NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » O PRAVOSLAVLJU I SVETSKOM SAVETU „CRKAVA“

O PRAVOSLAVLJU I SVETSKOM SAVETU „CRKAVA“

<p claČLANOVI KOMISIJE ZA DOGMATSKA PITANJA SVEŠTENOG KINOTA SVETE GORE
ARHIMANDRIT GEORGIJE, ARHIMANDRIT JEFREM I STARAC LUKA
igumani svetogorskih manastira Grigorijat, Vatoped i Filotej
O PRAVOSLAVLJU I SVETSKOM SAVETU „CRKAVA“
 
Sveta Gora, februar 2007.
delimičan prevod
 
UVODNE NAPOMENE
 
SAMOSVEST CRKVE
 
ISTORIJSKI OSVRT
 
TEOLOŠKI IDENTITET SSC-a DANAS
 
1. Eklisiologija
a) Jedinstvo Crkve
b) Značenje termina Sabornost Crkve
v) Apostolstvo i svetost Crkve
g) Vera, Život i nada Crkve
2. Krštenje
3. Misionarstvo
4. Cilj vidljivog ujedinjenja
5. Zajednička molitva
 
PREDLOZI
 


 
UVODNE NAPOMENE
 
Sasvim je opravdano postaviti pitanje o opravdanosti učešća Pravoslavne Crkve u Svetskom savezu crkava (u daljem tekstu SSC). Pravoslavne Crkve su od samog osnivanja SSC-a mnogo puta izrazile svoj nespokoj u vezi sa njegovim namerama i manifestacijama. Godine 1997. napustila ga je Gruzijska Crkva, 1998. Bugarska Crkva. Na međupravoslavnom skupu 1998. god. u Solunu snažno je izraženo nezadovoljstvo Pravoslavnih crkava njihovim načinom učešća u SSC-u, kada su napuštanjem zapretile Srbska i Ruska Crkva.
Posao upravnih crkvenih organa jeste da imaju inicijativu, da prate njihov razvoj sa osećanjem odgovornosti i da se suoče sa posledicama problema koji se stvaraju učešćem Pravoslavne Crkve u SSC-u i sličnim organizacijama. Pravoslavni verni narod ima obavezu da stalno održava budnim svoju eklisijastičku svest i dogmatičku osetljivost, što se naročito odnosi na nas monahe, jer je u prirodi našeg monaškog poziva povećana osetljivost na nepovredivost Pravoslavne Vere i crkvenog Predanja, budući da je „posao monaha da ni slučajno ne dopusti da se unose novine u Jevanđelje“. Ovaj dobri nespokoj podrazumeva stalno straženje protiv svake novotarije bilo u mišljenju ili delu, koja nije u skladu sa blagočešćem Crkve (Ef. 4, n). Takva je funkcija zdravog crkvenog čula i kriterijuma, kao što svedoči dugovekovno Predanje Crkve i naglašava Patrijarhova okružna poslanica (enciklika) iz 1848. god. Narod, telo Crkve, zaista „želi da njegova vera večno bude nepromenjena i da bude istorodna sa onom kakva je bila vera njegovih predaka“, te zato „kod nas ni patrijarsi, a ni Sabori nikada nisu mogli da uvedu novine“.
Sledeće godine se navršava šezdeset godina od osnivanja SSC-a, a pitanje, da li je učešće pravoslavnih u njemu zasnovano na ispravnim eklisiološkim osnovama, ponovo čeka na odgovor. Zahtev (i molitva) za ponovno sjedinjenje inoslavnih hrišćana sa Crkvom i odgovornost Crkve da propoveda svoju Veru i pomogne inoslavnima da ponovo nađu svoj izgubljeni identitet, ostaju samo jedna strana ovog pitanja. Druga strana je uverenje da mešanje sa inoslavnima menja identitet pravoslavnih. Treba da budemo veoma oprezni pred mogućnošću da se među nama pravoslavnima razvije način razmišljanja i stav drugačiji od stava naših blaženopočivših Otaca. Crkva ne sme da bude oštećena u pogledu Vere.
 
SAMOSVEST CRKVE
 
Pravoslavna Crkva, Jedna Sveta Saborna i Apostolska Crkva vrši „ucrkvenjavanje“ ljudi, koji na taj način postaju udovi Tela Hristovog, te stoga i pričasnici božanskog usinovljenja i naslednici večnoga života. Ona se moli za inoslavne (heterodoksne) da bi se vratili u njenu zajednicu i poziva one koji pripadaju drugim veroispovestima i koji su daleko od nje da poznaju njenu Istinu. Jedini put ka ostvarenju „jedinstva svih“, za koji Crkva zna, jeste jedinstvo u Pravoslavnoj Veri i Crkvi, a to je put jedinstva u Istini. Istina naše Svete Pravoslavne Crkve jeste Bogočovek Gospod Isus Hristos, onako kako su Ga predskazali proroci, onako kako su Ga propovedali Apostoli, onako kako su Ga Sveti Oci dogmatski definisali, onako kako Ga je primila Crkva kroz svete Vaseljenske Sabore. Pravoslavna Crkva propoveda takvo jedinstvo i u današnje vreme, vreme ekumenizma i globalizacije, izdižući ga iznad svake vrste religioznog, političkog, društvenog i ekonomskog sjedinjenja svetovnjačkog karaktera. Njeno iskustvo u spoljašnjem misionarstvu i pastirstvu je najbolji dokaz da nikada neće prestati da ima svoje oglašene [tj. one koje izvodi na put Božiji], ne samo među nehrišćanskim narodima, nego i među inoslavnim hrišćanima, onima koji su shvatili da se punoća njihovog hrišćanskog identiteta ne pronalazi u njihovim hrišćanskim zajednicama.
Istorija Crkve svedoči da su ponekad ljudi u samom krilu Crkve, pa čak i crkveni sinodi, težili sjedinjenu različitih hrišćana sa Crkvom, bez istinskog i bogomdarovanog jedinstva u Veri; Enotikon [zakonski dokument o uniji sa monofizitima] u vreme cara Zinona [V vek], Iraklijevo Izloženje [monotelitizma] i odluke Sabora u Ferari-Firenci karakteristični su primeri pogrešnih predloga za ujedinjenje. Vreme je pokazalo neodrživost i štetnost sjedinjenja koje se zasnivalo na takvim osnovama.
Dijalog i težnje ka sjedinjenju na pravilnim osnovama i pod pravoslavnim uslovima ostvarili su svešteni muževi i Sveti Oci Crkve sa dobrim rezultatima, ili bar bez štetnih posledica po jedinstvo Crkve. Sledeća dva primera su u tom smislu karakteristična. Prvi primer je obraćanje grupa omousijanaca u zajednicu Saborne Crkve na osnovu neoborivih načela koja je postavio Vasilije Veliki: prihvatanje Nikejskog simvola vere („ne uklonivši ni jednu reč iz njega“) i da „ne treba ni razgovarati o tome da je Sveti Duh stvoren, niti zajedničariti sa onima koji to govore“ (Poslanice 113,114); njihovo jedinstvo se zasnivalo na savršenom saglasju u Nikejskoj Veri i na prekidu crkvenog opštenja sa onima koji je nisu prihvatali. Drugi primer je inicijativa Fotija Velikog da se pojedine grupe Jermena vrate u zajednicu Crkve na osnovu Simvola vere Halkidonskog Sabora i pod uslovom da se oni koji se vrate odreknu svih dotadašnjih svojih jeretičkih učenja: „I zato što su oni koji obitavaju u Jermeniji… bili ukrepljeni da odbace onu udaljenu prelest; a deo Jermena danas čisto i pravoslavno bogosluži hrišćanskim bogosluženjem, a Evtihija i Sevira i Dioskora… i sav njihov mnogorodni rasad, Saborna Crkva, koja je užasnuta [njihovom jeresi], potčinjava neraskidivim okovima anateme.“
Crkvena istorija je zabeležila i mnoge druge inicijative za ujedinjenje. Problemi i okolnosti u kojima su se one javile bili su svaki put drugačiji, ali uslovi za ujedinjenje, koje su Sveti Oci postavili, bili su uvek isti. Inoslavni koji žele sjedinjenje sa Sabornom Crkvom treba da dođu do punog jedinstva u Veri, a uz to i da prekinu opštenje sa tvorcima jeresi i sa svima onima koji ih i dalje slede. Vasilije Veliki se nije slagao sa jedinstvom u okviru kojeg bi postojala šarolikost u mišljenjima, kao što se danas kaže u međuhrišćanskim razgovorima: „unity in diversity“ („jedinstvo u različitosti“). Sveti Otac je pisao: „Ako ih ubedimo, onda s njima treba da se sjedinimo u zajednicu, ali ako ne uspemo [da ih ubedimo], onda jedni drugih treba da se lišimo. Dvoumljenje takve vrste treba izbaciti iz navike … jer je“, kaže, „u onih koji veruju srce jedno i jedna duša“ (Poslanica 128). Drugim rečima, ako se postigne sjedinjenje u jedinstvu Vere, onda je bolje da se mi koji isto verujemo ograničimo samo na međusobnu zajednicu. Po uverenju Vasilija Velikog, ujedinjenje nije samom sebi cilj, niti pak šarolikost po pitanjima Vere izražava jevanđelski duh. „Duh dvoumljenja“ zaista treba odbaciti, a to je stanje koje, nažalost, tokom protestantske reakcije dobija karakter stava među pravoslavnim teolozima, koji ne žele da Pravoslavna Crkva bude optužena za „izolaciju“ (self-isolation – samoizolaciju).
 
