NASLOVNA » Vera i Pravoslavlje, PITANJE PASTIRU » O svetkovanju subote

O svetkovanju subote

Pitanje:
Pomaže Bog! Odmah na početku da kažem da sam ja, sad se to već može sa sigurnošću reći, bivši adventista. Ima već nekih godinu dana unazad kako proučavam pravoslavnu literaturu i uopšte pravoslavlje i moram da kažem da sam zaista oduševljen onim što nalazim. Ipak, imam još jednu dilemu koju bih želeo u potpunosti da razjasnim i eliminišem pa vam se zato obraćam. Naime, radi se o starozavetnom zakonu, o deset Božjih zapovesti i u okviru njih i o četvrtoj tj. o svetkovanju subote. Poznavaoci pravoslavnog učenja sa kojima sam razgovarao su mi objašnjavali da je prema učenju Crkve starozavetni zakon, uključujući tu i deset Božjih zapovesti, ispunjen dolaskom Gospoda našeg Isusa Hrista i da mi više nismo pod tim zakonom (Galatima 3, 24.25) što nas na neki način oslobađa držanja tih zapovesti iz dekaloga. Naravno, rečeno mi je, to što mi više nismo pod tim zakonom to ne znači da smo sada slobodni da ubijamo, krademo… itd, niti smo sada bezakonici, već se nalazimo pod jednim novim, novozavetnim, Hristovim zakonom, zakonom ljubavi, koji se očituje u propovedi na Gori, u čitavom Novom Zavetu, u svim rečima i zapovestima Gospoda Isusa, a u najkraćem izložen je u dvema zapovestima: „Ljubi Gospoda Boga…“ i „Ljubi bližnjeg svog…“. Takođe, kada je reč o četvrtoj zapovesti dekaloga objašnjeno mi je da je ona ukazivala na odmor od greha koji ce doći u Hristu i da se ona ispunjava u Njemu. „Dođite svi koji ste umorni i ja ću vas odmoriti“. I da pravoslavni danas ne svetkuju ni jedan dan, ni subotu, ni nedelju, nego da svetkuju svagdašnju subotu, pokoj u Gospodu Isusu Hristu, u koji se ulazi prihvatanjem i verom u Njega. (Jevr. 3. i 4. glava) Takođe, objašnjeno mi je da nedelja nije dan od odmora u pravoslavlju, kao što je to bila subota u Starom Zavetu, niti se nedelja svetkuje zbog četvrte zapovesti, nego je nedelja u pravoslavlju dan za liturgiju, dan kada se praznuje Hristovo Vaskrsenje. I ne postoji nikakva stroga zabrana rada u taj dan. Ovo mi objašnjenje, tumačenje, moram da priznam, zvuči jako dobro. Da li mi je ovo dobro objašnjeno i da li sam ja dobro razumeo? Ono što me zbunjuje jeste što u nekim drugim pravoslavnim izvorima nalazim i nekakva, naizgled, drugačija objašnjenja. Naime, recimo u „Katehizisu“ vl. Nikolaja nalazim, i pored toga što kaže da smo mi pod jednim novim Hristovim zakonom, ili unutrašnjim, ili poslednjim zakonom, kako ga on naziva, da on ipak dalje u nastavku nabraja deset Božjih zapovesti, objašnjava ih i čak kod četvrte zapovesti kaže da je nedelja dan od odmora i da je mi kao takvu moramo svetkovati. To ipak deluje malo protivrečno sa onim što sam slušao kod drugih pravoslavnih i što sam i sam prihvatio. Kažu mi da je on tako to napisao zato što se katehizisi u principu pišu dosta uprošćenim jezikom, da bi ih i teološki neupućen narod mogao razumeti, a nikako jezikom dublje teologije, što onda dovodi do ovakvih nepreciznosti. Zato vas molim da mi pomognete i razjasnite ovu poslednju dilemu koju imam, šta je istinito pravoslavno učenje po ovom pitanju. Izvinite sto sam malo odužio sa ovim pitanjem i molim vas da ne štedite reči da mi odgovorite jer mi je jako važno da ovo u potpunosti razjasnim. Možda možete da me uputite na neku literaturu, sajt, link, koji tretira ovu temu. Hvala vam puno unapred i svako vam dobro želim u Gospodu.
N.N


Odgovor:
Dragi mi u Hristu brate, Sve ovo što ste naveli to što su vam rekli u strogom principu tačno je ali osećam potrebu da još nešto dodam, možda i malo korigujem. Deset Božijih zapovesti nisu ukinute kao nepotrebne, daleko od toga, nego su samo ispunjene i dovedene do savršenstva. Sećate li se Gospodnjih reči da On nije došao da odmeni Zakon i proroke (Mt. 5, 17) . Zakon je izneo svoju misiju i ona se otkriva u novom stvranju čoveka – Novom Adamu, ili Bogočoveku. Nedelja je novi dan sećanja na onu Subbotu kada je onaj stari čovek stvoren, jer se vaskrsenjem čovek ponovo stvara, i njime udaljava smrt. O tome je još prorok Je remija govori da će «Gospod na zemlji da stvori nešto novo» (31, 22) . Poništavanjem smrti sve postaje novo: «Novi Adam», i «Novo nebo i nova Zemlja» sa «Novim Jerusalimom» (Apok. 21, 1 – 2, Jez. 47, 1 – 12; Isaija 66, 22) . Još i Gospod Govori Nikodimu da je potrebno novo rođenje (Jn. 3, 3) . Isto tako je bila potrebna nova «Subbota», koja je dan Njegovog slavnog Vaskrsenja, i tako naše nove nade (2 Pt.1, 3 – 4) koje su eshatološko preživljavanje čoveka u Bogu. Danas za Starim Zavetom gubi se svaki smisao, ali nažalost da primetimo, da i njegovi ideali za mnoge naše nazovi-hrišćan e nisu ostvarljivi. Sramota je da se i nazovemo hrišćanima je ni onaj ondašnji Zakon nismo sposobni da ispunimo a da ne govorimo za ovaj savršeniji i Novi, koji je Hristov! Koliko su velike one zapovesti Gospodnje posle reči kada je Bogočovek govorio svojim učenicima: «a kava vam je korist» (Mt. 5, 46; Lk. 6, 26 – 36) , ako činite i sve ono što Zakon traži, «jer sve to i neznabožci čine»? Zaista! Onaj Zakon više nije ideal, niti epicentar našeg stremljenja, i nikada nije ni bio, nego samo primitivno duhovno preživljavanje, koje nije bilo osposobljavanje na saživot Bogu, nego više «batina» da ga ne zaborave, i da se ne istrebe, i to još k ao «izabrani narod». Ako ne uzmemo sam smisao reči neznabožtvo koja za sobom nosi, sve drugo osim poznavanja pravog Boga po tom datom prirodnom zakonu «i neznabožci rade». Kazano je: «Oko za oko zub za zub? A ja vam kažem da se ne protivite nasilju», t.j. ne štitite se nasiljem na pokazano nasilje nego prosto «ako hoćete da budete moji učenici, to vi «ako vas ko udari po desnom obrazu vašem, okrenite mu i drugi» (Mt. 5, 38 – 39) . Poštovati roditelje, ne činiti preljubu, ne svedočiti lažno, ne ubijati, pozajmljivati drugima, voleti neprijatelje svoje i sve osta lo, jednostavno i neznabožci rade. Kakva nam je korist od toga? Da i od Zakona? Taj Zakon za adventiste jeste opsesia i jeretička krljušt koja brani radost Bogočovekovog «samoustajanja» iz groba, i duhovno je slepilo pred jasnim rečima sv. ap. Pavla kada kaže: Ako Hristos nije ustao uzalud vera vaša» (1 Kor. 15, 17) ; kroz još jasnije prosvetljenje ove evanđelske istine da: «ako pravednost kroz Zakon biva, onda Hristos uzalud umrije» (Gal. 2. 