NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » O SVETOJ LITURGIJI

O SVETOJ LITURGIJI

<p claO SVETOJ LITURGIJI
Od SIMEONA arhiepiskopa Solunskog (+1491)
 
Hvala Vam, braćo, što zbog Vas na to potaknut, učim se i sam nečem korisnom. I ne stidim se to priznati. Zbog Vas dakle i zbog sebe, govoriću i nadalje po mogućstvu. I najposle potrebno bi bilo razmisliti o strašnoj i božanskoj liturgiji. Jer tako izlaže i Dionisije Veliki, govoreći o tome posle obreda sv. miropomazanja. Međutim niko neka nam ne upisuje u smelost, niti prebacuje kao oholost, što o tako uzvišenim stvarima pokušavamo govoriti, koje razjasniše apostolski i božanski muževi, da bi se uzdignuli na nebesa i posvetili u neiskazane tajne Božije. Ne (govorimo) zato da više kažemo, nikako nam to nije na umu, Gospode, niti nam pada takva misao ili bolje reći blasfimija; nego osvećenim razumom iz onoga što oni rekoše i vođen kao dete ili njihov rob u svetlost božanskog saznanja, iz onoga, o čemu oni nebeski i njih dostojno pisahu, izlažem o tome i sebi i braći u ljubavi. To je njihov nalog i zapovest; jer kada se udostojismo njihovih molitava i blagodati, potrebno je, da brižljivo raspravimo o božanskim radnjama koje vršimo, kako bi po njihovu primeru došli do većeg saznanja; a radi toga i oni razjašnjavahu božanske stvari. Što se tiče sv. liturgije, koji apostolima slični sv. Dionisije naziva evharistijom (hvala, blagodarnost) i pričešćem, poći ćemo od njega i ostalih njemu sličnih, a zatim ćemo po mogućstvu govoriti o božanskom hramu, svetim odeždama i o svetim tajnama; a sada ćemo da govorimo o tome ukratko i po mogućstvu, prema rečenom i prema redu tajni.
Pričešće je dakle sjedinjenje Boga sa nama, obožanstvovanje nas, osvećenje, punoća blagodati, osvetljenje, izbacivanje svega protivnog, davanje svega dobrog, i ništa drugo nego dodir s Bogom i zajednica. To je tajna nad tajnama, osvećenje svetih i svetinja nad svetinjama, obred nad svim obredima, gde je Hristos izvršilac obreda i na njemu se obred vrši, jer sam izvršilac Slovo (Logos) izvrši ga (obred) i predade, i on sam je obred. A nama ga predade da bi ostao s nama. Sv. Dionisije sabravši veličinu ovog obreda uzvišenim rečima i razumom u izvodu izlaže i najjasnije predočava, kao što to čini i o drugim tajnama. A mi slabi i poslednji učenici njegovih učenika kako da ga shvatimo? Ali pak koliko uzmognemo radi prosvećenja vaših duša od njega, od drugih njegovih naslednika blagodati i božanskih naših otaca naučiti, govoreći prema snazi kao što ste nas zapitali. I tako ćemo brižljivo raspraviti o svemu što se pri predloženju na žrtveniku vrši, ispitujući koliko je moguće, kakav je smisao pojedinosti.
U Hristu govorimo.
 
GLAVA 79
Šta predstavlja silazak episkopa s prestola[1], šta pak sv. odežde i oblačenje istih?
 
Episkop silazi sa svog prestola, to je silazak Boga, i poklonivši se triput Bogu, moli blagodat i moć da izvrši božanstvene radnje pokazujući se tako kao sluga Božji i da Njegovom snagom Njemu služi. Zatim oblači sveštene odežde, sedam na broju, jer sedam su darova sv. Duha. Ove su: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice, nadbedrenik, felon ili sakos ili mnogokrsna (haljina), i najposle omofor. Sve zajedno prikazuju Hristovo ovaploćenje i ono što se odnosi na ovaploćenje. A svaki zasebno označava nešto. Stihar ako je beo predstavlja čistu svetlost Božju i što nam Bog čist svetlost i prirodu stvorio i ostavio. A ako je crven, to je zbog muka i što izli krv za nas ovaploćeno Slovo. A reke na njemu prikazuju blagodati nauke, kao i izvore krvi našeg Spasitelja. Zbog toga ove reke ima samo episkopski stihar, a isto tako i episkopski ogrtač. Sam pak episkop predstavlja blagodat promisla, odbrane i zaštite. Reke pak označavaju razne pravce učenja, koje teku iz dva izvora, Starog i Novog Zaveta koji uvek izviru, i koje (izvore zaveta) prikazuju vrčevi;[2] a zatim još nauku jevanđelja Hristova koja je u grudima tj. u srcu, a koju je razum pri posvećenju primio. I zato kaže: „Ko veruje u mene, poteći će iz utrobe njegove reke vode žive“, to su sile Duha Svetoga, kao što to uči sv. Jevanđelje govoreći: „to reče o sv. Duhu koga trebahu primiti oni koji veruju u njega“; i zato što smo primili blagodat, a prirodu sv. Duha još ne, dodaje: „Još ne beše sv. Duh, jer Isus još ne beše proslavljen“. Šta znači to: „Još ne beše sv. Duh? Duh je bio, jeste i biće, po prirodi i po ipostasi, i uvek je izvor blagodati, ali još ne behu date njegove blagodati, jer još ne beše prinesena na krst žrtva. To je ono: „Još ne beše Isus proslavljen“, jer slava Hristova je krst.
 
GLAVA 80
O episkopskom ogrtaču, enklopiji (ενκολ–πιον, restorale) i o pastirskoj štaci.
 
Kada je Hristos umro, vaskrsao i uzdigao se na nebo radi nas, tada je sišao sv. Duh i primili smo blagodat, tako da iz srca vernih teku reke blagodati. To označava episkopski ogrtač. A pečat i ispovedanje vere u grudima arhijereja označava krst ili enklopija. A na prsima je zbog ispovedanja koje je u srcu. Štaka pak koju nosi predstavlja snagu duha i dužnost utvrđivanja, nadgledanja pastve, moć upravljanja, vaspitavanja neposlušnih i sakupljanja onih k sebi, koji su daleko. (Zato i ima štaka odozgo dva drška kao kotva), kao i moć progonjenja divljih i skrnavitelja. I najposle štaka označava krst Hristov i znak, kojim pobeđujemo, kojim se utvrđujemo, kojim se vodimo, nadgledamo, označavamo, vaspitavamo, i privodimo Hristu, kojim strasti ugušujemo, neprijatelje progonimo i od svega se branimo. A sveće što se nose pred episkopom, označavaju svetlost njegove blagodati i davanje te blagodati sveštenicima kao i ostalim vernima. Jer darovi koji su u svima, dolaze preko episkopske blagodati, i nema ništa bez nje. Zato i naziva sv. Dionisije episkopa „osvetljenjem“ jer podražava svetlost oca, i istinitu svetlost Isusa, imajući blagodat apostola koji biše nazvani svetlošću sveta.
Svetlost koja napred ide označava i blagodat učenja, jer ta blagodat daje svetlost božanskog znanja i vrlina, zatim označava još i anđeoski, božanski, čist i svetao život svetih ljudi, a osobito učitelja o kojima je napisano: „Neka zasija vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i proslave Oca vašeg, koji je na nebesima“. Osim toga episkop vodi ka svetlosti, predstavljajući Hrista jer je obilan njegovom blagodaću, i Hristu vodi one koji za njim (episkopom) idu. To sve i još više znače te stvari, a ko će saznati sve božansko.
 
GLAVA 81
Sedam odežda episkopa, i šta pojedina od njih znači.
 
Episkop kao što rekosmo oblači stihar, svetlu odeždu besmrtnosti i svetlosti, predstavljajući čistoću i svetlost Isusovu, i čistoću i svetlost anđela, i govori molitvu iz psalma: „Obradova se duša moja u Gospodu“. Zatim epitrahilj, koji označava danu blagodat odozgo s neba i govori molitvu: „Neka je blagosloven Bog, koji izliva blagodat svoju na sveštenike svoje“. Zatim pojas, koji označava od Boga datu snagu oko bedara, što i molitva svedoči, jer dok se opasuje govori: „Neka je blagosloven Bog, koji me opasa snagom“. A ujedno označava i delo služenja, jer onaj koji služi opasuje se. I još označava mudrost i čistoću, koja je postavljena na bedra njegova. Zatim meće nadbedrenik koji označava pobedu nad smrti i vaskrsenje Spasitelja, zato i ima oblik mača, i govori ovu molitvu: „Opaši mač tvoj o bedra tvoja silni“, označavajući tako moć i pobedu i vaskrs Hrista čistoćom i bezgrešnošću. Radi toga se i stavlja na bedra. „I lepotom i milotom svojom“ – kaže „revnuj i uspevaj i caruj radi istine, blagosti i pravde“. Radi istine zato što je i sam „blagost i istina pred licem Božjim“. Radi blagosti pak zato, jer je pretrpeo muke. A radi pravde zato, jer ne grešivši umre, i uništi smrt. Zatim felon ili sakos ili mnogokrsnu (haljinu), koja označava onu haljinu u kojoj beše pri mukama.
 