ISTORIJSKI OSVRT
 
Istorijski osvrt na inicijative ujedinjenja sa protestantskim svetom u daljoj i bližoj prošlosti pomoći će nam da se pravilno proceni današnji odnos Pravoslavne Crkve sa SSC-om.
Nastao u XVI veku, protestantizam je, braneći se od papske protivreformacije, u početku imao prijateljske – ali nikako bezazlene niti nesebične – odnose sa Pravoslavnom Crkvom (Filip Švarcerd i patrijarh Joasaf II, vitenberški teolozi i Patrijarh Jeremija II, kalvinistički teolozi iz Ženeve i patrijarh Kiril Kukaris.Mitrofan Kritopulos, sve su to predstavnici tri krila protestantizma[1]. U XVIII i XIX veku, međutim, protestantske veroispovesti počele su da vrše prozelitski uticaj među pravoslavnima. Pravoslavni patrijarsi su ipak gajili duh bliskosti sa protestantskim zajednicama, svaki put kada su one izražavale svoje raspoloženje ka ujedinjenju („anglikanci po ubeđenju“: patrijarsi Konstantinopoljski Jeremija III, Aleksandrijski Samuilo, Antiohijski Atanasije III, Jerusalimski Hrisant).[2] Tokom tri veka napisani su značajni tekstovi u prilog i protiv njih, ali cilj blaženih patrijarha i uslov ujedinjenja bio je povratak protestantskih zajednica u pravoslavnu Veru i potpuno jedinstvo sa Pravoslavnom Crkvom. Njihova namera bila je da potpuno prekinu svaku vezu sa njima ukoliko se uvere u nevoljnost protestanata da pristanu na taj uslov.
U drugoj polovini XIX veka, Anglikanske crkve su formalno osudile protestantski prozelitizam i razvile dobre odnose na visokom nivou sa Vaseljenskom patrijaršijom i Grčkom Crkvom[3], kao i „pastirsko“ interesovanje za zajednice pravoslavnih u engleskim kolonijama[4]. Istovremeno je i deo Starokatolika (1870) pokazao osobito interesovanje za Pravoslavlje.[5]
Tako su stvorene okolnosti da se, s jedne strane, postavi pitanje crkvenog opštenja pravoslavnih sa protestantskim Zapadom, a sa druge da se postavi pitanje o crkvenim uslovima takvog opštenja. U takvu atmosferu treba smestiti okružnu poslanicu Vaseljenskog patrijarha Joakima III (1902), kao i uzdržanost, izraženu u pisanoj formi, Pravoslavnih Crkava prema enciklici. Tragedija Prvog svetskog rata dala je povoda za stvaranje vizije o svehrišćanskom jedinstvu. Pravoslavni su odgovorili „Proklamacijom“ Vaseljenske patrijaršije (1920) o osnivanju „Zajednice Crkava“. Ovde treba podsetiti na razliku u eklisiologiji između dve okružne poslanice Vaseljenske patrijaršije. Enciklika patrijarha Joakima III sadrži definiciju da je Jedna Sveta Saborna i Apostolska Crkva „zaista jedna u jedinstvu vere i sličnosti načina života i običaja, u skladu sa odlukama sedam Vaseljenskih Sabora, ali jedna je i dužnost, a ne mnoge i različite jedne prema drugoj po dogmatima i osnovnim institucijama crkvenog upravljanja“.[6] „Proklamacija“ iz 1920. godine, naprotiv, podstiče hrišćanske crkve da jedna drugu ne smatraju“stranim i tuđim, nego srodnim i bliskim u Hristu i sunaslednicama i sutelesnicama obećanja Božijeg u Hristu (Ef. 3.6).“[7]
Na osnovu ove „Proklamacije“, Pravoslavne Crkve zvanično uzimaju učešća u organizacijama protestantskog duha „Vera i poredak“ (anglikanaca) i „Život i rad“ (luteranaca) u periodu između dva rata. Inovatorska“Proklamacija“ je tako svojim eklisiološkim novinama i posredstvom deset konstitutivnih predloga zacrtala osnovnu liniju u odnosima Pravoslavnih Crkava sa inoslavnima, liniju koja preovlađuje sve do danas. Treba, međutim, priznati da su pravoslavni bogoslovi, koji su učestvovali na konferencijama pomenutih organizacija (Ženeva 1920, Stokholm 1925, Lozana 1927, Edinburg 1937), davali pravo svedočenje Pravoslavne Crkve kao jedine Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. U Lozani su, na primer, izjavili da „postojeće osnove za formulisanje zajedničkih predloga i njihovo izglasavanje od strane konferencije u mnogome isključuju načela Pravoslavne Crkve, koju predstavljamo; stoga smatramo da je to stvar savesti, te se uzdržavamo od glasanja za iznete predloge“. Izjavili su i da „ne možemo da zamislimo da jedinstvo može biti ograničeno na tek nekolicinu zajedničkih elemenata, jer, po Pravoslavnoj Crkvi, gde nema punoće vere, onde ne može postojati ni zajednica u Tajnama“.[8]
Svetski savez crkava (SSC) osnovan je 1948. godine da bi ujedinio protestantske organizacije „Vera i poredak“ i „Život i delo“, koje su do tada radile nezavisno, sa ciljem da postanu najmoćnije u svetu. Kada je pozvana, Pravoslavna Crkva je pozitivno odgovorila, pod uslovom da učestvuje u saradnji što se tiče praktičnih pitanja, ali da ne učestvuje u dogmatskim raspravama i da njeni predstavnici ne učestvuju u zajedničkim molitvama i svemu ostalom što im zabranjuju sveti Kanoni.[9]
Stav pravoslavnih predstavnika na prvim konferencijama SSC-a bio je dostojan divljenja. U Lundu (prva konferencija organizacije „Vera i poredak“ u okviru SSC-a, 1952) oni su izjavili: „… Jerarhija cele Grčke Pravoslavne Crkve zadržava pravo da sama odredi šta je pogrešno u pitanjima vere i šta jeste ili nije u skladu sa njenom verom… tako je uvek bilo, jer Pravoslavna Crkva zna i tako propoveda, da sadržina njene vere nisu ljudsko učenje i ljudska pisana pravila, nego božansko učenje i zapovesti i niko nema prava da ih meša sa mišljenjem pojedinih ljudi o njima. Ona je cela i jedina Crkva, Telo Hristovo, sasud zapovesti Apostola“.[10]
Slična izjava je pročitana i na Generalnoj skupštini SSC-a u Evanstonu (1954). Na Opštoj konferenciji u Nju Delhiju (1961) pravoslavni predstavnici su izjavili sledeće: „… Pravoslavna Crkva nije jedna veroispovest, jedna od mnogih, jedna među mnogima. Za pravoslavne, Pravoslavna Crkva je Crkva po sebi. Pravoslavna Crkva ima poznanje i svest da se njena unutrašnja struktura i njeno učenje podudara sa apostolskom propovedi i predanjem drevne nepodeljene Crkve… iz koje putem otpadanja (degradacije, reduction – redukcije) i odvajanja (separation – izdvajanja) proizlaze sve ostale hrišćanske veroispovesti. Sa pravoslavnog gledišta, ovaj sadašnji pokušaj ima ekumenske [vaseljenske] samo u prostornom smislu, koji ima za cilj sklapanje sporazuma među hrišćanskim veroispovestima, onako kako one sada postoje. Ovaj pokušaj je sa pravoslavnog gledišta u potpunosti nedelotvoran i bezvredan…“[11]
Vredno je zapaziti i sledeće: iako su gotovo sve Pravoslavne Crkve pokazale želju da učestvuju na konferencijama organizacija „Vera i poredak“ i „Život i rad“, ipak su pokazale uzdržanost u pogledu svog učešća u SSC-u. U Amsterdamu (1948) je bila zastupljena samo Vaseljenska patrijaršija i Crkve Kipra i Grčke. Ovu uzdržanost, naravno, delimično opravdava stanje u kojima su se nalazile Pravoslavne Crkve slovenskih zemalja zbog vladavine komunizma, kao i Moskovski Savet, prema kojem se „odbija učešće u ekumenističkom pokretu s obzirom na njegov sadašnji stadijum“.[12] Nije, međutim bezrazložna primedba da su pravoslavni na konferencijama pomenutih organizacija isticali osnovne i svakako nesavladive teološke razlike u odnosu na protestantske stavove, među kojima su i sledeće: „1) O vidljivoj i nevidljivoj Crkvi; 2) o ustrojstvu Crkve; 3) o tome koja je od odvojenih crkava autentična; 4) o svešteničkim činovima; 5) o svetom Predanju…; 6) o Simvolu vere, to jest da se istinitim smatra samo Nikejsko-carigradski, bez dodatka Filioque; 7) o svetim Tajnama… „[13] Nemogućnost prevazilaženja ovih razlika, pa shodno tome i nesvrsishodnost učešća u ekumenističkom pokretu, bila je u izvesnoj meri uzrok odsustva mnogih Pravoslavnih Crkava na prvim konferencijama SSC-a (Amsterdam, Lund). Uostalom, duh „Proklamacije“ iz 1920. god, kao i preuranjena „komunikacija“ pojedinih ličnosti iz Pravoslavne Crkve koja joj je prethodila i nakon nje usledila, izazvali su negativne reakcije punoće Pravoslavne Crkve, pa stoga i samokritiku od strane episkopa i bogoslova.[14]
Nakon skupa u Nju Delhiju (1961) počeo je novi period u odnosima pravoslavnih sa SSC-om, period ponovnog udaljavanja od pravoslavne eklisiologije. Pravoslavni su prestali da prilažu svoje izjave. Preovladao je predlog profesora Nikolaja Nisiotisa „da se jedinstvo ostvaruje dejstvom Trojičnog Boga… Ceo svet se po sili nalazi u tom jedinstvu: raskolničke crkve ne postoje, nego samo crkve u raskolničkom stanju u odnosu na jednu nedeljivu Crkvu… Pravoslavna Crkva ne može da zove ostale da se vrate starom Predanju i na prvih osam vekova… već jedino može da ih vodi svedočenjem i služenjem… Jedan poziv na povratak na staro predanje menja suštinu Pravoslavlja (koje je punoća sabornosti i apostolstva) u nekakvu grupu koja istinu zadržava za sebe“[15]. Ovo mišljenje, koje je u pojedinostima još provokativnije za pravoslavni senzibilitet (obuhvatalo je predlog da se osnuju ekumenistički saveti u svim pomesnim Crkvama odgovorni crkvenom Sinodu!), označavalo je odustajanje pravoslavnih od najosnovnijeg elementa njihove samosvesti, to jest da jedino oni od svih hrišćana predstavljaju Jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu.
Tokom narednog perioda započele su svepravoslavne predsaborske konferencije (1961-1968 i 1976-1986), pa odatle i učešće svih Pravoslavnih Crkava u SSC-u. Međutim, uporedni razvoj bilateralnog dijaloga sa inoslavnim denominacijama i zajednicama i pitanje učešća Pravoslavne Crkve u SSC-u postaje deo celokupnog problema ekumenističkih odnosa. Rezultati ovih razgovora otkrivaju s jedne strane teološke osnove samog učešća Pravosl. Crkve u ekumenističkom pokretu, a sa druge vrše pozitivan ili negativan uticaj na multilateralni dijalog. SSC je, međutim, samo jedan od mnogih izraza komplikovanih i kompleksnih odnosa u svetu.
Istoričar koji se bavi pomenutim periodom zaključuje (?) da je bilateralni dijalog“uprkos nazadovanju, razočarenjima i sporazumima neprestano sve bliži krajnjem cilju, to jest ujedinjenju svih na osnovama vere koju su nam predali apostoli, onako kako je izražava nepokolebljivi njen čuvar, Pravoslavlje… bez ikakvih ustupaka iskušenju sinkretizma i minimalizmu“.[16] Međutim, dole navedeni argumenti su dovoljni da nas uvere u suprotno. Ujedinjenje svih na osnovu apostolsko-predanjske vere sve se više udaljuje kao cilj.
Prvi od bilateralnih teoloških dijaloga završio se kao dijalog između pravoslavnih i protivnika Halkidonskog sabora. Nezvanični dijalog (1964-1971) ostvaren je na inicijativu, pod pokroviteljstvom i uz ekonomsku podršku SSC-a i završio se sporazumima koji su suštinski bili potvrđeni zaključcima (Zajedničke izjave i predlozi) zvaničnog Teološkog dijaloga (1985-1993). U Arhusu (Danska), 1964. god. zaključeno je, na primer, sledeće: „Priznali smo međusobno jednu pravoslavnu veru Crkve. Izolacija od petnaest vekova nije nas odvela sa puta vere naših Otaca“, a 1990. je Drugom Zajedničkom izjavom objavljeno: „obe porodice su se uvek verno držale ove autentične Pravoslavne hristološke vere i neprekinutog kontinuiteta pravoslavnog Predanja, premda su na različite načine koristile hristološke termine“.
Ovim ključnim sporazumom predloženo je da se skinu anateme sa jeretika Dioskora i Sevira, a Antiohijska patrijaršija je sa Sirojakovitima stigla, na izvestan način, i do svetotajinskog opštenja od 1991. godine. Međutim, ovi sporazumi i predlozi su u potpunoj suprotnosti sa odlukama Četvrtog, Petog, Šestog i Sedmog Vaseljenskog Sabora i sa učenjem velikih Otaca Crkve. Kao primer navodimo samo 1. Kanon Petog i Šestog Vaseljenskog Sabora, prema kojem je Četvrti Vaseljenski Sabor „iz svetih lugova Crkve proterao … Nestorija i Dioskora, prvog zbog raskola, a drugog kao pobornika i zaštitnika smutnje, obojicu zbog krajnjeg bezbožništva…“
Bilateralni dijalog sa anglikancima, koji se takođe postepeno razvijao i to sa najboljim namerama, ostavio je za sobom duboke tragove neslaganja. Poslednji opšte prihvaćeni tekst Mešovite komisije, tekst o sporazumu u Dablinu (1984), osim bučnog neslaganja po pitanju rukopoloženja žena u svešteničke činove i sumnje u validnost anglikanskog rukopoloženja, o čemu se nije zvanično raspravljalo, pokazuje razmimoilaženja u gledištima po sledećim pitanjima:
1) Po pitanju Jedne Crkve: „Anglikanci smatraju da su raskoli hrišćana nastali unutar Crkve: ne veruju da su oni jedini koji predstavljaju jedinu istinsku crkvu, nego da joj pripadaju [veruju u sveobuhvatnost jedne crkve].Pravoslavni, naprotiv, veruju da je Pravoslavna Crkva jedina istinita Crkva Hristova, koja se, kao Njegovo Telo, ne može deliti.“[17]
2) Po pitanju „opštenja“ i „međusobnog opštenja“: „Anglikanci smatraju da je dopušteno evharistijsko opštenje sa članovima drugih crkava uposebnim ekumenskim slučajevima, u slučaju nevolje, pa čak i redovno“[18],dok „pravoslavna eklisiologija ne poznaje termin „sapričešćivanje“ (intercommunion):'[19]
3) Po pitanju Filioque [kao dogmatskog učenja, a ne kao dodatka]: „Anglikanski predstavnici smatraju da je Filioque validna teološka formulacija, iako je oni ne prihvataju kao dogmat. Pravoslavni predstavnici smatraju učenje o Filioque neprihvatljivim.“[20]
4) Po pitanju Vaseljenskih Sabora: „Dok anglikanski predstavnici smatraju da prva četiri Vaseljenska Sabora imaju veći značaj od Petog, Šestog i Sedmog, smatrajući da su saborske odluke o načelu „poretka“ ili „istina o jerarhiji“ pitanja prakse, dotle pravoslavni predstavnici ovo načelo smatraju suštinskim za jedinstvo vere uopšte.“[21]
5) Po pitanju zastupništva Svetih: „Većina anglikanskih crkava ne mole Svete da ih zastupaju, a njihova moljenja za upokojene nisu zajednička za sve.“[22]
6) Po pitanju razlikovanja božanske suštine i energije: „Uobičajena pravoslavna terminologija o Božijoj suštini i energiji ne koristi se kod većine anglikanaca.“[23]
Suvišno je reći da pitanje rukopoloženja žena i homoseksualaca još više produbljuje postojeći jaz.
Što se tiče već navedenog duha u kome su vođeni bilateralni razgovori veoma je indikativno, takođe, nedavno priznavanje krštenja nemačkih luteranaca (prema sporazumu Vaseljenske patrijaršije sa nemačkom evangelistima, Fanari 22.09.2004.), uprkos ogromnom dogmatskom i eklisiološkom jazu. U zvaničnom saopštenju se kaže: „Uprkos tome što se naše Crkve još ne nalaze u zajednici, smatramo naše članove krštenim na obe strane i odbacujemo ponovno krštenje. Učesnici u razgovorima pozdravljaju napore Crkava u Nemačkoj (Ekumenski savet hrišćanskih crkava) u postizanju dogovora oko međusobnog priznavanja krštenja.“[24]
Na kraju, taj toliko obećavajući, što se tiče dogmatskog slaganja, bilateralni dijalog sa starokatolicima naišao je na ozbiljnu eklisiološku prepreku zbog međusobnog svetotajinskog opštenja starokatolika sa anglikancima i nekim luterancima.[25]
Imajući u vidu ovu negativnu stranu teoloških dijaloga s jedne strane i pozitivno gledište koje staranje Crkve uvek ima prema obraćenju inoslavnih u njeno Pravoslavlje, kao i pozitivan doprinos dijalogu mnogih pravoslavnih teologa, zapaža se da nisu dovoljne dobre namere i izjave pravoslavnih da treba da učestvuju u ekumenističkom pokretu a da ne „prekorače ili prestupe eklisiološke okvire koje su postavili naši Oci.“[26] Sve što smo gore videli pokazuje prekoračenje tih okvira, jer zajedničke molitve i bogosluženje zajedno sa inoslavnima označavaju povredu pravoslavne eklisiologije. Da bi se osiguralo obraćenje inoslavnih u Pravoslavlje, neophodna je naša doslednost i stalno ponovno krštenje u pravoslavnoj Veri, koja se neguje svakodnevnim svetim službama i poštovanjem Svetih Otaca ispovednika, žitijima novomučenika, podvigom oblagodaćenih monaha, smirenjem prostodušnih i jednostavnih, ali blagočestivih pravoslavnih hrišćana, svedoka svetosti.
 
