О ЖИВОТУ У ХРИСТУ

 

О ЖИВОТУ У ХРИСТУ
 

 
ШЕСТА БЕСЕДА
КАКО ЋЕМО САЧУВАТИ ЖИВОТ У ХРИСТУ, КОЈИ СМО СТЕКЛИ КРОЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ
 
Све оно, дакле, што се тиче живота у Христу, а што се на Самога Христа односи и само Њему приличи, то је ово о чему смо до сада говорили. Но, пошто заметак тога живота зависи само од руке Спаситељеве, а његово очување и опстанак представља дело нашега труда, да би се то остварило, потребно је, наравно, и човечанско учешће, и наш допринос – да не бисмо тај живот упропастили чим га задобијемо, већ да до краја сачувамо благодат Божију и да из овога света одемо имајући ту ризницу у рукама. У наставку ове наше расправе треба да испитамо и средства помоћу којих то можемо остварити; то, свакако, мора сачињавати један део ове наше беседе о животу у Христу. Наиме, сасвим је природно да се, кад су у питању ствари овога света, не задовољавамо тиме што смо их примили, нити смо спокојни као да поседујемо све што нам треба, већ тражимо начине како бисмо све то сачували. Исто тако би требало да речима о ономе што је претходило, придодамо и речи о ономе што следи: пошто смо најпре говорили о томе откуда смо стекли живот и о томе како и шта смо ради њега претрпели, природно је да размотримо и шта треба да чинимо како ово благостање не бисмо издали.
2. Овде је, наравно, реч о врлини и о животу у складу са здравим разумом. Уосталом, многи од старих учитеља, а исто тако и многи од потоњих, говорили су о тим стварима, и нема ничега што би се о томе имало рећи а да је изостављено, па је овај наш труд, дакле, у опасности да буде сувишан. Оно, међутим, чиме смо започели своју беседу, захтева да говоримо и о ономе што следи, па ако то не придодамо, наша беседа неће бити целовита; зато ћемо, према својим могућностима, настојати да то учинимо. Нећемо, дакле, разматрати својства многобројних начина људскога живота, него ћемо испитати заједничке дужности према Богу које сви ми хришћани имамо. Јер, нико не може рећи да је иста врлина потребна онима који имају какву јавну службу и онима који повучено живе и делају. Нико не може рећи да су исте врлине оних који, примивши бању крштења, ништа нису Богу заветовали и оних који живе монашким животом, који су изабрали девственост и нестицање добара, те не само да нису господари неког поседа, него ни себе самих.
3. Истоветна је дужност свих који се Христовим именом знаменују, јер сам назив хришћаниговори о њима, и сви они на исти начин треба ту дужност да извршавају. А они који то занемарују, без обзира на изговоре које наводе, не могу се оправдати ни својим узрастом, ни занатом, нити икаквом срећом, ни болешћу или здрављем, нити пак удаљеношћу од света и пустињом, ни животом у градовима и метежом, нити било чиме другим чему обично прибегавају они оптужени за занемаривање дужности. Ништа не може бити испред ових дужности, и сви који су у стању, нека се не опиру вољи Христовој, већ држећи се на сваки начин закона који од Њега долазе, нека свој живот проводе саобразно Његовој вољи. Не може се, наиме, рећи да је то изнад човекових моћи, јер иначе не би била одреЂена казна за оне који чине безакоње. Нема мећу хришћанима онога ко није свестан да је дужан творити све чему га Јеванђеље учи. Кад су Му по први пут приступили, сви хришћани су подједнако обећали да ће се на сваки начин држати свих Јеванђелских заповести, и тек пошто су се таквим обећањима обавезали, примили су учешће у светим Тајнама.
4. И тако, пошто Спаситељеве заповести представљају опште дужности свих хришћана, пошто су оствариве за све који желе да их испуњавају, оне су неопходне и без њих је немогуће сјединити се са Христом, те су подељене и односе се на човекову вољу и хтење. Потребно је, наиме, да будемо у заједници воље са Оним у чијој Крви заједничаримо – да не будемо с једне стране сједињени, а са друге разједињени; с једне стране да Га љубимо, а са друге да се против Њега боримо; да не будемо деца Његова, али срамотна, и удови Његови, али мртви. Никакве користи за нас нема у томе да срастемо са Њим и да будемо рођени од Њега, па да се онда од Њега одвојимо, јер тада личимо на властар истинске винове лозе који ће завршити тако што ће бити ишчупан, осушен и бачен у ватру.
5. Због свега тога, дакле, онај ко се определио да живи у Христу, треба да се сједини са Његовим срцем и Његовом главом (јер наш живот ни од кога другог не потиче). То се, међутим, не може збити уколико немамо исту вољу са Њим; неопходно је да, колико је то људима могуће, вежбамо своје хтење како би оно било у складу са вољом Христовом – да припремимо себе како бисмо желели што и Он и радовали се чему се Он радује. Јер, немогуће је да из једнога срца извиру међусобно опречне жеље. Наиме, зао човек, вели Јеванђеље, из зле ризнице свога срца не зна да изнесе ништа осим зла, а добар човек износи добро.[1] Као што је то било и мећу првим верницима у Палестини, у којих “беше једно срце и једно душо”,[2] јер су једно исто сви желели, и то на исти начин, а онај пак који није заједничар воље Христове, већ изврће све што Он поручује, тај не усклађује свој живот са Његовим срцем, него је очито да његов живот од неког другог срца зависи. Насупрот томе, Господ је у Давиду нашао човека по Своме срцу, јер овај вели: “Немој сакрити од мене заповести својих”.[3] Немогуће је, дакле, живети уколико не зависимо од Његовога срца, а не можемо зависити од њега уколико немамо истоветну вољу. Стога, да бисмо могли да живимо у Христу, гледајмо да љубимо све оно што и Христос љуби и да се радујемо свему чему се и Он радује.
6. Сваком делу, дакле, претходи жеља, а свакој жељи претходи помисао. Према томе, потребно је, пре свега другог, да очи своје душе удаљимо од свих залудних ствари, испуњавајући вазда своје срце добрим помислима како оно никада не би било празно и како не би у њему било места за лукавости. Иако много тога заслужује да буде тема ове расправе, да се наша душа њиме занима и да буде наслада и предмет труда нашега ума, ипак је најугодније и најсврсисходније промишљати и говорити о светим Тајнама и о богатству које из њих задобијамо. Да разматрамо то шта смо били пре но што смо примили свете Тајне, а шта смо постали пошто смо их примили; какво је било оно првобитно ропство, а каква је садашња слобода и садашње царство; која добра су нам већ дарована, а која нас тек очекују; и пре свега, да размотримо ко је Тај Који нам дарује сва та добра; каква је Његова красота и Његова доброта; колико је заволео људски род и колико је пламена Његова љубав. Заиста, кад такве мисли обузму човеков ум и овладају његовом душом, тада он није у стању да се лако обазире на нешто друго, нити се жеља може чему другоме приклонити будући да је све ово толико красно и толико поучно. Јер, многе и големе добродетељи Божије односе превагу, а љубав Његова, која Га је на њих и навела, толико је велика и узвишена да превазилази човечанске помисли.
7. Као што љубав, кад надвлада и постане снажнија од оних који су њоме обузети, доводи заљубљене до екстазе, тако је и љубав према људима “понизила” Бога.[4] Јер, слугу кога је заволео, Бог не позива к Себи остајући на Своме месту,[5] него га тражи пошто је најпре Сам до њега сишао; и тако Он, Који је богат, доспева у станиште сиромаха и лично му приступивши, исказује Своју жељу и тражи да Му овај узврати равном мером. И не узмиче када тога није удостојен; не снебива се пред погрдама; а када Га изгоне, смешта се покрај врата; и све чини како би показао Своју љубав: сваку патњу за љубљенога подноси и умире за њега.
8. Две су, дакле, ствари које чине и које показују онога ко љуби: да свим оним чиме располаже чини добра дела своме љубљеноме, а затим, уколико је то потребно, да жели да претрпи за њега сваку муку и да пострада за њега. Ово друго се некоме може учинити много већим доказом љубави од онога првога. Богу је ово, дакако, немогуће јер је бестрастан и нестрадалан у односу на свако зло, но пошто је човекољубив, Он може да чини добро човеку, али Му, као нестрадалноме Богу, није могуће да за њега подноси муке и да страдава. Његова љубав је била натприродна; међутим, још увек није било знака који би ту љубав показао, а опет, требало је да не остане скривено како Он силно љуби човека, већ да нам пружи доказ Своје преобилне љубави и да нам покаже како нас љуби најснажнијом љубављу. Тада Он, дакле, прихвата то добровољно “понижење” и остварује га, и тиме ствара услове да може све претрпети и подносити сваку муку за човека. И тако, пошто је, свим оним што је претрпео, убедио човека како га силно љуби, повратио га је Себи иако се овај беше удаљио од добра, убеђен да га Бог мрзи.