GLAVA 82
Zašto treba praviti omofor od vune, a ne od kakve druge materije, šta predstavljaju oni koji oblače episkopa a šta odlazak k zapadu?
 
I najposle meće omofor, koji se obavija oko pleća i koji predstavlja spasenje i povratak izgubljene ovce i nas ljudi, čiji oblik uze Spasitelj, u kome na krstu pretrpivši spase nas. Zato je od vune. I napred i natrag u obliku jednog krsta ima četiri krsta, koji predstavljaju pribijanje na krst. I tako obučen stoji episkop i blagosilja one koji mu služe. Ovi predstavljaju anđele, koji služe ovaploćenju. Sa ovima (koji služe), koji po dvojca idu napred, radi dobrog reda na nebu koji oni podražavaju na zemlji, ćuteći ide episkop iza njih prema zapadu, prikazujući time kako je skromno i jednostavno živeo Spasitelj pri svom prvom dolasku. I pred licem svojim posla apostola po dvojcu, kojima pomagahu saslužeći anđeli. Arhijerej pak stane kod zapadnih vrata sa njima, predstavljajući silazak Hrista Spasitelja na zemlju i u sami ad, čime oslobodi žive i mrtve.
 
GLAVA 83
Šta znači blagoslov što ga primaju od arhiepiskopa episkopi, sveštenici i klirici, kada hoće da obuku svoje odežde, a šta klanjanje što ga čine?
 
Sveštenik se u oltaru prvo pokloni arhijereju, iskazujući time poslušnost, i udostojivši se blagoslova, čini proskomidiju. Jer potrebno je da molitva predhodi božanskim radnjama. Radi toga prvo primivši blagoslov i celivavši ruku jerarha odlazi da svršava sveštene radnje, kao što to čine prvo i đakoni kada hoće da obuku sveštene odežde i time posvedočavaju i oni i sveštenici i episkopi da to čine po dužnosti, posvećeni za episkope, sveštenike i klirike rukom arhiepiskopa, i primajući blagoslov čuvaju pokornost i red. I tako prilaze Bogu s blagoslovom i dozvolom, i u miru i poslušnosti odlazi svaki da vrši služenje. A drugi između sveštenika pošto je dobio dozvolu i blagoslov, svršava predhodne molitve, što označava slikovite zagonetke proroka bilo delima ili rečima. Pred žrtvenikom govori iz proroka Isaije i ostalih ono što se odnosi na muke i smrt Hrista. Spremanje darova predstavlja delanje Krstitelja dok nije došao Gospod, jer Krstitelj propovedaše Hrista, njega naveštavaše i njemu služaše. Zato je to dužnost drugog sveštenika. I tako odlazi da sa ostalim sveštenicima obuče svete odežde. Poklonivši se triput pred prestolom, ono što moli arhijerej moli i sam i celivajući svetu trapezu pokazuje ljubav svoju prema Bogu i jedinstvo, i svoje osvećenje od nje. Svaku od svetih odežda blagosilja i celiva kao i arhijerej.
Oblači dakle pet odežda, budući sam savršen sa blagodaću usavršavanja. Jer pet su savremenih čula telesnih i pet snaga duševnih, koje sveštenik osvećuje kada krsti i sveti čoveka. Odežde koje oblači jesu stihar, epitrahilj, pojas, narukvice i felon. Bele su pak zbog svetlosti i čistote blagodati, a kad god pak (za vreme posta) i crvene, zbog tuge nas koji grešimo, i zbog Onoga koji je pretrpeo za nas, da bi se setili njegovih muka, podražavamo Njemu, čije muke hoćemo da proslavimo. Neki od protoprezvitera su stavrofori, a neki od arhimandrita imaju nadbedrenike. To je arhijerejski dar kao i krst. Inače niko osim arhijereja ne može nositi krstove na felonu i na glavi, kao ni nadbedrenik. A onima se daje da imaju krst iznad glave i da nose za vreme službe Božije nadbedrenik zato, što su pre ostalih primili čin. Jer ovi sa osvećenjem imaju pravo suđenje, najvišu službu crkvenu i oni su postavljeni za pastire i zastupnike duša, zato i nose znake prvog pastira, da bi mu podražavali.
 
GLAVA 84
O onom što se svršava na proskomidiji.
 
Drugi od sveštenika odlazi k žrtveniku sa đakonom koji je spremio svete sudove, i poklonivši se triput, blagosilja. I uzevši jedan od predloženih hlebova, označava kopljem na njemu znak krsta, da predstavi spasonosno stradanje Spasitelja i da učini spomen njegovih bolova. I triput govori: „U spomen Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista“, očevidno prikazujući, da vrši njegovo predavanje. Zatim kopljem, koje predstavlja ono koplje kojim je bio proboden, seče po pečatu četvorougaono prosforu, govoreći reči Isaije: „Kao jagnje bi doveden na klanje“ i ostalo, pokazujući prorečenu tajnu. A kada rekne: „tako se uzima sa zemlje njegov život“, sa strane kopljem rasekavši, vadi četvorougaoni hleb sa pečatom i stavlja ga na diskos.
 
GLAVA 85
Šta predstavlja sv. diskos na žrtveniku i ostalo.
 
Diskos predstavlja nebo, zato je okrugao i nosi Gospoda neba. Ono što se zove zvezdica predstavlja zvezde i ono što je navestilo Hristovo rođenje, a pokrivači svod, uvoje i pokrove grobne i pogrebne stvari. A ujedno predočavaju i ono što se odnosi na ovaploćenje i smrt, jer se zato ovaplotio, da za nas postrada. Zato ima žrtvenik oblik pećine i jasala. Putir predstavlja onu čašu, u kojoj je Spasitelj krv svoju osvetio. I posle proročkih reči koje se odnose na hleb, koje nagoveštavaju smrt i žrtvu Isusa: „Samo jagnje prima na sebe greh sveta“ i „bi uzet život njegov sa zemlje“ koji je posle muka vaskrsao i uzneo se na nebo, odakle nas osvećuje, – seče sveštenik opet hleb po sredini čineći krst, i u svemu pokazuje raspeće, prikazujući da je žrtva Hristova raspeće. I kolje se, kaže proročki, jagnje Božije za život sveta i spasenje sveta. Zatim probode hleb s desne strane kopljem predstavljajući i čineći sve ono, što se dogodilo sa spasiteljevim telom Hristovim. I odmah blagoslovivši vino i vodu sipa u putir. Kada je probo (hleb) govori: „Jedan od vojnika probode mu kopljem rebra“; a dok meša vino i vodu: „I odmah izađe krv i voda“ i ostalo, svedočeći da na taj način svršava žrtvu i sveštenu radnju Hristovu, i da slikovito predstavlja ono što je Hristos radi nas pretrpeo, čineći to u njegov spomen; kao što je zapovedio.
 
GLAVA 86
Zašto se prinosi kvasan hleb?
 
Hleb je kvasan, što zbog kvasca postaje životan i pravi istinski hleb. I svedoči da savršen beše onaj oblik, koji radi nas uze na sebe Logos. I postade telo neizmenjeno, i sa razumom i misaonom dušom primi na sebe čovečanstvo. I tako je savršen Bog, i savršen čovek, da bi me celog preobrazio. I troje je u Njemu, zbog trostrukog svojstva duše i zbog časti trojice. Pšenično brašno je s kvascem što predstavlja dušu, i voda što označava krštenje, i so, koja označava razum i nauku slova. Jer reče učenicima „Vi ste so sveta“ naime učitelji, i „imate u vama so“, predočavajući ujedno znanje i ljubav, kao što je jedan od Trojice koji je ovaploćen. A peče se hleb na vatri, što budući Bog, ceo se s nama sjedini, i učini nas učesnicima Njegove snage i moći.
 
GLAVA 87
Zašto je onaj hleb koji se prinosi na svetu službu četvorougaonog oblika?
 
Hleb je četvorougaonog oblika, a ne okrugao i beskvasan kao kod latina, zato, što je Bog primio na sebe savremenog čoveka, celog iz duše i četiri stihije. I zato što ceo svet ima četiri strane, a samo Slovo je stvoritelj sveta i što se iz četiri stihije sastoji telo koje je Hristos na sebe primio, i što sve strane sveta osveti ovaploćeni Logos, i sve nebesko i sve zemaljsko. I najposle što taj oblik predstavlja Njegov krst, na kome raspet umre, i izbavi ceo svet.
 
GLAVA 88
Latini ne čine pravilno što prinose beskvasne i okrugle hlebove jer Hristos je primio telo koje se sastoji iz stihija.
 