TEOLOŠKI IDENTITET SSC-a DANAS
 
Teološki identitet SSC-a se neprestano menja. U stvari, SSC neprestano traga za identitetom. Pojedini tekstovi statutarne prirode dovoljno tačno definišu identitet SSC-a (Statut, Deklaracija iz Toronta, Deklaracija iz Nju Delhija, tekst V. E. M. Baptism, Eucharist, Ministry tj. Krštenje, Evharistija, Sveštenstvo, Deklaracija iz Kambere). Današnji identitet SSC-a dovoljno se vidi iz dva opšte prihvaćena teksta 9. Konferencije iz Porto Alegra u Brazilu (februar 2006), to jest iz „Završnog izveštaja Specijalne komisije za učešće pravoslavnih u SSC-u“ (Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in WCC) i iz „Teksta o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva“ (Text on ecclesiology: Called to be One Church), kao i iz teksta pod naslovom „U pravcu zajedničkog razumevanja i viđenja SSC-a“ (Towards a Common Understanding and Vision of the WCC) koji je bio usvojen još na 8. Konferenciji u Harareu 1998. god. Ta tri teksta imaju za pretpostavku i one već iznete Deklaracije konstitutivne prirode.
Kako se iz ovih tekstova vidi, protestantska eklisiologija i dalje preoblikuje teološke okvire rada SSC-a,uprkos tome što su pravoslavni već ranije intervenisali i suprotstavili se vidljivim promenama u načinu njegovog rada. Identitet SSC-a je protestantski.
Na osnovu navedenih tekstova iznećemo teološke postavke koje jasno pokazuju takav identitet SSC-a.
 
1. Eklisiologija
 
Tekst pod naslovom „Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva (Text on ecclesiology: Called to be One Church) izradila je komisija organizacije „Bepa i poredak“, na zahtev Centralne Komisije SSC-a. On predstavlja poziv upućen crkvama-članicama da odgovore na nove činjenice koje proizlaze iz prihvatanja „3avršnog izveštaja Specijalne komisije za učešće pravoslavnih u SSC-u“. U tom tekstu se crkve-članice SSC-a sasvim jasno upućuju na osnovna eklisiološka pitanja i to u duhu eklisiologije koja se predlaže kao vodeća u SSC-u.
Pre svega, neophodno je napomenuti sledeće: ako je „Završni izveštaj Specijalne komisije za učešće pravoslavnih u SSC-u“ bio još jedan eklisiološki poziv[27] za učešće u SSC-u, onda je pomenuti tekst poslednji eklisiološki poziv SSC-a upućen njegovim članicama. Budući da ima karakter poziva, tekst pod naslovom „Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva“ (Text on ecclesiology: Called to be One Church), Ben y samom naslovu sugeriše protestantsku eklisiologiju, to jest da postojeće hrišćanske crkve ne predstavljaju, ni svaka posebno, ni sve zajedno, u svom sadašnjem podeljenom stanju Jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu, nego se kreću u potrazi za njom. A) protestantske konfesije, moglo bi se reći, tako ostaju dosledne svojoj eklisiologiji. Međutim, zašto da se na taj put spremaju i Pravoslavne Crkve koje su se saglasile sa pomenutim tekstom?
Zanimljivo je da se u tom tekstu uopšte ne spominje eklisiološko uverenje pravoslavnih, to jest da sebe smatraju Jednom Svetom, Sabornom i Apostolskom Crkvom, kao što se čini u „Završnom izveštaju Specijalne komisije…“ (15. paragraf)[28]. Shodno tome, ne postoji ni jasan iskaz (bar kao stav pravoslavnih) da prema našem stavu protestantske crkve-članice SSC-a treba da se orijentišu prema tome da prihvate Veru i zajednicu Pravoslavne Crkve. Možda takav iskaz nije bio moguć, ako se ima na umu da je „3avršni izveštaj Specijalne komisije…“ u Centralnoj komisiji bio izglasan sa 55 glasova „za“, 26 glasova „protiv“, 10 uzdržanih i uz glasne proteste jednog člana i njegovo bučno napuštanje Centralne komisije.[29] Tako bi se, pak, pokazala doslednost pravoslavnoj eklisiologiji i pokazala bi se pravilna orijentacija SSC-a. Iako se čini krutom i opravdava čak i povlačenje iz SSC-a, ipak doprinos Pravoslavne eklisiologije može da bude od suštinske pomoći inoslavnima. To je u svojoj nedavnoj uvodnoj reči u Solunu dr Raizer (Raiser) ostavio da se shvati, kada je spomenuo stroge primedbe oca Florovskog koje je prvi generalni sekretar SSC-a, V. A. Vizert Huf (W. A. Visser’t Hooft), sačuvao u svom podsetniku.[30]
Ovo su najznačajnija eklisiološka pitanja obuhvaćena u pomenutom članku:
 
a) Jedinstvo Crkve
(u čemu je smisao izraza „Jedna Crkva“)
 