9. Али, најчудесније од свега је то што Господ није само претрпео свакојаке муке и умро од задобијених рана, већ то што је, и после оживљавања и подизања тела из пропадљивости, још увек задржао те ране и носио ожиљке од њих на Своме Телу. Чак се и пред очима анђела показује са њима; сматра их истинским украсом и радује се показујући какве је муке претрпео. Иако је одбацио све друго што телу припада, и поседује Тело духовно, и није му остало ништа од телесности – ни тежина, ни масивност, нити икаква страст – Он није у потпуности одстранио ожиљке, нити је сасвим зацелио ране, већ је из љубави према човеку сматрао да треба стрпљиво да их подноси; јер кроз њих је пронашао заблуделога човека, и подносећи ударце, заробио је онога кога љуби. Јер, како би иначе било природно да бесмртно Тело задржи на себи трагове од рана, које понекад лекарска вештина или природа уклањају чак и код смртних и пропадљивих телеса? Но, чини се да је Његова жеља била да много пута за нас пострада; а пошто то није било могуће – јер Његово Тело је једанпут занавек избегло пропадљивост – и пошто се сажалио на људе, који ће Му ударце задавати, сматрао је да треба да задржи на Своме Телу знаке заклања и да увек пребива са ожиљцима од рана, којима је једанпут обележен приликом распећа. На тај начин јасно се могло уочити да је због Својих слугу распет и да су му ребра пробијена, те да ови ожиљци, заједно са оном неописивом светлошћу, представљају украс за овога Цара.
10. Шта се са том љубављу може мерити? Шта је човек толиком љубављу заволео? Која мајка има толико нежне љубави за своју децу, или који отац толико љуби своја чеда? Или ко је толико обузет безумном љубављу према некоме лепом да због те љубави не само подноси ударце од свога љубљенога и не само задржава љубав према томе незахвалнику, него још и ране од њега задобијене сматра драгоценима? Те ране не указују само на љубав Онога Који их носи на себи, већ и на Његово дубоко поштовање јер, уистину, знамен крајњег поштовања је то што се Христос не стиди слабости своје човечанске природе, него је уз помоћ клинова које је наследио по слабости своје човечанске природе, засео на царски престо.
11. Не поменух још увек оно што је највеће од свега. Јер, не само што се Владика до те мере налази уз своје слуге, и не само што их чини Својим причасницима и што им пружа Своју руку, него нам је понудио целога Себе, због чега постајемо храм Бога живога. Ови удови нашега тела постају Христови удови, Глави тих удова клањају се херувими – а ове наше ноге и ове наше руке од онога Срца зависе.
12. Замислите само, има ли ишта од чега ово није корисније и од чега ово није сладосније? Јер, када о овим стварима размишљамо и када у нашим душама владају овакве помисли, неће се, пре свега, у нама наћи никакав улаз за лукаве помисли, а затим, пошто спознамо добродетељи Господње, увећаће се наша љубав према Добротвору. А када Га заволимо свом силином, постаћемо и извршиоци Његових заповести и заједничари Његове воље. Јер, “који мене љуби, вели Господ, заповести моје држаће”.[6]
13. Уосталом, кад спознамо колика је наша вредност као удова Христових, нећемо је тек тако занемарити, нити ћемо дозволити себи да се одбегломе слузи[7] потчинимо кад постанемо свесни Царства које је у нама; и нећемо отворити уста како би говорила речи лукаве, ако помишљамо на свету Трпезу и ако имамо на уму каква је то Крв која је наш језик у црвено обојила. Како ћемо користити своје очи за гледање онога што је неприлично, кад смо се науживали призора толико страшних Тајни? Нећемо покренути ноге, нећемо пружити руке ка било чему што је зло ако је у нашој души делатна помисао да они представљају удове Христове, односно да су то свети удови, који као какав сасуд носе у себи ону Крв, или боље рећи одевају собом целога Спаситеља; а та одећа не одева као каква хаљина, нити као прирођена нам кожа, него оне који су се њоме оденули, одева толико присно да је већма срасла са њима него што су срасли њихови властити зглобови и кости. Јер, њих је могуће одсећи против воље човекове, док Христа ниједан човек и ниједан демон не може отргнути од оних који су се једанпут у Њега оденули – уколико они сами то не желе: не може то учинити “ни садашњост, ни будућност, како вели апостол Павле, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар”,[8] ма колику силу да поседује. Јер, лукави демон је успевао да рукама мучитеља Христовим мученицима одере и згули кожу, да им одсече удове и крши кости, да им проспе црева и ишчупа утробу; али, мало му је успевало да се тим својим вештинама дочепа њихове одеће и да блажене мученике разодене од Христа: мислећи како их разодева, још боље их је облачио у Христа.
14. Заиста, шта ли светије може бити од тога тела са којим се, кроз свето Причешће, Христос сјединио на начин приснији и потпунији од било каквог природног срастања? Поштоваћемо га, дакле, и чувати часним ако, спознавши Његову чудесну блиставост, њу увек имамо пред очима своје душе. Па ако храмове и свештене сасуде и све друге свештене предмете на сваки начин чувамо неупрљанима због тога што знамо да су освештани, тешко да ћемо изневерити оно што је узвишеније и веће од њих. Заиста, ништа није толико свето колико човек, са чијом природом се Бог сјединио и постао њен заједничар.
15. Присетимо се, дакле, коме се “поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом”,[9] и ко је Тај Који ћe доћи на облацима небеским “са силом и славом великом”,[10] блистајући више од свега другога – Који је истовремено и човек и Бог. Али, и сваки од нас доиста може да засија више од Сунца, да се уздигне повише облака, да се сусретне са оним Телом Божијим, да полети ка Њему, да Му приступи и да се кротак пред Њим појави. Јер, кад се Владика укаже, окружиће Га хор добрих слугу, а пошто Он блиста, засијаће и они. Каквог ли призора: посматрати небројено мноштво светила над облацима; посматрати људе како се уздижу и лете, посматрати славље које се ни са каквим призором не може упоредити, посматрати заједницу богова око Самога Бога, добре људе око Лепога; слуге око Господара Који не презире своје слуге иако им предаје од Свога сјаја, и Који не сматра да умањује Своју славу тиме што ће небројена мноштва хришћана учинити причасницима Свога Царства – за разлику од владара овога света, који могу све дати оним људима које држе под својом влашћу, али ни у сну не помишљају да их учине заједничарима свога скиптра и своје круне! Јер, овај Цар их не прима као слуге, нити им указује штовање које слугама приличи, него их сматра пријатељима и примењује према њима законе пријатељства које је Сам у почетку успоставио, те држи да је заједничко све што постоји; и то не само ово или оно добро, него им предаје и само Царство, односно сама царска обележја. А шта је друго блажени Павле имао у виду кад је рекао да ће они који су узели учешћа у страдањима Његовим, бити “наследници Божији, а сунаследници Христови”[11] и да ће царовати са Њим?[12]
16. Шта је толико угодно да се са таквим призором може поредити? Ту је хор блажених, заједница радосних! Христос, блистајући, силази са неба на земљу, а земља уздиже друга сунца према Сунцу правде, и све је преиспуњено светлошћу. С једне стране, ту су они који су кроз труд, злопаћење, муку и старање за ближње, показали ревност за Христа, а са друге, ту су они који су подражавали Његову жртву и предавали себе мачевима и огњу и смрти, који још увек показују ожиљке на својим блиставим телима, и који се поносе белезима од рана као каквим натписима на освојеним победним трофејима. То је круг одличника који се својим ранама диче пред Царем Који је властитом жртвом заклања однео победу, како вели апостол Павле, “због страдања све до смрти, овенчан славом”.[13]
17. Кад све то изучавамо и све време о томе размишљамо, тада ће нам и достојанство властите природе бити познато и јасно ће нам се указати човекољубље Божије. То нам, наравно, неће дозволити да обрађамо пажњу на оно што је зло, а ако се и деси да посрнемо, лако ће нас подићи. Јер, много тога омета наше спасење, а највећа од свих препрека је та што, кад сагрешимо на било који начин, не хитамо одмах Богу и не тражимо од Њега опроштај, него посрамљени и престрашени сматрамо да је мукотрпан пут који води ка Њему, мислимо да је Он гневан и невољан према нама, да нам је потребна велика припрема да бисмо Му приступили. Човекољубље Божије, међутим, потпуно изгони из душе такве помисли. Јер, за човека који јасно познаје да је Бог добар, и да вели: “Ево ме”[14] још док му овај упућује молитву, каква препрека може постојати да он, и поред својих сагрешења, сместа приступи Богу? То је, наравно, завера против нас и лукавштина заједничког непријатеља: наиме, кад води човека ка греху, он га подстиче на смелост и одважност, а кад се овај већ дрзне на ужасне ствари и падне у грех, он му тада убацује осећање срама и безразложан страх; тако оним првим припрема човека за пад, а другим му не допушта да устане. Боље рећи, оним првим одваја човека од Бога, а овим другим му не допушта да се Њему врати. И тако, овим међусобно супротним средствима, ђаво повлачи човека у бездан.