Latini kažu da okrugao hleb označava večnost i besmrtnost Božanstva. A što kažemo mi pravoslavni na to? Nije reč o bogoslovlju. Predstavlja se tajna ovaploćenja i muka i slikovito se predočavaju stvari u pogledu očelovečenja i raspeća. Oblik raspeća nije odbačen niti ostavljen, nego se vidi na pečatu. Zato je ovde više potrebno predočiti ono što se odnosi na ikonomiju Spasitelja, koja se savršeno ogleda na hlebu i njegovoj četvorougaonosti. Što se pak tiče božanstva na pečenom hlebu ako je okrugao, posred koga je krst, njime se predstavlja sam Spasitelj, besmrtno i večito Slovo, i Bog koji je među nama bio i zaista postao telo i trpeo, kada je bio u obliku Boga i u obliku čoveka. Međutim ne treba samo predstavljati ono što se odnosi na božanstvo nego i ono što se odnosi na čovečanstvo, da ne bi izgledalo kao što neki jeretici misle, da nema čovečanstva nego da ceo Bog postade, kao i oni, koji smatraju da je u Hrista bila samo jedna priroda. Ali nije tako bilo, i nismo tako primili, nego ostaje savršen u svakoj prirodi, i potpuno je sjedinjeno božanstvo sa njegovim čovečstvom. Celo čovečanstvo obožio je i Bogu sličnim učinio ovim najvišim sjedinjenjem. A sačuvao je svoje, budući savršen čovek na mestu, kao i savršen Bog svugde i iznad sveta. A ima telo. Radi toga je viđan posle nepropadljivosti i vaskrsenja i bio dodirnut i ulazio kroz zatvorena vrata. Vidiš li dakle da je bio besmrtan (nepropadljiv) i da je svoje spasao, i da sam nije stvoren i da je stvoren i da su dve prirode i ako jedna ipostas. Najposle čuvaj ono što je pravoslavno a ne unosi pogubno i što nije duševno, i ne obnavljaj ono što je Judejsko, niti uvodi zakon, niti slavi na beskvasnim hlebovima.
 
GLAVA 89
Protiv latina koji prinose beskvasne hlebove.
 
Ali Pavle je tako rekao, kaže latin, da treba prinositi beskvasne hlebove, jer reče: „Ne slavimo u starom kvascu, nego u beskvasnim čistoće i istine“. Oh bezumlja, odgovaramo mi pravoslavni, zar tako razumevaš reči Apostola. To kaže Pavle, čoveče, odbacujući koren i uzrok greha, zato kaže: „Ne u starom kvascu zloće i greha“. Sasvim jasno kaže. A ti odbaci takav kvasac blud bludnika u Korintu i svaku drugu nečistoću. Oko toga se radi i oko toga je govor. „Izbacite“ – kaže „takvog čoveka. Zar ne znate da malo kvasca čini da sve brašno kisne?“ Isto tako i zlo kao kakva prelazna bolest od jednog počinje i na drugog prelazi. Zato kaže: „Izbacite stari kvasac da budete novo brašno“, u Hristu utvrđeni, novi i bezgrešni kao Hristos. Jer novi čovek Adam je Hristos. I kroz njega ste vi „beskvasno“, čisti od greha krštenjem i miropomazanjem. I pasha naša, za nas žrtvovani Hristos, oslobodi nas od Egipta greha. To je smisao i reč Pavla, i u tom smislu odbaci i ukloni kvasac greha, od kog ćeš ceo biti sačuvan.
 
GLAVA 90
Šta znači to: „Carstvo nebesko postade slično kvascu“?
 
Ne odbacuj kvasac nepropadljivosti, kome postade slično carstvo nebesko, zato, što ono sakuplja, sjedinjuje i u sebi preobražuje one, koji slušaju božansku propoved. I taj kvasac pomeša žena – crkva nebeskog bračnika – sa tri mere brašna, sa tri reda onih koji se spašavaju, prvi slugu i najamnika, drugi sinova, a treći mudrih devojaka u svadbi, dok ne uskisne dostojno sve pri uspostavljanju carstva Božijeg, koji će u sebi sakupiti i one koji behu pravedni pre zakona, i one koji behu pod zakonom, i one u blagodati. I to je izvršila blagodat Jevanđelja. Jer sam Spasitelj, kao božanski i najčistiji kvasac, hleb životni i večni car, ovaplotivši se došao je na svet, i spasao one koji behu pre zakona, one koji behu pod zakonom, i otrgnuvši iz okova, sjedinio ih je sa onima, koji u njega veruju. I sa razumnim stvorenjima, koja su sada trostruko podeljena, i to sa anđelima, sa svetima koji preminuše, i sa onima koji u Njega veruju i nama živima, dok ne postane sve kvasno, i uspostavivši i sjedinivši u sebi sve, ne dobije udela u Njegovoj slavi, u slavi njegovih anđela, i u slavi naše prirode.
 
GLAVA 91
Zašto su u zakonu beskvasni, a u blagodati kvasni hlebovi?
 
Budi dakle i sam u Gospodu kvasan, i trudi se da budeš učesnik kvasca carstva nebeskog, a nemoj težiti da imaš udela u beskvasnim hlebovima zakona. Jer zakon je sen i slika bez duše i bez života, i zato je imao mrtve i senovite beskvasne hlebove, koji se ne nazivaju prosto hlebovi, nego beskvasni, zadržavši ime hleba samo po udelu. Budi učesnik one velike Melhisedekove žrtve, čiji hleb nije beskvasan, a taj hleb i vino su uvod nove Melhisedekove žrtve, večnog i pravog Melhisedeka, samog Prvosveštenika Isusa Hrista, o kom je pisano: „Ti si sveštenik po činu Melhisedekovu“. Ako to nećeš onda ćeš prinositi žrtvu na beskvasnim hlebovima, naime nerazumno jagnje, držaćeš sa Judejima, s njima ćeš praznovati, i primićeš beskvasne hlebove, ono što je tuže i što je zabranjeno mojim ocima, obrezaćeš se i svetkovaćeš subotu. Jer to bi bilo dosledno. I nećeš ni od čega prezati, nego ćeš često sedeti za stolom sa Judejima, i neće biti velika razlika između tebe i onih koji ubiše Hrista i bezbožnika. A mi nemamo s njima ništa zajedničko. „I staro prođe, gle postade sve novo“ – govori Pavle. I kao što mesto obrezanja imamo krštenje i mesto žrtve nerazumnog jagnjeta samo jagnje Božije, isto tako umesto beskvasnih imamo kvasan Hristov hleb Carstva nebeskog, i taj hleb je živ, koji je sišao s neba umesto /starozavetne/ mane. I ko taj hleb jede neće umreti kao što je rekao. Ako se i opet protiviš, što ti je običaj, i ono tumačiš samo vremenom kada je prinesen beskvasan hleb, što se pasha slavila na beskvasnim, to postoje mnoge i najistinitije reči božanskih muževa, koje pobijaju tvoju smelost i tvoje neznanje, jer još ne beše uklonjen kvasac, kada je Spasitelj predao tajnu. I Jevanđelje je svedok u ovoj stvari kada nas uči, da onaj dan, kada je Hristos osvetio sebe, nije bio dan beskvasnih hlebova, nego beše pre beskvasnih. „A pre praznika pashe“ – kaže (Jevanđelje) – „znajući Hristos“ (Jovan 13, 1). I predade žrtvu, kada je priredio večeru. Tada je svršio i pranje nogu, a to beše pre judejske pashe. A vidi šta kaže na dan stradanja: „a sami ne uđoše u pretorijum, da se ne bi oskvrnuli, nego da jedu pashu“. I zatim pri raspeću: „Pošto onaj dan beše subota, veliki dan spremanja“. I prema onom što kaže Jevanđelje: „Primite hleb“, nije dodao: beskvasni. A najjasnije nas uči ono što je rekao Gospod: „Željno sam žudeo da jedem ovu pashu sa vama, pre nego što stradam“, jer nije bio željan judejske pashe, koju je često vršio. I dođe kraj seni. Pre toga je vršio pashu zakonsku, a najposle predade svoju pashu. To je želeo da nam preda pre nego što strada, da bi sa nama ostao, da bude istinito ono što je rekao: „Ko jede moje telo i pije moju krv, u meni ostaje, i ja u njemu“. Zato i nije vršio sve po zakonu (St. Zavetu) na toj večeri, nego je i noge prao, i sedeo za stolom, i ne beše samo pečeno meso, nego i zdela u koju je umočio Juda. Tako ne bi bilo za vreme judejske pashe. I tada nije vršio samo po judejskom običaju, nego više po svom vlastitom, kao što reče: „To činite u moj spomen, i moje telo je istinita hrana, i moja krv je istinito piće“. A da je staro prestalo, opet sam svedoči govoreći: „Zakon i proroci su do Jovana.“ Istina je dakle da nije predao ni jeo judejsku pashu nerazumnog jagnjeta i krvi životinjske, nego beše željan da preda učenicima svoju vlastitu (pashu). I predade je, a ono što je jedanput učinio, zapovedio je da se događa na (u) vekove. Iako to sve i ono što rekoše oci pobija tvoje neznanje, ipak je potrebno – kad bi i bilo ono što je Spasitelj prineo beskvasno zbog prilika vremena – da ti savršenije činiš, usled toga, što i ostalo treba iznad zakona činiti i što imamo više pravednosti od književnika i fariseja. Jer mi smo oslobođeni od zakona krvlju Isusa Hrista. „Jer Hristos nas oslobodi od kletve zakona“ – kaže Pavle, i nemamo ništa zajedničko sa služenjem zakonu. „Jer ako opet vršimo zapovesti zakona, neće nam Hristos ništa koristiti“ – kaže opet Pavle. Hristos nas oslobodi, izvršivši sve za nas. I ako sam beše obrezan, mi se ne obrezujemo, nego se krštavamo u Duhu, i ne jedemo žrtvovano meso i krv, nego Njegovo telo i krv. A da još jasnije bude da je svoju žrtvu strašnog hleba i čaše, a nikako pashu zakona predavao, kaže: „To je Novi Zavet u mojoj krvi“, i „to je krv moja Novoga Zaveta“ kao što je i pre toga, predavši nam svoje telo kao hranu, rekao: „Primite, jedite, to je telo moje“, što ti ne možeš činiti, jer se držiš beskvasnih hlebova; niti možeš razdeliti i pružiti telo, a isto tako ni krv. Jer zatim je rekao: „Pijte iz nje svi, ovo je moja krv“, što ti ne činiš, jer onima koji hoće da se sa tobom pričešćuju ne daješ čašu. I tako si sve izmenuo. A mi u Hristu svršavamo sveštene radnje, i lomimo hleb kao što je i On lomio, i jedemo kao što reče i dajemo vernima. A savršen hleb prinosimo zato, što je On sam savršen čovek, i radi prestanka zakonske žrtve, koja je nestala kada se javila istina.
Danas verujemo da je Spasitelj svršio na kvasnom hlebu pashu koju je želeo, mada je pre toga vršio i zakonsku. Pošto je sedeo za stolom, i pošto beše zdela u koju je umočio Juda, vidi se da nije svršio zakonsku pashu, jer zakon kaže da mora sve biti pečeno na vatri, a ne kuvano u vodi. U drugo vreme svakako je vršio zakonsku pashu, a tad svoju, koju je želeo. I to često govorim želeći da u Hristu njegovom milošću jedem od ove žive pashe, sada i u buduće. I to svagda molim kako za sebe, tako i za svu svoju braću. I osvetivši u samom Hristu Bogu našem svetu čašu, u kojoj je sebe predao nama i braći, da iz nje pijemo, kao što nam je zapoveđeno dajemo je u ljubavi, sjedinjujući se tako s Njime, a ujedno i sa Ocem i Duhom kao što je rekao.
 