Na 9. Konferenciji se navodi:
„Ispovedamo Jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu onako kako se to kaže i u Nikejsko-carigradskom Simvolu vere (381). Crkva je jedna po praslici jedinstva Trojičnog Boga u zajednici božanskih Ličnosti. Božansko Pismo opisuje zajednicu hrišćana kao Telo Hristovo, u kome je međusobna različitost [udova] suštastvena da bi Telo bilo jedna celina: Različiti su darovi, ali je Duh isti. I različite su službe, ali je Gospod isti. I različita su dejstva, ali je isti Bog koji dejstvuje sve u svima. No svakome se daje projava Duha na korist (l. Kor. 12,47). Tako se narod Božiji, Telo Hristovo i hram Svetoga Duha, Crkva, poziva da projavi svoju jedinstvenost u najširoj različitosti.“[31]
Iz ovog odlomka su očigledna sledeća osnovna načela protestantske eklisiologije:
Kao prvo, načelo o „nevidljivoj“ Crkvi. ‘Crkve’ članice SSC-a ispovedaju Jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu iz nikejsko-carigradskog Simvola vere, ali smatraju da ta Crkva nije poistovećena ni sa jednom od postojećih hrišćanskih crkava. Crkva postoji samo kao „nevidljivo“ Telo Hristovo (to jest, koje nije konkretno ostvareno kroz hrišćansku zajednicu), a čiji su udovi svi oni koji ispovedaju Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja i kršteni su u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, nezavisno od crkvene grupe kojoj pripadaju.
Kao drugo, na to se nadovezuje načelo o pravljenju razlike između Crkve (nevidljive) i crkava (vidljivih). O toj podeli se govori i u 9. paragrafu teksta koji citira Deklaraciju iz Toronta (1950) koja ima snagu Statuta, a nosi naslov „Crkva, crkve i SSC“. Tu se kaže sledeće: „Biti član Crkve Hristove isto je što i biti član sopstvene crkvene zajednice“. To načelo se takođe spominje i u „Završnom izveštaju Specijalne komisije…“ (paragrafi 13 i 16).[32]
I kao treće, načelo o jedinstvu u različitosti (unity in diversity). Pogrešno tumačeći citat iz 1. Poslanice Korinćanima (1. Kor. 12,47), ‘crkve’ članice SSC-a izjavljuju da se „Crkva poziva da projavi svoju jedinstvenost u najširoj različitosti“. Citat, međutim, govori o različitosti darova i službi unutar Crkve. Razlike u darovima, službama i dejstvima čine darovi Svetoga Duha udovima Crkve. Kao što kaže i sam apostol Pavle kada u Poslanici Efescima raspravlja na istu temu, različitost u darovima se daje za usavršavanje svetih u delu služenja, za sazidanje tela Hristova; dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove. (Ef. 4,12-13). Različitost darova ne treba shvatiti kao dogmatske razlike, antijevanđelske moralne opcije i ispraznu ljudsku praksu, jer to je upravo ono od čega apostol Pavle hoće da zaštiti članove Crkve, kada u nastavku kaže: Da ne budemo više mapa deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar učenja, obmanom ljudskom, i lukavstvom rad i dovođenja u zabludu (Ef. 4,14). Izgleda da su se pravoslavni predstavnici potpisali, istovremeno kada i na gore pomenuti opšte prihvaćeni tekst sa 9. Konferencije, o kome je već bilo reči, i na izjavu u protestantskom duhu da se „Crkva poziva da projavi svoju jedinstvenost u najširoj različitosti“!
Zajednički imenilac ovih načela je teorija grana, koju mi pravoslavni odbacujemo.
Pored toga, posledica ovih načela je to što crkve-članice SSC-a nisu među svoje obaveze (commitments) preuzele i obavezu da pojedinačno i zajednički rade na širenju pravoslavne vere i zajednice sa Pravoslavnom Crkvom (kao jedinom koja predstavlja Unam Sanctam – Jednu Svetu). U stvarnosti takva obaveza ne postoji! Naprotiv! One se pozivaju na „dalje širenje sledećih tema“: 1) Kako crkve-članice shvataju „vidljivo jedinstvo“, „jedinstvo i različitost“ i svoju obavezu „da jedna drugu pozivaju da ostvare cilj vidljivog jedinstva“. 2) Da li krštenje treba da bude obuhvaćeno Statutom SSC-a? 3) Uloga SSC-a u ohrabrivanju crkava da svaka poštuje krštenje druge i da idu za tim da se ostvari međusobno priznanje krštenja. 4) Priroda zajedničkog života kojim se živi u SSC-u: „kakvo je značenje termina zajedništva (fellowship) koji se u tom kontekstu koristi?“ (Završni izveštaj Specijalne komisije…, 18. paragraf).[33]
 
b) Značenje termina Sabornost Crkve
 
Na 9. Konferenciji se navodi:
„Sabornost Crkve izražava punoću, nepovredivost i sveukupnost njenog života u Hristu kroz Svetoga Duha uvek i na svakom mestu. Ovu tajnu izražava svaka zajednica krštenih vernika, u kojoj se ispoveda i živi apostolska vera, propoveda Jevanđelje i vrše [Svete] Tajne. Svaka crkva je saborna Crkva, a ne prosto njen deo. Svaka crkva je saborna Crkva, ali ne potpuna [saborna Crkva]. Svaka crkva ispunjava svoju sabornost kada se nalazi u zajednici sa ostalim crkvama. Potvrđujemo da se sabornost Crkve na najbolji vidljivi način izražava kroz saučestvovanje u božanskoj Evharistiji i kroz uzajamno priznato i izmireno sveštenstvo i svešteničko služenje… Čak i sada, kada saučestvovanje u istoj Evharistiji nije uvek moguće, podeljene crkve izražavaju međusobno uzajamno poštovanje [mutual accountability] i aspekte sabornosti, kada se mole jedna za drugu, dele izvore prihoda, pomažu jedna drugoj u teškim vremenima, donose zajedničke odluke, zajednički rade za pravdu, izmirenje i mir, poštuju jedna drugoj učenja sadržana u krštenju i održavaju dijalog kada su u pitanju neslaganja, odbijajući da kažu „ne trebaš mi“ (l. Kor. 12,21). Jedni bez drugih smo siromašniji.“[34]
Sve što crkve-članice SSC-a ispovedaju o sabornosti Crkve u prvom delu citiranog odlomka, predstavlja stav pravoslavne eklisiologije i primenjuje se samo na pomesne Pravoslavne Crkve. Onim, pak, što je rečeno u nastavku tog odlomka, poništava se i izopačuje pravoslavna eklisiologija. Sabornost, kao sabornost, ne može se izražavati polovično ili delimično. Sabornost se ne deli, a još manje se cepa na nejednake delove koje čine „crkve“ izdvojene iz Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve. Sabornost se nedeljivo deli i u svoj punoći se sadrži u svakoj Pravoslavnoj Crkvi. Apostolska Vera i otačko Predanje, pravoslavni život i pravoslavno misionarenje su svojstva koja projavljuju sabornost Crkve. Iz tog razloga oni ne postoje izvan kanona Saborne (to jest Pravoslavne) Crkve. Sledstveno tome, kada se inoslavni mole jedni za druge, pomažu onima koji imaju problema, propovedaju Hrista i sarađuju na zajedničkim ciljevima, čine dela, možda pohvalna, oni se samo hrišćanski ponašaju, ali time ne izražavaju aspekte sabornosti Crkve.
S druge strane, ceo izraz „učenje sadržano u krštenju“ je sasvim stran samosvesti Pravoslavne Crkve, budući da se direktno odnosi na sinkretizam na bazi protestantske teologije o krštenju.
 
v) Apostolstvo i svetost Crkve
 
Na 9. Konferenciji se navodi:
„Kao zajednicu vernika, Crkvu je sazdao Logos Božiji, jer se slušanjem Jevanđelja probudila vera (Rim. 10, 17), dejstvovanjem Svetoga Duha. Pošto je blagovest koja se propovedala zato da bi se probudila vera, ona ista blagovest koja je do nas dospela posredstvom svetih Apostola, Crkva koja je tako stvorena jeste Apostolska. Sazidana na temeljima koje su postavili apostoli i proroci, Crkva je dom Božiji, sveti hram u kojem obitava i dejstvuje Sveti Duh. Silom Svetoga Duha, verni uzrastaju u hram sveti u Gospodu (Ef. 2,21).“[35]
Ovaj odlomak ne izražava pravoslavno učenje o apostolstvu i svetosti Crkve. On u najvećoj meri odražava protestantska gledišta. Crkva nije samo zajednica verujućih u apostolsku propoved, nego je prvenstveno Telo Vaskrsloga Gospoda. Kroz tajnu božanske Evharistije zajednica verujućih postaje Telo Hristovo. Apostoli nisu služili samo kao spoljašnje oruđe za širenje Reči Božije, nego, kako kaže sveti Zlatoust, kao stubovi nazidani na jedinom temelju (l. Kor. 3, 11). Bili su kamenje u temelju gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos (Ef. 2,20), uzidani u zdanje Crkve blagodaću Božijom i tačnom verom, kojoj su i sami bili pričasnici i koju su predali svojim naslednicima.
Apostolstvo Crkve ne obezbeđuje se samo činjenicom da je propovedanje Jevanđelja „dospelo do nas posredstvom svetih Apostola“, nego i zato što se ono, blagodareći Svetim Ocima, održalo u Crkvi neizmenjeno. Sveti Grigorije Bogoslov u svojoj pohvalnoj besedi Atanasiju Velikom smatra da je Pravoslavna Vera kriterijum apostolskog nasledstva: „Jednodušnost u veri znači i pravo na tron, a ko ne deli istu veru, ne može da deli tron; ono prvo [nasleđivanje po bogopoštovanju] je istinsko nasleđivanje, a drugo [nasleđivanje po prvenstvu] samo po imenu. Jer nije [naslednik] … onaj ko suprotno misli i veruje, nego onaj ko je od iste vere; zar nije takav onaj kojega nazivamo naslednikom u istom smislu kao što zdravlje nasleđuje bolest, svetlost tamu, lepo vreme oluju, razumnost bezumlje?“ (PG 35,1089)
Povrh toga, 1. Kanon Vasilija Velikog (Poslanica 188.) osporava inoslavnim ‘crkvama’ svako pravo da mogu imati, po nasledstvu episkopa, jedinstvo sa Jednom Svetom Sabornom i Apostolskom Crkvom. On piše: „Oni koji su otpali od Crkve, nisu više imali blagodat Svetoga Duha na sebi; jer je izostalo predavanje [blagodati] time što se prekinulo prejemstvo. Jer prvi su odstupnici, uprkos tome što su imali rukopoloženja od Otaca i što su primili blagodatni dar Svetoga Duha polaganjem ruke; a drugi, raščinjeni, pošto su postali mirjani, nisu imali vlast niti da krštavaju, niti da rukopolažu, niti su mogli drugima preneti blagodat Svetoga Duha, od koje su otpali.“ Uostalom, mnoge od crkava-članica SSC-a ni nemaju episkope, pa zato ne mogu ni da govore o apostolstvu svoje „crkve“.
Protestantske „crkve“, kao inoslavne i otpale od jedinstva Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve, otpale su i od njenog apostolstva i svetosti.
 