21) . Treba da obratimo našu pažnju na to da je Zakon odmenjen u svim onim stvarima koje se tiču «mesijanizma», ili te pripreme za dolazak Boga Logosa koji se javi u telu i sa nama požive (Jn. 1. gl) , i kasnije podiže Novog Adama. Sve produžavnje praznovanja tog «očekivanja» jeste otvoreno hristoborstvo i ako ne odbacivanje onda grubo unižavanje vaskrsenja – epicentra svega Božijeg posle pada čoveka. Što se tiče moralnih i etičkih dodira u ovom Zakonu on su samo usavršeni, ali nažalost za mnoge još uvek neostvarljivi ideal, a kamo li Bogopoznanje kroz čoveka koji je negde tu pored nas, kako nas to uči sveti Jovan Bogoslov u svojoj Poslanici (4, 20) , i danas Liturgija, ali pravilno preneta i objašnjena, t.j. sa punim dnevnim bogoslužbenim krugom: večernjem, jutrenjem, časovima i Anaforom, Dakle, to je sve puna Liturgija. Važno je da korigujem vama prenetu misao da je samo vaskrsni dan (srpski: nedelja) za Liturgiju, nego je svaki, osim velikog Petka, i još nekoliko dana koje Tipik odmenjuje ali ne i apsolutno zabranjuje za nju. Nedelja ili Vaskrsni dan, jeste dan pre svega za, pored tog opšteg ili zajedničarskog i privatno molitveno sozercavanje (konteplaciju) suštine naše vere – Vaskrsenja iz mrtvih i Bogoopštenje. Treba da se razmišlja šta je Gospod sve učinio za nas, i saosećati to srcem, i to je mnogo uzvišenija molitva o kojoj Sveti Oci uče. Molitva je duboko unutrašnje nošenje tih mentalnih sećanja ili «anamneze», o Hristovim stradanjima, umiranju i ustajanju iz mrtvih. I zato Crkva na na Pashu, ili srpski rečeno Vaskrs peva: « Ovog dana, koji Gospod stvori, obradujmo se i razveselimo se». Taj dan je Novi dan kao što jei novi čovek i u njem u naš novi smisao života. Ostajanjem u starom čoveku jeste produženje ako ne fizičkog razlaganja na elemente to sigurno na duhovnu trulež i život van blagodati Božije. To je taj Dan o kojem su stari grci, kao neznabožački narod sa ljubavlju bili predati mudrosti ili filosofiji i tako tražili odgovore na iskonsko pitanje života i smrti, a da ne govorim o blagočestivim i pobožnim jevrejima, pre svega o njihovim prorocima i svetim učiteljima koji su učili i sami čekali. Prorok Osija pobednički uz poklič vidi: «Smrti gde ti je žalac? Ade gde je tvoja pobeda»? (13, 14) . Vaskrsni dan – Nedelja, koji je bogoslužbeno i evharistijsk o sećanje na izvornu Pashu – Vaskrs, nama daje jemstvo da zajedno sa ovim prorokom pobednički likujemo. Taj odmor Nedeljom nije apstraktan i neka pasivnost poput one starozavetne, nego jednostavno preživljavanje radosti Hristovih učenika kada je on prošao «kroz zatvorena vrata». U taj dan se spremalo jelo, pojila stoka, radili neodloživi poslovi, i taj odmor nije bio farisejski, kojeg je Gospod najčešće osuđivao, nego smisaon i duhovno delotvoran; bio je to unutrašnje «sećanje» svega onog što je Gospod učinio za nas sa Njegovim vaskrsenjem kao epicen trom svega u ovom našem Kozmosu. U Hristu Vaš oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *