О стварању душе

Питање:
Помаже Бог Поштовани оче Србољубе, читао сам ваш одговор једном човеку коме сте одговарали на питање о стварању душе па сте му између осталог написали да душу ствара Бог и да је даје човеку приликом зачећа, са том чињеницом се небих сложио. Пре свега хтео бих да нагласим да сам ја магистар философских наука и у последње време сам се почео занимати и теолошком науком и светоотачком литературом. И да се сад не удаљавам од теме хтео сам да вас питам ако Бог ствара душу човеку откуда онда зло у свету јер душа створена Богом мора бити чиста света и анђелског живота? неможемо да кажемо да она прима неправилне карактеристике из околине у којој живи јер откуд зло у околини ако је сваку душу створио Бог? Нама православним хришћанима је познато да је Бог апсолутно слободно биће, е сад ако он ствара душу приликом зачећа тада је Божија слобода зависна од љуцких односа, а знамо да се нека зачећа дешавају или приликом самовоље или приликом силовања и сл. и зар би слобода Божија била зависна од тога? Изложићу вам своје мишљење а ви просудите да ли је правилно. Потврду свога мишљења нашао сам код Макарија Египацког и код једног познатог руског богослова А.И. Осипова, који говоре да човек као што и тело добија од родитеља тако и душу добија (постоји специјалан назив за то али немогу сад да се сетим) . Имао сам прилику да разговарам са поменутим господином Осиповим и он наводи многе Свете Оце који су истог мишљења. Макарије Египацки је био светитељ испуњен Духом Светим, да ли треба да верујемо Њему ако не онда ме интересује како Божија слобода може бити зависна од нечега? Извињавам се ако сам досадан и што вам одузимам драгоцено време, желим вам свако добро и много среће у вашем раду.
Александар


Одговор:
Драги брате, Хвала на јављању. Ово је врло комплексно питање, али ћу покушати да кажем нешто у најкраћим цртама, то јест, пошто се бавиш философским наукама, волео бих да ти понудим бар мало материјала за размишљање.
Чини ми се да, ако бисмо прихватили тезу да у Творцу треба тражити основне и нужне узроке зла и добра у свету, то јест, ако би Бог, као Створитељ, био у крајњем смислу одговоран за добро или зло у свету, онда човек неби био ништа друго него инструмент свога Творца, само мало боље и савршеније оруђе, попут компјутера који је програмиран овако или онако, од стране својих произвођача, и који објективно није одговоран за добре или лоше програме који су у њега уграђени. Таква узрочност би се могла поставити само ако пре тога прихватимо и усвојимо тезу да је Бог крајњи “кривац” за сво зло у свету. Зато мислим да је овде проблем – неизговорена употреба појма “нужности добра и зла”, који је узет априори и са којим се Христос, Његово Јеванђеље и Црква, не могу сложити, јер он води у теорију предестинације (предодређења) душа, или у теорије о судбини (фатуму) , Усуду, и сличним стварима из старих, за хришћанство по мало наивних, паганских митова.
Опет, по питању налажења потврде таквог мишљења код св. Макарија Египатског или неког другог Светитеља, можда би било од веће помоћи да си навео тачан цитат, јер мислим да они нису говорили о томе да човек – родитељ ствара тело и душу другог човека – свога потомка. Нити су пак, говорили да се људи разможавају деобом, као амебе, у смислу да по један део тела и по један део душе од сваког родитеља, искомбинован као дво-јединка, наставља самосталан живот као њихов потомак. Није ми познато да је ико од њих рекао нешто слично томе, нити да је ико њихове речи тако тумачио. Мислим да су они то говорили у смислу наслеђивања одређених душевних и телесних особина код деце, а не у смислу “стварања” новог човека, детета. Ради се о талентима, јачим и слабијим душевним и телесним странама, особинама, о утицају родитеља а не о “произвођењу” или стварању бића као таквог. Још нешто: у крајњем смислу, нешто или неко се може створити само из ничега. Све остало је у суштини само обликовање, модификовање, обрада, прерада, промена облика одређене суштине. Зато се наслеђивање своди само на утицај, а не на нужност. Рекао бих да, у философском смислу, није потребно и не може се стављати знак једнакости између утицаја и нужности. Тако је и Господ створио човека слободног, са способношћу да воли и да буде вољен. Само на слободно биће се може утицати. У супротном, програмирана бића, разним законима ограничене или предодређене појаве, подлежу закону нужности а не утицаја. Шта нам онда остаје? Лепо си приметио да је Бог апсолутно слободно биће. Слобода је предуслов за љубав. Љубав која поништава слободу, поништава саму себе. Зло се најпре појавило у виду гордости (самољубља) , у духовном свету, одакле је његов утицај прешао на људе. Када би Творац био праузрок зла, онда се оно неби могло ни појавити. Јер је Бог по својој суштини више од добра, Он је Љубав.
Током времена, утицај зла је порастао до мере која је, условно речено, поробљавала човека и чинила га, робом – не у апсолутном смислу те речи, већ у смислу процеса поробљавања, у смислу правца у којем зло иде, али свој крајњи цељ не достиже, јер ништа није апсолутно осим Једнога Бога.
Господ је стога, решио да се својом љубављу жртвује за нас и тако повећа утицај своје љубави и добра, супротстављајући га утицају зла међу људима. Његова жртва нас је ослободила претераног утицаја зла и људима је постало лакше да упражњавају своју слободу, да се опредељују за зло или добро. Зато, од тада зли постају још гори а добри постају још бољи.
И овде сада можемо да излађемо из философских оквира: Док је зло у суштини смрт, Бог није само Живот. (Приметићеш да је Христос рекао: “Ја сам Пут, Истина и Живот.” При томе је “Живот” ставио, не случајно, на последње место.) Бог је много више од добра, Он је љубав. Ни добро ни зло се не могу мерити са љубављу. Љубав их превазилази, од прилике, као што и живот превазилази постојање.
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.