О посту и припреми за Свето Причешће

Питање:
Помаже Бог оче Љубо! Иако се садржај овог писма разликује од других писама и одговора на овом сајту, надам се да не постоје разлози да не буде објављено. Пре свега, оче, опрости ми ако сам те својим прејаким речима, из прошлог писма, увредио. Молим Бога да ми опрости ако сам кога навео на лоше мисли својим претходним писмом. Ја сам тај који греши и у посту и ван поста. Учим се и трудим да задобијем смирење, којег нисам показао у претходном писму и безброј пута у животу, и никоме не могу ни у чему да послужим као пример. Али осећам потребу и потрудићу се, инспирисан критиком и речима о посту коју си изрекао, оче Љубо, да кажем оно што ми је познато о томе, присећајући се онога што нас уче свети Оци и наши духовници и што сматрам потпуно исправним. Бог зна колико се тога придржавам. Са трепетом се усуђујем да ја грешни и неуки, са православним свештеником сучелим ставове и уђем у расправу о, ни више ни мање него, божанској уредби какава је пост и надам се да ми нико од читалаца, а ни Ти часни оче нећеш замерити што ћу искористити прилику да изнесем своје уверење. А оно је засновано на, поукама и искуствима, недавно представљеног, схиархимандрита Петра, игумана манастира Денковац, великог ревнитеља за веру православну и угодника Божијег који је многе усмерио на Пут Истине и утврдио у вери православној и који је непрестано упозоравао верне на заблуду причешћивања без поста, који је био ученик светог Николаја Жичког, савременик и истомишљеник авве Јустина Поповића и на Хиландару, исповедник таквог испосника и подвижника какав је био отац Георгије (Витковић) . Оче Љубо, потрудићу се да укратко одговорим на питања која си ми поставио: на које се учење ослањам при тврдњи да треба постити и телесно, на чему је заснован мој револт који је изазвао Твој одговор на питање како постити. Одмах ћу рећи да ме ме ни овај проширени одговор, који сам сада прочитао није задовољио, и сматрам својом обавезом да реагујем и објасним зашто такве тврдње и речи сматрам заблудом. Смисао мог прошлог писма, а везано за телесни пост, требало је да буде: да је нашој души много лакше и лепше, а Богу угодније, да се уздржавамо од мрсне и хране на уљу, када се припремамо за Свето причешће. Моје *претешке речи умишљене ревности*, каквим си их Ти оче назвао, плод су моје забринутости и жеље да се у нашој цркви престане са девалвирањем многих вредности, па и саме припреме за Свето причешће! Оче, кажеш да пост није услов за причешће, и питаш којим ауторитетом ЈА намећем пост када га црква не прописује. Патријарх србски Павле у *Нека питања наше вере* (књига прва, стр. 324 – 342, Београд 1998.г.) из Номоканона Светог Саве наводи – (Типик гл. 32; Учитељноје извјестије, О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божанствених таин) : ВЕРНИ ЈЕ И ВАН ПОСТА, КАДА ЖЕЛИ ДА СЕ ПРИЧЕСТИ, ДУЖАН ДА, ПОРЕД ДРУГИХ ПРИПРЕМА, ПОСТИ СЕДАМ ДАНА (ОД ПОНЕДЕЉКА ДА БУДЕ У ПОСТУ И МОЛИТВИ И ПОТПУНОЈ САБРАНОСТИ) ! Однос између духовног поста, који је циљ, те стога и важнији, и и телесног, који је средство, али зато не без важности, лепо и сликовито представља Свети Марко Подвижник: *Ко засеје земље не обрадивши је, тај упропашћује семе, те уместо пшенице жање трње. Тако и ми, ако будемо сејали семе молитве не ослабивши тело, уместо праведности, донеће грех као род… Насупрот томе, ако неко обради земљу уз велики напор и трошак, но остави је незасејаном, густо ће је покрити коров. Тако ако тело буде ослабило постом, а душа не буде обрађена молитвом, читањем, смирењем, онда ће пост постати родитељ многобројног корова, душевних страсти: високоумља, сујете и дрскости*. Оче, наводиш каноне у којима се каже да се суботом не пости строго и да је пост суботом непослушање Цркви и да је то грех. Што се поста суботом