О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

 

О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ
 

Дио V

О СУМЊИ
 
У посљедњем дијелу овог рада хтио бих да кажем неколико додатних ријечи о сумњи. А ево зашто. Недовољно искусни људи, падајући у сумњичавост, мисле да они тиме постају невјерници и од тога се много муче.
Описаћу један прилично карактеристичан случај. Једна прилично интелигентна жена донедавно је била вјерујућа; након говења и исповиједи, приступила је причешћу. Кад је дошао ред на њу, код ње су се одједном појавиле збуњујуће помисли:
А можда су св. Дарови Тијела и Крви Христових само обично вино и хљеб?
Те су је мисли до те мјере испрепадале, да је она била спремна да се склони у страну од причешћа. Тај примјер ћемо и да размотримо. Чега се она препала? – Препала се мисли које су се изненада појавиле. Али, да ли се те мисли могу назвати невјерјем? Никако не. И ево зашто.
Невјерје је непризнавање или одрицање постојања предмета вјере.
Али при сумњању таквог одрицања нема. Има само недоумица – а да ли је тако?
Размотримо ту недоумицу: да ли је она – невјерје? Питање је само питање, недоумица је само недоумица. Али не више од тога. Већ само то би требало да у душу унесе мир, успокојење.
Кренимо даље: од чега је дошла таква недоумица?
Од тога што, као прво, нама у једној или другој тачки нешто “није јасно”, “непознато” нам је, или је, чак, за ум наш савршено “непостижно”.
И – природно – човјек се збуњује. Али томе се никако не треба чудити, а тим прије – не треба кривити себе као да си учинио некакав злочин. Таква сумња, понављам, потпуно је “природна”. Могу чак и више да кажем: чудно би и било када таквих помисли никада не би било, поготово код људи од мисли. И само због тога сумњи се – прије свега – не треба плашити.
Тим прије их се не треба плашити, зато што ту нема никакве зле, грешне наше воље. Ми морамо увијек да имамо на уму основно правило духовног живота:
“Једино зло на свијету јесте гријех!“.
А гријеха у сумњи, са наше стране, приликом њеног појављивања, није било, и нема га. И то правилно размишљање, као што ћемо видјети, поново ће нашој души вратити мир.
Али није довољно бити свјестан тога. Мучно осјећање и даље остаје у нама: било то добро или не, било то правилно или не – свако кога мори сумња зна да то стање за собом повлачи немир: јер, питање ипак остаје неријешено. Нејасност је – пред нама.
Тачно. Али ми идемо мало даље. Подсјетимо се наших ранијих размишљања – да нејасност и непостижност нечега не значе његово непостојање… То ће донијети још већи мир. То ће удаљити са пута наше мисли још један застрашујући камен спотицања.
Али чак и послије тога немир ће нас и даље мучити. Зато ћемо ми још даље кренути у својим размишљањима. Нешто нам није јасно? Па, тако и мора да буде! Предметима вјере је вјера неопходна управо зато што су они непостижни за ум; а чак су и материјалне, земаљске ствари – како смо не једном говорили – нама необјашњиве, мада се и доживљавају емпиријски.
Ми бисмо хтјели да се ослободимо од тог стања. Како се то постиже? – На различите начине: искуство подвижника нам указује неколико путева.
Као прво, и не покушавај (да објасниш)! Ево зашто. Имајући у виду да сумње не потичу од ума, нити од наше воље, и да оне стоје (то је бар јасно) пред потпуно непостижним за ум предметима – не траћи узалудно, бескорисно своје снаге: умом је то немогуће ријешити! То би било као да некоме изненада падне на памет да појми коначност или бесконачност простора и времена; или да самог себе подигне вукући се за властити перчин; или – руком да скине звијезду и т.д.
Као друго, не обраћај на сумњу ама баш никакву пажњу; или, како искусни људи говоре – “пренебрегавај” таква искушења (страха). Некоме се овај пут може учинити као плашљиво сакривање душе од потраге за “истином”. Уствари, овај пут је посљедица свијести о непостижности рјешења таквих питања; разумни људи, пак, не желе да се баве испразним пословима.
Из житија светих се обично наводи овакав случај. У једном манастиру бијаше неискусан, али плашљив послушник. На њега бијаху напале тзв. “хулне” помисли невјерја. Тако се био препао, да није скупио храбрости да о томе исприча ни своме духовном оцу, ни игумену, зато што се бојао да ће га због тога истјерати из манастира. Његов старац, који је видио тугу на његовом лицу, питао га је – шта је то с њим. Али је послушник лицемјерно одговорио: “Ништа, добро је”.