g) Vera, Život i nada Crkve
 
I sledeći odlomak istog teksta eklisiološki je veoma značajan: „Potvrđujemo da je apostolska vera Crkve jedna, kao što je i Telo Hristovo jedno; no ipak se dopušta da postoje legitimno različite formulacije vere Crkve. Život Crkve, kao što je i novi život u Hristu, jeste jedan, no ipak se izgrađuje kroz različite blagodatne darove i služenja. Nada Crkve je jedna; no ipak se izražava različitim ljudskim iščekivanjima. Priznajemo da ima različitih eklisioloških polaznih tačaka i da ima najrazličitijih gledišta o odnosima Crkve prema crkvama. Neke razlike izražavaju blagodat i dobrotu Božiju; njih treba pripisati blagodati Božijoj kroz Svetoga Duha. Neke druge razlike dele Crkvu; njih treba prevazići blagodatnim darovima Svetoga Duha, vere, nade i ljubavi, tako da podela i izolacija nemaju poslednju reč. Bog unapred odredi u Njemu za ostvarenje punoće vremena, da se sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na zemlji (Ef. 1, 9-10), ispravljajući ljudske podele. Bog poziva svoj narod da u ljubavi ponovo nađe put do potpune zajednice.“[36]
Vredna je pažnje nedoslednost protestantske eklisiologije koja se u ovom odlomku vidi u odnosu na eklisiologiju apostola Pavla, prema kojoj je, budući da je Hristos jedan i da je Telo Njegovo jedno, jedna i vera, jedan život i jedna nada toga Tela (Crkve) (Ef. 4,46). Unutar te, prema apostolu Pavlu, Jedne Crkve ne postoje „legitimno različite formulacije vere Crkve“, nego jedna jedina formulacija potvrđena na Vaseljenskim Saborima. Sveti Oci su se toliko borili upravo zato da bi se odbacila šarolikost u dogmatskim formulacijama, šarolikost iza kojih se krije drugačije shvatanje. Isto tako, ni „različite eklisiološke polazne tačke i… najrazličitija gledišta o odnosima Crkve prema crkvama“ nemaju ničeg zajedničkog sa eklisiologijom apostola Pavla. Ako eklisiološki tekst pod naslovom „Text op ecdesiology: Called to be the One Church““Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva“ nastavi da govori o Crkvi i crkvama i to o najrazličitijim odnosima među njima, onda se još više udaljuje od eklisiologije apostola Pavla koje se drži Pravoslavna Crkva. Ako tekst o kome je reč samo konstatuje da postoje razlike između crkava-članica SSC-a i poziva na njihovo prevazilaženje, onda je put koji tome vodi jedino odricanje od protestantske eklisiologije i obraćanje u pokajanju u jedinstvo apostolske Vere koju čuva Pravoslavna Crkva.
U vezi sa gore navedenim eklisiološkim temama je i analiza koju je izvršila sekcija organizacije „Vera i poredak“ u okviru SSC-a u tekstu, o kome se mnogo raspravljalo,“Priroda i svrha Crkve“ (Nature and Purpose of the Church), paragrafi 9-67[37]. Ova analiza je vredna pažnje jep otkriva protestantski duh koji još uvek nadahnjuje nepravoslavne ‘crkve’ članice SSC-a. Citiraćemo nekoliko odlomaka:
Evo šta se kaže o svetosti Crkve: „Za neke je nepojmljivo da se kaže da „Crkva greši“, jer Crkvu smatraju darom Božijim i u tom smislu ona nosi pečat svetosti Božije… Drugi [misli se na protestante] pak, iako takođe tvrde da je Crkva tvorevina Logosa i Duha Božijeg, kao telo Hristovo itd, smatraju da je sveta i bezgrešna, ali ipak istovremeno kažu da je podložna grehu, jer definišu Crkvu kao zajednicu njenih članova… Za treće, greh u Crkvi može da bude „endemski“ i da ima implikacije i na samu instituciju.“[38]
Što se tiče raznolikosti u jedinstvu, kaže se ovo: „Šarolikost u izražavanju Jevanđelja rečima i delima obogaćuje svakodnevni život. U životu i svedočenju različitih crkava nalazimo naglaske na različitim vrednostima: predavanje svetosti, na primer, kod metodista, učenje o opravdanju jedino kroz veru posredstvom blagodati kod luteranaca, život u Svetome Duhu kod pentekostalaca, status prvenstva sveštenstva u službi jedinstva kod rimokatolika, vrednost sveobuhvatnosti u Anglikanskoj zajednici, dogmat o oboženju u svezi sa dogmatom o „sinergiji“ kod pravoslavnih itd. Do koje mere naglasci na različitim stvarima doprinose sukobu stavova, a do koje su izraz legitimne različitosti? Da li težište na različitim naglascima pomračuje punoću jevanđelske poruke?“[39]
O apostolskoj veri se kaže: „Crkve se danas razlikuju po tome koje su prihvatljive granice različitosti u ispovedanju vere. Primera radi, da li crkvu deli:
– ako se vaskrsenje Hristovo shvata samo simbolički?
– ako se Hristos ispoveda samo kao jedan od posrednika?
– ako se istorija drevnog Izrailja, onako kako je zapisana u Starom Zavetu, zameni predhrišćanskom istorijom neke kulture i naroda?
– ako se na različite načine shvata doprinos i odgovornost pisca u sastavljanju Pisma? [Ako se, dakle, dovodi u sumnju bogonadahnutost Svetoga Pisma]
– ako se na različite načine shvata proishođenje Svetoga Duha?[40]“/…/
 
Ako se sve to ima u vidu, čovek se pita: više od decenije se u ekumenističkim kontaktima, pa i u SSC-u čuje glas Pravoslavlja – ali i više od jednog veka pre toga, ako se računaju kontakti iz vremena patrijarha Jeronima II – da je Pravoslavna Crkva Jedna Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, a protestanti ne pokazuju želju da to prihvate, ne znači li to da se protestantske veroispovesti kreću u bezizlaznom krugu ekumenističkih kontakata i razgovora u okviru SSC-a?
Možda se može uputiti primedba da nije reč o bezizlaznom krugu, ako se uzmu u obzir pozitivni rezultati doprinosa pravoslavnih na SSC, koje je 2003. god. nabrojao bivši generalni sekretar SSC-a dr Raizer (Raiser) na konferenciji u Solunu[41], a neki drugi su izneti na tom istom skupu.[42]
Međutim, i pored toga što se može raspravljati o tome koliki je taj doprinos pravoslavnih, ipak saopštenje episkopa Ilariona Alfejeva ukazuje na zaprepašćujuću činjenicu: „Nedavna liberalizacija učenja i prakse u mnogim protestantskim crkvama mnogo više je otuđila i udaljila protestante od pravoslavnih nego celokupna njihova prethodna tradicija… To je, tvrdim, bio ozbiljan udarac za celokupan ekumenistički pokret, ali i za dijalog između pravoslavnih i protestanata.“[43] Episkop Ilarion se oštro osvrće na upotrebu „prihvatljivog jezika“ pri rukopoloženju žena i prijemu homoseksualaca od strane mnogih protestantskih crkava, a to su plodovi starog protestantskog eklisiološkog korena.
Ali, ako se povrh toga ustvrdi da protestantima nije lako da se oslobode lanaca svoje prošlosti – a to zaista nije lako – zašto mi pravoslavni treba i dalje da se vrtimo u bezizlaznom krugu izbegavajući da kažemo kako stoje stvari? Od pravoslavnih predstavnika u SSC-u očekujemo eklisiološki tačan odgovor na pitanje koje je postavila Specijalna komisija, a koje je ovako formulisano: „Ima li prostora za druge crkve u pravoslavnoj eklisilogiji? Kako opisujete taj prostor i koje su mu granice?“ Iz odgovora na ovo pitanje i iz reakcije SSC-a na taj odgovor, videće se da li će pravoslavna eklisiologija prevladati u SSC-u, ili će sve ostati kako jeste.
 
2. Krštenje
 
Crkve-članice SSC-a priznaju krštenje kao suštinski element svog crkvenog identiteta i smatraju ga, štaviše, kriterijumom za prijem neke hrišćanske zajednice u SSC sa statusom njegovog člana. Pa ipak, neka njihova shvatanja o krštenju otkrivaju da se na ovu osnovnu hrišćansku Tajnu u krilu SSC-a gleda kroz prizmu protestantske eklisiologije i prakse vezane za krštenje:
„Svi koji su kršteni u Hristu sjedinjeni su sa Hristom u Njegovo Telo: Tako se sa njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih silom Očevom, tako i mi hodili u novom životu (Rim.6,4). Prilikom krštenja, Duh daje članovima Crkve Hristovu svetost. Krštenje koje sjedinjuje sa Hristom poziva crkve da budu otvorene i časne jedna prema drugoj, čak i kada je to teško: Nego da budemo istinski u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onoga koji je Glava – Hristos (Ef. 4,15). Krštenje pruža crkvama slobodu, a samim tim i odgovornost, da idu u pravcu jednog zajedničkog svedočenja Logosa, ispovedanju jedne Vere, služenju jedne Evharistije i punog učešća u jednom sveštenom služenju. Ima nekih koji ne priznaju obred krštenja u vodi, ali dele sa ostalima duhovno iskustvo života u Hristu.
To što svi kroz krštenje u ime Oca i Sina i Svetoga Duha pripadamo Hristu, omogućuje crkvama i poziva ih da idu ruku pod ruku, pa čak i kada nisu u slozi. Potvrđujemo da je krštenje samo jedno, isto kao što je jedno telo i jedan Duh, jedna nada našeg zvanja, jedan Gospod, jedna vera, jedan Bog i Otac svih nas (vidi: Ef. 4,46). U blagodati Božijoj krštenje otkriva stvarnost da pripadamo jedni drugima, premda neke crkve nisu još u stanju da priznaju druge kao Crkvu u punom smislu te reči. Podsećamo ponovo na izjavu u Torontu u kojoj ‘crkve’ članice potvrđuju da je sveobuhvatnije biti član Crkve Hristove, nego biti član sopstvene crkvene zajednice. Traže, dakle, da dođu u živu komunikaciju sa onima koji izvan sopstvenih redova ispovedaju Isusa kao Gospoda.“[44]
Iz gore navedenog sasvim je jasno da crkve-članovi SSC-a jedna drugoj priznaju krštenje izvršeno na razne načine, što je u suprotnosti sa bogoslovljem Pravoslavne Crkve. Krštenje Pravoslavne Crkve je jedno i vrši se jedino u njoj specifičnim obredom, trostrukim pogružavanjem u vodu, u ime i uz tačno bogoslovlje bogonačalnih Ipostasi, kao i sa bogoslovskom sadržinom sapogrebenja i savaskrsenja u Hristu i kroz Hrista u novi život u blagodati. Krštenja izvršena izvan Crkve i bez ovih preduslova ne uvode u Telo Hristovo. Pravoslavna Crkva nikada nije priznavala krštenje (kao ni ostale Tajne) inoslavnih,ukoliko se oni nisu obratili u zajednicu odrekavši se svoje inoslavnosti. Međutim, ukoliko su se obratili u njenu zajednicu kao jedine Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve, odbacujući svoju inoslavnost libelumom [pismenom izjavom] i ispovedajući pravoslavnu Veru, Pravoslavna Crkva ih je uvodila u svoju punu svetotajinsku zajednicu, nekada u početku kroz krštenje, a nekada kroz miropomazanje (7. kanon Drugog Vaseljenskog Sabora i 95. kanon Petog i Šestog).
Obaveze ‘crkava’ članica SSC-a, koje proizlaze iz međusobnog priznanja protestantskog krštenja, to jest „da idu u pravcu jednog zajedničkog svedočenja Logosa, ispovedanju jedne Vere, služenja jedne Evharistije i punog učešća u jednom sveštenom služenju“, nisu prihvatljive sa pravoslavnog stanovišta. Ove ‘crkve’ nisu u situaciji da daju svedočenje jedne Vere Crkve i da služe jednu Evharistiju, ukoliko prvo ne stupe u potpuno dogmatsko i svetotajinsko jedinstvo sa Pravoslavnom, Jednom Svetom i Apostolskom Crkvom. Mi pravoslavni ne prihvatamo da „pripadamo jedni drugima“ ukoliko ti drugi vrše samo jedno „hrišćansko“ krštenje. To se tim više odnosi na one koji „ne priznaju obred krštenja u vodi, ali dele sa ostalima duhovno iskustvo života u Hristu“, to jest na neoharizmatske protestantske zajednice koje učestvuju u SSC-u (kao što su, na primer, Pentekostalci).
Krštenjska teologija, koja je podržana u tekstu V. E. M. (Baptism, Eucharist, Ministry – Krštenje, Evharistija, Sveštenstvo) u Limi 1982, izvršila je, nažalost, na mnogo načina uticaj na pravoslavne teologe. Jedan međupravoslavni simpozijum, održan u Bostonu, smatra da je „tekst V. E. M. značajan ekumenistički tekst dogmatskog poklapanja. Treba ga, prema tome, posebno preporučiti kao ozbiljan pokušaj da iznese na svetlost i da danas izrazi „veru crkve kroz vekove“.[45]“ Taj tekst, takođe, citiraju između ostalih statutarnih principa, sastavljači „Završnog izveštaj Specijalne komisije“ (paragraf 19). Prema komentaru pravoslavnog teologa na odluke 9. Generalne Skupštine SSC-a[46] značajna je“svest o traženom poklapanju eklisiologija ‘crkava’ članica sa Tajnom krštenja“. Međutim, eklisiološko poklapanje (što drugim rečima znači međusobno priznavanje kao crkava) dogmatski toliko različitih hrišćanskih crkava i grana na osnovu činjenice da sve vrše nekakav vid krštenja, ne nalazi uporište u Predanju Crkve i učenju Otaca, kao što krštenje inoslavnih nema za pretpostavku Pravoslavnu Veru. Vasilije Veliki (125. pismo) kaže: „Jer mi treba da se krstimo onako kako smo primili [Predanjem], a da verujemo onako kako smo kršteni, da slavimo onako kako verujemo, Oca i Sina i Svetoga Duha, a da se udaljimo od zajednice sa onima koji kažu da je [Sveti Duh] tvorevina i tako očigledno hule“, ne ostavljajući prostora za eklisiološko usklađivanje sa onima koji nemaju zajedničko dogmatsko učenje sa nama.
Karakteristična je slika koju daje odsek SSC-a „Vera i poredak“ tekstom „Priroda i svrha Crkve“ (Nature and Purpose ofthe Church), u paragrafima 75-77, a u vezi sa razlikama koje se tiču krštenja i o tome da ih treba premostiti u perspektivi vidljivog sjedinjenja crkava-članica SSC-a: „Ostaju razlike između pojedinih hrišćanskih tradicija u vezi sa:
 