тиче, знамо да постоје канони који говоре да се суботом не пости, чак су и предвиђене и казне за оне који би то чинили. Али, ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а нарочито њихово тумачење од стране познатих православних канониста, онда ствари стоје другачије. Правило 66. светих Апостола, дословно гласи: Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине) , нека буде свргнут, а ако је световњак, нека се одлучи. (Слична су овом и правила: 51. и 53. св Апостола и 14 – то Правило Анкиријског сабора) . Тумачећи наведено правило, наш познати канониста Епископ Никодим Милаш (књ. 1. стр.136-137) , говори да је ЈЕДНА И ЈЕДИНА СУБОТА КОЈА СЕ ПОСТИ, ВЕЛИКА СУБОТА, ДОК СВЕ ОСТАЛЕ СУБОТЕ СЕ НЕ ПОСТЕ. Међутим, одмах после ових речи каже да се по њему, али и по осталим канонистима ОВДЕ ГОВОРИ О СУХОМ ПОСТУ – СУХОЈЕДЕНИЈУ, када се читав дан до вечери не сме ништа јести, а увече се може јести само строго посно јело БЕЗ УЉА. Значи, наведеним правилом се дозвољава и у те дане (суботе, па чак и недеље) блажи пост од поста осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухоједеније. Овим Каноном као и осталим наведеним, осуђује се уздржање и од женидбе и од неких јела, као од нечег злог по себи, дакле, у духу који му дају ЈЕРЕТИЦИ (КОЈИ СУ И БИЛИ ПОВОД ЗА ДОНОШЕЊЕ ОВАКВИХ КАНОНА! ) , а не када се то чини ради вежбања у добру РАДИ НЕКОГ УЗВИШЕНИЈЕГ ЦИЉА, КАДА СЕ ПРИПРЕМАМО ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ. ОЧИГЛЕДНО ЈЕ ДА НИ ЈЕДАН ОД ОВИХ КАНОНА НЕ ЗАБРАЊУЈЕ ПОСТ СУБОТОМ КАДА СЕ ПРИПРЕМАМО ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ ПРЕЧИСТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ, ЈЕР ТО ЈЕ НАЈВИШИ ЦИЉ КОЈИ ЧОВЕК МОЖЕ ДОСЕГНУТИ У ОВОМ ЖИВОТУ. Познати византијски канониста Зонара каже: Пост је добра ствар, и оно што је добро нека бива на добар начин. АКО НЕКО ПОСТИ ОСАМ ИЛИ ДЕСЕТ ДАНА ПА У ЊИМА БУДЕ НЕКА СУБОТА И НЕДЕЉА – НЕ ГРЕШИ, ЈЕР СУ МНОГИ ОД СВЕТИХ ПОСТИЛИ И 40 ДАНА (ЗНАЧИ СУБОТЕ И НЕДЕЉЕ, ПА НИСУ *РАШЧИЊЕНИ* ЗБОГ ТОГА, НЕГО СУ УПРАВО ТИМЕ – ПРОСЛАВЉЕНИ) ! И преосвећени Владика Артемије, велики борац против заблуда не пошћења (пред причешће) и честог причешњивања, у многим својим текстовима (из којих сам, и ја овде навео нека објашњења) и у многим беседама каже: Како онда, схватити тај талас *нових канониста*, који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и све остало) , а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога! Неки, можда, позивајући се на Каноне против поста суботом и иначе, свесно (и несвесно) служи свом идолу – стомаку. Чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе, како рече авва Јустин, смутњу у благочестиви народ! Оче пишеш у одговору: Шта ћемо са *Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите*, и кажеш да је требало, Црква би прописала: *Ви који сте постили, приступуте*? Свето причешће није награда за безгрешност и оно заувек остаје поклон и дар чак и најсветијим, а не плата и награда. Али, без сталне борбе са грехом и труда око постизања светости, ИДЕ СЕ НА СУД И ОСУДУ, јер Свети Јован Златоуст, тумачећи свештеникове речи: Светиње светима! Поучава: *Не вели просто: чистимо од греха, него, свети и обиље добрих дела*. Зато и данас треба да нам буду у важности речи прастарог хришћанског списа из другог века: Ко је свети, нека прилази (причешћу) , а ко није нека се каје. Намеће се и питање *честог причешћивања*. У апостолско доба, хришћани су, из живе вере у Христа и жеље за јединством с Њим, не да су се само звали *свети* (Д. Ап. 9, 13, 32, 40; 26, 10) , него су заиста били достојни тог назива и по свом животу и владању. Светост у поступцима и готовост и спремност на смрт задивили су и незнабошце. (Многи се залажу за увођење праксе честог причешћивања, како је било у првом вековима раног