GLAVA 92
O onom što se svršava na proskomidiji.
 
Pošto je sveštenik izvadio kvasan deo iz sredine hleba, pokazujući na taj način da je Hristos iz naše sredine a ne iz kakve druge prirode ovaploćen od blagoslovene žene Marije, i pošto je prema predanju napunio čašu vinom i vodom, prinosi ostale delove. Zašto je pak vino i voda, sama stvar govori: „Jer jedan od vojnika“ – kako kaže Pismo – „probode mu rebra (stranu) i odmah izađe krv i voda“. To je dakle čaša, iz samih rebara Spasiteljevih, koji je rekao: „To je moja krv, koja se za nas izliva“.
 
GLAVA 93
Protiv Jermena.
 
Krv se izlila sa vodom kao što kaže Jevanđelje, i iz Njegovih rebara. I Zlatousti često govori o tome, ali koga Jermeni odbacuju. I vaseljenski oci isto kažu. I ono što je isteklo, pričešće je iz rebara Spasiteljevih i iz Njegova tela je kako krv tako i voda, što je i osvedočeno. Jer potrebna su dva izvora kojima se obnavljamo i živimo u Svetom Duhu, koji istekoše iz samog života. Zato je potrebno da se u strašnu čašu uvek uliva i vino i voda, radi predstavljanja tajne. A ne samo voda kao što to govori bezbožna i opaka jeres neznabožačka, koja pokrenuta izvrtanjem najgoreg đavola odbacuje vino kao zlo samo po sebi, a ne kao pijanstvo i podstiče da se odbaci najsvetija žrtva. Isto tako ne treba samo vino upotrebljavati, kao što to čine Jermeni, koji naime u drugu goru jeres hoće da padnu, kao što se i u drugim stvarima dogodilo da su daleko od istine. Tobože hoće da ustanu protiv Nestorija, koji je učio razdeljenje u Hristu, da je za sebe Logos a za sebe čovečanstvo, i dotle dođoše da govore, da je Hristos – kako kažu – došao u jednoj prirodi, odbacujući Njegovu ikonomiju. Jer kako bi se Bog Logos ovaplotio, kad bi bila jedna priroda? I koja bi to bila priroda, čovečanska ili božanska? Odbacuju dakle jednu prirodu i tako uče protiv božanskih dogmata. A hidroparastatsku jeres pobija i Zlatoust time, što navodi reči Hristove: „Neću piti više od lozovog ploda“. A od loze je vino a ne voda. Nije rekao samo vino bez vode. Dakle vino treba da je u čaši a s njime i voda, jer oboje poteče iz božanskih rebara.
Oni koji prevarom varaju, zavedoše mnoge s prava puta, a mi idemo pravim putem kao što smo naučeni, da je iz životvornog rebra potekla krv i voda, i tako ulivamo u čašu vino i vodu i sa kvasnim hlebovima prinosimo Sv. Trojici, kao što primismo od Hrista Boga našega, od Njegovih apostola i od otaca naših. I tako nama bi odozgo predano da prinosimo kvasan hleb. A to potvrđuju molitve, staro predanje i običaj. U čaši je vino i voda. To potvrđuje Zlatoustova liturgija, a još jasnije liturgija božanskog Vasilija. Pošto je rekao: „I uzevši hleb svojim svetim, čistim i nevinim rukama, i pošto je prineo tebi Bože i oče, odao hvalu, blagoslovio, osvetio, prelomio, dade“, dodaje još: „A isto tako primivši čašu od loznog roda i pomešavši, odaje hvalu, blagosilja, osvećuje i daje.“ Vidiš li, od loznog roda, kaže, uzevši i pomešavši, a to je pomešavši s vodom. To znači reč „pomešavši“. Pa i sveti Jakov u liturgiji koja se njemu pripisuje, koja se kod mnogih nalazi (vrši), ovako govori: „I primivši čašu i pomešavši od vina i vode“. A tako nam predadoše i sveti oci u pravoslavnim crkvama i apostolskim stolicama. I odozgo preko njih imamo ovo učenje o božanskoj žrtvi, a nismo primili samo od nekih delova, niti sa kolena otaca, nego odozgo, od sviju apostolskih naslednika, jednoglasnim predanjem otaca, koji behu prosvećeni čudesima, i koji se često iskupljahu u našim krajevima, a osobito u hristoljubivom gradu Konstantinovu, koji je u Hristu osnovan napredovao, i od njegove Presvete Matere čuvan, gde je vršen nikejski simvol, koji je završen od Drugog božanskog vaseljenskog sabora. A ujedno oci tada i često posle toga sakupljeni iz sviju krajeva, često zajedno sveštenoslužeći, predadoše nam svi tačno čin slavljenja tajne. A iznad ostalih osobito Carigradska crkva ima najtačnije, čisto, pravo i neizopačeno učenje vere Hristove od početka netaknuta božanska predanja. Jer na pobožnosti je osnovana i njeni pastiri behu apostolima slični i imađaše kao osnov vođu i prvog među apostolima,[3] a beše osnovana i čuvana od hrišćanskih careva Konstantina i ostalih koji za Hrista revnovahu. Pri raspravama o božanskim dogmatima i ostalom sveštenom predanju, nije donosio zakone samo onaj jedan episkop koji beše u carigradskoj crkvi, nego se na zapovest i nastojanjem pobožnih imperatora sakupljahu episkopi, koji behu u celoj vaseljeni vođe pobožnosti. Pa i sam rimski episkop bio je prisutan, kao Agapit i posle Martin, ili preko zamenika. Isto tako behu prisutni episkopi Aleksandrije, Antiohije i božanskog grada Jerusalima, kao i svi ostali sa sviju strana, svi verni izbrani. I jednodušnom saglasnošću rešavahu sporne stvari i utvrđivahu istinu definicijama. A taj način primiše od apostola. Jer kada se počelo raditi o obrezanju i ostalom, nisu se usudili Pavle i Varnava sami donositi zakon, nego preko apostolskog sabora, od koga ono što je rešeno pismeno dobiše. I nije samo Petar govorio, nego i Jakov i Jovan i ostali, kao što to stoji u Pismu. A pre toga kada Petar radi popunjenja, broja dvanaestorice apostola htede jednog izabrati nije se usudio da to sam učini, nego je prijavio i ostalima i sa njima stvar rešio. I kada je po otkrovenju Kornelija primio, pošto se osvedočio da je to delo Gospodnje, saopštio je ostalim apostolima da ga i oni prime. I Pavle je slično počeo, saopštivši svoju propoved drugima, da ne bi naprazno trčao, Pavle koji je Hrista nosio i od Sv. Duha svugde podstican bio. Najposle ko bi se usudio sam sebe preporučivati kad ne bi bio preporučen od Boga i njegovih slugu? I koga bi učitelji mogli izneti protiv otaca? Jednog, dvojicu ili više od onih koji izopačuju dogmate i koji profanišu tajne. Ovi preporučuju da treba slušati lažne učitelje, koji drugo uče i koji uvode novo, protivno onome što je zajednički primljeno i potvrđeno, a od svetih otaca na zajedničkim saborima svima predano. I sada dosta o tome.
Sveti diskos ima najsvetiji hleb, a božanska čaša vino sa vodom, prineseno Bogu. Tada sveštenik, uzevši drugu prosforu, vadi kopljem iz sredine pečata jednu česticu i prinosi je u čast i spomen Bogorodice, stavljajući je s desna svetom hlebu na diskosu. Taj hleb je slika tela Hristova i prinosi se za Nju, koja je kao devojka Hrista rodila, prema Psalmu, s desna Sinu i caru Hristu, primajući prvu čast kao mati. A prvo je mesto s desne strane.
 