18. На сваки начин се, дакле, морамо чувати од тога, те подједнако избегавати и одважност на грех, и осећање стида и страха које након почињеног греха долази, од којих нема никакве духовне користи. Јер, тај страх не представља подстицај за душу, већ некакву њену обамрлост; нити се због повреда душе стидимо како бисмо тако пронашли Онога Који ће нам пружити исцељење, него се стидимо да бисмо утекли испред погледа Спаситељевог. Тако се сакрио и Адам да би избегао руку Лекара Који би исцелио његове ране – иако је управо због тога требало да Га потражи и тиме не дозволи да грех тријумфује над њим, те да, избегавајући женин предлог, прикрије слабост своје воље колико год му је то могуће. И Каин је после свога злочинства покушавао да се прикрије онако како је мислио да је могуће сакрити се од Онога пред Чијим је очима све раскривено. Корисно је, наравно, да човек стрепи и да се стиди, да вене душом и да клоне телом, када га то може одвести ка Богу; јер “по плодовима њиховим, вели Јеванђеље, познаћете их”.[15] Али, кад за грехом не следује стид и бојазан, већ некакво тешко осећање туге, она не наноси никакву штету онима који су у потпуности спознали човекољубље Божије. Јер, иако су свесни да су починили најгоре од свих зала, они не губе надање: знају, наиме, да ништа није веће од опроштаја Божијег, и ништа не може надвладати доброту Његову. Подносиће ону спасоносну тугу и тражиће начина како би је увећали, а ону другу, разорну тугу, одагнаће уз помоћ добрих надања.
19. Да је двојака туга због почињених сагрешења – те једна води ка поправљању, а друга је погубна за оне који су њоме обузети – о томе постоје два јасна сведочанства. О овој првој, наиме, сведочи блажени Петар, а о оној другој скверни Јуда. Овоме првоме, дакле, туга је очувала правилно расуђивање, па пошто је горко заплакао, остао је уз Христа, и то ништа мање него што је био пре сагрешења; а онога другога, Јуду, туга је до литице довела, и отишао је из живота носећи на себи окове у време општега избављења, кад се изливало очишћење целога света, очајавајући због избављења једног човека, односно очајавајући због свога спасења. Знајући, дакле, још одраније каква су њихова својства, и пошто ову прву тугу прихватамо, а ону другу избегавамо, треба да сагледамо по чему се свака од њих разликује од страсти, и зашто нам једна од њих чини добро, а друга нам је на штету.
20. Пошто грешећи према Богу, постајемо зли и према самима себи, неће нам бити ни од какве штете ако претрпимо жалост због своје неблагодарности Господу; напротив, може нам то бити од користи. Када, међутим, према себи најпре гајимо некакво дивљење, па потом увидимо како те наше дивоте нестаје због тога што смо се о неке своје обавезе огрешили, на штету нам је ако се жалостимо и коримо себе оптерећујући срце горким кајањем, као да више не треба да живимо пошто смо таква и толика зла починили. Ту тугу, дакле, треба да одагнамо, јер је јасно да је она мајка смрти и да, уз помоћ наше гордељивости и тога што сувише велику вредност себи придајемо, води право ка аду; док ону другу тугу покреће љубав према Господу и јасно познање Добротвора, као и чињеница да, иако смо сви дужници Његови, не само да Му ништа не доприносимо, већ Му својим злим делима узвраћамо. Јер, као што је хвалисавост лоша, тако је лоша и патња која се због ње рађа у души. Исто тако, ако љубав је према Христу достојна највише хвале, тада за оне који правилно умују нема ништа блаженије него да подносе болне убоде стрела те љубави и да вену у души.
21. Но, пошто та туга, препуна духовних благодати, зависи од љубави према Христу, а љубав према Христу зависи од помисли које се односе на Њега и на Његово човекољубље, било би корисно да их задржавамо у сећању и да их разматрамо у души, те да никада не престајемо да се њима занимамо – већ да их, с једне стране, ми сами помно изучавамо и о њима размишљамо, а са друге, да оне буду наслада нашег језика при општењу са другима и предмет расуђивања. Потребно је, наиме, да постигнемо да то бављење мислима о Христу буде непрекидно – ако је могуће и целог живота, или макар врло често – како би те мисли биле у стању да се устале у души и да обузму целокупно човеково срце. Јер, ни огањ не може деловати на оно што дотакне ако није у сталном додиру са њим, нити је помисао у стању да покрене срце на неку страст ако је од њега одвојена; за то је, дакле, потребно време и трајна веза.
22. Наравно, помисли на оно што је чулима лепо и пријазно распаљују жељу, јер чињеница је да су чула делатна у нама од самог почетка, а да помисли добијају свој подстицај од њих, односно оне бивају дружбеници и врсници човекови; и врло лако убеде човека у оно што пожеле, јер су угодне и дуго уз нас. Кад после извесног времена, међутим, доспемо до благоразумности и до оне духовне философије, потребно је – због тога што је мало времена на располагању – много труда и непрекидно општење како бисмо заволели добро, које и не задовољава човека одмах, него врло лагано, пошто смо се већ испунили многим добрима. Уистину, уз помоћ големог напора једва да смо у стању да прекинемо дуготрајну наваду лукавих помисли, те да у своју душу уместо онога што је лажно, унесемо оно што је истинито, а уместо онога што је угодно, унесемо оно што је добро и духовно. Отуда се и не треба чудити што ни најврлије помисли не односе увек победу над лукавим помислима, и што у оних људи који словесно живе, крепосне мисли нису ништа бројније од лоших помисли. Чини ми се, и то са правом, да би човек могао постати врлински, није довољно само да ово научи, односно да спозна разлоге који ће га нагнати да буде врлински – потребно је, наиме, да проводи много времена изучавајући ово и да буде истрајан у том размишљању. А кад се научи исправном поимању, да то не задржи само за себе, него да то сазнање и употреби тамо где је неопходно; као што ни храна, оружје, лек или хаљина нису од користи онима који их напросто поседују и држе их уза се, већ су на помоћ онима који се њима користе.
23. Ако, дакле, лоше помисли упорно заокупљају наш ум кад у њега једанпут ступе, а оне добре одгонимо чим их окусимо, шта је онда чудно што зле помисли превладавају, те онако лукаве, будући да су делатне, заузимају све пространство душе, а оне добре помисли, пошто су неделатне, бивају у потпуности побеђене и изгнане? Наиме, нимало није необично ако градитељ не гради, ако лекар не исцељује, или ако било који стваралац не твори оно што му припада, уколико се не користи својим умећем, нити је необично што никакве користи од изучавања нема онај ко исправно схватање има, али га делатно не примењује. Јер, корист од оружја је у томе да га човек на прикладан начин употреби против насртљиваца, а уметност је корисна када дела по властитим захтевима. Користимо, дакле, те најузвишеније помисли као какве символе, старајући се не само да наш ум спозна оно што је потребно, него и да, спознавши, поверује у то и заволи га као истинско добро, за шта је неопходно пажљиво изучавање. Јер, са лукавим помислима дешава се супротно: кад се човек њима занима и задуго са њима бива, то је погубно за његову душу; али, ако само зна за њих, од тога нема штете. Према томе, као што је било потребно да тамо избегавамо свако изучавање помисли, овде је потребно да у томе будемо истрајни.
24. Желети оно што је добро, не представља неко нарочито постигнуће јер за то никакав посебан труд није потребан, али да бисмо то добро стекли и задржали, неопходно је прибећи и некаквом методу – за шта јесте потребан труд. А како је могуће да се добровољно прихватимо те борбе ако нам није лако да заволимо труд? Оно што нас подстиче и припрема за сваку врсту борбе јесте чежња за оним за шта се боримо – она чини да нам трудови буду слатки чак и кад су врло мучни. Љубав према ономе што је истински лепо бива распаљена само тако што свој ум усмеравамо ка тој лепоти и спознајемо њену природу. То је управо она ватра која се, због промишљања о Богу, распламсала у души Пророковој, који каже: “У мислима мојим разгоре се огањ”.[16] Показујући на једном другом месту у чему треба да се садржи то размишљање и какав је човек који се тиме занима, Пророк вели да закон Божији треба да буде предмет размишљања, и да је такав човек блажен. Јер, вели он, блажен човек “о закону Господњем мисли дан и ноћ”.[17]
25. Ако је размишљање о писаном закону у стању да разгори тај огањ, шта ли онда треба да мислимо о томе како у нама делује закон Духа, који је сам усадио у људе истинску љубав ка Богу, распламсавши огањ чежње који се ничим не да угасити: ничим пријатним или што је другачије врсте, али и ничим што је садашње или што је будуће! Због тога ми се чини да се закон Духа појавио са огњеним језицима, јер је донео љубав која се, као какав огањ, на све усућује. Наравно, та љубав је најпре Законодавца довела на земљу, а и само Тело Законодавца плод је Његовога човекољубља. Уосталом, целокупни Његов Закон преиспуњен је љубављу, и све што се у њему налази, ту љубав исказује, њу садржи, њоме убећује, њу прима као дар од нас за све оно што нам је Сам Законодавац подарио, сматрајући то довољним уздарјем. Јер, не заповеда нам као слугама које су дужне да Му се покоравају, већ нас, као оне који су ради Њега много труда уложили и велику оданост и љубав показали, призива да Му од самог почетка приступимо и да заједничаримо у Његовим добрима: Ја сам се, вели Господ, борио за Царство, и због многих патњи исплео сам победни венац, а ви Га примите без икакве патње. А од вас, уместо тога, тражим да ме љубите више од свега.