хришћанства, заборављајући, управо, како су светим животом живели први хришћани.) Али, после добијања слободе, за време цара Константина, преласком у хришћанство незабожачких маса, ниво хришћанског живота, спремност на труд, постепено пада све ниже, а ревност првих хришћана да се причешћују (на свакој Литургији) све више хлади. Та *млакост* показује се у два вида. Једни су се, по навици, причешћивали и даље на свакој литургији, али немарно, више по обичају, него са расуђивањем, као што се жали Свети Јован Златоуст. Други су отказивали од редовног причешћивања под изговором да су неспремни, али у припремању прилазили млитаво, без живог осећања греха. Свети Јован Златоуст, на питање: којима треба одобрити, онима који се често причешћују, или ретко, одговорио је: Ни једнима, ни другима, него онима који се причешћују чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. А који нису такви ни један пут. Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду и муке. Православно исповедање вере поставља као крајњу границу за исповест и причешће хришћана четири пура годишње. Овај пропис се налази у 228. канону Номоканона при Великом Требнику и у Извјестију Учитељном: *Парохијски свештеници нека поучавају своје парохијане оба пола да се у чистој савести спреме за причешће, ако је могуће на празнике, а свкако у четири годишња поста*. О томе колико се често треба причешћивати Свети Теофан Затворник каже: Треба се причестити у току сва четири поста. Може се у Великом и Божућном посту још додати, па се може у ова два поста причестити и по два пута. Може се још причешћивати али не превише, ДА ЧОВЕК НЕ БИ ПОСТАО РАВНОДУШАН. Што се тиче чешћег причешћивања, не треба превише учестати зато што ова УЧЕСТАНОСТ ПОНЕКАД ОДУЗИМА ВЕЛИКИ ДЕО СТРАХА БОЖИЈЕГ, које је потребно за ово велико дело (припрему и само причешће) . Свети Симеон Солунски тражи каже да између два причешћа не би требало да прође више од 40 дана, а многи духовници благослове да не би требало да прође мање од 20 дана. Отац Јустин Поповић је рекао: када би пронашли потврду и самих апостола, у србском народу не треба да заживи често причешћивање, јер би то довело до помућења! *Србска пракса* и *србско причећшивање*, по мом мишљењу није, како си Ти Оче рекао у претходном писму, заснована на традицији наших старих, већ наших Светих! Наше старе сам у прошлом писму поменуо као пример оних који су држали и чували предање отаца, у којем није било, или не би требало да буде, ничег лошег и неисправног. Када говорим о Зизјуласу и *његовим канонистима* не могу Оче, и поред Твог упозорења и апеловања на културно опхођење, о њему и његовим следбеницима да говорим са лицемерним уважавањем. Они су ти који смућују народ, који уводе новотарије и прекрајају Свету Литургију, који кажу да венчање у Цркви није услов за брачни живот, који *проповедају* причешћивање на савакој Литургији, који не верују у загробни живот и тврде да душа после смрти прелази у небиће, који немају ништа против *новог календара*, који учествују са јеретицима, незнабошцима и сатанистима на екуменским скуповима… Нико нема права да Цркву Христову, за коју је Он Себе предао на смрт, срамоти и прља, него да се труди како би она и надаље била славна, *без мрље или љаге, или тако чега, него нека буде света и без мане*! (Еф.5, 27) О овим питањима и заблудама, које могу имати далекосежне последице и по мишљењу многих отаца, могу бити разлог и за поделу наше Цркве, било би добро, оче Љубо, да Ти или неко од других учених и искусних отаца покушате да дате одговор. Приводећи ово писмо крају, у којем сам покушао да, направим исправан одабир примера и наведем речи Светих отаца и духовника о посту и причешћивању, волео бих, оче Љубо, да и о његовом садржају даш своје мишљење. Оче Љубо, молим Те опрости и помени ме у молитви.