Послије извјесног времена старац га је опет питао – шта је узрок његове туге? А послушник је опет сакрио шта му је било на души. Старац га је по трећи пут питао и заповедио му да открије своју душу. И тек тада је послушник са страхом пао пред његове ноге и испричао му о свом дуготрајном мучењу. Старац му је послије тога наредио да откопча хаљину на грудима. Овај је откопчао.
– “Стој против вјетра!” – Овај стаје.
– Можеш ли ти наредити вјетру да престане да се дотиче груди твојих?
– Не могу!
– Тако и знај: ни ми не можемо забранити злом духу доступ до наше душе! – И послушник се успокојио, а до тада се дуго времена мучио.
У овом случају смо поменули ђавола (о којем ће даље бити ријечи), али сада нам је важна инструкција отаца: не обраћати пажњу на такве плашљиве мисли и осјећања.
А о. Јован Кронштатски у свом Дневнику говори овако: искусни људи, чак, презриво “пљују” на такве “досађујуће” помисли…
Као треће, ако нас ни то не умири, оци савјетују да се помолимо, да молимо за Божију помоћ. Мада је у томе велика сила, понекад, по нарочитом Промислу Божијем, ни молитва не дјелује моментално.
Навешћу примјер. По милости Божијој ја сам у добром духу отслужио недјељну Литургију и вратио се у манастир. Послије узимања хране, одједном сам, без икаквих посебних разлога, осјетио неку тугу, неку потиштеност. Не знајући чиме да је објасним, покушао сам са црквеном музиком и пјесмом, али то није помогло. Почео сам онда да се молим; али ни то ми није донијело мир. Почео сам да размишљам: од чега би то могло да буде? Одговора нисам добио. Остало ми је само једно: да трпим, без гунђања и смушености, и да се ослоним на вољу Божију.
И, шта се десило? 2-3 сата касније ме је посјетио познат и јако близак човјек, и питао ме шта да ради – на њега је напала нека необјашњива потиштеност! Ја сам га, с обзиром да сам управо исто то преживљавао, успокојио. И тек тада сам схватио да ми је Господ попустио то искушење, да бих га лично искусио, да бих потом, на основу личног искуства, могао да помогнем биједном брату свом.
Ипак, у већини случајева, брзо обраћање Богу молитвом, макар и са кратком, моменталном молбом, или чак и само са једном једином ријечју – “Господе” – истог тог трена враћа мир. А ако се мир не увлачи у срце, значи да је то – по нарочитом промислу Божијем; тада нам остаје само да трпимо ту муку, док она не прође, или док се не открије тај нарочити циљ и сврха њена.
Али и трпјети треба са колико је могуће пунијим миром: то је – обавезно!
Ово средство треба примјењивати у ситуацијама када је човјек усамљен, као што је, напримјер, пустињак.
У супротном случају, неопходно је открити своју нелагоду и смушеност старцу, или барем брату; само – како говори еп. Теофан Затворник – никако не остај усамљен. То је – четврти пут.
Сјећам се, из поука св. Аве Доротеја, како један монах никако није могао да схвати једно мјесто из Светог Писма. Одлучио је да се обрати старцу. Враг је почео да му се супротставља: кобајаги, нема потребе да он иде код старца ради разјашњења, јер ће му овај рећи оно што и сам мисли. Али је истински монах ипак отишао код старца. И овај му је стварно дао исто онакво тумачење, какво је и њему пало на памет. Када се враћао од старца, враг му је шаптао: јесам ли ти рекао да ће ти старац рећи то што си и сам мислио? Инок му је одговорио:
– Прије је то било од твоје лукаве сугестије; а сада је – од Бога!
Као пето, у таквим случајевима се савјетује да обрадујеш брата који је са муком дошао код тебе нечим пријатним, па чак и укусним гошћењем.
Опет ми, из житија, пада на памет један случај. Неки пустињак није знао како да разријеши неку своју недоумицу. Молио се, постио: авај! – није било резултата. Тада је одлучио да оде код сусједног брата и њега да пита. Али, само што је изашао из пећине, пред њим је стао Анђео Господњи и рекао да га је Господ послао да му разријеши недоумицу.
– А што не дође док сам се молио и постио?
– Зато, – одговорио му је Анђео, – што Бог жели да се људи спасавају заједно.