26. Какве ли неизрециве доброте, која не само да нас љуби толико силно, већ и то што ми њу љубимо, сматра нарочитом чашћу и све ће за то учинити! Јер, одиста, из ког разлога је Господ саздао небо, земљу, сунце и видљиви свет? Због чега је толико велика лепота видљивог света, и зашто је створена само једним мигом Његовим, те се из ње учимо свакој мудрости, ако не због тога да би нас окренуо ка Себи и да би нас тиме убедио да Га љубимо? Све у свему, као што то и ватрени љубитељи чине, показује нам Своју мудрост, доброту и умеће како би у нас усадио Своју властиту љубав. И толико то сматра значајним и толико много у то улаже да се – учинивши најпре све што Му је као Богу по природи приличило – није тиме задовољио, него је имао на уму и ону другу природу, те је и њу у том циљу користио: оно у шта, као Бог, није могао да нас убеди,то је постигао као човек. Тако је, уз помоћ овога што је са Собом донео као Бог, и онога што је споља као човек попримио, привукао ка Себи онога кога љуби.
27. Тако закон Духа заправо постаје закон пријатељства, којим се човек вежба у благодарности. Због тога нека наш ум ка њему буде усмерен. Понајпре због тога што овде нема никакве потребе за проливањем зноја, нити је потребно да се трудимо или да благо трошимо, нити да понижења или срамоту трпимо, нити да било шта горе од тога подносимо, већ напротив, можемо да се својим умећима користимо, и никакве сметње нема да се свако од нас бави својим занимањем: војсковођа се може занимати војевањем, пољоделац пољоделством, стваралац се може предати својим делима, и ниједна од људских делатности неће трпети због тога (што ће наш ум бити управљен ка закону пријатељства). Јер, није неопходно да се човек докопа пустиње, или да се храни каквом неуобичајеном храном, или да промени одећу, нити, опет, да наруши своје здравље, или да се на било који други подвиг осмели – могуће је, дакако, и да човек, живећи у свом дому и не губећи ништа од онога што поседује, увек има на уму такве мисли.
28. Шта, дакле, спречава човека да у томе буде врлински, кад је природно да за то поднесе и муку ако би затребало? Пошто смо људи словесни и у стању да расуђујемо кад је то потребно, како онда не треба да промишљамо о ономе што је најузвишеније? Па ако се никада досада није држало да залудне и грешне помисли, као и оне од којих никакве користи нема, у било чему могу наудити човековој срећи, или његовом умећу, или имовини, или било чему што сачињава његов живот, како ли тек можемо због таквих ствари оптужити добре помисли, и како ћемо оно што је добро оптужити за зло? Јер, добре помисли се, дакако, не супротстављају ничему што је корисно, и никаква злоба се не може са њима довести у везу, уколико неко, наравно, злобом не назове радост. Наиме, ако се радујемо због онога што је најбоље, ништа не може бити узвишеније од мисли које се односе на Христа и на Његово човекољубље, јер ништа не може бити узвишеније од онога у чему се налази крајња граница доброте; па иако нам је нешто угодно и пријатно, нико не може докучити да ли нам то више одговара од многога труда којим се стичу врле помисли. Претходне речи су показале да нам је Христос сроднији не само од наших сродника по крви, и не само од наших телесних родитеља, већ и од нас самих.
29. Отуда се и дешава да словесном делу душе ништа није сродније од помисли на Њега, па пошто нам је такво занимање блиско и сродно, а и најузвишеније од свега другог размишљања, могло би се рећи да је оно за крштене душе слаће од сваке друге дражесне ствари – имам на уму, свакако, оне хришћане који се после крштења не запусте превише, попут оних Јевреја које је чудесни Стефан назвао необрезанима срцем и ушима.[18] Да од тих мисли никакве штете не може бити по човеков живот, већ да, напротив, онима који се таквим мислима занимају, оне доносе ужитак и радост, то је јасно из онога што је до сада речено; а да добре мисли доносе корист хришћанину и пружају му помоћ, и то чак у ономе што је боље и значајније од свега другог, на то смо већ указали, али то ће се још јасније показати кад у наставку ово подробније размотримо.
30. Пре свега, кад је душа обузета добрим мислима, значи да је истовремено ослобођена од лоших, па стога светлост светих Тајни у себи носи чисту од било какве болести. А то нам, опет, пружа мноштво сваковрсних добара а да при том никакав труд нисмо уложили. Коначно, и саме помисли треба да, уз помоћ властитих лекова, обављају своју дужност и да на најбољи начин утичу на срце. Наиме, као што се из лукавих помисли рађају лоше страсти, тако исто је природно и да се из добрих помисли рађа врлина. Јер, углавном помисли и идеје нагоне човека на то да донесе ову или ону одлуку – утичу на то шта ће рећи или учинити, или какву ће муку поднети, или шта ће од свега изабрати. На исти начин и учитељи врлине у право време усађују својим ученицима најузвишеније мисли, док противно томе, лукави демони уводе у наш ум лукаве представе; на тај начин они први нас чине творцима добродетељи, а ови други нас чине вештацима најбеспризорнијих дела.
31. Дакле, свако бављење хвале достојним размишљањем може као плод да има врлину; кад су наше мисли, међутим, управљене ка Христу и ка ономе што је Он ради нашега спасења човекољубиво учинио, то доноси пред нас и сам живот коме тежимо, а нас чини блаженима. Да бисмо ово јасније појмили, сагледајмо да ли можда од тих помисли не зависе и све оне врлине због којих је Сам Христос назвао блаженима људе који те врлине стекну. Које људе, дакле, назива блаженима Онај Који је одиста блажен? Сиромашне духом, оне који плачу, кротке, оне који су гладни и жедни правде, милостиве, чисте срцем, миротворце, оне који су трпели прогоне и срамоту због праведности и због своје оданости Христу.[19] Јер, они су уистину стекли блажени живот. Према томе, ако ово посматрајући, закључимо да тај хор блажених управо кроз ове мисли стиче своју благообразност и кроз њих плете своје победне венце, јасно ће бити свакоме да предавање таквим мислима и занимање њима представља сигуран пут и прелаз и лествицу ка блаженом животу, без обзира на то шта би било ко могао рећи.
32. Коме је, заиста, својствено сиромаштво духом и ко је у стању да, по речима апостола Павла, “не мисли о себи више него што ваља мислити, него мисли смиреноумно”[20] ако не они који су спознали сиромаштво Христово? Он је, наиме, узео учешћа у природи и животу слугу иако је Владика свега; и постао је тело иако је Бог; изабрао је немаштину иако је богат, и претрпео свако понижење иако је Цар славе; Он, Који је Избавитељ рода људскога, ишао је свезан; Он, Који је дошао да испуни Закон и “коме је Отац предао сав суд”,[21] оптужен је за безакоње и прихватио је да Га судије предају распомамљеној и разузданој гомили да Га погуби. Какву ли надменост ово неће надвладати? Уосталом, кад се у нама појави гордост због остварених подвига, те нам се они учине излишнима, свако ко изучава дела Христова спознаће не само да тиме сам није учинио ништа велико, већ и то да сам није био у стању да ишта допринесе своме ослобођењу од робовања смрти, нити, опет, да после избављења од смрти сачува своју слободу чистом. Јер, Господ нас је Својом Крвљу искупио и подарио нам слободу, плативши за нас толико велику цену. Од свих ослобођених, међутим, ко је остао при томе што је од Христа задобио, и ко је то духовно богатство до самога краја сачувао неупрљаним, а то што се мало огрешио само према благодати, не сматра својим властитим подвигом?
33. Шта, уистину, можемо уочити у нама самима што би нам дало повода да о себи високо мислимо, кад наша властита врлина по себи не води ничему што је корисно? Ако у нама има истинскога добра, то је зато што га је Бог у нас усадио без икаквог нашег учешћа у томе; па ипак, чак ни то споља даровано богатство нисмо у стању да сачувамо безбедним – као што бисмо сачували какву вештаствену ризницу. Толика је наша немоћ! Јер, после новог саздавања и погружавања у воду крштења, и после причешћивања са Трпезе препуне божанскога огња, чак и најбогомудрији мећу људима постају толико немоћни кад је у питању врлина, да им је непрекидно потребно заједничарење у Даровима свештене Трпезе и очишћујућа Крв Христова, као и рука помоћи одозго како не би доспели до најгорег зла.