Слободан Јоловић


Одговор:
Драги Слободане, Мислим да си изабрао погрешну рубрику за овакав разговор јер за полемику постоји наш форум на који си више него добро дошао. Овом наметном полемиком квари се квалитет ове рубрике. Пре свега она је тако формирана да се изнесу питања-пастиру, а не реакције и мишљења «о пастиру», која ниси показао на смирен и синовски начин. Ако ти се и овај одговор не свиђа, понављам, изволи на наш форум па користи сва дозвољена и културна средства (ако је могуће? ) да ме разоткријеш као човека који «учи заблуду». Свештеник учи заблуду? Такође, ја не «покушавам» да дајем одговоре јер би у том случају било нешто што дајем од себе, него моје је место овде да учим и разјасним оно што по комплексности овог питања многима није јасно, а посебно мирјанима прочитаних «неколико књига». Овде говориш о стварима које у својој суштини побијају оно што тврдиш, и нажалост, чак и манипулишеш одређеним фактима. Такође, желим да забележим да ван ове изнесене теме протураш твоје мишљење о «честом причешћивању», о чему ми уопште нисмо спорили.
«Моја питања» су била реторичка али како си их ти вешто искористио да ми реплицираш уз ту чињеницу да ниси разумео суштину и смисао првог одговора ја ћу морати да се упустим у додатно објашњење. Нажалост то ће бити тешко али не због недостака материјала колико због недостака твоје воље да одговор конструктивно прегледаш, а не да ми узвраћаш површном и бездушном цитатологијом типа: ма мојих наведених канона је више него твојих – три према два.
Учење у Цркви НЕ сме да буде засновано на индивидуалним људима ма ко они били, и зато црквена историја неким Светим Оцима допушта да не буду у праву, и да их због светости живота и других добродјетељи не обајвљује јеретицима, као што су блажени Августин, св. Кирило Александријски…, св. Теофан Затворник и други. Учење цркве чува Црква, и то једино у својим богослужењима, како у свештеној симболици тако и у богослужбеним текстовима, који су без изуетка освећена догма наше вере. НИШТА друго није чувар вере, и светоотачки списи могу да буду од огромне користи али никако ни апсолутни чувари вере! Читање Светих Отаца и канонских уредби Цркве у отсуству црквености, и без руководства духовног оца, најчешће доводи у прелест, што је по св. Златоусту «најнижи пад» било којег умишљеног подвижника. У књизи коју си ми препричавао патријарх Павле је после исцрпног изучавања наведених типика извео закључак: «прва недеља Великог поста држи се по свим Типицима готово једнако. У Чисти петак, по Пређеосвећеној, јело без уља, или са уљем и вино. Суботама и недељама употребљава се уље и рептилије, остриге и пужеви, а мирјани могу и рибу» (Нека питања наше вере, књ. 2, ст. 350) . Такође и по Никољском ми налазимо да Номоканон великог требника, у свом правилу 223, каже: «вино и уље у суботу и недељу Четрдесетнице једемо, такође и рептилије» (Пособие, к изученију Устава и Богослужења, ст. 590) . Наравно то сведочи и сама служба са каноном влмч. Теодору Тирону која јесте ауторитет Цркве! Пост суботом НИЈЕ по Типику и мој пастирски одговор је управо био такав.