Као шесто, ако ништа од наведених средстава не помаже, – како савјетује свети старац (чини ми се, св. Исак Сирин), – не секирај се, покриј главу кукуљицом и заспи, трпећи сумњу.
Постоје, вјероватно, и други начини како да се одоли искушењу; ипак, кроз све се провлачи један одлучни савјет: не збуњуј се!
И, на крају, као седмо, треба поменути још један вид искушења сумњичавим помислима – од нечастивог. То сам већ спомињао; а сада ћемо се на овоме зауставити посебно. Ево зашто.
Искусни подвижници једногласно тврде да коријен таквих искушења лежи у непријатељу нашег спасења; а они знају шта говоре.
То је и разумљиво: непријатељ Божији прије свега хоће да људи или сасвим изгубе вјеру, или да, у крајњој линији, почну да сумњају у Његово постојање. Зато нам он и убацује у главу такве помисли.
Несумњиви Свједок за ово је Сам Христос Господ. Првог дана ступања Његовог на проповијед Он је на Себи искусио “искушење од ђавола” (Мт. 4:1).
Кад су се ученици вратили са проповиједи, рекли су Господу: “И бјесови нам се покоравају о имену Твојем. А Он им пак рече: Ја видјех сотону гдје спаде с неба као муња… Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша на небисма написана” (Лк. 10:17-20).
Нечастиви може да нам у главу убацује своје лажемисли а да изгледа као да су оне лично наше, или, напротив, да нам из душе краде истину. Наравно, како он то чини – за нас је непостижно. Али Свједок за то нам је Сам Господ. Ево како Он објашњава ученицима причу о сијачу: “Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом: то је око пута посијано” (Мт. 13:19).
Причу о кукољу Господ такође објашњава апостолима:
“Њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла; а непријатељ који га је посијао јест ђаво…” (38-39).
Ђаво је родитељ хулних мисли: “хулне” мисли нису само богохулне, него и уопште, све лоше и зле мисли (о страстима, о било чему лошем и злом у људима, о неумјесном, неприличном, ружном…). То је почело са нашом прародитељицом Евом, којој је змија “нашапутала” на уво хулу на Бога, као да Он, кобајаги, из зависти није дозволио првим људима да једу плодове са дрвета “које је насред раја” (1 Мојс. 3:3-5); да ми не бисмо постали “као богови, који познају добро и зло”.
И јеврејима је Христос рекао да су они дјеца ђаволова, од којег се рађају лажне помисли: “Ваш је отац ђаво; и похоту оца својега хоћете да чините: он је био човјекоубица од почетка и не стоји у истини, јер нема у њему истине; кад говори лаж, своје говори, јер је лажов, и отац је лажи” (Јн. 8:44). Зато они и не вјерују у Христа (43). И самом апостолу Петру је предвидио: “Симоне! Симоне! Ево, сатана иште да вас сијем као пшеницу, али Ја Се молих да не оскудне вјера твоја…” (Лк. 22:31-32). И још раније, кад је апостол почео да Га куми и моли да не дозволи Себи да пострада, Господ је оштро одговорио: “Иди од Мене, сотоно!” (Мт. 16:23); јер је иза те молбе Петрове Христос видио искушење ђаволово. И исте те ријечи – “иди од Мене, сотоно” – Христос је рекао и приликом искушења у пустињи (Мт. 4:10). И на Тајној Вечери, послије лицемјерног Јудиног причешћа, “уђе у њега сотона” (Јн. 13:27).
Апостоли често говоре о том утицају злог духа на људе (1 Јн. 3,8,12; 4,2,4; Јуд. 1:9; 1 Кор. 5:5; 2 Кор. 2:11; Еф. 6:11-12; 2 Сол. “,8,9; 1 Тим. 1:20; 5:15; 2 Тим. 2:26; Јевр. 2:14; Откровење – мноштво свједочења, поготово 20:10).
Ми смо овдје намјерно нарочито скренули пажњу на питање о власти ђаволовој. Учинили смо то зато што се међу хришћанима широко распространило невјеровање у његову силу. Додуше, такозвани “прости” народ вјерује правилно; али међу “интелигентним” људима је баш супротно.
Чак и међу професорима богословља веома је мало оних који вјерују у то. Напримјер, у црквеним историјама, – па чак и код чувеног Болотова, – као један од узрока погрома хришћана уопште се не спомиње најглавнији: борба ђавола против Бога уопште и – нарочито – против Христа Спаситеља. Међутим, Господ је зато и дошао на земљу, “да разруши дјела ђавоља” (1 Јн. 3:8).