34. Истински сведоци свега тога јесу они који су ради врлине и добра узимали на себе сваку муку, али који су после тога били спремни да се одваже на свако зло. Они су се настањивали по горама и бежали од сваког метежа и заједничког живота, као од какве несреће, да би се посветили само Богу; пошто би стекли све најбоље што је човеку могуће стећи, и пошто би покрај Бога остварили све што је најузвишеније, дешавало се да им ипак понестане надања и поверења у Бога у вези са свим што су остварили, те би се намах упуштали у најгора зла и никакво неваљалство им не би било страно. Због чега онда треба о себи високо да мислимо? Зар због наших подвига? Па нема ниједнога великога! Можда због великих ствари које су у нама? Али оне нису наше! Да ли зато што смо очували оно што смо од Бога примили? Па ми смо то издали! Или, можда, зато што печат Христов носимо на себи? Али управо је то доказ да га не носимо, јер они који су горди, ништа заједничко немају са Њим, Који је“кротак и смирен срцем”.[22] И дешава се да због тих помисли гордост сама себе уништава, а да страст и на један и на други начин нестаје. Наиме, или мислимо о себи онако како доликује, те се не гордимо и немамо о себи високо мишљење, или мислимо о себи веома високо, те због те гордости осећамо како се удаљујемо од Христа и како у нама нема ништа здраво. Јер, имајући на уму колико смо ништавни, нећемо о себи гајити високо мишљење.
35. Природно је да тугују и да лију сузе они који се занимају Христом ако размишљају о томе какве су се чудесне ствари дешавале ради нашег спасења, а колики је наш немар и сан који нас је обузео. Јер, ако нас због губитка драгоцених ствари овога света обузима жалост, и ако нас сећање на добра која смо изгубили доводи до суза, тада можемо спознати колико ли је богатство које смо најпре имали у рукама и били у стању да га задржимо, па смо га ипак испустили. А ако нас сопствена савест гризе и изједа нам душу због превелике неблагодарности коју показујемо према толико частољубивом Добротвору, из тога се заиста јасно може назрети колику доброту и човекољубље Он нама пружа, а коликим немаром ми Њему узвраћамо.
36. Он је најпре сишао са неба тражећи нас. Да би нам оставио речи које су нам блиске и да би показао обличје које је сродно нашем, учинио је тако да – било да љубимо Његову човечанску природу која нам је сродна, било да љубимо ону Његову природу која нам је непозната – Он буде и једно и друго; а те две природе, које свагде рађају љубав, сједињене су у Њему како би могле силно да покрећу ка еросу. А затим, да би увећао љубав, придодао је и следеће: наиме, пошто свако љуби себе, љуби и онога који је једноплемен са њим; но, како је ипак блискији себи него својим сродницима, он више љуби себе него њих. Да би и у томе заузео најбољи простор нашег срца, и да бисмо га сви заволели, не као сроднога себи већ као саме себе, Христос, Који је преузвишена љубав, заволео је нас не само као Своје сроднике, узевши учешћа у самој нашој природи, него је примио и само наше тело и нашу крв. Тако, пошто нас је учинио заједничарима Свога Духа, постао је свима онима који Му се клањају уистину друго “ја”, као што то, помало претерујући, вели изрека која говори о пријатељима.
37. Тако нас је, дакле, Он затражио, и ниједну могућност пројаве љубави није оставио неделатном, него нам је показао Себе и као Добротвора и као брата, и постао је ради нас оно што смо и ми сами. А све то остварио је не само показујући вољу за то и не само наклоном Своје воље, којим је некада саздао небо, већ знојем и трудом, што Му никако није приличило, подносећи крсне муке, понижења и ране, и искусивши коначно и смрт. А ми, не само што и не помишљамо да будемо благодарни Њему, Који нам је на толико начина показао Своју доброту, и не тражимо како да Му за ту доброту узвратимо, него смо толико подли да се држимо свега што је Њему мрско: од чега нас Он одвраћа, тога се ми држимо, а на шта нас подстиче, то избегавамо, показујући на тај начин некакву чудновату лукавштину. Каквог ли вапаја и каквих ли суза нисмо достојни ми, који нешто друго сматрамо значајним, а Спаситеља и све што је Његово презиремо, као да неки други треба да Га потраже, или као да се није ради нас остварило Његово неисказано промишљање! Старамо се, дакако, о стварима које су нам неопходне, а да бисмо их остварили, користимо наук, дела, умећа, и уопште, све што животу припада; било да треба обрађивати земљу или војевати, било да обављамо какву јавну службу или нешто само за себе чинимо, увек одабирамо прикладан начин и тражимо право време и прави час, и уопште, опредељујемо се за оно што је добро и што је праведно. Али, једино кад је у питању оно што је заиста наше (духовна и небеска добра), тада се најмање старамо како ћемо их сачувати и на који начин ћемо себи прибавити оно што нам по правди припада, као да сматрамо себе горима од свих осталих људи.
38. Но, ако ништа друго, окренимо се оном чудесном догађају доласка Христовог на земљу, који је све уздрмао и изменио: дубине земаљске угледале су оно што се повише неба налази, а земља се уздигла поврх небеса; свеопшти тиранин овога света постао је заточеник, а заробљеници ада стају тиранину на главу; Бог нам је показао Своје Тело, које је чак претрпело ране, и показао нам је Своју Крв, коју је чак излио на Крсту; и опет, учинивши се мртав пред људима, уздрмао је земљу и мртве вратио у живот. И никакве друге сврхе није имало то дело него да човек спозна свога Владику, да се уздигне са земље и да се обазре ка небесима. Има ли ишта жалосније од оних који и после свега овога што се пред њима збило, још увек спавају и, као какви кипови пред грмљавином, ништа не осећају?
39. Зар није право да све време свога живота проводимо у жалости? Јер, због чега плачемо? Због болести? Па оно што је у нама највредније, то не болује! Или плачемо због сиромаштва? Па ми проводимо свој живот много горе од свих сиромаха, иако је претежније и вредније богатство духовног живота; а сиромаштво овога света ће, сасвим извесно, престати, док ону другу, духовну беду ни сама смрт није у стању да уништи, него ће нам, дакако, у будућем животу представљати много већу срамоту. Или можда плачемо због болесног осећања ништавности? Је ли могуће? Па зар лукави демон није запосео наш ум, пошто је у њега улио толико незнања? Јер, ако је знак безумља то кад човек иде у сусрет мачу, кад се баца са какве литице, или кад не познаје своје пријатеље а држи се оних који му о глави раде, зар ми оним што чинимо, не бежимо од Онога Који нас љуби, зар не прибегавамо своме непријатељу, зар не хитамо ка паклу чинећи све оно што нас ка њему води? Пошто смо, дакле, свесни све те беде, сасвим је природно да због ње плачемо и жалимо. Могли бисмо, свакако, стећи сузе и жалост славећи Христа због Његових доброчинстава, и могли бисмо избећи зла која не познајемо ако схватимо и трезвено размислимо о томе да су нам духовно здравље и сва добра приготовљени од стране Христа, а да ми нисмо понудили ништа више осим вољног пристанка. Уосталом, оно што највише рањава наше срце управо је то што, иако смо у могућности да будемо блажени, ми ипак изабирамо несрећу – премда можемо да живимо у светлости, прихватамо да пребивамо у тами.
40. Ово све неће нагнати на сузе само лењивце, већ и оне који су најревноснији; и то што су свеснији штете коју трпе, то ће њихова жалост бити већа. Јер, они сами себе оптужују и прекоревају за све то, па и за оно што је горе од тога, и кажњавају себе најтежим казнама, сећајући се Бога, Који је наг пригвожден на Крсту; Њега, Коме све служи а Коме ми ипак сасвим супротно узвраћамо; сећајући се Њега, Који је, иако Бог, узео на себе човечанску природу како би нас од људи начинио боговима и како бисмо земљу заменили небом, робовање царовањем, и како бисмо садашње неславно стање заменили истинском славом. Због нас се Саздатељ небеса оденуо у земљано тело; Он, Који је по природи Владика, јавио се у обличју слуге, а као Цар славе “претрпео крст, не марећи за срамоту”.[23]
41. Иако је много средстава којима је Спаситељ увео истинску срилососрију у овај свет, најбројније и највеће примере показао нам је својим речима, својим делима и својим трпљењем у време страдања, указујући нам тако да треба да будемо кротки, да обуздавамо свој гнев и да не будемо зловољни према онима који нас жалосте. Уосталом, Он Сам је примио на Себе тело и крв ради оних који су Га жалостили, и дошао је са намером да избави њих – које је за све најгоре могао оптужити. Па кад се, на концу, и појавио, није престао са Својим доброчинствима према њима, иако су они, злобници, клеветали и извртали добродетељи којима је Он поправљао човечанску природу. Није Он престао да изгони демоне из људи чак ни онда кад је чуо како Га називају Велзевулом и господарем над демонима и како га оговарају најгорим речима. А једнога од својих ученика, то јест Јуду, који је због Њега пропао, толико је избегавао да изопшти из групе апостола да се опходио према њему онако како је природно да се пријатељи један према другом опходе: иако је био издан, јео је заједно са убицом и делио неизрециве тајне са издајником, предајући му и саму Своју Крв, а на послетку му је допустио даТа загрли и да Га целива.