Данас постоји Типик св. Саве Освећеног или Јрусалимски, којег је у СПЦ донео Св. Сава српски, да би га касније наследила и Руска црква; онда постоји Студијски Типик којим се данас управља Грчка црква. Ми смо вековима користили Јерусалимски, и по њему се васпитавали и спасавали (и јели уље суботом) , док данас се отворено и без уздржавања намеће ново искуство другог типика (Студијског) . Овом пометњом и непослушањем данс се у СПЦ губи једнобразност и ствара огромна конфузија у решавању устава богослужења као и питања поста. Узгред да поменем, неприродним утицајем гркофилетизма у Србији први пут се после оснивања СПЦ потискује Јерусалимски Типик (богослужбено искуство Јерусалимске, Руске, Бугарске и чини ми се Румунске цркве) и намеће се тзв. цариградско искуство. То најбоље визуелно сведочи саборно саслуживање епископа где најстарији служи у митри а остали у монашким панама. Постоји још један богослужбено жив и активан Типик који се примењује у монашкој заједници Свете Горе, који опет има свој уникални савет у вези ове наше теме. Остаје да наша црквена власт каже којег се богослужбеног поретка придржава и једном прекине ово непослушање и конфузију, па нек је оно и у лицу епископа. Дакле, све ово говори да постоје различити типици, и да они могу да се широко мимоилазе, и да они нису догма. Исто тако, треба прихватити ту чињеницу да су сви ови типици који су урећивали исхрану писани за општежића, т.ј. манастире, и да је њихово примењивање у овосветском животу (мирском) било врло комплексно а посебно сада због темпа живота пред великим изазовом.
Реч је о 69 а не о 66 ап правилу, где његов тумач користи Валсамона и одлуке Синода патријарха Николаја III, који тражи пост САМО од седам дана пред празнике Рођења Христовог, Светих Апостола и Успења Пресвете. Зар тумачење 51 правила не говори «за чисте је све чисто» а за оне оскрнављене и неверне нема ничег чистог него оскрнављени ум и њихова савест? А наведени коментар 69 правила је нетачан и манипулативан, јер јасно говори о посту од седам дана пред празнике, «зато што је само један пост пред свету и велику Пасху». «А када се говори о разрешењу поста, не сме да се разуме да се допушта разрешење на месо», о чеми нема спора, али ја сам по Јерусалимском типику говорио о разрешењу поста на уље и осталу морску храну осим рибе, са неизгубљеним правом на причешће у Недељу православља, како свештенослужитеља тако и мирјана.
Свети Златоуст пише само о посту св. Четрдесетнице и говори о «завршетку поста…, и «о следећем кроз годину дана» (Беседа 18, 1, col 180 – 181) . А ти и сам помену савете Оце, па и Златоуста, који каже да треба бити уздржан како према онима који се причешћују често ништа мање и према онима који се причешћују ретко, што је сигурно било ван поста који је у његово време био само ЈЕДАН. У то се уклапа и св. Симеон Солунски који је прецизнији и тражи да се причести један пут у 40 дана. Црква у свом искуству (неким питањима које она решава) кажњава људе на седам дана од причешћа, што говори да је у Златоустово време било причешћа ван једног јединог поста. Номоканон (228) тражи причешћивање и на «празнике», а Вазнесење је «Господњи празник», одмах после дана «отданија» када се завршава Пасхални период, а како ми у том Пасхланом периоду НЕ смемо да постимо «седам дана» ван среде и петка, онда се јавља питање како ће да се причестимо «на празник»? То се не уклапа са богослужењем нити са чувеним светим речима Златоустог, када објављујући Пасху позива све ка светој чаши: «ви који сте постили и ви који нисте постили»! У Руској цркви се посебно за врме пасхалног периода народ најчешће причешћије, и то је пракса која кроз векове говори о здравом разумевању Пасхе и Заједнице! Него ви не разумете суштину поста нити оно што сам вам рекао да су брат или сестра поред вас, једини услов светом причешћу, а да је пост примитивнији степен припремања, и то само као испомоћно средство које треба да помогне том циљу здравог односа према сваком чалну Цркве. Поред богослужбене догме Цркве коју сам поменуо осврнућу се и на Златоустог, који управо потврћује то што сам рекао. Он каже да «Јуда лукавством према свом ближњем… није био достојан учесник Тајне вечере…». Тај наш однос према ближњем јесте услов за наше учешће у Заједници, «да сви постајемо једно Тело, и удови Христа, зато што смо сви ми учесници (прич А сници) једног тела». Поступајући тако бићемо у стању да се са смелошћу наслађујемо и да посатанемо сасуди мира» (Творенија, О издаји, 6, col 390, и col 392) . У његовој 18 беседи говори се о духовној учмалости када ми «прилазимо посту само са уздржавањем од јела» (1, col 181) , т.ј. без те црквености коју сам поменуо. Овај светитељ управо о томе говори: «остајући код куће, ти ћеш да проведеш време у пасивности и бесмислености, а дошавши овде има да отресеш сваку успаваност и лењост… Онај који је нешто појео и дошао овамо са потребном скромношћу мало заостаје за оним који је постио, а ништа мање ни тај који је постио који без усрдности и пажње слуша поуке, мало ће да добије од поста. Онај који једе у учествује на свештеним сабрањима са потребном усрдношћу – неупоредиво је бољи од оног који не једе и остаје код куће, зато што гладовање нама не може донети толико користи, колико нам се даје корист и добро учествујући у духовном учењу (читај богослужењу) », (Беседа 10, 1, col 111 – 112) . И св. Симеон Н Богослов дивно повезује ову нит црквености и причешћа, где напомиње да само правилно празновање, узношење кандила, свећа, тамјана, возгласа, песме хвале и тд. може да «достојно» припреми на свето причешће (треба да се прочита цело 41 Слово) . Догма Цркве јасно говори да првостепени пост није храна, него испуњавање евангељских идеала, који за време поста морају да буду далеко више плоднији него у осталим данима године, а ту се посебно подвлачи црквеност. Она је главни и једини услов за достојно сједињење са Христом, и даље кроз Њега са Заједницом, и обрнуто – кроз човека поред нас откривамо Христа! Тако постајемо део Цркве, т.