• svetotajinskom prirodom krštenja
• odnosom krštenja i vere
• dejstvom Svetoga Duha
• osobenošću članova Crkve
• krštenjem male dece i krštenjem onih koji mogu da govore u svoje imena obredu krštenja.
 
Postoje zajednice – hrišćani koji ne služe službu krštenja, ali dele duhovno iskustvo života u Hristu [misli se na pentekostalce].“[47]
Pravoslavna Crkva, međutim, ne može da prizna krštenje drugih hrišćana koji ostaju u svojoj nepravoslavnoj veri, niti da „premosti“ gore navedene razlike sa protestantskim konfesijama da bi opravdala nekakvo veštačko sjedinjenje sa njima, a to se tim više odnosi na pentekostalce koji ni nemaju krštenje u vodi.
 
3. Misionarstvo
 
Crkve-članice SSC-a smatraju da je i misionarstvo neodvojivo od Crkve. U eklisiološkom tekstu Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva, koji je usvojila 9. Generalna skupština SSC, piše:
„Misionarstvo je integralni deo života Crkve. Crkva svojim misionarenjem izražava svoj poziv da širi Jevanđelje i da prinese živog Hrista celokupnoj tvorevini. Crkve deluju i žive pored ljudi drugih živih religija i ideologija. Kao oruđe Boga Svedržitelja, Crkva se poziva da se zauzme za dijalog i saradnju sa njima tako da njeno misionarenje čini dobro svim stvorenjima i doprinosi dobrobiti planete. Sve crkve se pozivaju da se bore protiv greha u svim njegovim projavama, kako unutar, tako i izvan njih, i da rade zajedno sa drugima protiv nepravde, na ublažavanju ljudske patnje, na savladavanju nasilja i na obezbeđenju punoće života svim ljudima.“[48]
Specifičnost pravoslavnog misionarstva proizlazi iz samosvesti Pravoslavne Crkve da ona jedina sadrži i da ona jedina može da predaje svetu autentičnu jevanđelsku poruku. Misionarska delatnost protestantskih konfesija i zajednica u očima Pravoslavne Crkve izgleda neadekvatna da svetu pruži celoga Hrista, jer ni dogmatsko učenje protestanata ni njihova rascepkanost ne svedoče Hrista Svete Crkve, nego subjektivnog Hrista svake pojedinačne protestantske „grane“. Tako Pravoslavna Crkva ne može da se složi sa takvom zajedničkom misionarskom delatnošću, a tim pre što sve do danas nije prestao prozelitizam kako u pravoslavnim zemljama, tako i na polju spoljašnjeg misionarstva.
 
4. Cilj vidljivog ujedinjenja
 
Statut SSC-a i njegova 9. Generalna Skupština ponovo potvrđuju da „primarni cilj zajednice crkava u SSC-u jeste da one jedna drugu pozivaju na vidljivo jedinstvo u jednoj veri i na jednu evharistijsku zajednicu iskazanu kroz bogopoštovanje i zajednički život u Hristu, kroz svedočenje i služenje svetu i da streme prema takvom jedinstvu kako bi svet poverovao.“[49]
Obaveze ‘crkava’ članica SSC-a da streme vidljivom jedinstvu opisuje se u sledećem odlomku Teksta: Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva:
„Crkve koje uzimaju učešća u SSC-u ostaju obavezne jedna prema drugoj da idu ka punom vidljivom jedinstvu. Ta obaveza je dar našeg preblagog Boga. Jedinstvo je ujedno i božanski dar i poziv. Naše crkve su potvrdile da je jedinstvo za koje se molimo, kome se nadamo i na kome radimo, „zajednica data i izražena u zajedničkom ispovedanju apostolske vere; zajednički svetotajinski život koji počinje jednim krštenjem, a sveštenodejstvuje se zajednički u jednoj evharistijskoj zajednici; zajednički život u kome su članovi i sveštenstvo međusobno priznati i izmireni; i jedno zajedničko poslanstvo svedočenja Jevanđelja blagodati Božije svim ljudima i služenja celokupnoj tvorevini“ [Deklaracija iz Kambere, 3. 2]. Takva zajednica treba da se izražava na svakom mestu i kroz pomirljive odnose na raznim mestima. Pred nama je veliki rad dok zajedno tražimo da shvatimo značenje jedinstva i sabornosti i koliko je važno krštenje“[50]
Protestantska konfuzija je očigledna. Jedinstvo „vidljivih“ crkava-članica je istovremeno i ono što je dato i ono što se traži. Dato u „nevidljivoj“ Crkvi kroz međusobno priznato krštenje, a opet se traži u nastojanju da se vidljivo stvori „nevidljiva“ Crkva. Reč je o teološkoj šizofreniji. Jasno je da protestanti u ovom tekstu nalaze sebe, ali ne i mi. Mi, pravoslavni, imamo kao dar Božiji u glinenim sasudima jedinstvo Vere i zajednicu Svetoga Duha. Pravoslavna Crkva je ujedno i jedinstvo i zajednica. Borimo sa samo da je održimo i da uzrastemo u njoj. Nije nam potrebno da se svrstamo u protestantsku teološku šizofreniju potpisujući se na takvim tekstovima. Rascepkane protestantske konfesije, koje su lišene punoće apostolske Vere, s pravom tragaju za jedinstvom u budućem zajedničkom ispovedanju apostolske Vere.u budućem služenju jedne Evharistije i budućem zajedničkom misionarskom svedočenju. Za sada im je jedino zajednička želja za vidljivim jedinstvom, ali to jedinstvo već postoji u konkretnoj, istorijskoj, vidljivoj Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Pravoslavnoj Crkvi. Zar je protestantima toliko teško da to shvate da bi prestali da lutaju od jednog raskola do drugog i od jednog nejevanđelskog stava do sledećeg i da tragaju za jedinstvom u svojoj rascepkanosti?
 