42. И учинио је Господ оно што је најчудесније од свега: умро је за оне којима је добро чинио. Припасали су мачеве они који су од Њега примали добро, а пријатељ је убицама показао пут до убиства; пољубац је био знак уморства, а Онај Који је све то трпео, био је толико кротак и човекољубив да кад је један од оних паса био рањен од једног ученика, Он ни ту његову рану није презрео, већ га је сместа исцелио дотакнувши се рањенога места. И тако је показао знак своје натприродне силе и своје крајње кроткости; а ове који се силе не уплашише нити се због кроткости задивише, Он није погубио нити је бацио огањ на ове безбожнике, нити их је громовима ударио, иако беху заслужили и то и много горе од тога.
43. Иако хор анђела није био у стању ни да погледа на Њега без страха, Христос је ипак следио оне који су Га вукли друмовима и пружио је руке да Му их свежу. Оне руке пред којима су спали окови сваке болести и које су раскинуле демонску тиранију! А онога злога слугу који Га је ударио у слепоочницу, није сатро – иако је то могао – већ га је на пријазан и човекољубив начин удостојио Својих речи и настојао је, колико је то од Њега зависило, да га поправи и да га доведе до познања добра. Затим, кад су Га оне ништавне судије осудиле на смрт, Он је ћутке поднео ту пресуду, па пошто је прихватио осуду и пошто је већ пригвожден на крсно дрво, још увек не беше нестало Његове љубави према убицама, тако да је молио Свога небескога Родитеља да их не казни за злодело које су над Његовим Јединородним Сином починили. Није се само молио за њих, него их је и правдао, а глас Његовога правдање беше глас пламтеће љубави и великога милосрђа, јер је говорио: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине”.[24] Попут каквог брижног оца који брине за своју децу, јадикујући због њихове незрелости, покушавао је да умоли Онога Који све уразумљује, да буде благ према њима.
44. И тако је, дакле, умро, изговоривши те речи. А кад је поново оживео, и кад је требало да као заједничаре празновања Педесетнице прихвати оне који су Му остали привржени и у којих је веровање остало неизмењено, Он је, не узимајући им за зло што Га беху напустили и разбежали се усред опасности, сазвао своје ученике и показао им где треба да се саберу како би Га срели. И кад се изнова пред њима указао, Он не помену њихово бежање, нити им ичим показа да се нечега таквог сећа, односно да памти како, и поред тога што су тврдили како ће сви узети учешћа у Његовој смрти и у најгорим мукама, ипак нису били у стању да поднесу ни само гледање Његових страдања – иако њихове патње још не беху наступиле, него су их тек у будућности очекивале. Напротив, предавши им најпре мир и Духа Светога и благодатне дарове Његове, Он им повери старатељество над свеукупном васељеном, постављајући их за духовне воће по васцелој земљи.
45. На истоветан начин се, наравно, односио према свем збору својих ученика. А како се понео према врховном ученику Петру, који у више наврата беше издао Његову љубав и који се беше одрекао Његовога пријатељства? Не само што се није обазирао на његово одрицање, нити га је подсећао на његова обећања – којима се овај заклињао да ће заједно са својим Учитељем искусити смрт, а које је после мало времена преступио – него је послао своје гласнике да му, одвојено од осталих ученика, објаве вест о Васкрсењу, указујући му тако нарочиту почаст. Потом је Христос, дошавши мећу њих, пријатељски разговарао са Петром, питајући га да ли је његова љубав према Њему већа од љубави осталих ученика. Па пошто Петар одговори како Га љуби, Овај га опет упита, те чувши изнова речи: “Ти знаш да те волим”,[25] Он га још једном упита да ли Га љуби, и мислим да би га Господ још много пута питао да Петар није у својој жалости изразио чуђење што је Њему, Који све зна, потребно толико речи да би сазнао да Га љубе.
46. Одвијао се тај дијалог не зато што Христос није познавао свога пријатеља, нити зато што се тобоже чинио да га не познаје, јер би оно прво значило да Он може бити у заблуди, а ово друго да Он Сам обмањује – што ниједно не приличи чистој Истини. Него је тај дијалог показао да Христос, с једне стране, не злопамти то што је овај погазио своја претходно дата обећања, не тражећи од њега нова, а са друге, распаљује у Петровом срцу љубав која је била у опасности да се готово угаси. Јер, постављање таквих питања и подстицање на такве одговоре у стању су да, више од било чега другог, учврсте пријатељство, а подсећање на пријатељске односе и разговор о њима не само да чине већом љубав која већ постоји, већ могу да је роде и тамо где је нема. Нека буде тако.
47. Чини се, наиме, да Спаситељ на тај начин, то јест Својим делима, искорењује из Себе сваки гнев. Постоји ли, дакле, ишта у Његовом учењу и у Његовом закону што је претежније и од саме кроткости? Уистину, Он каже да неће примити ову молитву и жртву уколико се молимо и приносимо жртву имајући гнева у себи; и да опроштај грехова, тај заједнички дар свима намењен, који је Он, дошавши са небеса, свима разделио, никада неће дати онима који се гневе једни на друге, чак ни ако све учине за Њега, чак ни ако излију потоке зноја и суза, односно чак ни ако своје тело предају мачу и огњу.[26] Толико високо, чини се, Он уздиже кроткост; природно је онда да они који се на Њега угледају, имају питомо срце према онима који их жалосте. Показујући то, Он вели: Ако спознате колико је у мени кроткости, тада ће и ваше срце бити кротко. “Научите се од мене, каже Господ, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим”.[27]
48. Кроткост, свакако, може бити и плод изучавања живота и наука Христовог. Јер, онај ко свој живот проводи у таквим мислима, сигурно ће стећи љубав за свештену Трпезу; а пошто у њој не може имати учешћа онај ко нешто злопамти, он сваки гнев мора обуздати и сачувати душу чистом од сваке мржње. Јер, та Крв, која је превасходно проливена ради измирења, с правом не прихвата оне који робују гневу и јарости. Ако је Христос са крста и упутио Оцу речи за своје крвнике – као што је проливена крв Авељева завапила ка небесима – Он их ипак није оптужио као Своје мучитеље, нити је за њих икакву казну затражио, као што је Авељ за свога брата тражио; десило се управо обратно: глас Онога Који беше заклан, ослободи убице и даде им опроштај.
49. Они који са таквим мислима живе, такође he постати делатници праведности, и то више од свих других, јер Владика света је, како се чини, толико ценио праведност да је пребивао мећу Својим слугама, мећу онима који Га беху осудили, мећу онима који су га убили, мећу мртвима, како би свакоме дао по праведности; Он је, дакако, Оцу узвратио славу и послушање које нико други није могао да Му укаже – иако су Му они одвајкада припадали – а тиранину је узвратио оковима и презиром и понижењем. Тиме је неправедну владавину раскинуо, а лажнога поседника из наше средине изагнао, побеђујући га судом и праведношћу.
50. Одакле, уосталом, потичу самилост и учешће у болу оних који пате, одакле човеку осећање да невоље других представљају његову властиту недаћу – ако не из таквих промишљања о Христу? Јер, примећујемо да ми сами, имајући врло мало права да будемо помиловани, и поред свег очекивања стичемо помиловање. Видели смо, одиста, оно робовање, сужањство, окове, видели смо раздраженост онога који нас је поробио и видели смо како нема границе злу које нам је наметнуо. Кушали смо све гора и окрутнија тиранинова мучења; свугде око нас беху невоље, и не беше никога ко би нам пружио руку помоћи, а сам тиранин имао је могућност да нам наметне све што му се прохте. И владао се према нама као какав трговац према купљеном робљу, а ми, опет, никакве утехе нити икаквог лека за своје недаће нисмо имали ни од нас самих, нити од кога другог, ни од оних који су повише нас, ни од наших једноплеменика – свима подједнако беше немогуће да се људскоме роду нађу у помоћи. И зашто ја уопште помињем лек, кад не бесмо у стању ни да се опоменемо Лекара како ваља, нити да Му се помолимо?
51. И пошто смо се, дакле, обрели у тако бедном стању, смиловао се на нас – не заступник Господњи, нити Његов анђео, него Сам Господ, против Кога смо се борили, Кога смо својим безакоњима вређали; помиловао нас је милошћу која није уобичајена и која надилази ум и све што је природи својствено. Јер, није желео само да нас од зала ослободи и да нашу муку осети Својом, него је наше патње са нас пренео на Себе, прихватајући тако да Он Сам, по Својим делима, изгледа достојан свакога сажаљења како би нас учинио блаженима. Заиста, Он је у дане земаљскога живота[28] како вели апостол Павле, многима изгледао као неки од оних што просе милостињу, и многи Га сажаљеваху због Његове неправедне смрти. И многи “плакаху и нарицаху”,[29] каже Јеванђеље, кад беше вођен на погубљење. Но, није Он тако изгледао само онима који су били покрај Њега и који су својим очима гледали Његова страдања, него чак ни пророк Исаија, који Га је издалека посматрао, није могао без суза посматрати тај призор, него је, као да над мртвацем нариче, испустио вапај препун самилости: “Видесмо га, вели он, и не би обличја ни лепоте у њега… презрен беше и одбачен између људи”.[30]
52. Шта може бити равно томе саосећању које Господ према нама показује? Јер, у патњама унесрећених Он не учествује само мислима и жељом, већ самим Својим животом; и не прихвата да буде само судеоник човекових недаћа, већ све што је наше узима на себе и умире нашом смрћу. Шта би више од ових речи могло у ближњима изазвати милосрђе? Јер, кад неко допадне какве несреће, у њега је више самилости према онима који се исто тако злопате, зато што му је њихова несрећа блиска. А какву ли невољу ми још нисмо претрпели! Зар нисмо претрпели отпадање из своје истинске отаџбине? Нисмо ли трпели глад, болест, најтегобније послове, најгоре безумље? Нисмо ли се од свега тога избавили “ради срдачне милости Бога нашега”![31] Будимо, дакле, и ми милостиви према ономе ко нам на било који начин чини какво зло, и узвратимо милосрђе својим ближњима као што је наш заједнички Владика према нама био милостив. Јер, показујући управо то, односно како смо дужни да, имајући за пример божанско човекољубље, и ми будемо благи према својим ближњима, Спаситељ каже: “Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив”.[32]
53. Кад неко чисти своје срце и ради освећења своју душу предаје подвигу, какве борбе је то плод и каквог старања и каквог зноја – зар то није плод мисли о Христу и изучавања Његовога живота? И не би се то дело могло назвати изучавањем онога што је у вези са Христом; наиме, ако се то пажљиво размотри – и сама личност Христова управо представља изучавање. Јер, пре свега, бавити се тим узвишеним мислима значи одвојити себе од лоших мисли, а то значи бити чиста срца. Пошто је наш живот и наше рођење двојако, односно духовно и телесно, и пошто се наш дух бори против жеља нашег тела, а наше тело се, опет, бори против жеља нашег духа – а како је немогуће да ствари које су међу собом супротне воде заједничку борбу и чине заједничко дело сасвим је јасно да ће она жеља која кроз сећања овлада нашим помислима, изагнати одатле ону другу. Подсећање на наше телесно рођење и на телесни живот, као и приврженост нашег ума тим садржајима, доносе свакојаке скверне жеље и нечист која одатле исходи; а кад нашом душом овлада сећање на рођење у бањи крштења, на храну подобну томе крштењу и на сва остала добра новога живота, природно је да тада жеља буде узведена са земаљских до небеских блага.
54. Христос је, дакле, “мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши Преграду која је растављала, то јест непријатељство… Телом својим”,[33] и Који је ради мира све замислио и учинио – према томе, шта може бити важније од мира за оне који се у души занимају Његовим животом и о Њему промишљају у своме уму? Јер, и они сами, као што то апостол Павле саветује,[34] настоје да постигну мир више него било шта друго; у том смислу he и друге упућивати, како би одагнали безумну мржњу и како би престале залудне борбе. Тај мир је толико драгоцен да је и Сам Бог сишао на земљу како би га купио за људе, па иако је био богат и Господ над свима, ипак није нашао ништа чиме би се цена мира могла платити, него је Своју властиту Крв положио. Наиме, пошто мећу стварима које већ беху створене и које су постојале, није могао видети ништа што би имало довољну цену којом би се мир купио и што би Њега и творевину спријатељило, Бог је Својом Крвљу саздао нову твар, и дарујући је човеку, сместа је постао Помиритељ и Господар мира. Према томе, они који тој Крви поклонички приступају, шта друго настоје да постигну – како би били сигурни да чине оно што је Њему по вољи – него да буду рукотворци помирења и мира мећу људима?
55. Колико добро представља праведност уопште, односно врлина, и колико лепоте она садржи у себи, може се видети и по самој нарави Спаситељевој; наиме, само је Он показао да је у потпуности чист од свега што је Његовој нарави противно, односно од свакога зла (јер “Он греха не учини”[35] нити је, опет, господар овога света,дошавши на земљу, нашао нешто због чега би могао гонити ону божанску душу, или због чега би оптуживао њену лепоту, иако ју је завидљивим очима посматрао). Јасно је, дакле, да се љубав према Христу и према врлини не може стећи никаквим другим делима и вештинама осим изучавањем свега онога што се односи на Христа.Тако ће човек бити у стању да схвати сву лепоту врлине и Спаситеља; а кад је схвати, заволеће је,пошто се из разумевања сваке ствари рађа љубав према њој. Тако се и са Евом збило: привукао ју је плод са дрвета, и то са онога које беше забрањено – “јер виде, вели Писмо, да је род на дрвету добар за јело и да Га је милина гледати”.[36]
56. Када хришћани на такав начин стекну љубави према Христу и према врлини, биће готови да за Њега претрпе гоњења, да поднесу изгнанство ако затреба, да слушају најгоре погрде, и да због тога чак буду радосни, као да су због свега тога за њих на небесима приготовљене највеће и најлепше награде. Јер, љубав бораца према Ономе Који правила борбе одређује, може да учини и то да му ови верују за награде које још нису виђене и да већ сада буду сигурни у оно што их чека у будућности. Према томе, кад изучавамо све што је у вези са Христом и кад о томе размишљамо, то нас чини смиренима и помаже нам да спознамо колике су човечанске слабости, због чега и јесмо у жалости. То нас чини кроткима и праведнима, смиренима и човекољубивима и целомудренима, и помаже нам да мир и пријатељство доносимо мећу људе; и тако ћемо пригрлити Христа и врлину да не само што ћемо ради њих муке подносити, него ћемо се радовати кад нас због њих стану вређати и бићемо задовољни када нас почну гонити. И уопште, највећа духовна блага, уз помоћ којих хришћани могу постати блажени, можемо задобити ако се оваквим мислима будемо занимали и ако на тај начин своју вољу усмеримо ка добру – ако саобразимо своју душу лепоти која из тога добра исходи, ако сачувамо благо које нам дарују свете Тајне и ако не раздеремо и не испрљамо своју царску одећу.
57. Као што је својство човекове природе да поседује ум и да се користи разумом, тако исто треба знати да созерцање Христа представља дело мисли, тим пре што пример на који људи треба да се угледају – било да они сами треба да учине неко дело, било да друге у томе поучавају јесте једино Христос, Који је и у Свом личном и јавном животу, први и средњи и потоњи, људима показао праведност. А затим, Он Сам је и награда и победни венац, који задобијају они што се боре. На Њега, дакле, треба да се обазиремо и управо на Његов живот да се угледамо, и да настојимо да Га, колико је могуће, разумемо како бисмо знали шта нам је чинити. Заиста, награде су оно на шта борци рачунају ступајући у борбу, и имајући њих на уму, подносе сваку муку, те улажу онолико напора колико мисле да су награде вредне. Но, и поред свега тога, ко још не зна да пошто нас је само Господ задобио и Својом Крвљу искупио, нема другога коме смо дужни да служимо и коме сваки од нас треба да се преда и телом, и душом, и љубављу, и разумом, и умственом енергијом. Због тога апостол Павле и каже: “Нисте своји, …јер сте купљени скупо”.[37]
58. Ради новога човека, уосталом, створена је у почетку човекова природа, а исто тако и ум и душа; разум смо примили да бисмо Христа спознали; жељу, да бисмо ка Њему хитали; памет смо стекли да бисмо Њега држали у сећању, јер када смо стварани, Он је био Праобраз. Стари Адам није пример овоме Новоме, него је Нови Адам пример ономе староме. Ако се и каже да је Нови Адам рођен по подобију онога старога, то је због пропадљивости коју је онај стари увео, а овај Нови наследио да би уз помоћ Својих лекова излечио болест природе и, као што каже апостол Павле, “да би живот прогутао оно што је смртно”.[38] Код нас, дакле, који смо најпре спознали старога Адама, створен је утисак да он због своје природе представља праобраз Новога Адама; док за Онога Коме је све пред очима и пре но што задобије своје постојање, стари Адам представља слику Другога Адама – створен је, дакле, према Његовом лику и образу, али није га сачувао у себи, или боље рећи, похитао је ка томе образу, али га није стекао. Отуда се збило да је Закон примио онај стари Адам, а одржао га овај Нови; и послушање је затражено од старога, а Нови га је показао “до смрти, и то до смрти но крсту”, како каже апостол Павле.[39] Онај стари Адам је својим преступом показао да је на несавршен начин поседовао све што човек треба да има (Мојсијев закон, наиме, није надилазио природу, и ко је њега преступио, с правом је кажњен), а овај Нови је у свему био савршен, јер вели: “Одржао сом заповести Оца мојега”.[40] Онај стари је у овај свет увео несавршени живот за који је потребно безбројно мноштво помагала, а овај Нови је за људе постао Отац најсавршенијега, односно бесмртнога живота. Додуше, природа је од самог почетка вођена ка бесмртности; међутим, до ње је стигла касније, Телом Спаситељевим, које је Овај васкрсао из мртвих за бесмртни живот, и тако постао предводник бесмртности људскоме роду. Укратко речено, Спаситељ је, први и једини, Својим делима, и животом, и свим другим, показао истинског и савршеног човека.