А баћушка о. прот. Јован Кронштатски баш у томе види основни узрок погрома, и уопште, свих метежа, па, између осталог, и сумњи.
То знају и и искусни свјетски и учени људи. За то је знао и високодуховни Н.В. Гогољ, који у “Ревизору” пише: “боље рећи, сам нечастиви дух” говори његовим устима: “Шта се смијете? Над собом се смијете!” Пред смрћу он моли Господа да га заштити “непобједивом и непостижном животворном силом крста”. И, између осталог, спомиње и просту, дјетињу вјеру, за коју је Господ рекао: “Заиста вам кажем (ученицима), ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско! Ко се, дакле, унизи, као дијете ово”, које је Господ позвао и поставио “међу њих”, “онај је највећи у Царству Небескоме” (Мт. 18:2-4).
Авај! О овом Гогољу нам нису причали ни у семинаријама, ни на академијама; а и данас – само изузеци знају то о Гогољу – од њега самог (види “Преписка са друговима”).
О истом том говори и Н.И. Пирогов у свом “Дневнику” – из властитог искуства.
Тако је вјеровао и философ В.С. Салавјов. Тако пише и Ф.М. Достојевски (“Зли дуси” и др.).
Ако се окренемо на Запад (да не говоримо о Католичкој Цркви), и тамо ћемо видјети учене вјернике који не игноришу злу силу нечастивог. Напримјер, завршавајући своју “Историју Француске револуције”, ректор Енглеског универзитета, Томас Карлајл, пише: “Упркос свему, та се револуција не може у потпуности разумјети ако се иза њених кулиса не увиде демонске силе” (пишем по сјећању, али, мислим, готово буквално; у сваком случају, тачно по смислу).
Лично сам слушао, од енглеског мисионера, који је проповиједао у Јужној Африци, овакве ријечи: “Ко није живио са паганима, не зна какву силу над њима има ђаво!”. Лично сам знао и професора-психијатра (бившег предсједника све-свјетског псијатаријског конгреса у Женеви) у Паризу, који је (баш као и православни канони Цркве) разликовао природно поремећене људе од људи опсједнутих злим дусима.
Укратко, шта имамо ту да сумњамо ми, хришћани, ако је сво Јеванђеље дупке пуно исцјељења од бјесова, које је чинио Сам Господ?! Ако се пред крштењем захтијева одрицање од царства ђавола?! Ако постоје и посебне молитве против бјесова?!
А ако почитамо Житија Светих, тамо се стално сусрећемо са борбом подвижника са ђаволима.
А и прости монаси и монахиње веома често употребљавају ријеч “искушење”!
А главно и најубједљивије је то што је сав домострој (дјело спасења нашег) Христово најтјеснијим могућим начином повезано – и у узроку, и у циљу – управо са бјесовима, са ђаволом!
Додуше, ми не можемо појмити умом – како на нас може дјеловати непријатељ? Али то несхватање – како ми стално понављамо – уопште не треба да збуњује разумне и искусне људе: неразумијевање нечега не значи да то ‘нешто’ не постоји.
Али зато ми имамо факте, који су убједљивији од свих ријечи и мисли! Да, нама, вјерницима, неупоредиво је важније друго: како се борити са демонима, кад они имају такву снагу? Нарочито – у сумњи?… За то можемо указати неколико путева. Нећемо мимоићи и природна средства, за која знамо из властитог искуства.
а) Ако сумњаш у нешто, а ти се сјети таквих великих људи, као што су били апостоли, св. Атанасије Велики, св. Василије Велики, св. Григорије Богослов, св. Јован Златоуст, св. Никола и други свети; сјети се и руских подвижника: св. Антонија, св. Теодосија и других чудотвораца Печерских, св. Сергија игумена Радоњешског, св. Серафима Саровског, и помисли: ко смо то ми, пред њима?! – Мала дјеца!
И ауторитети тих великана ће нас научити смиреној вјери у сво хришћанско учење.
Овдје нећу детаљно описивати како су они вјеровали да постоје бјесови. Треба само мало прочитати из дјела св. Григорија Богослова, тим прије што о томе (о бјесовима) богослови готово да уопште не говоре. А ја ову страницу посвећујем њему:
– “Опет је дошла змија: за Тебе се хватам, Христе!.. Иди, иди од мене, зли душе!”
– “Опет је дошла змија: за Тебе се хватам, Боже; подржи, подржи ме: не предавај на посрамљење подобије Своје, да ме не украде враг, као птицу из гнијезда!”
– “Дошао си, зликовче (знам твоје помисли), дошао си, неуморни, да ме лишиш жуђене и вјечне свјетлости. Али нећеш ме обманути таквом лажљивошћу”.
– “Удаљи се већ једном; или ћу те низложити крстом, пред којим све трепери”.
– “Чим сам примјетио дим, наслутио сам да ће бити и ватре. Обилни је смрад јавни знак да је у близини бијес”.
– “Иди, иди: осјећам твој напад” – “Дошао је Христос – помоћ моја” (т. V).
б) Ипак, демонску силу најприје побјеђује Сам Господ Исус Христос. Зато се прије свега треба обраћати Њему Самом, са вјером и молитвом. О томе смо већ говорили, као о трећем начину борбе против сумњи. Овдје ћу навести ријечи таквог искусног духовног руководиоца, какав је преподобни аутор “Лествице”, Јован Лествичник. Он је сву Цркву учио, и до дан-данас учи: “Именом Исусовим туци супостате!”
То јест: не вјером уопште, не силом благодати, не молитвом Богу – него простом асоцијацијом у својој свијести – ИМЕНА ИСУСОВОГ! И оно је – довољно снажно да одагна непријатеље. То знају не само подвижници, него и мирјани.
Једном сам у трамвају видио једну жену, прилично интелигентног вида, како мрда уснама. Питао сам је зашто то ради. Показало се да она твори молитву Исусову (“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога”); на моје питање – зашто се стално моли? – она ми је смирено одговорила: “Зато што ђаво стално искушава”.
Видио сам ја и 80-годишњег старца, монаха, који је, сједећи тик уз мене, непрестано понављао молитву Исусову. Слушао сам и епископа који је, када је у истој хотелској соби спавао са мном, и у сну – паралелно са ријетким удисањем и издисањем ваздуха, изговарао: “Господи … помилуј”.
Сва књига “Приче скитнице свом духовном оцу” пуна је чудесних примјера о сили те молитве.
в) Заједно са том молитвом треба поставити и крсно знамење, и иконе, и мошти, и просфоре.
За силу крста зна сваки хришћанин. Зато се и крстимо често; зато и носимо крст. И то чинимо не само да бисмо свједочили да смо хришћани (мада га и не показујемо, него га носимо на тијелу) – него и као ограђивање од “нечисте силе”. То је – истинито и несумњиво.
И св. иконе такође имају слично значење, т.ј. оне нису само изражавање наше вјере, него и – заштита наша од непријатеља. По себи знамо: док у кући нема икона, вјерујућем човјеку је неугодно, чак и чудно: гдје нема икона, тамо живе демони. Зато (мада, можда, тога и нисмо свјесни) је код сваког вјерника – не само крст на грудима, него и икона – у предњем углу дома.
Зато у крсном ходу “подижемо иконе”, и зато се ми, вјерници, радујемо када у кућу уносе иконе: “иконе дошле”, говоримо ми: “узми Мајку Божију”, или, још краће: “узми Иверску”, “подигли Николу Чудотворца” и т.д.
Тим прије ми поштујемо св. мошти угодника Божијих. Било је, и данас има, много чудеса од њих. Чуда знају да бивају и од свега светог: од просфора, од хаљина, чак и од “пијеска” на гробовима угодника… Такви случају су веома чести.
Испричаћу један случај. Био сам у Лондону. Позвали су нас у кућу вјерници – Руси. Када сам видио велику икону св. Чудотоворца Николе са кандилом пред њом, питао сам их како објашњавају толико поштовање св. Николе. Домаћица је испричала овакав случај. Њен муж (још жив) морао је због посла да путује возом – хитно, а жена се баш у то вријеме порађала (код њих смо видјели двије дјевојчице: 10 и 12 година). Муж није могао да остане. Опростили су се. Одједном, лежећи у постељи, на крају кревета она види јаку свјетлост; јавио се св. Никола:
– Заустави мужа!
И ишчезао. Трудна жена је наредила кућној помоћници да хитно позове мужа који још није успио да оде. Не говорећи ни ријечи о јављању св. Николе, измолила је супруга (презиме им и данас памтим: Ат-ви) да остане по сваку цијену…
Воз којим је муж требао да путује је испао из шина, и било је жртава. Очигледно, њему је пријетила смрт. Св. Никола ју је упозорио. Од тада, они и сада, у изгнанству, поштују св. Николу и пред његовом иконом држе кандило које увијек гори.
И колико је таквих чуда! Хиљаде, хиљаде!
г) Св. Причешће. О томе, између осталих, свједочи и славни о. Јован (Кронштатски). Он би, када су га позивали код болесника, предлагао да се причести… И колико је код њега, уопште, било чудеса, – а са људима опсједнутим бјесовима нарочито.
Ево шта он сам говори.
“Један, бивши смртно болестан од упале желуца девет дана, и не добивши никаквог олакшања од медицинских помоћи, – само се на девети дан ујутро причестио Животворних Тајни, а увече је већ био здрав и устао је са одра болесничког. Причестио се он са тврдом вјером. А био је за длаку од смрти!”
“Дивим се величини и животворности Божанствених Тајни! Старица, која је пљувала крв и потпуно занемоћала, која ништа није јела, – од причешћа Св. Тајни које сам јој преподао, истог тог дана је почела да се поправља. Дјевојка која је била на самрти, послије причешћа Св. Тајни истог је дана почела да се поправља, да једе и да прича! Слава животворним и страшним Твојим Тајнама, Господе!”
д) Поред свих тих чудесних дејстава Божије силе, укажимо и на силу самих подвижника, што не могу баш сви да прихвате.
У једној пећини је живио пустињак. Поред њега се био смјестио послушник. Овај је често слушао како пустињак говори:
– Не прихватам! Не прихватам!
Послушник је ушао код старца и питао га – с ким он то разговара?
– Са демонима. Они ми нешто шапућу и наговарају ме на ово или оно, а ја им одговарам: не прихватам.
Други случај – још драстичнији. Кад је био искушаван, он је говорио врагу:
– Напоље!
И враг је ишчезавао.
Власт над демонима таквог типа – није у моћима нас, грешних. Овдје ћемо се подсјетити догађаја из књиге Дјела Апостолских, који је описао очевидац, јеванђелиста Лука – о апостолу Павлу.
“А догоди се кад иђасмо на молитву да нас сретне једна слушкиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својијем господарима. Ова пође за Павлом и за нама, викаше говорећи: ови су људи слуге Бога Свевишњега, који нам благовијесте пут спасења.
И овако чињаше много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: именом Исуса Христа заповиједам ти, изађи из ње. И изађе у тај час” (Дјела Ап. 16:16-18).
Значи – није сваки пророк – од Бога. И не дозвољава се сваком да истјерује ђаволе.
Други случај се десио са онима који су заклињали именом Исусовим: “И Бог чињаше немала чудеса рукама Павловим, тако да су чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли бијаху излазили из њих. И почеше неки од јудеја који се скитаху и заклињаху бјесове да спомињу име Господа Исуса говорећи: заклињемо вас Исусом Којег Павле проповиједа.
А бијаху некијех седам синова јудејског првосвештеника Скеве.
А зли дих одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви који сте? – И баци се на њих човјек у којем бијаше злодух, и притиште их пода се тако да они голи и израњавани утекоше из оне куће” (Д. 19:11-16).
Зато бисмо ми морали да будемо јако опрезни и смирени када су у питању ствари о којима смо управо писали: није то за наше мале силе. Па и Сам Господ је рекао: “Неће сваки који Мени говори: “Господе! Господе!” ући у Царство Небеско, него онај који испуњава вољу Оца Мојега Небеског. Многи ће Ми рећи на тај дан: Господе! Господе! нисмо ли од Твојега имена прорицали? и нисмо ли Твојим именом бјесове истјеривали? и нисмо ли Твојим именом чудеса многа творили?
И тада ћу им Ја казати: никада вас нисам знао; идите од Мене, који чините безакоње!” (Мт. 7:21-23).
И, према ријечима Господовим, не треба се “радовати” чудесима над бјесовима, него уписивању у књигу вјечног живота (Лк. 10:20). Ми морамо да се бринемо за спасење од гријеха наших; зато није случајно што се у књизи Дјела, одмах иза мјеста на којем се описује како је било избијено седам јудеја који су заклињали именом Исусовим, са похвалом говори: “Многи, пак, од оних који повјероваше, долажаху те се исповиједаху (за своје гријехе) и казиваху шта су чинили” (Д. 19:18).
И морамо смиреније да се понашамо.
“Није велико дјело чинити чудеса; није велико дјело видјети анђеле; велико је дјело видјети своје гријехе!”, – рекао је св. Антоније Велики.