5. Zajednička molitva
 
Još jedan pokazatelj da se SSC ne orijentiše prema zajednici Pravoslavne Crkve su predlozi „Specijalne Komisije“ o „konfesionalnoj zajedničkoj molitvi“ i „međukonfesionalnoj zajedničkoj molitvi“ koji su bili usvojeni na 9. Skupštini. Predlozi su sledeći:
„Predlaže se jasna razlika između „konfesionalne“ i „međukonfesionalne“ zajedničke molitve na skupovima SSC-a. „Konfesionalna zajednička molitva“ je molitva jedne konfesije, jedne zajednice, ili jedne denominacije unutar jedne konfesije. Njen crkveni karakter je jasan. Prinosi se kao dar okupljenoj zajednici od strane jedne delegacije učesnika i moli ostale da uđu u duh molitve. Vrši je i vodi, u skladu sa načinom kako je shvata i praktikuje određena crkva.“Međukonfesionalna zajednička molitva“ se obično unapred priprema za posebne ekumenističke događaje. Predstavlja priliku za zajedničko služenje, jer se tako crpi blago iz bogatstva raznih tradicija. Takva molitva ima koren u dosadašnjem iskustvu ekumenističkke zajednice, kao i u dobiti crkava koje tako razmenjuju iskustva. Ona, međutim, nema pretenzija da postane bogosluženje jedne date crkve-članice, ili neke vrste hibridne crkve, ili jedne super-crkve. Kada se shvati i primeni na pravi način, ova podela može da doprinese tome da se oslobode tradicije, da se izraze ili vernošću svojoj posebnosti, ili kombinujući tradicije, budući dosledne istini da hrišćani još nisu iskusili svoje puno jedinstvo i da ekumenistička tela u kojima učestvuju ne predstavljaju crkve.“[51]
A takođe i ovo: „U skladu sa podelom na konfesionalnu i međukonfesionalnu molitvu, mogu se služiti i konfesionalna evharistijska sabranja u vreme održavanja Generalne Skupštine, ili drugih prilika od velikog značaja. Crkva koja će služiti Evharistiju [hosting church – crkva domaćin] (ili crkve koje mogu zajedno da je služe) treba da daju svoj jasni identitet.“[52]
Ceo okvir ovog predloga (više od 20 strana teksta) otkriva, treba priznati, izuzetno prefinjeno predstavljanje problema zajedničke molitve da bi se izbeglo nezadovoljstvo bogoslužbenim manifestacijama sa kojima se mnogi u SSC-u ne slažu. Pa ipak, karakteristično je insistiranje „Specijalne Komisije“ na zajedničkoj molitvi, uprkos mnogobrojnim problemima koje ona stvara. S jedne strane priznaje se značaj kanona lex orandi – lex credendi [Crkva veruje onako kako se moli], značaj zajedničke vere u zajedničkoj molitvi, ali uprkos tome smatra da sami činioci „ne umanjuju nužnost takve (zajedničke) molitve, niti je čine nemoćnom“ (Završni izveštaj Specijalne Komisije…)[53]. Po viđenju SSC-a, iznad svega je zajednički put crkava-članica (to stay together – ostati zajedno) i tome treba da služi i zajednička molitva. „Mogućnost da se molimo zajedno na ekumenističkim skupovima je takođe i novi poziv na specijalno poslanstvo da se molitvom pomognu i ohrabre hrišćani na njihovom putu ka jedinstvu“[54], kažu sastavljači „Završnog izveštaja Specijalne Komisije…“ i potvrđuju dobre rezultate mnogogodišnjeg zajedničkog upražnjavanja zajedničke molitve.
Za SSC su, dakle,“zajedničke molitve“ izvor života. Bilo da je konfesionalna ili međukonfesionalna, samo da je zajednička molitva, jer to izvire iz eklisiologije njegovih članova-protestanata. Za pravoslavne, međutim, stvari stoje sasvim drugačije, jer je drugačija i naša eklisiologija. Zajednička molitva se zabranjuje svetim Kanonima. Neki pravoslavni teolozi relativizuju značaj ovih Kanona ili ih zanemaruju, jer su, navodno, napisani za druga vremena, ili, navodno, nisu nadahnuti ljubavlju. Drugi ih pak pogrešno tumače, to jest da, tobože, zabranjuju samo evharistijsku zajedničku molitvu. Svi se, međutim, slažu oko pastirske dimenzije svetih Kanona, to jest da imaju za cilj očuvanje čiste dogmatske svesti punote Crkve.[55]
Međutim, ova poslednja dimenzija svetih Kanona daje smisao njihovoj primeni kako u vreme kada su napisani, tako i danas. Niko od nas ne pribegava svetim Kanonima ako ne vidi da je dogmatska svest Crkve u opasnosti od neke jeretičke eklisiologije. A danas, kao nikada pre, dogmatska svest punote Crkve je u opasnosti da bude izmenjena eklisiologijom koja se neguje u SSC-u. Zajedničke molitve su samo jedan znak eklisiološke promene. Greše svi oni koji misle da se pozivamo na pojedine Kanone iz konzervativizma ili fundamentalizma. Oni ne znaju da je Crkva posezala za Kanonima svaki put kada je videla da se menja eklisiološka svest njenih članova. Danas postoji potreba da se istaknu neki Kanoni i da se, ako zatreba, napišu novi u istom duhu i radi istog cilja, sa posebnom referencom na SSC.
Prethodno rečeno nije preterivanje. Pravoslavni teolozi, polovina članova „Specijalne Komisije“, predlažu prilagođavanje kad je u pitanju problem zajedničkih molitava u SSC-u. To je prva greška. Pravoslavna eklisiologija ne predviđa zajedničke molitve, predviđa samo Kanone koji zabranjuju zajedničke molitve iz već navedenih razloga. Da su teolozi „Specijalne Komisije“ hteli da budu dosledni pravoslavnoj eklisiologiji, trebalo je da ukidanje zajedničkih molitve postave kao uslov o kome se ne raspravlja da bi i dalje učestvovali u SSC-u. Upravo zajedničke molitve u SSC-u imaju isključiv smisao da dovedu do vidljivog jedinstva svoje crkve članice pod protestantskim eklisiološkim uslovima. Pošto je upravo “ to razlog zbog koga se pozivamo na držanje svetih Kanona u datom slučaju, pozivanje na to da je sveti Marko Efeski Evgenik učestvovao u molitvi u Ferari, ili spominjanje učešća inoslavnih u pravoslavnim bogosluženjima na Svetim Mestima, na Sinaju i drugde u XII veku[56], ne mogu da posluže da se opravda današnje praktikovanje zajedničkih molitvi. Sveti Marko jeste učestvovao u molitvi, ali ne zato da bi se potčinio jedinstvu pod papskim uslovima. Dokaz za to je njegova žestoka borba, njegov odlazak nakon razgovora i napokon njegovo odsustvo sa zajedničkog služenja sa papom, kada su pravoslavni popustili pred svim papskim zahtevima… Ni poklonike Svetih Mesta nije vodila namera da promovišu jeretičku eklisiologiju, kao što se vidi iz odgovora patrijarha Genadija. Međutim, u SSC-u se promoviše – kako se vidi iz činjenica i iz teksta – protestantska eklisiologija.
Druga greška je potvrđivanje „eklisiološkog karaktera“ protestantskih konfesija. Budući da zato zajedničke molitve treba apriori da budu prihvaćene, pravoslavni treba da učestvuju u „konfesionalnoj zajedničkoj“ molitvi, ili službi neke od raznih protestantskih konfesija, na koju su, naravno, pozvani. Takvo učešće, jasno, ne znači kategorički i pristupanje zajedničkom Putiru, ali je to ipak, od strane pravoslavnih, potvrda „eklisiološkog karaktera“ određene konfesije.
Treća greška je ustanovljenje (iako sa mogućnošću ponovnog razmatranja u budućnosti) „konfesionalnih zajedničkih“ molitvi ili službi, na kojima će predstojati ličnost koja se odredi od pripadnika određene konfesije (vidi „Završni izveštaj Specijalne Komisije…“ paragr. 42). Ovde je reč o potvrđivanju rukopoloženja žena, pa čak i homoseksualaca…
Na osnovu rečenog i onoga što, razume se, nije moglo biti izneto, očigledno je sledeće:
– SSC je organizacija koja ima za cilj da odneguje jedinstvo hrišćanskih crkava i veroispovesti i to u dva oblika: 1) kroz zajedničku obavezu međusobnog priznavanja (mutual recognition), međusobno uvažavanje (mutual accountability), zajednički put kroz istoriju (stay together), saradnju napraktičnom nivou (cooperation) i u misionarstvu (common vvitness). 2. Kaopoziv na jedinstvo u jednoj veri, jednoj Evharistiji i zajedničkom životu nepodeljene Crkve. Kao što je očigledno, ni prvi oblik ne predstavlja istinsko jedinstvo, niti je drugi ostvariv, jer protestantska ispovedanjavere ne priznaju da je apostolska Vera ona ista Vera koja se danas sadrži u istorijskoj Pravoslavnoj Crkvi.
– U sadašnjem obliku „jedinstva“, crkve-članice SSC-a se orijentišuka tome da jedna drugoj priznaju krštenje. Nažalost.pojedine PravoslavneCrkve su pristupile priznanju krštenja antihalkidonaca i nemačkih protestantskih veroispovesti. Međutim, nerazumno priznanje krštenja inoslavnih bez dogmatskog jedinstva nije u skladu sa eklisiologijom Pravoslavne Crkve. Protestantske konfesije zadržavaju sva jeretička učenja kojasu naznačili pravoslavni patrijarsi i bogoslovi od XVI v. pa nadalje.
– Zajedničke molitve i zajedničko učešće u bogoslužbenim sabranjima predstavljaju uobičajenu praksu na ekumenističkim skupovima SSC-a. Tek nakon protesta pravoslavnih 1998. god. izvršena je izvesna modifikacija ove prakse, ali ona ne menja režim zajedničkih molitava, koje se zabranjuju kanonima Pravoslavne Crkve i ne treba ih nastaviti.
– Cilj SSC-a, tj. ostvarivanje svehrišćanskog vidljivog jedinstva, ima kao pozadinu protestantsku eklisiologiju o „nevidljivoj“ Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi i njenim vidljivim istorijskim formama,od kojih ni jedna ne sadrži punotu apostolske Vere, Sabornosti i života u blagodati. Iz tog razloga cilj SSC-a na ostvarenju vidljivog jedinstva nema nikakvog smisla za Pravoslavne, koji u Pravoslavnoj Crkvi imaju punotu apostolske Vere i života u Hristu. Svehrišćansko jedinstvo pravoslavni shvataju kao obraćenje svih inoslavnih u pravoslavnu Veru i samim tim njihov povratak u zajednicu Pravoslavne, Saborne i Apostolske Crkve (Liturgija Vasilija Velikog).
– U SSC-u postoji težnja da se međuhrišćansko jedinstvo proširi i da obuhvati sve religije na svetu, jer je Bog, navodno, svim ljudima predodredio spasenje i nama su nepoznati svi oblici čovekoljublja Božijeg. Za Pravoslavnu Crkvu je takvo jedinstvo potpuno neprihvatljivo, jer istina je, doduše, da se spasenje od Boga nudi svim ljudima, ali ga ljudi odbacuju sledeći puteve koji ne vode do spasenja.
– Neke grupe protestanata zahtevaju od SSC-a zvanične korake kako bi zatražili da im se priznaju nečasni nejevanđelski izbori (homoseksualizam itd.). Za sada ne nailaze na pristajanje, ali postoje indicije da bi radi zaštite ljudskih prava mogla da se pokrene već započeta rasprava i da se zatraži priznavanje jednakosti za sve. Pravoslavna Crkva ne može da zanemari jevanđelsko učenje i da snishodi bezakonju (Isa. 52,11; 2. Kor. 6,14-7,l).Rukopoloženje žena u mnogim protestantskim crkvama takođe je pokazatelj sve većeg udaljavanja od Predanja Crkve Apostola i Svetih Otaca.
– Svedočenje Pravoslavne Crkve nije prihvatljivo protestantskim konfesijama iz SSC-a kao celine, kao što se vidi iz šezdesetogodišnje istorije SSC-a i još mnogo duže istorije pravoslavno-protestantskih kontakata. Sve ukazuje na to da SSC teži za homogenizacijom „crkava-članica“ do koje bi došlo dugogodišnjim međusobnim mešanjem.
– Promena načina razmišljanja pravoslavnih (teologa koji učestvuju u radu SSC-a i drugih) je činjenica bremenita opasnostima po budući put Pravoslavne Crkve u savremenom svetu. Postoji opasnost od unutar-pravoslavnih raskola.
– Pod uticajem SSC-a pravoslavni i antihalkidonci sede jedni pored drugih kao pravoslavno krilo SSC-a, priznajući jedni druge pravoslavnima. Taj isti duh je doveo do sporazuma (Zajedničke Izjave) između pravoslavnih i antihalkidonskih teologa na nezvaničnim razgovorima, a potom i na zvaničnim razgovorima Pravoslavne Crkve sa antihalkidonskim konfesijama, sporazuma koji pravoslavna strana nije prihvatila.
– Izgledi za budućnost (predlozi za zajedničko praznovanje Vaskrsa i sazivanje zajedničke Skupštine bez dogmatskog jedinstva) nisu obećavajući i zahtevaju mnogo pažnje i budnosti.
– Prekid odnosa Pravoslavnih Crkava sa SSC-om bio je stalno pitanje koje je i dalje aktuelno, sve dok protestantske ‘crkve’ članice SSC-a ne pokažu da odustaju od svojih eklisioloških preduslova. Pravoslavne Crkve svojim učešćem u SSC-u pokazuju da u praksi odustaju od svog eklisiološkog identiteta. U tom smislu su rimokatolici, formalno odsustvujući iz SSC-a, dosledniji svojoj eklisiologiji nego mi pravoslavni svojoj.
– Mi pravoslavni nemamo nikakve dobiti od učešća u SSC-u. Naprotiv, od toga imamo samo štetu i propast. Naše poslanstvo da prenosimo poruku Pravoslavlja inoslavnima nema uspeha, jer se protestanti u SSC-u ne orijentišu ka prihvatanju Pravoslavlja, nego ka koegzistenciji sa njim u formi kojoj teže, to jest u formi potpunog međusobnog priznavanja. Takva orijentacija je u potpunom skladu sa njihovom eklisiologijom. Možemo limi pravoslavni da učestvujemo u nekoj organizaciji (SSC), čiji se sastav, struktura i rad baziraju na protestantskoj eklisiologiji, a da naše učešće u takvoj organizaciji ne znači odricanje od naše eklisiologije?
 