59. Истинско човеково назначење, које је Бог коначно имао на уму када га је стварао, јесте целовит живот, у којем ће човеково тело бити изван сваке пропадљивости, а његов ум ослобођен од свакога греха. Јер, његово стање ће бити савршено онда када га Творац буде саздао сагласно са свим оним што сматра да је човеку потребно – као што нека скулптура задобија своју лепоту последњим потезима уметникове руке. Ако је, дакле, ономе првоме Адаму требало много да би био савршен, а овај Нови јесте по свему савршен, те је од Свога савршенства и људима предао и целокупни људски род себи припојио, како да оно што је друго не буде узор ономе првоме, и како онда да не сматрамо да Христос представља Праобраз, а да је Адам свој образ од Њега примио? Било би заиста неумесно сматрати да оно што је савршено тежи ка несавршеноме, да се лошије намеће као узор бољем, и да слепи води онога који види. Не треба се, наиме, чудити томе што оно несавршено временски претходи, а чињеница да је ово друго савршено, налаже да га сматрамо начелом ономе несавршеноме, имајући у виду да су и ради човекових потреба створена многа бића која су му временски претходила, док је сам човек, који свим тим бићима управља, последњи од свих изашао из земље. Нека буде тако.
60. Због свега тога, дакле, човек стреми Христу и својом природом, и жељом, и помислима не само због Његовога Божанства, које представља врхунац и савршенство свега што постоји, него и због Његове друге природе. Он је задовољење човечанских љубави, Он је блажени спокој мисли, а волети неког другог, или мислити о нечему другом осим о Њему, свакако је грех у односу на оно што ваља чинити и свакако представља преступање оних граница које су у самом почетку успостављене као основа човекове природе. А да бисмо увек били у стању да своју пажњу усмеримо ка Њему и да се у свакој прилици Њиме занимамо, непрекидно Га призивајмо како би Он био стожер наших мисли.
61. У сваком случају, кад Њега призивамо, нису потребне некакве припреме за молитву, нити нарочита места, нити гласни вапаји. Јер, нема места на којем Он није присутан, и нема начина молитве да није заједно са нама Он Који је онима што Га призивају, ближи и од самог њиховог срца. Природно је, дакле, да верујемо како ће Он услишити наше молитве и да не оклевамо због тога што смо грешни, већ да будемо одважни и смели јер Тај Кога призивамо “благ је и незахвалнима и злима”.[41] Толико је Он далеко од тога да Своје бунтовне слуге презре кад Му се у невољи обраћају да је, чак и кад није био позван и кад Га ови нису ни помињали, Сам сишао на земљу и први их ословио. “Нисам дошао, вели Он, да зовем праведнике но грешнике.”[42] Кад нас је на такав начин потражио и онда кад Га нисмо желели, какав ли ће се према нама показати онда кад Га призовемо? И ако је љубио оне који су Га мрзели, како ће одбацити оне који Га љубе?
То изражава апостол Павле говорећи: “Када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина Његова, много ћемо се пре, већ помирени, спасти животом Његовим”.[43]
62. Присетимо се мало и облика молитве. Немамо на уму да постигнемо оно што Његовим пријатељима приличи да од Њега траже и примају, већ иштемо оно што приличи кривим и бунтовним слугама – и то нарочито њима. Јер, не призивамо Владику да би нам подарио венац славе, или да би нам подарио какву другу благодат, већ да нас помилује. А за милост и опроштај, за отпуштење дугова и за друга добра, ко треба да моли Човекољубивога и да после прозби не оде празних руку, ако не кривци – јер “не требају здрави лекара”.[44] Ако је, наиме, посвуда уобичајено да људи, обраћајући се Богу, упућују Њему речи којима се призива Његова милост, те речи припадају онима који чине дела достојна сажаљења, односно онима који су грешни. Призивајмо, дакле, Бога и језиком, и умом, и помислима, како бисмо у све оно у чему смо сагрешили, положили лек који је једини спасоносан; “јер нема другога имена (под небом данога људима), вели апостол Павле, којим бисмо се могли спасти”.[45]
63. За све то биће довољан Хлеб који уистину утврђује срце у човеку;[46] он ће подарити човеку готовост за сваки труд и одстраниће из његове душе лењост која ју је обузела. То је Хлеб који је сишао са неба доносећи нам живот, Хлеб који треба да једемо и на сваки начин да га иштемо како бисмо се, учинивши ту Вечеру својим непрекидним делом, сачували од глади. И не треба да се удаљавамо од ове свете Трпезе више него што је потребно, правдајући се да никако нисмо спремни за свету Тајну, јер то одсуство раслабљује душу и чини је гором у сваком погледу; него приступивши свештеницима ради исповедања својих грехова, треба да пијемо Крв која очишћује.
64. Уколико се овим мислима бавимо, сигурно не можемо бити криви за толико велика сагрешења због којих би нас требало удаљити од свештене Трпезе. Јер, као што би било неприлично да се неко дрзне да приступи светим Даровима ако је какав смртни грех починио, исто тако не чине како ваља ни они који свети Хлеб избегавају а немају на себи таквог греха. Наравно да они који се у души још увек боре против страсти као против ужареног угљевља, с правом треба да стрепе од огња светога Причешћа и да га не узимају у себе пре но што се измире са својим ближњима. Онима у којих је здраво расуђивање, али су у нечем другом оболели, потребан је лек за исцељење. Они треба да корачају према Носиоцу здравља, јер “он болести наше носи и немоћи наше узе на се”,[47] и да не избегавају Исцелитеља правећи се како су болесни – јер управо због тога треба да Га потраже. Та Крв, наиме, поставља вратнице у нашим чувствима не дајући да у њих уђе нешто што би их могло упрљати. Она запечаћује вратнице, одгони пагубнога ђавола, а наше срце, у које се улила, чини храмом Божијим – и све то чини у већој мери него што је то могла учинити праобразна крв изливана на зидовима Соломоновога храма, и не допушта да се у срцу угнезди лукави идол, односно “гнусоба опустошења… на месту светоме”.[48] Напротив, учвршћујући разум у духу владалачком, као што се Давид молио[49] она телесно мудровање смешта испод тога духа, и тако човек стиче дубоки мир.
65. Но, зашто бих продужавао своју беседу о овој светој Тајни, кад су многи пре мене већ говорили о томе каква добра она дарује онима који у њој учествују? Али, ако смо на такав начин сједињени са Христом – кроз савршавање свете Тајне, кроз молитву, кроз изучавање, кроз размишљање – тада ћемо вежбати своју душу у свакој врлини, сачуваћемо залог онако како апостол Павле поручује,[50] и задржаћемо благодат коју су нам свете Тајне подариле. Јер, као што Господ и савршава свету Тајну, и Он Сам ту Тајну представља, исто тако Он у нама чува оно што нам је Сам дао, а истовремено нас припрема да задржимо оно што смо примили; “јер без мене, вели Он, не можете чинити ништа”.[51]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лук. 6,45.
  2. Дел. ап. 4,32.
  3. Пс. 119, 17
  4. Филип. 2,7.
  5. 2 Кор. 8,9.
  6. Јов. 14,21.
  7. Односно ђаволу.
  8. Рим. 8: 38-39.
  9. Филип. 2,10
  10. Мат. 24,30
  11. Римљ. 8,17
  12. 2Тим. 2,12.
  13. Јевр. 2,9
  14. Ис. 58,9
  15. Мат. 7,16.
  16. Пс. 39,3.
  17. Пс. 1,2
  18. Дел. ап. 7,51
  19. Мат. 5,3-11
  20. Римљ. 12,3.
  21. Јов. 5,22 и даље.
  22. Мат. 11,29.
  23. Јевр. 12,2.
  24. Лук. 23,34
  25. Јов. 21,15 и даље
  26. Мат. 5,23 и даље; 18,21; 35; I Кор. 13.
  27. Мат. 11,29
  28. Чевр. 5,7.
  29. Лук. 23,27.
  30. Ис. 53,2 и даље.
  31. Лук. 1,78
  32. Лук. 6,36
  33. Еф. 2,14 и даље.
  34. Римљ. 14,19; Јевр. 12,14.
  35. 1Петр. 2,22
  36. Пост. 3,6
  37. I Kop. 6,19-20
  38. 2Кор. 5,4
  39. Филип 2,8.
  40. Јов. 15,10
  41. Лук. 6,35.
  42. Мат. 9,13.
  43. Римљ. 5,10
  44. Мат. 9,12.
  45. Дел. ап. 4,12
  46. Пс. 103,15.
  47. Ис. 53,4.
  48. Мат. 24,15
  49. Пс. 50,14.
  50. 1Тим. 6,20.
  51. Јов. 15,5.

Comments are closed.