Питање:
Помаже Бог оче! Молим Вас да ми напишете нешто најважније о светом Николи. Вољела бих да Ваше писаније буде едукативног карактера. Радим у школи па бих вољела својој дјеци да испричам нешто о нашем великом светитељу за сам празник, а прије свега зашто данас свети Никола доноси поклоне дјеци а не као некад Дједа Мраз. Унапријед Вам се захваљујем.
Бранка
Одговор:
Бог помогао Бранка, Писати било шта о Св. Николи што већ није написано, не знам да ли је потребно. Данас постоји толико литературе где можете пронаћи све о животу једног од најпоштованијих светитеља у хришћанству. Можда би добро било да се обратите Вашем свештенику који сигурно има ЖИТИЈЕ СВ. НИКОЛЕ или нека Вам да текст из ПРОЛОГА, па Ви извадите оно што Вам буде потребно. Што се тиче св. Николе и Деда Мраза и ко доноси поклоне покушаћу да Вам то објасним.
Срби су после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1.мај, „међународни празник рада“, који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у 20.веку однео у име „диктатуре пролетаријата“, преко (60 000 000) шездесет милиона људских живота) ; 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први србин је био „шпанац“ припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа) ; 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити и Косово; 8. март „међународни празник жена“, уствари комунистички празник жене револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару) , коју су први међу православним народима почели да славе Совјети када су окупирали Rусију. И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.
Ево једног објашњења везаног за лудило те ноћи (барем међу нама, Србима) .
Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: ”Срећна Нова година и Божић”. И кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе „српску нову годину“, што је по свему судећи, јединствени пример у свету, две нове године и два славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година, вероватно би и за њу било заинтересованих.
– Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као бадњак код нас) , јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа; – Када се слави ”најлуђа ноћ”, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају празник Христовог рођења. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светога Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови „ослободиоци“ који су донели нове законе и нове празнике. ДЕДА МРАЗ И БОЖИЋ БАТА
Давање поклона деци и на европском Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио: „Пустите децу к Мени, таквих је Царство Божије“. Деца су, због своје једне поверљивости, непрестаног живљења у радосној садашњости, лаког праштања увреда постала узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у царство Небеско. Хришћанско васпитање младих и на Западу и на Истоку подразумевало је да ће деца бити награћена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на Западу, уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светац Николај Чудотворац, један од најомиљенијих ликова светског хришћанства. Николај србски Свети Никола на Западу је представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика) .
Деца се изјутра буде, и под божићним дрветом налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике Материце и Оце, претходно, она су имала своју недељу Детињце. И мајке и очеви су се деци „одредили“ као и деца њима, неким, макар најскромнијим знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, који је и дао заповест: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“. Сад се питамо откуд новогодишњи поклони и Деда Мраз? На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна (грађанска) варијанта Светог Николаја у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније типа „Кока коле“, саздавале комерцијалне митове, за бољу прдају сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Одатле је стигао и међу Србе. БОЖИЋ БАТА
Други загонетни лик коме се треба обратити пажњу је Божић Бата. Откако су Срби стали да се враћају православљу (макар и традиционалистички) , почело је и усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићне трпезе, требало је обновити и обичаје спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, (положајника) у ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и Божић Бате: мушког детета у српском народном оделу, које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу… Али откуд божићни бата? Сви који су окретали овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: („Божић, Божић бата, носи киту злата, да позлати врата и обоја побоја, и сву кућу до крова“) . Овде „бата“ није именица, него презент глагола „батати“, што значи „ступати, корачати“. То јест, Божић корача, долази да би нам донео радост и златом те радости позлатио сву кућу „до крова“ и сва срца до врха напунио милошћу. „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља“ Кличе Црква у Божићне дане. Нема, дакле, никаквог бате; али зато и бате и секе, и очеви и мајке, и деде и бабе дочекују Богића, бога који је постао наш брат и позвао нас Свом Небеском Оцу. Пошто су знали ту тајну, међу србима је све, вековима, било „свето честито, и миломе Богу приступачно“. Надам се да ће те успети да деци пренесете део овога (рекосте да радите у школи) иако ће те можда наићи и на осуду колега али будите истрајни и Богу верни.
С поштовањем о.Драган