GLAVA 94
O česticama koje se prinose na žrtveniku za svete i sve verne.
 
S leve pak strane prinosi sveštenik čestice u spomen svih svetih, vadeći ih kopljem iz pečata prosfore i stavljajući ih na diskos. Prvo prinosi u čast i spomen nebeskih sila. Za njih je potrebno prinositi zato što i oni služahu tajni ikonomije, što s nama sjedinjeni sačinjavamo jednu crkvu, što žele da budu posvećeni u tajne crkve i što su naši čuvari i pomiritelji pred Bogom. Zatim prinosi u čast i spomen Preteče i svih svetih proroka i pravednika, koji su naveštavali ovaploćenje Gospoda. Dalje prinosi u čast i spomen svetih i slavljenih Apostola kao slugu Hristovih i prvih sveštenika i učitelja vere. Zatim u spomen svetih jerarha koji posle apostola revnovahu za pobožnost, svetih pobeditelja mučenika i ostalih svih svetih. I najposle prinosi u čast i spomen svetitelja dana i u spomen oca našeg Jovana Zlatousta ili Vasilija, čija je već liturgija, a ujedno u spomen svih svetih, jer se svi u Hristu sjedinjuju. Jer spominjući Gospoda, potrebno je spomenuti i njegove svete, i to prvo Mater Prisnodjevu, kojom je izvršena tajna našeg spasenja. Zatim svete anđele kao služitelje tajne, čime se sjedinjuju s nama i čuvaju nas, zatim one koji prorekoše ono što se tiče tajne, naime proroke i pravednike, od kojih je najuzvišeniji i kao pečat Krstitelj. Zatim apostole, glasnike koji gledahu Gospoda i koji prosvetiše svet, a s njima i njihove naslednike, mučenike i pobožne, kao plod propovedi. I najposle sve svete ujedno, jer ovom svetom žrtvom sjediniše se u Hristu svi, anđeli i ljudi, i u Njemu bivamo osvećeni i time se sjedinjujemo. „Njihovim molitvama pogledaj nas“ – kaže – „Bože, i daruj nam sve što je potrebno za spasenje i život večni.“
Uviđaš li da su to čestice za svete i da su u njihov spomen i čast, a preko njih za naše spasenje prinesene? Jer i oni učestvuju u ovoj strašnoj tajni kao borci Hristovi i učešćem u najvećoj slavi spasonosne žrtve mire nas i približuju Hristu. Čestice se pak ne pretvaraju u telo Gospoda ni u telesa svetih nego su samo darovi, prinosi i žrtve u obliku hleba prema primeru Gospoda, i u ime njihovo Njemu se prinose, a osvećenje sveštenom službom tajne, jedinstvom i učešćem, prenose osvećenje na one, koje zamenjuju, a preko njih na nas. I to se događa kada se molitvama njih sećamo i kada njihovim hramovima, relikvijama ili slikama što prinosimo. Jer oni sami bivaju neposredno posvećeni od Boga, a primajući i ovo od nas, sobom osvećuju nas. Pa kada je njima inače ugodno prinositi u čast i spomen, tim više će to primiti pri svetoj žrtvi, pošto bestelesno i duhovno učestvuju dušama u zajednici Hrista, i sa izvršenjem Njegove sveštene službe za svet, postaju učesnici velike slave kao satrudbenici i saslavljenici. Isto tako i božanski anđeli postaju učesnici blagodati, osobito pak Mati Boga Logosa, služiteljica velike ikonomije, koja je izvršila sjedinjenje božanstva sa nama, koren ove velike žrtve, Mati Spasitelja, kojoj pre sviju priliči slava i prvo odlikovanje od onog koji se na sveti način ovaplotio od nje kao devojke i sjedinio se s nama po najvećoj dobroti. Zato stavljamo njenu česticu s desne strane svetog hleba, pokazujući time da je ona iznad sviju i najbliža Bogu. A s leve strane mećemo čestice anđela i svih svetih, jer oni svi zauzimaju drugi red, niži od onog, koga ona ima. Jer oni bivaju preko nje prosvećeni i njome se mi prvo preko svetih spasavamo i njenim posredstvom se s Bogom sjedinjujemo. Kada je sveštenik to svršio, prinosi ostale čestice, i to prvo za arhijereja, jer je izvor osvećenja, a zatim za ceo sveštenički čin, za one koji služe tajni. Jer prvo se treba setiti radnika, kao što se iz Pavla vidi. Zatim prinosi za spas vernih kraljeva, koji se bore za pobožnost i za ceo hristoljubivi narod. Zatim za pretpostavljenog i za svu ostalu braću ako se svršava u manastiru, a ako u kakvom hramu, onda prinosi u spomen osnivača i za sve skupljene tamo. I još prinosi za sebe i za one koji prinesoše darove. Najposle prinosi za one koji u Hristu preminuše i za ceo sveštenički i monaški red, za sve verne u pravoslavlju preminule i za sve druge koje sveštenik hoće i smatra za dužnost. Najposle prinosi jednu česticu u opšte za sve duše pravoslavnih hrišćana. Prinoseći reči Bogu, dodaje molitvu koja se govori na bdeniju: „Primi Gospode ovu žrtvu na prenebesni tvoj žrtvenik za sve duše hrišćanske koje trpe i koje se muče, koje trebaju tvoje milosti i pomoći“ i ostalo do kraja. Čestice za žive i mrtve stavlja ispod svetog hleba i prinesene su za nas neznatne koji trebamo pomoći i posredovanja i koji iščekujemo veliku milost Božiju.
Potrebno je znati, da sveštenik pri pričešćivanju strašne tajne treba da pazi i da ne uzima od čestica nego od tela Gospodnjeg i da tako pričešćuje one koji prilaze. Jer i ako je jedinstvom presvete krvi sve postalo jedno i postalo pričešće krvi Gospodnje ako se ko pričešćuje česticama, ipak treba svakog vernog pričešćivati i telom i krvlju Hristovom tako, što sveštenik sa krvlju uzima kašičicom i telo Gospodnje i pričešćuje onog koji prilazi. I ako istina sve čestice stavljene u čašu postadoše deo tela i krvi Hristove i sa njima kao sjedinjenima pričešćuje se onaj koji prima telom i krvlju, ipak mislim bolje je paziti i od božanskog tela kašičicom uzimati. Vidiš li dakle kako ovim božanskim činom proskomidije imamo pred očima celu crkvu Hristovu i posred nje istinitu svetlost, život večni stečen i osvetljen od Hrista. Jer on je kao hleb po sredi, a mati u obliku čestice s desne, a sveti i anđeli s leve strane, iznad čete svih pobožnih koji u njega veruju. To je velika tajna. Bog među ljudima, posred onih koji se obožanstvuju od onog koji je po prirodi Bog i koji se radi nas ovaplotio. To je buduće carstvo i država večnog života, Bog među nama, viđen i primljen, gde nema mesta nevernima niti onima koji drugačije misle. Jer šta ima zajedničko svetlost sa tamom? Jer izlučuju, kaže, zle anđeli iz sredine pravednih. Zato nije običaj da sveštenik prinosi i čini spomen za heterodoksne niti za javne grešnike i one koji neće da se kaju, jer prinošenje za njih biće im na osudu kao i onima koji u nepokajanju pristupaju pričešću strašne tajne, po rečima božanskog Pavla.
 
GLAVA 95
Zašto posle proskomidije biva kađenje?
 
Pošto je sveštenik ovim radnjama svršio proskomidiju, prinosi Bogu kađenje, kao blagodarnost za delo i silu prisutnosti Duha, jer sliku Duha predstavlja kađenje, što svedoči i molitva koja se govori: „Prinosimo ti kađenje Hriste Bože kao dah ugodnog mirisa, primivši ga na prenebesni tvoj žrtvenik, pošlji nam zato blagodat svesvetog tvog Duha“. A ujedno prinošenjem i ugodnim mirisom kađenja odaje sveštenik poštovanje Bogu, pokazujući da sudeluje sa Sv. Duhom i da se tom tajnom izliva u svet blagodat Duha.
 
GLAVA 96
Šta predstavljaju: zvezdica, sveti pokrivači i vazduh?
 
Pošto je sveštenik prvo okadio zvezdicu, stavlja je iznad hleba u počast Spasitelju, govoreći: „I gle došavši zvezda stade iznad (mesta) gde beše dete“ prikazujući simvolički ono što se dogodilo pri rođenju, a već rekosmo da je žrtvenik slika jasala i groba. Zatim uzima pokrivač diskosa koji sa ostalim pokrivačima predstavlja povoje i govori reči psalma, koje predstavljaju ovaploćenje Logosa: „Zacari se Gospod, odenu se krasotom“ i ostalo. Zatim pokriva jedan ili više putira pokrovcem govoreći ono što predstavlja ovaploćenje Gospoda: „Njegova vrlina pokri nebesa, i puna je zemlja njegove mudrosti“, jer sam pokriva nebesa vrlinama kao Bog Isus Hristos, a Njegovom mudrošću ili razumom ispunila se zemlja, pošto ga ovaploćenjem poznade sva zemlja sa Ocem i Duhom. Ove reči psalama odnose se na sve čaše ako ih ima više, jer jedno se prinosi i jedna je čaša i ako se njih više vidi zato, što je krv i telo jednoga. Najposle sveštenik meće vazduh pošto ga je prvo okadio, i ovaj označava nebo na kom je zvezda a isto tako i pokrov, i zato što uvija umrlog i mirom pomazanog Hrista naziva se i pogrebni (pokrov) i pokazuje do kraja čistu tajnu, jer Hristos je prorečen kao jagnje i došavši odozgo s neba rodio se po telu u pećini u jaslama. Stradanja Njegova odmah su pri rođenju tipski prikazana, jer zvezda stade iznad njega pokazujući ga magovima, a i što ga Irod gonjaše. I Simeon uzevši ga rukama predskaza da će ležati kao znak kome će se protiviti, i da će mač probosti dušu Matere njegove. A time su i ovde predskazana Njegova stradanja. Okadivši darove na žrtveniku kao Bogu posvećene i prinesene, koji postadoše slika presvetog tela i krvi, govori molitvu proskomidije i priziva Boga i Oca da svog Sina koga je poslao, naime prineseni hleb blagoslovi, da primi na svoj prenebesni žrtvenik i da se seti onih koji su prineli i onih radi kojih se prinosi i da bez osude sačuva one koji služe na Sv. liturgiji. Posle otpusta kadi prineseno i presto u znaku krsta, a zatim ceo oltar, pokazujući da je svetima prva blagodat od Boga dana, a preko njih ostalima. Videsmo kako neki kade ceo hram i narod, a to kaže i sv. Dionisije, naime da se pre liturgije kađenje vrši od prestola po celom hramu i opet se vraća prestolu. Jer početak i kraj dobara je Bog, čiji tron i mesto je presto. Tako biva pri svakom kađenju da onaj koji kadi počinje od prestola a s njime i svršava.
Pošto je arhijerej slika Hristova i Njegovom silom snabdeven zastupnik duša, to se prvo kadi arhijerej kao onaj koji privodi Bogu, i to iza kađenja prestola i svetih ikona, a posle njega svi ostali. Posle sviju i opet se kadi arhijerej, jer on je početak i kraj svetih radnja i razdavač božanskih blagodati. Kađenje u početku službe ne biva samo u oltaru nego i van njega kao što biva u najvećoj Solunskoj crkvi i to kadi đakon počev od sv. prestola Jevanđelje, prvosveštenika, svete služitelje koji vrše liturgiju, što označava da je blagodat, dar i ugodan miris Duha izlio se u svet kroz Isusa Hrista, i opet na nebo sa njime uzdignuta, jer blagodat se daje uvek kroz Isusa Hrista. To su radnje proskomidije, pri kojoj prinose svi prezviteri za koga je već potrebno, naime za one koji služe, za arhijereja i za sve ostale za koje je potrebno. A svi đakoni prinose preko prezvitera, jer nije običaj da đakoni prinose za sebe, jer nemaju blagodat prinošenja Bogu, nego su služitelji snabdeveni samo dostojanstvom služenja. Jer kada ne mogu obući sveštene odeće bez blagoslova arhijereja ili jereja niti izvršiti kakvu god sveštenu radnju bez prezvitera ili bez blagoslova prezvitereva, kako će sami za sebe prineti? I kada kanon zabranjuje da se đakon pre sveštenika pričešćuje sveštenim darovima, da bi svaki sačuvao svoj red, kako će kod prinošenja darova đakon prineti? 3ato ono što se događalo u Solunu a što još i sada biva u Sv. gori Atosu da đakon prinosi, nije prema redu niti prikladno. Treba na to paziti. Ako bi pak đakon po potrebi hteo da prinosi Bogu čestice, neka to čini preko prezvitera. Pošto prezviter drži prosforu i koplje govoreći pri vađenju čestica: „Primi Gospode ovu žrtvu u čast i spomen“. Ako je kakav svetitelj a radi pomirenja i oproštaja. Ako je za koga živog ili mrtvog, a đakon kod svake čestice govori samo „Pomeni Gospode“, koga već hoće. Jer nije običaj da on pored prezvitera prinosi Bogu reči. Zatim daje arhijerej prvom đakonu znak da počne liturgija, jer bez njega nije moguće ništa činiti, kao što i veliki arhijerej Hristos kaže: „Bez mene ne možete ništa činiti“. A đakon priziva sveštenika da blagoslovi, a sveštenik koji je svršavao proskomidiju na žrtveniku blagosilja Boga. I tako dalje ide prema onom kako smo pri tumačenju liturgije prema snazi opširnije razjasnili.
 
GLAVA 97
Koga predstavlja Arhijerej, a koga oni s njime?
 
Da ukratko kažemo: sveštenici u oltaru predstavljaju prve činove nebeske, arhijerej pak Gospoda; oni s njime predstavljaju anđele koji su služili tajni ovaploćenja i glasnike apostole.
 
GLAVA 98
Šta predstavlja sv. oltar, a šta sv. presto?
 
Oltar predstavlja svjataja svjatih koja su iznad neba kao i samo nebo, a sv. trapeza presto Božiji, vaskrs Hrista i časni grob; hram predstavlja nebo i raj. Kraj hrama i mesta za katihumene predstavljaju stvorenja zemlje radi nas kao i onog što je iznad zemlje. Silaženje arhijereja obučenog u sveštene odežde do zapadnih vrata označava da se Gospod ovaplotio, došao na zemlju, i da je sa svetim anđelima sišao do najkrajnjih delova zemlje, do ada, da je pobedio vladara mraka i oslobodio duše koje su tamo od večnosti bačene. Prvi vhod označava da je sišao na zemlju, da je umro i vaskrsao i da se uzneo. Otuda se pre vhoda poje antifoni i to tri, u čast Sv. Trojice, a u njima se slavi i Bogorodica, kao i redovi svetih, i najposle jedinorodni Sin Božji. Jer on je jedini od Trojice, koji se ovaplotio izabravši sebi Mater radi nas i hor svetih, koji su naši zastupnici, dočim je On radi nas ovaploćeni naš utešitelj kod Oca. Proroke označavaju oni koji poju proročke pesme, jer i proroci Hrista naveštavahu. A sveštenici u redu izlazeći iz oltara, predstavljaju prve činove božanskih anđela, idu pred arhijereja pokazujući radost u Hristu zbog Njegove pobede na krstu, zbog vaskrsa i vaznesenja. A kada arhijerej prvo nakloni glavu a s njime i svi sveštenici moleći se, time se jasno označava da je Gospod sišao sa neba, umro, pogreben bio, sišao u ad. A kada se isprave posle molitve označavaju vaskrsenje, koje predstavlja i uzdignuto Jevanđelje i glas đakona: „Premudrost, pravi! (budite, stojte)“ jer vaskrsavši ispravio nas je Gospod i uzvisio. Zatim biva pratnja i slavljenje Njegova vaznesenja, kao što i anđeli rekoše tada vaskrslom Hristu: „Ko je ovaj car slave?“ Zato arhijerej ulazeći predstavlja Hrista koji se uznosi na nebo i biva pozdravljen. A ipođakoni viču: „Na mnoga ljeta, Gospode“, svedočeći da se ne slavi čovek nego Isus Hristos veliki car i arhijerej, koji je na zemlji ustanovio pobožno carstvo i arhijerejstvo. Zato arhijerej sa Njegovom blagodaću biva pozdravljen kao Hristos, ali više njega Hristos. Đakoni ga prate i pridržavaju kao anđeli, a pojci ga predusretaju i pozdravljaju. I vrata se zatvaraju zbog onog: „Podignite vrata“, a kad ovi pozdrave arhijereja vrata se otvaraju, (jer i Hristos je ulazak gornjih ovaca u život) jer Hristos je onaj koji nam je dao ulazak u svetinju kroz zavesu Njegova tela. A arhijerej blagosilja one koji su vrata otvorili, jer Gospod sile je Hristos. Zatim kadi sv. trapezu unaokolo, jer je to presto Božji i počivanje. Presto predstavlja žrtvovanog Hrista, živa, gde leži duhovno na žrtvu prinesen i neprestano osvećivan, a gornji presto sa istočne strane označava sedenje Hrista na nebu s desne strane Oca. Otuda stepenice označavaju stupnje i činove anđela i svetih odličnih ljudi. Iza kađenja biva pozdrav kraljeva i arhijereja, zato što Hristos izvršivši ikonomiju i vaznesavši se ustanovio je pobožne arhijereje i kraljeve, a kroz njih verne. Iza toga označava arhijerej dikirijom sv. Jevanđelje, koja predočava dve prirode Hristove, koji je po ipostasi nerazdeljiv. A trikirijom opet pri pevanju Trisvetog na „Slava Ocu i Sinu i Sv. Duhu“, jer je Sveta Trojica u tri lica a jedno bićem i Onaj sa dve prirode koji se od Trojice ovaplotio zasvetlio je Jevanđeljem saznanje Trojice po celom svetu kao svetlost. Na to moli da jevanđelje uspeva kao živa loza, koja rađa život, koja veseli i koja je odozgo nasađena. Zatim biva ulaz na gornje mesto, koje je sačuvalo sliku Isusa Hrista, koji se uzneo na nebo i seo s desne strane Oca. I odmah biva božansko čitanje Apostola, jer na nebo uzdignuti Hristos poslao je učenike po celom svetu da propovedaju Gospoda. Zatim posle Apostola na amvonu čita sv. Jevanđelje, koje apostoli otišavši propovedahu, jer propoved Hrista su njegove jevanđeoske reči, i arhijerej kao Njegov služitelj skida pri čitanju omofor. I pre i posle čitanja daje arhijerej lektoru blagoslov i mir. Prvi blagoslov zato da dobije silu propovedi, drugi kao nagradu dela. Isto tako daje blagoslov i mir i onome koji je pre toga čitao apostolske reči; ali ne daje on sam, nego preko prvog arhijereja koji je iza njega ili preko prezvitera, jer ovi tada predstavljaju čin apostola a arhijerej Hrista. A sam daje mir Jevanđelju jer je slika Hrista a oni apostola čuvajući sliku Apostola. A to ne čine sami od sebe nego primljenim blagoslovom daju mir, jer reč mira je svojina Hristova, koja je od njega nama kao nasleđe ostala. Silazak arhijereja s gornjeg mesta i blagosiljanje careva označava da je Hristos pobedivši svet propoveđu iz neverstva stvorio pobožno carstvo u veri, ustanovio i blagoslovio, i blagosilja ga preko arhijereja. Zatim biva odlučenje katihumena, što označava odlučenje grešnika od pravednika posle propovedi Jevanđelja na kraju vekova. Jer kada bude propovedano Jevanđelje celom svetu, kao svedočanstvo svim narodima, „tada će doći“ – kaže – „kraj“. Iza toga biva veliki vhod, koji označava drugi dolazak Hrista s neba u slavi, koji će biti sa većom pratnjom zbog slave Hristove koja će svetleti, kojom će tada doći. Omofor ide napred sa krstom označavajući znak Isusa kojim će se tada javiti s neba, kao što je napisano, zatim dolaze oni koji nose svetlost i pratnja i praćen Hristos u tajni nebeskog hleba i čaše neprestanog veselja, životna i neprekidna žrtva, koja će se tada videti kao žrtvovano jagnje, živo i ranjeno. A mi koji verujemo u Njega, radovaćemo se njemu, jer njegovom ranom smo se iscelili. Zatim se zatvaraju vrata što je slika budućnosti, jer uzvišene stvari neće biti vidljive nesavršenima i nižima, niti će svima biti poznate tajne, jer i tada će biti mnogima sakriven i malo poznat Hristos. Zatim se otvaraju vrata kao što će tada savršenijima biti dano viđenje. Pošto je objavljeno ispovedanje i Simvol vere od sviju priznat,[4] biva sjedinjenje ljubavi anđela i ljudi grljenjem, čime se pokazuje da će i onda biti svi prijatelji i mili, a Isus najbolja žrtva biće posred svojih svetih, kao mir i jedinstvo sviju, sveštenik i osvećivan koji ujedinjuje sve. Učesnici Njegovi neće biti svi, nego samo neoskvrnuti i bez greha biće blizu kao sveti služitelji i kao oni koji su bliži savršenstvu.
 
GLAVA 99
Kao što na nebu, isto tako i na zemlji po činu pristupaju i učestvuju u tajnama, u oltaru i van njega sveštenici i verni.
 
Prvo prilazi arhijerej, prima i žrtvuje tajanstvene stvari, predstavljajući tako onoga koji se /za/ nas žrtvovao, a ostali učestvuju i raduju se njegovim posredništvom. Otuda u oltaru episkopi, sveštenici i saslužitelji ne prilaze kao prvi arhijerej. Ostali dolaze na red posle ovih i ne mogu isto govoriti. A najposle dolaze đakoni, kao služitelji liturgijskih obreda. Posle ovih ostali, koji stanu pred svete dveri, ipođakoni a sa ovima lektori i pojci. Posle ovih pričešćuju se oni koji su u manastiru, kao oni koji predvode narod. A posle ovih po redu verni, ali i ovi nisu svi jednaki, jer jedni prilaze lepo, a drugi kao pokajnici, što sve označava čin onih koji učestvuju s Bogom, kao i uzvišenost pričešća. Grljenje pri ispovedanju vere označava slogu, mir i ljubav pri ispovedanju vere. Posle grljenja biva osvećenje tajana prizivanjem sv. Duha, jer jedna je snaga sv. Trojice, i kada se Sin ovaplotio, Otac je bio koji je odobravao, a Sin koji je sobom vršio, a Sv. Duh sudelovao. Posle svete radnje biva pomen sviju zbog spasonosne žrtve, i objavljivanje svetih, jer i oni trpljahu s Njime i sada se zajedno slave. A naročito se pominje presveta Bogorodica što je uvek zajedničko spasenje celog sveta, koju svi slave, jer preko Nje se nadamo spasenju. Posle pomena sviju, moli se arhijerej, i to je pečat sviju molitava, da jednim ustima i jednim srcem oda slava trojičnom Bogu i da milost ovaploćenog i za nas žrtvovanog, osvećenog, tamo predloženog Isusa Hrista velikog Boga bude svuda sa nama. Zatim moli jerarh za nas blagodat usinovljenja i da se udostojimo da preko Sina po prirodi, koji je za nas u tajni žrtvovan, prizivamo Oca, mi koji smo po prirodi stvorenja i sluge Boga nebesnog. Posle molitve, mira i priklanjanja glave, što označava služenje Bogu i jedinstvo, biva uzdizanje životvornog hleba, što predstavlja podizanje Spasitelja na krst, dolazak Hristov i njegovo predavanje za nas; jer On je onaj koji je za nas raspet, i ovde se mistički nama predstavlja kako trpi. Zato viče: „Pazimo!“ da poznamo tajnu, i dodaje: „Svete svetima“, pokazujući da je sveti raspet i da učesnici Njegovi moraju biti sveti, i s verom poju svi: „Jedini sveti, jedini Gospod Isus Hristos“, ispovedajući tako i ono što će biti u budućnosti kao što kaže Pavle. Preko ovaploćenog i raspetog Sina osvećeni smo, oslobođeni od smrti, postali smo učesnici besmrtnosti, koji će nam biti tada ugodna pojava i radost jer besmo lišeni jednakosti s Bogom, težeći da pre vremena budemo besmrtni i bogovi. A sada ustadosmo, živimo i učesnici smo Božjih blagodati, protivno od onog zbog prestupa, jer besmrtni Bog se radi nas ovaplotio i uzeo na sebe oblik sluge i smrtnog, postao po načinu stvorenja, pokazao se istinski čovek, žrtvovao se za nas; jer luda beše naša želja kada htedosmo postati bogovi. A ikonomija Boga Logosa kao jedinog svemogućeg je istinska i dobra i radi našeg spasenja. Zato se i sjedinio previšnje s nama, što je bilo iznad nas i umre radi nas telom, što je bilo vrhunac dobrote, i svojom smrću pribavi nam besmrtnost i slavu Božanstva. Vidite li kolika je to tajna? 3atim biva lomljenje hleba, i radi nas deli se onaj koji je nerazdeljiv, da svi budemo njegovi učesnici, sačinjavajući jedno kao što je molio. A jedinstvo čaše je stavljanje sv. hleba u čašu, jer jedan je Hristos, a vidi se pod vidom hleba i čaše, i to hlebom je snaga a čašom radost i mir naš. Zatim biva pričešćivanje, jer zajednica sa Bogom je kraj svega, najviše dobro i najviša težnja. Pričešćivanje biva po redu, kao što rekosmo, radi dobrog reda, pravde i strahopoštovanja. Jer svaki prema svom činu je učesnik tajne. Pravedan je Gospod i pokazuje nam se u pravdi. Zato se prvi, sam i neposredno pričešćuje arhijerej, kao što i među arhanđelima imaju prvo udela oni koji su prvi, preko njih srednji a iza njih ostali, kao što kaže Dionisije. Otuda preko arhijereja imaju udela episkopi, sveštenici, a preko sveštenika svi ostali sveštenici i đakoni. A najposle pošto je stavio sve ostatke hleba u čašu, pokazuje je svima, što je Hristos najistinitije telo i krv, koji se osvetio radi nas svog izabranog naroda, nalažući da se kuša, gleda i dodiruje. Zato ga sveti narod gleda iz duše, moli mu se i od njega traži spasenje. Pošto je đakon pozvao da priđu sa strahom Božijim i verom da im ne bi učešće bilo na osudu, prilaze arhijereju koji ih pričešćuje kašičicom; a to je po viziji Isaije da ne treba da su svi neposredno učesnici Božanskih i strašnih stvari, zato što se prema Božanskim stvarima treba odnositi sa strahopoštovanjem i poniznošću. Jer kada su Heruvimi bogobojažljivi, koliko pak treba mi da smo to, kada u ovom ne vidimo sliku, nego samu istinu. Zato je potrebno da onaj koji prilazi moli onog jerarha ili sveštenika koji daje božanske darove i da traži dozvolu, kao i od svih vernih. Živi hleb sa krvlju u čaši treba iz dna duše poštovati i prilaziti sa skrštenim rukama u znak služenja i ispovedanja onog koji je raspet. Pričešću se prilazi tako, sa strahom, trepetom i smerna srca. I onda se pričešćuju. Prvo oni koji sudeluju u sv. radnjama, ipođakoni, jer ovi dolaze iza đakona, a nije im dozvoljeno pričešćivati se u oltaru, jer nemaju hirotonije, zatim lektori i monasi, a za ovim verni. Osim arhijereja, prezvitera i đakona niko se ne pričešćuje u oltaru, jer samo se ova tri čina hirotonišu u oltaru. Ostali izvan oltara i to ne primaju u ruke božanski hleb i po činu niži imaju poslednji učešće, i ako se vrlinom odlikuju. Zato svaki treba da čuva svoj red, kao što Pavle govori: „Svaki u kom je činu pozvan, u tom neka ostane“, da se u njemu nađe skromnost, osnov vrlina, koja je i kod anđela, a tako će biti i u buduće. Najposle se daje narodu blagoslov kao od samog Spasitelja, koji daje jerarh i moli spas za sve. Zatim opet kadi presto i oltar, blagodareći telu koje se za nas ovaplotilo, trpelo i vaskrslo, na nebo se uznelo, koje je živo i koje je svojom slavom ispunilo ceo svet. I blagoslovivši Boga, daje da se odnesu ostaci svetih darova na žrtvenik, da ih đakoni upotrebe. A drugi od sveštenika govori zaamvonu molitvu za narod koji je van svetog oltara i to glasno da se čuje. Moleći ovu molitvu vrši delo arhijereja jer početne kao i poslednje molitve su njegovo delo. A ujedno se i arhijerej ovom molitvom tajanstveno moli Bogu. Zato označava sveštenika koji se vraća posle izgovorene molitve, kao svog slugu. A sam jerarh savivši iliton i postavivši Sv. Jevanđelje i celivavši ga i sv. presto, označavajući da time biva osvećen i sjedinjen s oltarom, pošto je izvršio sveštene radnje, izlazi kroz dveri oltara i deli narodu antidor.
 
GLAVA 100
O antidoru, i zašto je taj hleb osvećen.
 
Antidor je osvećen hleb, prinesen na žrtvenik, iz koga je sredina izvađena i osvećena postala telo Hristovo. Zato je antidor umesto onog velikog dara strašnog pričešća, koga ne mogu svi biti učesnici, i mesto koga se daje, a naziva se prikladno „antidor“ antidoron – umesto dara, jer zastupa dar blagodati Božje. I ako je taj hleb osvećen, kopljem proboden i uzet uz svete reči, ipak nije pričešće tela Hristova, jer ono je tajna, a ovo je samo podeljenje osvećenja, imajući (sadržavajući) u sebi božanski dar od reči prinašanja. Najposle arhijerej pošto je označio narod i blagoslov od Gospoda izmolio, otpušta ga, pošto je prizvao Boga našeg Hrista da sve verne pomiluje i spase zaslugama presvete Njegove Matere i svih svetih, javljajući ujedno i posvedočavajući, da smo se spasli i da ćemo se spasti ikonomijom spasenja i svetom službom Spasiteljevom, uz učešće molitava zastupnice najveće tajne, Bogorodice, i svih svetih.
Na to hor pevača u pesmi moli za kraljeve i samog arhijereja, ne spominjući samo lice, nego moleći da ustraje i vera kraljeva i pravoslavlje arhijereja, i da se delo službe za nas svagda slobodno vrši.
Najposle opet označivši narod blagosilja ga triput, zatim govori arhijerej „Sada otpusti“ i ostalo, sećajući se Simeona koji Hrista željno očekivaše. Zatim skida svete odežde. Kada je svršio molitve blagodari za sve, i poklonivši se tri puta žrtveniku, odlazi. Toliko o velikoj i svetoj radnji, o kojoj bi se radi same stvari i radi nas mnogo više moglo govoriti, ali prema snazi našoj, što se moglo preglednije izložili smo i predočili, jer o tom su divno i uzvišeno govorili mnogi božanski muževi, a mi ne treba da pokušavamo ono što je iznad nas. I ovoliko je samo radi vas.
 
U staroj zbirci izreka egipatskih pustinjaka pakao se opisuje kao odsustvo zajedništva, odsustvo i nemogućnost međusobnog opštenja i viđenja drugog čoveka licem k licu. Jednostavno rečeno, pakao se predstavlja kao mesto mraka i odsustva ljubavi. Nasuprot tome sveta Liturgija je sveta tajna opštenja, krstolikog opštenja čoveka sa Bogom i bližnjim iz čega se rađa i proishodi istinska radost. Ova radost se ne može uporediti ni sa čime zemaljskim, jer je ona plod savršene, božanske ljubavi, plod viđenja lica Božijeg i u svetlosti toga viđenja – viđenje lica bližnjega.
jeromonah Fotije (Sladojević)

 


 
NAPOMENE:

  1. θρονος – uzvišeno sedište za episkopa u oltaru – prim. prev.
  2. koji su izrađeni na stiharu i episkopskom ogrtaču – prim. prev.
  3. Carigradska crkva hoće (prema kasnijem predanju) da dovodi svoj postanak od Apostola Andrije, koji je tamo kao prvog episkopa postavio svoga učenika Stahisa – prim. prev.
  4. ispoveđen (Zor. A. St.).

 


Arhiepiskop Solunski SIMEON (+1491)
O SVETOJ LITURGIJI

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop Sremski Vasilije
 Mesto: Sremski Karlovci
 Izdaje: Eparhija Sremska
 Izdato: u eparhijskom časopisu
  „Srpski Sion“, posebna izdanja
 Objavljeno: prema prevodu koji je štampan
  u časopisu „Bogoslovski Glasnik“
  iz 1910. god., knj. 18, sveske 3, 4, 5 i 6.
 Preveo sa grčkog: Lazar Mirković
 Pripremio: Slobodan Prodić
 Recenzija: jm Fotije (Sladojević)
   i jerej Jovan D. Petković

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 14. jun 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Zoran A. St.
 Korektura: Zoran A. St.
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *