже: “Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа”.[51] Блажени живот је невидљив по благодати коју рађа и коју саздаје, као и по томе шта јесте и на који начин препорађа; но, видљив је по онима који у њему живе, јер показује шта је неизрецива љубав према Богу и радост због Њега. Заиста, љубав и радост су саме по себи видљиве и откривају невидљиву благодат Божију; најпре зато што су и саме плод благодати (јер плод Духа, вели апостол, јесте љубав и радост[52] а по плоду познаће се дрво[53]), а онда зато што благодат представља Дух усиновљења, те љубав онима о томе сродству сведочи, као и о томе да су синови Божији и да у њима нема ништа најамничко нити ропско.
64. На тај начин је и Соломон пронашао мајку живоме детету,[54] јер је њену силну љубав сматрао довољним доказом да га је она заиста родила. Према томе, не би било погрешно ни кад бисмо синове живога Бога по том доказу распознавали. Јер, као што она жена није имала ништа заједничко са умрлим дететом, али је зато према живоме јасно показала своју материнску љубав и бригу, тако је и са хришћанима: поштовање и љубав према Живоме Богу представљају јасан доказ да нису рођени од мртвих отаца – онима који крај њега живе, Спаситељ није дозволио ни да сахране мртве, рекавши: “Остави нека мртви укопавају cвoje мртве”.[55] Но, они нису потврђивали своје синовство само том љубављу, односно остајући привржени Богу и љубећи Га као Оца, већ и тиме што су њоме постајали Њему налик јер они су ти који љубе, а Он је љубав – па пошто Он живи, онда и они, захваљујући тој љубави, живе. То добро осећање живо је код оних који на истински начин живе, као што је све мртво код оних који немају такво осећање.
65. Они се називају синовима Божијим и по томе што сваким својим поступком славе свога Оца: пошто су и сами живи, објављују живога Бога, од Кога су рођени, сведочећи о свом неисказаном поновном рођењу – које су доживели у “новом животу”,[56]у коме живе у складу са Павловом науком – и славећи небескога Оца. Тако они на неизрецив начин и човекољубиво бивају рођени због тога Бог и није Бог мртвих, него Бог живих, јер у њима налази Своју славу. Стога је и рекао грешницима: Ако сом ја Бог, где је слава моја?[57] То је и Давид имао на уму кад је рекао: Неће те мртви славити, Господе, него ми живи.[58]
66. Такав је живот у Христу – тако је скривен и тако се показује у светлости добрих дела, односно љубави. Јер, у њој је блистање сваке врлине, и она сачињава живот у Христу – онолико колико тај живот од човековог труда зависи. Због тога не би погрешио онај ко би ту љубав назвао животом јер она представља сједињење са Богом, а то значи живот – као што растављање од Бога сматрамо смрћу. Стога и Сам Спаситељ каже да је “заповест његова живот вечни”[59] имајући при том на уму љубав. “Речи које вам ја говорим дух су и живот су”;[60] њихова главница је љубав, а “који пребива у љубави, у Богу пребива и Богу њему”[61] што би значило да у животу пребива и живот у њему; јер Господ вели: “Ја сам… живот”.[62] Ако живот представља силу која покреће све што је живо, шта је онда то што покреће људе који истински живе, чији Бог јесте Живи Бог, Који је Бог живих, а не мртвих? Никакав други покретач нећеш пронаћи осим саме љубави, која не само што их води и управља њима, него их са лакоћом изводи из њих самих, те на тај начин може да делује у њима јаче од сваког живљења, и да буде претежнија и од самога живота. Јер, љубав нас нагони да презремо живот – не само овај који тече, већ и онај вечни.
67. Према томе, шта је достојније од љубави да буде названо животом? Осим тога, кад живим људима све друго буде одузето, једино што им преостаје јесте живот, који им не допушта да умру – таква је љубав. Заиста, кад у будућем веку све друго буде укинуто, како вели апостол Павле, остаће само љубав, која ће бити довољна за онај живот у Христу Исусу, Господу нашему,[63] Коме приличи свака вечна слава. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Лук. 10,20.
1Кор. 13,1 и даље.
Јевр. 6,5
Јов. 14,23.
Мат. 5,4.
1 Петр. 3,11
Јов. 14,21
1 Тим. 1,19.
Јак. 2,17
1 Сол. 5,17.
2. Сам. 6,6 и даље.
2Дневн. 26,16
Римљ.8,15
Дел. ап. 6,2.
Пс 3,1-2.
2 Kop. 7,10.
Прем. Сол. 9,14.
Пс. 119,2 и даље.
Римљ. 12,12.
Свети Василије Велики.
Мат. 26,24.
Зак. пон. 6,5.
1 Кор. 13,5.
Мат. 11,12. У Вуковом преводу стоји силеџије, а у преводу Комисије Светог Синода стоји подвижници (прим. прев.).
Мат. 10,39; 16,26; Лук. 14,26.
Јов. 15,11
Кол. 3,3.
1Кор. 6,19-20
Мат. 26,38.
Филип. 4,4
Мат. 25,21; 25,23
Римљ. 15,3.
1 Јов. 2,1.
Јов. 3,30.
Римљ. 9,3.
Дела ап. 9:25; 2 Кор. 11,33.
Филип. 4,4.
Јов. 1,12.
1 Јов. 4,18.
Јов. 4,16
Јов. 15,10.
Јов. 15,6.
Филип. 2,8
Римљ. 12,12.
1Кор. 5,7
I Kop. 13,9.
I Kop. 9,1; 15,8.
1Сол. 4,17
1 Петр. 1,8.
Кол. 3,3.
Joв. 3,8.
Гал. 5,22.
Мат. 7,16; 7,20.
ЧЦар. 3,27.
Мат. 8,22.
Римљ. 6,4.
Мал. 1,6.
Пс. 115,17 и даље.
Јов. 12,50
Јов. 6,63
I Joв. 4,16
Јов. 11,25
1 Кор 13,8

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8

« ПРЕТХОДНА СТРАНА 1 ... 7 8

ФОРУМ