ј. део Христа, јер се «прич А шћујемо» – узимамо «део» и путем Њега постајемо део општег Тела – «сателесници» Цркве (св. Симеон Н. Богослов, Слово 41, col 5) . Суштина причешћа није индивидуалност него је оверавање, освежавање, потврђивање нашег постојања у Заједници. Причешће није магија, јер га не можете да добијете ван заједнице (у својој клијети – ма колико се ви молили! ) , и зато се на свакој служби дана уз уздигнуте руке свештеника чују речи св. Јефрема: «Господе и Владару живота мог, дух лењости, мрзовоље, властољубља, празнословља, не целомудрености, не смиреноумља, не трпљења, не љубави, не дај ми! А дај ми да «сагледам своје грехе и да не осуђујем брата свог»! Ово поменуто је услов за заједничарење и ништа друго! Неприродно стање према само једном члану Цркве јесте неуклоњива препрека, не због неких закона и форми него због реалности односа према Христу, јер је речено да богопознање није могуће ван вежбања и откривања Бога у сваком члану Заједнице. Ако постоји болестан однос према нашем брату уздржавање од меса, седам, четрдесет или триста шездесет и пет дана, неће да уклони ту сметњу, него САМО онај пост које сам раније укратко навео у првим текстовима великопосног богослужења (зато и јесу осуђени гностици, маркионости и др.) . Физички пост је ту да припомогне да би се остварио онај «ИСТИНСКИ пост», о којем богослужи самогласен 3 гласа вечерње Чистог понедељка, а он је потребан преко целе године, у том крајњем закључку – у свакој секунди нашег живота. Пост је увек требао да помогне а не да на волшебно и магијски начин оствари хришћански идеал («одостоји») , а да је другачије ни Бог се неби оваплотио него би једним командујућим «притиском на дугме» поправио ствар. У духовном животу ствари се поправљају са муком и «опипљиво», и како каже ап Павле «у мукама се раћамо», дакле: осећа се и боли, и састрада, и много оног друго о чему нас је у свом еванћељу Христос учио! «Пост је лек – каже Златоусти, али и тај лек нека је хиљаду пута лечебан, често је бескористан за оне који не знају како да га употребе. Потребно је да се зна у које се време он употребљава, и сама количина лека, као и метаболизам оног који га прима», чак и «ВРЕМЕ у години» (Беседа о статуама III, 3, col 52) . Који ли је тај доктор? Ко то боље зна него Црква света, која је постепено прописала постове (вековима их уводила) и која у одређено време тражи послушање према њима. Послушање није потребно тамо где се оно не тражи, и зато ваља да се помене да Црква исто тако ригорозно осуђује и оне који месо сматрају «поганом» храном, што је чак и Свето Писмо осудило? У нашем народу је врло слаба црквеност и већином се духовност прихвата и разуме кроз неки традиционализам, а у неким моментима у наше трагичне историје са изразитим црквеним национализмом. У овим ненормалним условима можда је препоручљиво «дај шта даш», па и да се одгладује тих седам дана, али то не сме никако да буде образац правилног причАшћивања (или разлог за исмејавање о Љубе) . Усуђујеш се да поменеш 228 правило Номоканона? Уреду, што онда не помену оно што сам већ рекао, а он потврђује: «Они који правилно живе и посте средом и петком ПРЕКО године (и све друге постове) , треба да се причесте светим тајнама». А Црква ти на свакој Литургији каже: «Со страхом Божијим и вјерују приступите», нашта си те мени нешто друго почео да причаш. Црквеност сине, а посебно исповести и самопреслишавање, а не гладовање као и минимализам – четири поста – четири причешћа. Мој здрави разум не уме да разуме ове речи: «Не могу Оче, и поред Твог упозорења и апеловања на културно опхођење»! Бог с Тобом, како ћеш ти да оваплотиш Христов идеал волећи непријатеље своје? Зар је Христос осуђивао Пилата, или онај разуларени народ? Зар нас Свети Оци не уче да мрзимо грех а да љубимо грешника? Објављујеш ли ти Цркву палом, па да неосуђеном и нерашчињеном епископу ускраћујеш елементарно људско поштовање кршећи мноштво канона које изгледа волиш да помињеш? Зар Хомјакаов није казао да «грех патријарха» није грех Цркве, него његов лични и приватни, за који ће да сам одговоара? Шта да ти кажем – жао ми је што не можеш да будеш културан, и трудим са да ово звучи без сарказма? Са поштовањем
оЉубо

2 Comments

  1. Ја говорим о Причешћу које чисти душу и тијело. Не смијемо се причешћивати бездушно, не испитујући себе, јер Апостол говори: човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1 Кор. 11:28-29) Свети Теодор Студит (беседа у среду пете седмице великог поста)

  2. Mene zanima šta sa ljudima koji se pričešćuju bez ispovesti, a takvih je ogromna većina u Srbiji? Da li to znači da je svim tim ljudima pričešće na sud i da su propali za večnost?