PREDLOZI
 
Nakon svega toga, pravoslavni stav prema SSC-u bi mogao da se odredi na osnovu sledećih teza:
– Učešće pravoslavnih u SSC-u nije na korist ni Pravoslavnoj Crkvi, ni inoslavnima, pa nije od koristi ni za željeno jedinstvo svih hrišćana u istinitoj apostolskoj Veri i Crkvi iz prvih vekova hrišćanstva. Nije li možda došlo vreme da Pravoslavne Crkve prekinu odnose sa SSC-om?
– Ako se iz razloga višeg, dobro promišljenog i bogoljubivog interesa nekih Pravoslavnih Crkava (vidi Pidalion: „Šta je interes“), ili upućenosti radi, prosudi da je potreban neki oblik saradnje sa SSC-om, treba zahtevati da se SSC preimenuje u Svetski Hrišćanski Savet i da veza sa njim bude labava, samo preko posmatrača, bez obaveza i dužnosti koje su u suprotnosti sa eklisiologijom Pravoslavne Crkve.
– U tom slučaju neće biti zajedničkih molitvi i bogoslužbenih manifestacija. Učešće će biti na akademskom nivou, a pravoslavni stavovi ćenužno biti formulisani u obliku izdvojenih Izjava, kao što je bilo sve do Generalne Skupštine u Nju Delhiju (1961).
A jedinstvo, ako ikada do njega dođe, neće biti posledica mešanja, nego plod molitve, doslednosti i vernosti našoj pravoslavnoj samosvesti, a pre svega dar Predobrog Boga.
 
Na Svetoj Gori, 18. februara 2007.
Članovi Komisije za dogmatska pitanja Sveštenog Kinota Svete Gore:

 
Iguman manastira Vatoped, arhimandrit Jefrem,
Iguman manastira Filotej, Starac Luka,
Iguman manastira Grigorijat, arhimandrit Georgije

 


 
NAPOMENE:

  1. Jovan Karmiris Ορθοδοξία και Προτεσταντισμός – Pravoslavlje i protestantizam, 1. tom, Atina 1937; istoga autora Ορθοδοξο-προτεσταντικός διάλογος – Pravoslavno-protestantski dijalog, časopis (c)EOLOG1A, u nastavcima od broja 58 (1987), sveska 54. do broja 59 (1988) sveska 4.
  2. Jovan Karmiris, Ορθοδοξία και Προτεσταντισμός. – Pravoslavlje i protestantizam, 1. tom, Atina 1937, ctp. 318-328.
  3. Ha istom mestu, ctp. 329-347.
  4. Jeronim Koconis, Η Κανονική άποψις περί της επικοινωνίας μετά των ετεροδόξων (intercommumo) Kanonsko gledište o međusobnom opštenju sa inoslavnima (intercommunio), Atina 1957, str. 17-32.
  5. Verner Kipers (Werner Kiippers), Θέσεις και προοπτικά! του Διαλόγου μεταξύ των Παλαιοκαθολικώνκαι Ορθοδόξων – Stavovi i perspektive dijaloga između Starokatolika i Pravoslavnih, u časopisu ΓΡΗΓΟΡΙΟΣ ΠΑΛΑΜΑΣ, sveska 633 (1973), str. 824 i sveska 634 (1973), str.109-123. Takođe i Evangelija Varela, Αιορθόδοξοι και Οικουμενικά! σχέσεις του Πατριαρχείου Κωνσταντινουπόλεως κατά. τον Κ’ αιώνα – Međupravoslavni u Vaseljenski odnosi Carigradske patrijaršije u 20. veku, Patrijaršijski institut otačkih studija, Solun 1994. str. 231-236; Mitropolit Švajcarske Damaskin, Θεολογικόι Διάλογοι – Μία Ορθόδοξος προοπτική – Teološki dijalozi – pravoslavno gledište, izdanje braća Kirijakidis, Solun 1986, str. 27-32 i 241-285.
  6. Jovan Karmiris, Τα Δογματικά και Συμβολικά Μνημεία της Ορθοδόξου καθολικής Εκκλησίας – Dogmatske i simvoličke osobenosti Pravoslavne Saborne Crkve, 2. tom Grac – Austrija 1968. str. 946.
  7. Na istom mestu, str. 958.
  8. Ha istom mestu, ctp. 963-965.
  9. Ha istom mestu, ctp. 962-3.
  10. Na istom mestu, str. 978.
  11. Na istom mestu, str. 951, beleška 1.
  12. Na istom mestu, str. 951, beleška 1.
  13. Na istom mestu, str. 393.
  14. Jeronim Koconis, navedeno delo, str. 33-46 i 96-101.
  15. Nikos Macukas, Οικουμενική Κίνηση – Ekumenistički pokret, izd. Purnara, Solun 1986, str. 248.
  16. Evangelija Varela, Διορθόδοξοι και Οικουμενικοί σχέσεις… – Međupravoslavni i ekumenistički odnosi… navedeno delo, str. 253.
  17. Mitropolit Švajcarske, Θεολογικοί Διύίλογοι… Teološki dijapozi, navedeno delo, str. 189.
  18. Na istom mestu, str. 192.
  19. Na istom mestu, str. 193.
  20. Na istom mestu, str. 218.
  21. Na istom mestu, str. 221.
  22. Na istom mestu, str. 222.
  23. Na istom mestu, str. 218.
  24. Časopis ΕΠΙΣΚΕΨΙΣ, sveska 640/ 31.10.2004, str. 5.
  25. Evangelija Varela, navedeno delo, str. 235.
  26. Mitropolit Švajcarske, navedeno delo, str. 49.
  27. Uporedi članak Konrada Raizera (Konrad Raiser), Η σπουδαιότητα της Ορθόδοξης συμβολής στο Π. Σ. Ε . – Značaj pravoslavnog doprinosa SSC-u (prevod sa engleskog), u knjizi ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKKI DIJALOG, Atina 2005, str. 52.
  28. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents, Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in the WCC, 159. Generalna Skupština SSC-a, Dokumenti Skupštine Završni izveštaj Specijalne komisije za učešće pravoslavnih u SSC-u, 15 – Vidi i prevod ovog teksta na grčki u knjizi ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG, Atina 2005, str. 214-215.
  29. Amvrosije, mitropolit Kalavrita i Egialije, Οι νέες προοπτικές της συμμετοχής των Ορθοδόξωνστο Π. Σ. Ε. μετά ης προτάσεις της Ειδικής Επιτροπής – Nove perspektive učešća pravoslavnih u SSC-u nakon predloga Specijalne komisije, u knjizi ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKIDIJALOG, navedeno delo, str 70.
  30. Konrad Raizer, pomenuto delo, str. 37.
  31. Citat iz teksta: Text on ecclesiology: Called to be the One Church, 3.
  32. 9. Generalna Skupština SSC-a, Dokumenti Skupštine, Final report of the Special Commissionon Orthodox Participation in the WCC, naparp. 13 K 16. Vidi ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG, navedeno delo, str. 214 i 215.
  33. Na istom mestu, str. 215-216.
  34. Ha istom mestu, tekst pod naslovom Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva, str. 6-7.
  35. Na istom mestu, str. 4.
  36. Na istom mestu, str. 5.
  37. Zbornik, ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG navedeno delo, str. 275-298.
  38. Η φύση και ο σκοπός της Εκκλησίας – Priroda i svrha Crkve (Tekst sekcije „Vera i poredak“ u okviru SSC-a), u knjizi ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG navedeno delo, str. 286.
  39. Ha istom mestu, str. 295-296.
  40. Na istom mestu, str. 301.
  41. Konrad Raizer (Konrad Raiser), navedeno delo, str. 32-54.
  42. Georgije N. Lemopulos, Ορθόδοξη Θεολογία και Οικουμενικός Διάλογος – Pravoslavno bogoslovlje i ekumenistički dijalog: Problemi i perspektive, u knjizi ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG navedeno delo, str. 57 napomena br. 2.
  43. Ilarion Alfejev, episkop Austrije i Beča (Moskovske patrijaršije), Perspektive učešća pravoslavnih u ekumenskom pokretu, nakon predloga Specijalne komisije, u knjizi PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG navedeno delo, str. 83.
  44. 9. Generalna Skupština SSC-a, Dokumenti Skupštine, Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva, str. 89.
  45. Konrad Raizer, pomenuto delo, str. 45-46.
  46. Vlasios Jo. Η Θ’ Γενική Συνέλευση τον Π. Σ. Ε. και η Ορθόδοξη Εκκλησία – 9. Generalna Skupština SSC i Pravoslavna Crkva (Porto Alegre, 14.23. februara 2006), časopis EPIKEČaE. br. 659/31.3.2006, str.25.
  47. Priroda i svrha Crkve… navedeno delo, str. 303.
  48. 9. Generalna Konferencija SSC-a, Dokumenti Skupštine, Text on ecclesiology: Called to be theOne Church – Tekst o eklisiopošji: Pozvani ga budemo Jedna Crkva, str. 11.
  49. Purposes and Functions,WCC. Constitution, III – Ciljevi i funkcije, Statut SSC-a III.
  50. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Generalna Skupština SSC-a, Dokumenti Skupštine, Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Tekst o eklisiologiji: Pozvani da budemo Jedna Crkva, str. 2.
  51. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Generalna Skupština SSC-a, Dokumenti Skupštine, Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in the WCC – Završni izveštaj Specijalne Komisije o učešću pravoslavnih u SSC, str. 42.
  52. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Generalna Skupština SSC-a, Dokumenti Skupštine, Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in the WCC – Završni izveštaj Specijalne Komisije o učešću Pravoslavnih u SSC, str. 44.
  53. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Generalna Skupština SSC-a, DokumentiSkupštine, Final report ofthe Special Commission on Orihodox Participation in the WCC, – Završni izveštaj Specijalne Komisije o učešću pravoslavnih u SSC, Dodatak A gl. 13-14. Vidi i ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG navedeno delo, str. 238.
  54. Na istom mestu, paragr. 37, vidi i PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG navedeno delo, str. 220.
  55. O svim ovim gledištima vidi članak Petra Buteneva, Η πρόκληση και η αναγκαιότητα της κοινής προσευχής – Poziv na zajedničku molitvu i njena nužnost, kao i članak Teodora Janka, Η συμπροσευχή με τους ετεροδόξους – Zajednička molitva sa inospavnima, oba u knjizi PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLJE I EKUMENISTIČKI DIJALOG, str. 128-134 i 143-153, kao i članak Konstantina Skuterisa (Constantine Scouteris), Common rgaueg Zajednička molitva, časopis Ecumenical Review,janyap – april 2002.
  56. Članak Teodora Janka, navedeno mesto, str. 151-153.

 


ČLANOVI KOMISIJE ZA DOGMATSKA PITANJA SVEŠTENOG KINOTA SVETE GORE
ARHIMANDRIT GEORGIJE, ARHIMANDRIT JEFREM I STARAC LUKA
igumani svetogorskih manastira Grigorijat, Vatoped i Filotej
O PRAVOSLAVLJU I SVETSKOM SAVETU „CRKAVA“

ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog, Gospodina Pavla
 Tekst: SVETOGORCI O PRAVOSLAVLJU I SVETSKOM SAVETU „CRKAVA“
 Izvornik: CRKVA OD ISTOKA I HRIŠĆANSTVO BEZ HRISTA, Pravoslavlje i duh ovoga sveta, str. 167-192
 Izdato: 2008.
 Mesto: Beograd
 Izdaje: Biblioteka OČEV DOM, 1 kolo, 9 knjiga
 Prevod: Lara Akad
 Urednik izdanja: Jovan Srbulj
 Tehnički urednik: Jerej Velimir Birmanac
 Štampa: Artprint, Novi Sad
 Tiraž: 500


INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
28. novembar 2008.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
Ivan Stanković
 Korektura:
Stanoje Stanković
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Jedan komentar

  1. Tesko mi bi za citanje i ne procitah do kraja ali jedno sam sigurna da ovo nije dobro za pravoslavne.Ako naši „pastiri“odusevljeno idu i ostaju u tom takozvanom savetu „crkava“onda se pitam ciji su oni „pastiri“.Jedna je crkva!!!

Ostavite odgovor na Marijana Otkaži

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *